Verujem da svaka zemlja na svakog čoveka ostavlja drugačiji utisak, kao što svakom od nas u svakom trenutku vazduh miriše drugačije. Verujem da dva čoveka, ma koliko da su slična ne mogu doživeti isto osećanje. Zeleno koje vidi moje oko nije isto zeleno koje vidi tvoje, a živeći sa Miljanom naučih da pokatkad zeleno može biti i crveno.

Moja Kuba je bila lepa iako se malter odvajao sa većine fasada. Sunčana i onih dana kada je padala kiša… vesela, šarena, raspevana, razigrana… Slobodna i kada se šetaš po šumama sa vodičima jer ti je zabranjeno da šetaš sam. Bogata iako svako pokušava da te zajebe za dolar. Moja Kuba je bila i ono što Kuba jeste, ali i mnogo štošta što ona zapravo nije. Ja gajim tu neku suludu ljubav prema tim američkim zemljama koje se prostiru od Južnog pola do Kalifornije. A ljubav kao ljubav uglavnom je slepa. Kada volimo idealizujemo, zatvaramo oči pred onim što se ne uklapa u tu savršenu sliku i stvaramo iluziju od svakog podnošljivog momenta. Moja slika Kube nije slika trezvenog čoveka, to je slika sanjara ludog od ljubavi, čula toliko opijenih da mu je pamet potpuno pomućena. Lagaću ako kažem da ne znam odakle tolika strast prema tom delu sveta u meni, znam ja dobro ali tu tajnu čuvam duboko u sebi. Bojim se ako je izgovorim, ako je podelim sa nekim, postaće manje važna, manje vredna, prekinuće se ta tanana nit na kojoj stoje nanizani svi ovi snovi.

Mogu li skupiti snage i otvoriti oči bar na trenutak? Mogu li priznati da neke stvari nisu bile baš pravedne? Da je tamo gde se svi vesele bilo i tuge? Da su oblaci ponekad i zaklanjali sunce? Da Kuba nije zemlja gde veseli ljudi piju rum ili mohito dok puše kohibu? I na kraju, hoće li sve to pomutiti moju ljubav?

A onda opet, nije li ljubav zapravo još veća onog momenta kad nestane stida zbog nesavršenosti? Ne doživljava li svoj vrhunac dok stojimo nagi jedno naspram drugog, ogoljeni do srži, nesavršeni i obični, bez šminke i skupih odela?

Pa… Kubo moja, hoćemo li biti kao oni ljubavnici što provode svoje noći u mrklom mraku ili ćemo početi da volimo svoje male nesavršene stvari zato što su naše, a ne zato što su lepe, ugodne, savršene… Možda… možda je ipak vreme da ti priznam neke stvari.

Draga moja, ti si najneslobodnija zemlja na svetu. Ponekad pomislim šta bi Če rekao, da sada može da te vidi? Zaključala si sopstveni narod na tom ostrvcetu. A znaš… oni imaju snove da vide Ajfelovu kulu, da šetaju po parkovima prekrivenim snegom, da istraže egipatske piramide. Dala si im znanje o svemu, naučila si ih mnogo toga, oni su narod sa najmanjim procentom nepismenih. Tvoji ljudi su videli slike celog sveta po raznim knjigama, čuli o svim čudima, ali ništa nisu stvarno videli, ništa nisu osetili. Oni imaju snove, koje nikada neće proživeti, jer si ih ti tamo zatvorila.

Ti nisi htela da budeš rob bogatoj Americi, a danas si rob svakom turisti koji kroči na tvoje tlo. Kako si to tačno zamislila ravnopravnost kada postoji taj deo zemlje po kojem mi , tvoji gosti ne možemo da se šetamo slobodno i taj drugi deo zemlje gde oni, Kubanci ne mogu da kroče bez posebnih dozvola? Kakva je to sloboda u kojoj smo svi konstantno nadgledani? Orvel bi ti pozavideo. From bi se verovatno godinama tvojim slobodama bavio.

Nisam razumela baš najbolje ni tu dvostruku valutu. Kako to tačno pomaže budući procvat Kube? Nije mi smetalo to što sve treba da platim otprilike četrdeset puta više od lokalaca. Smetalo mi je to što ne mogu da probam lokalne banane, da popijem kafu u lokalnoj kafanici i probam domaću picu. Smetalo mi je to, što sam tako retko uspevala da sretnem onoga ko je zaslužan za moje uživanje i da mu se zahvalim na tome. Kad malo bolje razmislim to su bili samo ona dvojica vodiča koja su nas “sprovodila” po onim, za nas turiste dozvoljenim stazama. Za dve nedelje uspeli smo da upoznamo samo dva čoveka. Priznaćeš da je to pomalo bedan rezultat.

No nekako, draga moja, čovek i pored svega toga mora da te voli. Ima nešto u toj tvojoj pesmi, u tom tvom zavodljivom plesu, u tom tvom osmehu, tom optimizmu koji te ne napušta i sreći ni zbog čega, sreći zbog sreće kao takve. Tvoj smeh nije posledica dobre šale ili nekog događaja, tvoj smeh… Tvoj smeh je lek za taj napaćeni narod. Tvoj smeh je vetar koji odnosi tugu. On je kiša koja sklanja suze.

Priznaću ti jednu tajnu. Osmeh. Osmeh je taj koji osvaja moje srce. Kad se zaljubim u nekoga, zaljubim se u njegov osmeh. Mora da bude širok da ga vidim sa velike visine, mora da bude glasan da ga čujem iz daleka, mora da bude topao da me istopi. Ti imaš taj osmeh, iskren, drag, neodoljiv.

Ma koliko me mučile sve tvoje nepravde ne mogu da prestanem da te volim. Ne mogu da prestanem da mislim na tebe. Ne mogu da ubijem ovu želju da ti se vratim.

Comments:

  • 08/01/2012

    Kao da sam znala, sasvim slucajno odem da vidim da li ima nesto novo kod tebe, a ono saceka me bura! Tras!
    Ovako dobar post davno nisam procitala. Tako nekako si ovo sve lepo i iskreno napisala, mnogo mi prijalo…

    reply...
  • 24/01/2012

    Ja mora da jos uvek patim od postpartum hormona, jer sam se evo citajuci rasplakala. O, zivote…..
    Sve je lepo, i slike i opservacije:)

    reply...
  • Jef

    09/04/2012

    Sjajni postovi o Kubi i Havani!

    reply...

post a comment