postcards…
The world moves with me

U pohode nebeskim kulama / 28.03.13

Južni deo Patagonije, gledano iz autobusa s malobrojnih asfaltiranih puteva, je jedna beskrajna valovita livada obrasla niskim žbunjem i pokojim drvetom koje se pod udarom jakih vetrova u toku rasta toliko deformiše da mu grane rastu paralelno sa zemljom, umesto ka nebu kako smo mi gradski ljudi navikli. Tek ponegde uzdižu se planinski vrhovi prekriveni snegom i ledom, a između njih šire se glečeri po modrim hladnim jezerima. Patagonijskim prostranstvom duvaju vetrovi koji bi vas bez problema mogli poneti. Godišnja doba se ne smenjuju na par meseci, nego sati. Vreme u toku dana je manje-više uvek isto – nepredvidljivo i promenljivo: sunčano s mogućom kišom, snegom i jakim vetrom, sa delovima dana sa i bez oblaka. Posle nekog vremena slojevito oblačenje sigurno dojadi, ali zato je duga na nebu gotovo svakodnevna pojava. Patagonija budi osećaj slobode i širine iako svaki njen deo zapravo pripada nekome.
U sred te sulude puste zemlje s promenljivim vremenom nalazi se Nacionalni park Torres del Paine. Zvanično ovaj park pripada Čileu. No zapravo pripada samom sebi jer Patagonija je jedno od onih mesta gde će vam se čovečije postojanje i njegove sulude tvorevine, poput države, granica, kuća, činiti apsolutno besmislenim. Ne pripada to parče zemlje nikome sem Zemlji samoj. Deo je njene kože. I to onaj daleki od srca deo, ispucao i izboran poput peta stopala koja još uvek nisu otkrila čari pedikira. Torres su kule na španskom, a paine znači plavo na jeziku starosedeoca, te otuda mi ovaj romantični naziv u naslovu: Nebeske kule. I zaista jesu poput čardaka, ni na nebu, ni na zemlji, često zaklonjene oblacima i teške za osvojiti. Kao u starim bajkama hodili smo tri dana preko brda i dolina, u susret kulama, no na kraju ne nađosmo krilatog pegaza koji bi nas do vrha na svojim leđima poneo te put završismo u njihovom podnožju.
Usled suludih klimatskih uslova u nacionalnim parkovima po Patagoniji nije preporučljivo spavati van dozvoljenih kampova, paliti vatru van istih ili šetati van utabanih staza. Mala nepažnja u parku može izazvati katastrofalne posledice, te je tako ovaj park nekoliko puta bio zahvaćen katastrofalnim požarima. Vetrovi mogu biti jaki, te ako krenete sa šatorom na leđima u obilazak parka, brzo ćete uvideti prednosti postavljanja istog na mestima predviđenim za to. Ovde je divljina zaista divljina, te će vam se i šetnja van utabanih staza činiti kao bespotrebno maltretiranje za vaše i tako preumorne noge. Poslednje što ćete želeti je da zabijate noge u divlje gusto žbunje, gazite preko kamenih gromada koje lako mogu proklizati usled i najmanje nepažnje ili prelazak preko mnogobrojnih ledenih potoka i reka na dubljim mestima. U parku postoje i planinski domovi sa sobama za prespavati i restoranima, no mi smo ipak odlučili da sve svoje nosimo na leđima u dva ranca od nekih 40tak litara. Polazna stanica za park je gradić Puerto Natales gde komotno sve svoje višak stvari možete ostaviti hostelu na čuvanje. Iako smo opremljeni poslednjim čudima planinarske tehnike i planinarskog kulinarstva sa svega jedno majicom, jednim pantalonama, jednim gaćama i jednim čarapama ekstra oboje smo na leđima nosili po 7-8 kila ta četiri dana. Kako nismo imali vremena za više odlučili smo se za čuvenu M rutu. Zapravo, ona je čuvena kao W (izvrnuto M) ali kako smo mi M(iljan)&M(arica) M je za mene imalo više smisla. Staza je duga oko 70km i ima oblik pomenutog slova. Mi smo odlučili da je prošetamo idući od zapada ka istoku jer je guglanje pokazalo da je u tom smeru manje šetača. Kako smo je mi šetali u decembru ovo se pokazalo kao pomalo beskorisno u donošenju odluke jer je u tom mesecu turista ionako previše. Ono što nam je donelo prazne staze u prvih 4-5 sati svakog dana nije bio dobro izabrani smer, nego naše ranoranilačke navike jer smo šetnje počinjali već oko pola sedam.

Dan prvi: Dolazak u park i glečer Grey (mapa 1-2-1)

Kada turu počinjete s leva, najbolje je uhvatiti rani autobus (ima ih nekoliko između 7 i 7.30) iz Puerto Natalesa ka parku. Autobus vozi do jezera Pehoé, gde ga čeka brod koji prevozi putnike do prvog kampa: Paine Grande. Odmah po dolasku, postavili smo šator, oslobodili se viška tereta i krenuli u prvu šetnju ka glečeru Grey. Bilo je već između 1 i 2 popodne. Dan je izuzetno dug u decembru te je vremena za šetnju bilo na pretek. Kamp se praktično nalazi u levom donjem uglu W ture, a glečer na kraju levog kraka te smo taj prvi dan praktično šetali levim krakom u oba smera, ukupno nekih 22km. Znala sam već pre puta da je taj deo staze bio zahvaćen požarom 2011., ali ni zamisliti nisam mogla koliko tužno i nesrećno može izgledati izgorela šuma. Crni ugljenisani skeleti su pokrivali sve vidljive obronke i livade. Mlada trava je već uveliko nicala iz zemlje i šareno cveće je raslo na sve strane, no to nimalo nije uspevalo da umanji strahotu zgarišta. Bilo je oblačno, tmurno sa sitnom kišom i hladnim vetrom te je čitav predeo delovao još nesrećnije. Tek kada smo izašli iz te spaljene i opustošene doline i popeli se na obližnje brdo s kojeg je put dalje vodio uz jezero, osetih olakšanje. Po jezeru su plivale ledene gromade podsećajući nas da ćemo se uskoro sresti sa našim prvim glečerom. I zaista uskoro se ukazala, ogromna svetlo plava ledeno-snežna površina koja je prekrivaka jezero. Popeli smo se na vidikovac i bez reči zurili u tu lepotu ispred nas. Prsti su mi se ledili i promrzli nos konstantno cureo, ali mi se ta savršena pozicija nije napuštala. Bilo je previše hladno i vetrovito za stajanje u mestu, ali nismo se pomerali. Stajali smo bez daha uživajući u našem prvom pogledu na glečer. Izgledalo je kao da iz njega isijava plava svetlost. Oblaci su bili niski. Nebo sivo, bez ptica. Vetar bučan i jak. Bez ljudi, bez životinja, surovi mračni, hladni predeo. Glava bez misli, osećanja, strepnji, briga, sreće. Apsolutno ništa.
Držalo me je to spokojstvo u povratku ka kampu. Držalo me je i narednih par sati dok ne utonuh u san.

Dan drugi: Francuska dolina (mapa 1-3-4-3-5)

Probudila me je jutarnja svetlost. Pogledah na sat, bilo je malo pre 6. Ne znam da li sam ikada tako bezbrižno i udobno prespavala noć u šatoru. Trebalo nam je nekih 20tak minuta da spakujemo svoju putujuću kuću i krenemo dalje. Prvih desetak kilometara vodi do kampa Italiano, druge i središnje tačke našeg slova W. Zapravo izgled ture bi pre odgovarao izvrnutom malom m jer od te tačke postoji još jedan krak koji ćemo obići tog dana. Taj prvi deo puta je dosta valovit i prati obalu jezera Skottsberg. Usponi su mali i savladivi bez većeg napora. I dok sa naše desne strane leži duboko izduženo jezero, sa leve se uzdižu Nebeski rogovi (Cuernos del Paine) čiji su vrhovi prekriveni snegom. Ove stene dominantniraju predelom. Izgleda zaista kao rog koji se uzdiže iz obližnjeg brda jer je stena gola sa strmim ivicama do pola tamno sive boje, od pola svetlo sive. Nekako bi je ime nosorogov rog bolje opisivalo, pošto je mene upravo na to podsećala. Predeo je uglavnom prekriven žbunjem, niskim rastinjem i u jednom svom delu spaljenim drvenim kosturima. Pred sam ulazak u kamp prelazi se preko drvenog visećeg mosta i ulazi u gustu šumu. U kampu smo ostavili svoje rančeve i krenuli u šetnju francuskom dolinom. Staza vodi kroz gustu staru šumu. Posle svih onih spaljenih kilometara, duša nam je konačno uživala. Taj deo puta nije nimalo lak, treba savladati nekih 500 metara uzbrdice stazom isprepletanom korenjem drveća i ogromnim kamenjem. Na putu do vrha zastali smo kraj vodopada da se odmorimo. Priroda je ovde toliko divlja, a čovekov uticaj mali da je sva voda u parku pitka. Ako ste žedni bezbedno je zabiti glavu u bilo koji od potoka koji se spuštaju sa planine. Put vodi kraj glečera Frances koji nije ni približno impresivan kao Grey. Led je “uprljan” sitnim šljunkom i zemljom, siv i ne tako velik. Meni se iz daljine činilo da su obične stene u pitanju. Sa kraja našeg puta francuskom dolinom, pružao se fantastičan pogled. na celu dolinu i jezero u daljini. Dan je bio mnogo lepši nego prethodnog dana, i sunčani intervali sve duži. Vratili smo se istim putem ka kampu, pokupili naše rančeve i krenuli ka našem odredištu za taj dan: kampu Los Cuernos.

Bili smo već poprilično umorni, ali svaki korak je bio uživanje. Izašli smo na prostranu livadu, vreme je bilo sunčano, nebo plavo sa magičnim oblacima. Napravili smo pauzu na zaravljenom delu litice sa koje se pružao pogled ka gotovo zelenoj boji vode jezera Nordenskjold. Bili smo zaklonjeni od vetra ogromnim kamenjem, te ostadosmo neko vreme lenškareći na tom mestu. Ležali smo opruženi gledajući u oblake i slušajući vetar. Da li zbog sunca i plavog neba, zbog romantičnih reči koje su se mešale sa zvukom vetra ili njegovih poljubaca, to mesto mi se činilo najlepšim u parku. Nisam verovala u tom momentu da bolje od toga može biti.
Put je dalje vodio prvo preko plaže, a onda kroz šumu. Predeo je zaista neverovatan, i toliko drugačiji na svakih par kilometara. Od umora i silnog blejanja na sve strane u jednom momentu gadno izvrnuh desnu nogu. Isti zglob, ista povreda u samo par dana. Uplaših se u momentu da neću moći da se oslanjam na nogu, ali posle par hladnih obloga bol se povukao te nastavismo dalje. Kamp je bio na svega stotinak metara dalje te sam imala vremena na pretek do sutrašnjeg nastavka šetnje. Nogu sam nastavila da ignorišem, i prećutno se sa sobom dogovorila da čarapu s te noge ne skidam do izlaska iz parka. Činilo mi se to kao mudra odluka, ako ne vidim koliki je otok manje ću paničiti.

Dan treći: Lepo, da ne može biti lepše (mapa 5-6)

Budimo se opet zorom posle još jedne savršeno prespavane noći. Pomalo me buni činjenica da toliko lepo spavam, no još više da je bol u nozi iščezao iako je otok vidljiv čak i preko čarape. Dan je osvanuo sunčan, što smo dočekali kao vrlo dobar znak. Na jednom takvom mestu, gde se vreme toliko menja, sunčani dani su jedna od najcenjenijih pojava. Prvih 7-8 kilometara su bili laki, preko valovitih livada i delom kroz šumu. Po izlasku iz šume put se delio na dva dela. Levi je bio označen natpisom – prečica. Nismo želeli da skraćujemo šetnju nego smo znali da ćemo punom trasom ionako proći u povratku, te nam se činilo kao dobra ideja da se držimo prečice. Ubrzo nakon tog znaka je usledilo malo ozbiljnije penjanje. Ništa preterano divlje i nesavladivo, ali dovoljno visoko da blokira pogled na put ispred nas. Kada smo se ispeli na njega, usledio je priličan šok jer je teren ispred nas izgledao totalno drugačije od onog iza. Stajali smo na tom brdu, koje je praktično prestavljalo granicu između dva drugačija sveta. Ispred se pružala ogromna valovita dolina. Livade prekrivene mladom travom i cvećem. Prostrane zelene poljane. Teren valovit tek toliko da ti ne dosadi da hodaš po ravnom. Prelazeći s jednog kraja na drugi, s vremena na vreme bi stali, odložili rančeve i legli da uživamo u vlažnoj travi. Beskrajni osećaj širine, osećaj slobode. Nadražaji, misli koje se roje, miris vlažne trave. Opet spokoj, misli koje nestaju. Ostaje mir, tišina u svetu punom zvukova.

Nastavljamo dalje. Posle toliko prelepih predela ne verujem da mogu videti još jedno čudo pred sobom. Toliko preživljenih čarobnih trebutaka u tako kratkom periodu. A onda opet, posle toliko čuda, ne bi li bilo još neverovatnije da čuda prestanu? Gledam u brdo ispred nas. Ono zaklanja dalji pogled u daljinu. Već znam da predeo mora biti drugačiji jer se penjemo, a rečno korito polako prerasta u kanjon. No opet, može li baš toliko da bude drugačiji da izazove jednaki šok kao oni pre njega. I na kraju kad izbijam na vrh počinjem da se smejem, glasno iz dubine duše. Ovo jednostavno nije moguće. Koliko čarolija može da se doživi za tako kratko vreme, na tako malom prostoru. Pogled na reku Ascensio, vijugavu, brzu i usku, njenu zapadnu stranu prekrivenu šljunkom i vidljiv put kojim ćemo uskoro hoditi, i suprotnu obalu obraslu šumom, ostavlja me u blagom transu. Ipak se desilo još jedno čudo. Opijeni silnom lepotom prirode hodamo polako jer je još uvek relativno rano a znamo da nas ne čeka još dug put. Usputni kamp vidimo odatle i iako nas čeka ozbiljniji uspon kroz šumu kasnije, kad pređemo reku, znam da nema još mnogo. Konačno uviđam da nam je ostalo još manje od 24h do odlaska iz parka. Kao da će moji usporeni koraci usporiti vreme, odbijam da hodam brže, odbijam da se rastanem od ovog mesta.

Posle kratkog predaha u kampu na reci, nastavljamo put. Prvi deo puta vodi uz reku koja je prozračno čista, plitka i brza. Šuma je magična, stabla stara i visoka, mirisna i pomalo hladnjikava. Išli smo dosta uzbrdo, mada sama uzbrdica nije bila preterano strma. Put do kampa Torres je praktično proleteo. Kamp se nalazi u šumi i sem nastrešnice u kojoj je moguće pripremiti večeru praktično ničeg nema. Rano smo otišli na spavanje jer nas je sutra čekalo rano ustajanje.

Dan četvrti: Nebeske kule (mapa 6-7-6-8)

Prvo beše loše prespavana noć. Spavati u šumi, u šatoru nije nimalo zabavno. Već sam znala da će biti hladnije nego prethodnih dana, ali nisam mogla zamisliti koliko će biti hladno. Dakle, veče pred spavanje obukoh sve što sam ponela: pamučne hulahopke, pidžamu, planinarske pantalone, majicu kratkih rukava, pamučni duks, jaknu, vunene čarape i kapu. Tako natruntana spakovah se u debelu vreću koja je ležala na podloški na naduvavanje. I ništa od toga me nije moglo spasiti hladnoće, te sam se celu noć preznojavala jer mi je bilo vruće iako sam cvokotala od hladnoće. Još uvek mi nije jasno kako su ove dve radnje moguće u isto vreme. Kada je sat zazvonio u 4h osetila sam olakšanje jer sledi pentranje do nebeskih kula te ću se verovatno ugrejati. Kažu da vredi otići pre svitanja, jer kule izgledaju čarobno kad izađe sunce. Kažu i da je to najstrmiji deo staze. Ono čemu se nismo nadali je da će nam za 1km uzbrdice trebati 45min. Sva sreća pa po mraku ne vidite više od onoga što lampa osvetljava, te se uspon ne čini tako strašnim.
Same stene izgledaju impresivno s te blizine. Ogromne sive strme gromade, u podnožju jezero i svuda kamenje i stene. Bez zelene travke, drveta ili cveta. Još jednom se pred nama ukazao nestvaran teren. Očekivala bih ga u nekom naučno fantastičnom filmu sa sve vanzemaljcima koji iskaču na sve strane. Iskreno, bilo mi je previše hladno da bih uživala u potpunosti. Magla je bila gusta, te su vrhovi uskoro nestali među oblacima. Kada je dan konačno osvanuo oni više nisu bili vidljivi. Izgleda da smo jedan od magičnih slika sa razglednica morali i da propustimo.

Tek u povratku u kamp sagledasmo strminu kojom smo se peli. Silazak jedva da je trajao 10tak min. Ostalo nam je podosta kilometara do autobuskog stajališta. Čekala nas je još jedna šetlja uz čarobnu reku Ascerisio i pogled na zelene livade. Od silnog tabananja nizbrdo i želje da smanjim pritisak na povređeni zglob preopteretila dam desni butni mišić. Dobar deo puta do stajališta mi je prošao u bolu. No ipak, to mi nije smetalo da maltretiram Miljana da lenškarimo po livadama, blejimo u nebo i zaljubljeno gugučem. I pored tog bola sve mi je nekako bilo po volji.
Nakon silaska do stanice i konstatacije da smo vodili vrlo zdrav život 4 dana, odlučismo da se vratimo u civilizaciju sa stilom, te smo se počastili čipsom, čokoladnim keksom i koka-kolom. Nisam ni bila svesna koliko sam se zapravo iscrpela tih dana. Sve te grickalice nas nisu sprečile da pojedemo još četiri pice i popijemo silno pivo po povratku u Puerto Natales. No vredelo je svih istrošenih kalorija, povreda i bolova. No nešto bih ipak menjala prilikom sledeće posete – dužinu puta, četiri dana je premalo za ovaj raj.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Vijetnam: Raspevana džungla / 07.02.11

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu

1962. Ho Ši Min je odlučio da odmori od ratovanja i posveti se stvaranju nečeg lepog i plemenitog, te otvori nacionalni park Kuk Fong (Cuc Phuong). U to vreme, na prostoru parka su živeli pripadnici manjinskog naroda Muong i neke retke životinjske vrste koje su Muong seljani lovili. Deceniju kasnije, celo selo je iseljeno iz parka, da bi im povratak kasnije bio dozvoljen. Muong etnička manjina je treća po veličini od ukupno 53 priznate u Vijetnamu. Oko 1,2 miliona ljudi u Vijetnamu se izjašnjava kao Muong i većina živi na severu Vijetnama, u okolini Nin Bina. Imaju svoj jezik, koji je vrlo sličan vijetnamskom. Jedna od turističkih aktivnosti u parku je poseta ovom selu, gde možete ostati u gostima kod lokalaca. Samostalne šetnje po parku su prilično ograničene i za većinu aktivnosti vodiči su obavezni, ne toliko zbog divljine koliko zbog očuvanja ove zelene oaze.

Prvi dan u parku proveli smo u šetnji po centru parka i obilasku hiljadugodišnjeg drveta i Palas pećine. Meni je prvi susret sa tropskim šumama bio pomalo zastrašujući. Drveće je ogromno, sa upletenim lijanama koje vise svuda oko vas, gustim krošnjama i ogromnim palmama. Mnogo su mračnije u poređenju sa listopadnim evropskim šumama. Opet sa četinarskim šumama ne mogu da ih poredim zbog gustine rastinja po zemlji. Tropske šume su jednako guste i na zemlji i u vazduhu tj. predelu krošnji. Ono malo “slobodnog” prostora između ova dva zelena nivoa popunjavaju isprepletane lijane. U njima individualnost ne postoji, teško je razdvojiti krošnju od lišća puzavice, odrediti koja lijana kojoj puzavici pripada, gde se završava stablo i gde počinje puzavica, svi žive u simbijozi srasli u jedano, veliko telo. Kada naidjete na čistinu, na stotine leptirova će se razleteti oko vas, u svim mogućim bojama, opet u skladu sa prašumom neprirodno veliki.

Po prvi put od kako smo počeli naše putovanje po Vijetnamu, vremenske prilike su bile idealne. Kraj novembra je previše hladan za komarce i pijavice. Ima ih i u tom periodu, ali ne u velikoj meri te je velika verovatnoća da će te proći bez ujeda. U okviru parka smeštena su dva spasilačka centra koja možete posetiti uz pratnju vodiča. Prvi, posvećen primatima i drugi, kornjačama. Većina majmuna smeštena je u kavezima minimum 5 godina, zatim ih puštaju u ograđeni deo šume i kojem prate njihovo ponašanje. Onog momenta kada počnu da sami nalaze hranu ili da se razmnožavaju vraćaju ih u njihova prirodna staništa. Ovaj deo s kavezima je moguće posetiti. Ne deluje mnogo humanije od prosečnog zoološkog vrta, s tom razlikom da posetioci ne mogu da priđu kavezu te životinje imaju donekle privatnost. Sa kornjačama je sve mnogo lakše, vodič nam je objasnio da centar uglavnom služi za njihovo razmnožavanje. Čim kornjačice malo poodrastu, puštaju ih na slobodu. Glavni razlog našeg dolaska u park bia je mogućnost kampovanja u džungli. Ova aktivnost dozvoljena je samo uz pratnju vodiča.

Oko 10 ujutru narednog dana Hujen je došao po nas. Nasmejani, dobroćudni lokalac. Zajedno smo se odvezli do startne pozicije gde nas je čekao Njak, stariji ispijeni pripadnik Muong manjine. Za ove ture obično dobijete po dva vodiča, jednog koji je iskusan u lociranju životinja i poznaje prašumu kao svoj džep (u našem slučaju Njak) i drugog koji ima pozamašno znanje o lokalnom životinjskom i biljnom svetu i u stanju je da vam sve to ispriča na engleskom (u našem slučaju Hujen). Većina zaposlenih u nacionalnom parku su pripadnici Muong naroda kako nam je Hujen objasnio. Njak je delovao žilavo i poprilično snažno za svojih 48 godina. Išao je konstantno na vrhu kolone sa mačetom u ruci, s vremena na vreme snažno zamahujući kako bi presekao lijanu ili raskrčio previše gusto žbunje. Bio je uglavnom ćutljiv i zamišljen. Kada bi mu se Hujen obratio na maternjem jeziku, kratko bi uzdahnuo u znak odobravanja ili potvrdno klimnuo glavom. Nije izgledao kao preterano pričljiv čovek. Nasuprot njemu, Hujen nije zaklapao. Priče su se nizale jedna za drugom i mi smo u svakoj jednako uživali.

Prvi deo šetnje jedva da je potrajao oko sat vremena kada smo se zaustavili da napravimo pauzu za ručak. Kako su oni nosili sav kamperski teret i hranu umarali su se mnogo brže od nas. Šetnja nije bila naporna, uglavnom po ravnom terenu, neutabanim stazama, te je krčenje puta kroz žbunje davalo ovoj šetnji posebnu draž. Hujen je raspakivao hranu, dok je Njak sekao palmine listove koji su služili kao podmetač. Ispred nas su postavili baren pirinač, izmrvljeni kikiriki i iseckan svež krastavac. Gozba je počela. Ne znam da li zbog lepote prirode koja nas je okruživala ili šetnje, ali ručak mi je bio toilko ukusan da nisam mogla da stanem.

Iskoristili smo pauzu i za međusobno upoznavanje. Hujen nam je ispričao kako je počeo kao čistač u parku, jer se pripadnici Muong manjine uglavnom ne školuju, te nije imao nikakve kvalifikacije. Roditelji obično zadržavaju decu kod kuće kako bi im pomagali u poljoprivrednim poslovima. Hujen je bio izuzetno dobar đak te su se njegovi nastavnici izuzetno zalagali kako bi ubedili njegove roditelje da mu dozvole da završi barem srednju školu. Nakon par meseci rada u centru, Hujen upoznaje volonterku iz Australije koja koristi svoje slobodno vreme da ga podučava engleskom. Zahvaljujući specijalnim uslovima i bezkamatnim pozajmicama Hujen upisuje fakultet pre tri godine i planira da ga završi dogodine. U međuvremenu je napredovao na poziciju vodiča, zahvaljujući znanju engleskog i studijama botanike koje je započeo. Sve to mu nije smetalo da osnuje porodicu. Zadivljeno smo ga zapitkivali o detaljima, iskreno se diveći njegovoj istrajnosti.

Nastavili smo dalje šetnju, do mesta na kojem ćemo provesti noć. Šetnja je prijatna, osećala sam se sigurno sa Njakom i Hujenom. Njak nam je skretao pažnju na životinjski svet oko nas. Na listu, pored kojeg smo prolazili odmarao se ogromni skakavac. Veliki, gotovo kao šaka, zelene boje i tela iste teksture kao list na kojem je stajao. Naše neiskusno gradsko oko nikada ne bi uspelo da ga registruje. Trudili smo se da pažljivije osmatramo svet oko sebe, da pronađemo sami nekog kamufliranog insekta. Ponosno otkrivam nekoliko paukova i skakavaca uz put. Bube, ma kako gadno izgledale u gradu, izazivale gađenje ili strah u džungli deluju krhko i ljupko. Nastavili smo put dalje, kroz raspevanu džunglu. Osluškivali desetine različitih cvrkuta uklopljenih skladno u jednu pesmu. Praćeni ovom predivnom horskom pesmom stigosmo do konačnog odredišta za taj dan. Ostavljamo rančeve i krećemo u skupljanje drva za potpalu. Hujen nam je objašnjavao koja drva gore kojom brzinom, koliko suvo drvo treba da bude. Za to vreme Njak je skupljao lišće džinovske paprati koje ćemo koristiti kao podmetač za naš šator. Postavili smo šator za Miljana i mene i ljuljaške za njih dvojicu, za to vreme vatra se već uveliko rasplamsala. Hujen i Njak počinju svoj kulinarski šou Kuvanje u prirodi sa receptom za savršeni logorski roštilj. Ja sam vredno hvatala beleške te evo i recepta:

Savršeni logorsi roštilj

Iseckati masnije meso i uvaljati u marinadu pripremljenu od ulja, belog luka i đumbira. Naređati komade mesa na štap koji ste prethodno našli u šumi i ogulili. Tako pripremljene ražnjice uviti u palmine listove koje ste prethodno kratko prevukli preko vatre kako bi omekšali da možete da ih savijate bez problema. Dakle, uviti meso palminim listovima i stegnuti na krajevima trakicama koje su nastale ljuštenjem kore štapića na koje ste nizali meso. Peći, ali ne direktno izloženo plamenu, nego pored njega. Služiti uz bareni pirinač.

E sad ja kao vegeterijanac, lepo vaspitani, nisam htela mnogo da izvodim te sam jela postavljenu mi večeri. Kao neko ko zaista ne voli ukus i miris mesa, bila sam totalno fascinirana ukusom. Mada moram priznati da me je stomak mučio celu noć i naredni dan do kasnog popodneva. No mislim da je to zbog generalnog problema koji moj stomak ima sa mesom, a ne zbog loše večere. U toku večere pričali smo uglavnom o običajima i karakteristikama Muong naroda. Tako smo od Hujena, sem već ispričane iseljeničke priče na početku posta, naučili da pripadnici Muong naroda nemaju gotovo nikakvo obrazovanje i vrlo često ne govore vijetnamski jezik. Te da su se do skora vrlo mladi venčavali, sa svega desetak godina, dok vijetnamska vlada to nije zabranila zakonom. Neretko se dešavalo da roditelji mladoženje s kojima mladenci žive, dođu kući s polja i zateknu decu, pardon! mladu i mladoženju, kako se mlate zbog neke dečije gluposti na način na koji deca to obično rade. Sve to nam je Hujen ispričao uz gromoglasan smeh imitirajući rukama neki dečiji boks meč. Priče su se nizale, dok nije došao red na našu noćnu šetnju.

Hujen je ostao da čuva kamp, a mi smo krenuli polako za Njakom.
Treba videti tog starog iskusnog lisca u lovu na plen. Samo što na kraju ovog lova mi nećemo kuvati lovinu, nego je prepadati fotoaparatom. Probijao se kroz rastinje gotovo beščujno. Miljan i ja smo pre podsećali na slonove u porcelanskoj radnji. Njak bi se u momentu zakucavao u mestu i isključio lampu, na šta smo i nas dvoje poslušno stajali i gasili naše. Stajali bismo mirno u mestu i osluškivali džunglu, koja je za meni delovala nestvarno glasno. Zvukovi su dopirali s visine, iz krošnji od ptica i sitnih zveri, iz žbunja od zrikavaca, žaba i ostalog sitnog sveta. Džungla je noću još glasnija i raspevanija nego danju. Tamna, mračna, ne… potpuno crna, tek mestimično išarana svetlim tragovima koje ostavljaju svitci. A onda bi se Njak, u istoj tišini, ne paleći lampu, hitro uputio do određenog mesta, uperio snop svetlosti i pozvao nas da pogledamo. Bio je u stanju da razazna pravac i udaljenost iz kojeg dolazi žablje kreketanje, huk sove ili kretanje guštera. Nakon tri sata noćnog lova vratismo se u kamp. Njak je bio vidno razočaran, hteo je da nam bar pokaže leteću vevericu jer su one dosta česte u ovoj šumi. Hujen nam je objasnio da je pun mesec te da su šumska stvorenja onda obično mirnija jer nije dovoljno mračno. Iskreno, ja mislim da je jedini uzrok našem slabom ulovu bila moja i Miljanova nesposobnost da budemo tiši.

Kratko nakon toga krenusmo na spavanje. Barem nas dvoje. I taman kada me je hvatao najslađi san Hujen nas je uzbuđeno pozvao da izađemo napolje jer je Njek na obližnjem drvetu našao leteće veverice. Nikada neću zaboraviti Njakovo srećno lice. Siroti čovek verovatno nije mogao da zaspi od muke misleći o svom neuspelom lovu.
Sutradan ujutru, nakon instant nudli, koje sam ja od silne mučnine preskočila, krenusmo nazad ka civilizaciji. Put je vodio uzbrdo, preko oštrog kamenja no i dalje ni najmanje naporan. Celokupna staza koju smo mi prepešačili u toku ta dva dana ne verujem da je duža od 25km i nije ni najmanje teška, te zaista ne znam zašto su je tako označili. No svaki trenutak proveden sa ova dva čoveka za nas je bio potpuno uživanje.

Nastavak priče o Vijetnamu:
11) Napuštajući Vijetnam

Tara: Od Kaluđerskih Bara do Mitrovca / 29.08.08

Krenuli smo u subotu u devet ujutru iz Beograda. Grlo me je stezalo, jedva sam gutala. Premorenu od jurnjave prethodnih dana i nedostatka sna, savladavala me je groznica. Bilo mi je hladno iako je Beograd goreo na nekih 36 stepeni. U toku puta mi je bivalo sve gore, glavobolja i mučnina nisu jenjavale dok napokon, nakon pet sati truckanja, nismo stigli do Kaluđerskih Bara. Slomljena se izgegah iz autobusa. Osvrnuh se oko sebe i bez mnogo oduševljenja sam konstatovala da Tara na prvi pogled deluje simpatično. Svež vazduh i sunce, učiniše da se osećam mnogo bolje. Plan je bio da provedemo prva dva dana na putu do Mitrovca. Da krenemo jugo-zapadno ka Zborištu, a zatim severo-zapadno ka Mitrovcu. Sudeći po karti delovalo je lako, trebalo je pratiti stazu broj 2 do Zborišta, a zatim stazu broj 6 do Mitrovca. Staze su na mapi, većim delom pratile kolske ili konjske staze. Okrepljeni u obližnjem restoranu, krenusmo na put.
Početak nas nije oduševljavao, ali trebalo je malko udaljiti se od sela. Dosta nezainteresovano smo promicali prvih par kilometara pokušavajući da izbalansiramo tempo sa teretom na leđima i temperaturnim uslovima. Jedva da smo odmakli 3-4 kilometra kada se ispred nas ukazao traktor. Mileo je polako uskom stazom pretovaren senom. Na vrhu, zavaljena u senu, uživala je baka. Samo joj je glava obavijena maramom virila iz plasta. Veselo nam mahnu, pozivajući nas da joj se pridružimo. Kada nam se sasvim približiše deda zaustavi traktor i osmehujući se prozbori:

– Ooooj deco! Kuda ćete?
– Dobar dan! Krenuli za Zborište. Jesmo li na dobrom putu?
– Jeste, jeste… al’ daleko vam je to. Ne možete stići noćas. Nego ajte vi s babom na seno, pa sa nama u selo. Sutra izjutra krenite za Zborište.
– A neka hvala… – odgovorišmo gotovo u glas – Idemo polako, pa dokle stignemo. Zanoćićemo negde uz put.
– ‘Oćete li sve do tamo peške?
Klimnusmo potvrdno.
– Neka, neka… valja se. – dodade polako, mahnu nam umesto pozdrava i nastavi put.

Raspoloženje nam se naglo popravi posle ovog susreta. Razvijali smo teorije šta bi baka spremila za večeru da smo kojim slučajem krenuli. Smejući se, konstatovali smo da markacija postaje sve gora i da pojma nemamo gde se tačno na karti nalazimo. Razdvojišmo se na različite strane kako bi našli bar neki trag po kojem bi mogli da se orjentišemo. Najzad, posle polučasovnog vrtenja u krug, siđošmo do nekog makadamskog puta. Sa obe strane puta ležale su razbacane kućice, uglavnom nedovršene, a zatim opet, malo niz put zavladaše prostrane livade. Nismo dugo ostali sami. Sretosmo dva starija putnika, koji usporiše čim su nas opazili.

– Dobar dan! – gotovo uzviknusmo.
– Dobar dan deco!
– Jel ovo put za Zborište? Nema nigde markacija, pa nismo najsigurniji gde smo.
Jedan od njih uze kartu i pogleda. Te nakon par minuta ozbiljnog zagledanja karte, dodade:
– Evo ovde. – pokaza prstom – Gde se ovaj mali put razdvaja od ovog žutog. To vam je tu iznad one livade, pored kuće Stojanovića.
– Al’ Zborište vam je daleko, morate kroz šumu, a ima medveda.
– Medvedi? Zar im nije stanište gore?
– Ih, gore? Ta, to vam je na dvadesetak kilometara odavde, a šta je to za mečku kad je gladna? Juče smo krenuli u šetnju deda Boža i ja, i naletešmo na trofej. Nismo odmakli 5 metara u šumu, kad ono na sred puta zaklan srndać. Sveža krv se osećala… a svuda okolo mečkine sline.
Izgledao je kao Branko Kockica u tom momentu. S pomalo preteranim strahom na licu, onim koji imaju glumci za decu, kada namerno karikiraju izraze na licu. S mukom zadržah ozbiljan izraz lica. A on nastavi priču dalje, nepovezano.
– Deda Boža vam je silna starina. Doveli ga sinovi pre dva’est godina ovde da umre. Nije mu bilo spasa. Sa zemljom se sastavio. Al’ malo po malo i oporavi se on. Leči ovaj vazduh. Evo ga danas osamdesetdevet ima i hoda brže od mene, pre se ja zadišem od njega. Kažem vam ja… – nastavi priču malo tiše – ima medveda. Boža sve tako, kad kroz šumu idemo, zviždi na sav glas. Veli, da javimo gazdi da smo stigli, da nas ne dira. Ima medved šta i manje jesti, neće tek tako na čoveka. Al’ opet, bolje biti na oprezu. Nije baš šuma za noć, a samo što se nije smrklo.
– Pa mislili smo sad da ovde negde prostremo šator.
– A imate šator? Pa možete ovde gde ‘oćete. Imate i gore Joviće. Fini ljudi, možete kod njih i zanoćiti. Ili ako ćete sa nama nazad u selo, pa kod mene na večeru i kafu. – Ponudi nas uz osmeh.
– Ma daleko nam je sad da se vraćamo u selo. Ovde ćemo negde.
– Kako ‘oćete. Al’ u povratku obavezno da svratite. Ja sam u onoj kući, tačno iznad česme.
– Hoćemo. – Slagasmo jednoglasno – Prijatno veče!
– Sretan put deco!

Čim zađoše, rasprostrešmo šator na obližnjoj livadi. Već se smrkavalo kada smo završavali s večerom. Žvakali smo presušeni dvopek s paštetom od soje. Miljan je maštao o tome kao bi nam baka mesila zeljanicu da smo joj se pridružili na onom traktoru, a ja uplašeno zamišljala kako pokušavam da starici objasnim da ne jedem meso, dok mi ona s osmehom na licu secka slaninicu.

Noć koja je usledila, pretvorila se u mali zdravstveni pakao. Groznica me je ponovo savladala. Naizmenično sam se kuvala i smrzavala, uz takvu navalu kijavice da sam imala utisak da mi mozak curi na nos. Ujutru me je bolela svaka koščica u telu, a "sreći" kraja nije bilo kada sam uvidela da su sve maramice koje sam rasula po šatoru u toku noći krvave. Bar je mozak ostao na mestu, on je valjda sivo-beli, crvenu niko nije spominjao na časovima biologije.
Raspoloženje mi nije popravio doručak, inače indetičan kao večera prethodnog dana, s tim da se dvopek još više sasušio. Sedenje na svežem vazduhu mi je znatno popravilo bolesničko stanje, te smo nakon mog kraćeg ubeđivanja Miljana da mi je mnogo bolje, krenuli dalje.

Prođošmo baku, deku i stado ovaca a onda sa žaljenjem konstatovali da je markacija toliko očajna da nigde nećemo stići ako se na nju budemo oslanjali. Negde ispred Runjeve glave (za koju u tom momentu i nismo znali da je Runjeva glava), zamolišmo jednog kosača za pomoć.

– Ma da, svi pogreše tu dole. Nanese ih trag kola, a staza je nešto niže. Ma i te markacije, to zaraslo ponegde, ponegde ljudi raskrčili šume, a niko to ne obnavlja. – reče gledajući u mapu koju smo mu poturili.
– Ajte ovamo. Otpratiću vas na onu glavicu. Bolji je pogled s nje. Da vam pokažem kuda dalje.
Uputismo se ka glavici. Kosač je šipčio ispred nas. Videlo se da je prešao šesdesetu. Ali njegov korak beše mnogo duži i brži od našeg. Na vrhu glavice mi je duša već izlazila kroz nos izmešana s gorušicom uzrokovanom soja paštetom.
– E odavde pratite trag mog traktora do doline. Pa kad budete naspram Milojkove kolibe, to vam je ona na vrhu – pokaza u pravcu obližnjeg brda – nastavite dalje utabanom stazom. Al’ držite se doline, dok skroz ne zaobiđete Runjevu glavu. Nemojte gore kroz šumu. Pred kraj tog puta videćete put gde je prošao buldožer. Prave novi put za Kusturicino selo, pa s njega siđete levo i tu ste na Zborištu.
Zahvališmo se i krenušmo dalje.

Ništa mi nije bilo jasno, ni gde skrećemo, ni kuda idemo. Kada ne znam kuda idem, postajem nervozna. Džaba sva lepota koja nas okružuje. Ne bih da se gubim okolo, magla je već krenula da se diže, hrane jedva da bi imali još za jedan obrok, a jakne nismo poneli. Miljan se trudio da nas održava na "pravom" putu. Ja sam se samo tromo i bezvoljno vukla za njim. Nakon par kilometara dođošmo do tog Kusturicinog puta. U potpunosti je bio prekriven šljunkom. Nedostaje samo asfalt da se izlije. To mi se nikako nije sviđalo. Ovo je trebala da bude šetnja u prirodi, a ne tabananje 10 kilometara od Zborišta do Mitrovca uz put po kojem vozaju automobili.

Magla je postajala sve gušća, te bilo kakvo traženje alternativnih puteva kroz šumu nije dolazilo u obzir. Kada se vidljivost smanjila na nekih desetak metara, raspoloženje nam se naglo povratilo. Kućice, koje su se nazirale iz magle, delovale su totalno bajkovito. Tu, u neposrednoj blizini, mogli smo čuti ovce i čobane, ali ih od guste magle nismo videli. Nakon par kilometara odlučili smo da proverimo pravac, te smo krenuli u pravcu glasa čobana koji je nešto dovikivao ovcama.

– Dobar dan! – doviknu mu Miljan.
– Dobar dan! – reče čovek, krećući se ka nama. Tek nakon par minuta smo mu nazirali obrise.
– Za Mitrovac? Ovim putem?
– Da, da… samo pravo… ima jedno desetak kilometara do tamo. Pratite taj šljunkoviti put, i onda ćete naići na asfaltirani. Odatle imate još dva kilometra do Mitrovca.
– A jel ima neki lepši put da ne idemo ovim kuda prolaze automobili?
– Pa nema sada, jedino skroz okolo, da se vraćate. Al’ izgubićete se u šumi po ovoj magli, nema nikakvih oznaka. Možete dole, pred kraj puta. Ima spomenik, kameni. Kraj njega desno, pa samo pravo i izlazite tačno u centar sela.

Razočarano nastavišmo niz put. Tabani su nam uz put otežali. Šetnja po čvrstoj podlozi ne prija. Postajalo je previše hladno. Činilo se da tih deset kilometara nemaju kraja. Na svakoj raskrsnici smo vagali, da li je čiča mislio na pravi spomenik ili je dovoljno da vidimo veću kamenu gromadu? Zbog nesigurnosti smo odustajali od skretanja. Uglavnom smoreni, lenjo smo se vukli. Nakon, činilo nam se večnosti, magla se malo podigla i ispred nas se ubrzo ukazao Tankosin grob. Bili smo sigurni da je čiča na njega mislio kada je spominjao kameni spomenik. Skrenušmo desno, da prokopani put. Bilo je to konačno zasluženo uživanje. Zemljani put, prokopan buldožerom doduše, kroz gustu borovu šumu. Posle dužeg vremena me odsustvo oznaka na putu nije uzbuđivalo. Uživali smo u svakom koraku. Pred kraj se magla ponovo spustila. Gusta i teška. Kada smo stigli do asfaltnog puta, magla je bila toliko gusta da nismo videli da se selo pruža bukvalno preko puta.

Promrzli i gladni, ušli smo u lovački dom. Kuvano vino s prebrancem i palačinkama za dezert, učiniše da nam ponovo sve bude potaman. Doduše, Miljan je prebranac neiskusno zamenio Karađorđevom šniclom.
Vremenski uslovi, samo su dodatno pogoršali moje očajno zdravstveno stanje. Te smo se nakon noći, prespavane u dečijem odmaralištu vratili za Beograd.

U Beograd smo stigli prilično razočarani. Trebalo je na početku da budemo svesni, da tamo nećemo uživati u onom vidu turizma na koji smo navikli u Češkoj. Da će markacija verovatno biti očajna, bar na manje popularnim delovima. Milion puta mi je kroz glavu prošla misao, koliko bi staza markirali Česi za pešake kroz šumu i zamišljala sve one njihove crvene, zelene, žute i plave oznake na drveću. Šteta, jer posle toliko šetnji po Češkoj, malo koja šuma može da se meri s ono malo Tare što smo mi videli u ova dva dana. Posebno, što ovaj deo puta koji smo prešli čak i ne spada u područje nacionalnog parka. Ipak, najveći šok za mene je bio ovaj put koji prave ka Kusturicinom selu. Ne znam koliko izgradnja puta ima veze sa samim nazovi etno selom by Kusta. Ali da li se budala koja ga pravi, zapitala koliko će ovaca i krava naterati dnevno da prelaze preko tog puta? jer isti stoji mnogim životinjama na putu od obora do pašnjaka. No, očigledno preuzimamo kineske metode u turizmu. Uništimo pravo i autentično etno selo i izgradimo lepše, bolje i još starije, malo niže niz put. Bruka, al’ od koga je nisam ni iznenađena.