Neke puteve mogla bih milion puta prehodati i opet da mi ne dosade. Ima jedan takav put u Singapuru. Krenem od muzeja u obliku lotosovog cveta. Pratim zaliv, kraj parka. Sve do mora. Onda pređem branu. Vrtim glavu levo-desno, čas gledajući staklene višespratnice u centru, čas uživajući u pogledu na pučinu. Pređem na drugu stranu, Opet pratim zaliv, i opet kraj parka. I taman kada mi stopala otežaju, već sam nadomak kuće.
Negde, malo pred branu, mogu se naći, meni dve omiljene singapurske sklupture. A omiljena, od dve omiljene, izgleda čarobno pred zalazak sunca – Sila prirode, Lorenca Kvina (Lorenzo Quinn).
Priroda oko ekvatora baš ume da nem pokaže svoju silinu, i ujutru, i popodne, i kada padne noć. Ponekad, uz munje i svu buku koja ih prati, ili kada krenu tropske kiše sve deluje zastrašujuće. Ali nije uvek takva. Uz zalazeće sunce, sa nijansama roze i plave, pretvara se u romantičnu i pitomu damu.
