Poslednjih par dana mi strašno nedostaju rodbina i prijatelji. Provodim sate na Skype-u pokušavajući da malo prebrodim ovaj nedostatak. Ne znam zašto ali proleće me čini previše emotivnom. S druge strane pomisao da se vratim u Srbiju, makar samo na produženi vikend, da ih vidim, me užasava. Imam ogroman strah da neću moći ponovo da odem iz nje. Zaista je tužno kada na svoju zemlju gledaš kao na zatvor u koji te je neko nevinog strpao bez ikakve mogućnosti da dokažeš da ti tamo nije mesto. Često ljudi kažu da si bez tradicije i matice kao drvo bez korena, ali meni se sve nešto čini da te korenje previše vezuje za zemlju i neda ti da hodaš, trciš, letiš…

Negde sam na netu naletela na temu na nekom forumu, više se ne sećam na kom, o nostalgiji. I neko je napisao kako on kada mu nedostaje Srbija, ode tamo na vikend i odmah ga prođe želja da više ikad opet dođe. Surovo… ali valjda sam ja još surovija sa totalnim odsustvom želje da uopšte odem, ili možda još uvek nije prošlo dovoljno vremena da neke stvari zaboravim.

Ne znam da li je baš sasvim slučajno, ali ova trola prolazi kroz našu ulicu i vozi u neke poznate krajeve.

Nadam se da će me uskoro proći ovo shit-asto raspoloženje.

Comments:

  • 11/05/2007

    Marice samo sto se nisam rasplakao citajuci ovaj tvoj entry. I mene je uhvatila nostalgija, zapravo vishe od nostalgije, ogromna zelja da se vratim u Srbiju zbog porodice, prijatelja i hrane (ovo nije obavezno slozeno po prioritetu :)). Ovo posebno postane evidentno na prolece, kada zamisljam kako bih u Srbiji visio sa ortacima po ceo dan, igrao tenis, vozio bajk itd …. Ovih dana se lomim, i mislim da cu da idem malo do Srbije (dajem otkaz) pa ako se smorim tamo ponovo cu da trazim neki posao vani 🙂 Moze mi se (IT) 🙂

    reply...
  • 13/05/2007

    Nadam se da je sada malo lakse 😉

    reply...

post a comment