postcards…
The world moves with me

Brodom po zemlji Kmera / 28.02.11

Naša krajnja i jedina destinacija u Kambodži bio je Angkor Vat (Angkor Wat). Do njega smo doplovili brodom iz Vijetnama. Doduše ne direktno. Najpre smo od Čau Doca (Chau Doc) do Pnom Pena (Phnom Penh) plovili brzim brodom. Odatle autobusom stigli do Batambanga (Battambang) i sledeće jutro opet brodom, ovog puta sporim, otplovili za Sijam Rep (Siem Reap). Ovo protrčavanje kroz Kambodžu ću sebi teško oprostiti, jer ova divna zemlja zaista zaslužuje mnogo više pažnje.
Odmah po napuštanju Vijetnama razlika je bila vidljiva na svakom koraku. Uleteli smo u totalno drugu klimatsku zonu. Najednom sunce, temperature od 30+ stepeni, zelena pirinčana polja i nasmejani ljudi. Kambodža je zemlja osmeha i gostoljubivih ljudi. Ljudi često svoje siromaštvo ili ratne nesreće koriste kao dobar izgovor da budu podli, namrgođeni, podmitljivi, neljubazni, nadrndani, depresivni, grubi i nevaspitani. Dabome da je za sve to neko drugi kriv i da siroti narod nema drugog izbora nego da bude mizeran. Toga smo se nagledali u Vijetnamu. Doduše, to je jedna od stvari zbog koje čovek ne mora da odlazi iz Srbije, toga će se na pretek i tamo nagledati.
Malo koja zemlja je u novijoj istoriji (poslednjih stotinak godina) doživela krvoproliće i pakao koji su zadesili Kambodžance. Tokom sedamdesetih i osamdesetih gotovo trećina stanovništva je izginula, ili umrla od gladi i bolesti, najpre usled bombardovanja Amerikanaca, a zatim i zbog vladavine Crvenih Kmera. Danas, većina Kambodžanaca živi u bedi. Bosonoga deca su česta pojava na ulici, higijena je daleko od nivoa pristojnosti, no nekako i pored svega svi ti ljudi ne deluju ni najmanje smrknuto ili depresivno. Odnekle još uvek svi oni crpe neku nadu, ili jednostavno ne traže mnogo od života.

Prvi deo plovidbe, po Bazak reci (Bassac) trajao je svega oko tri-četiri sata. U glavi mi je konstantno odzvanjo Darko Rundek:

Ja cijeli život sanjam
kako odlazim uz rijeku
starim parobrodom
koji vozi sol
i da nosim jednu davnu
nikad prežaljenu ljubav…….
……. dok živim
život koji nisam birao sam
o suhom vjetru s juga
moja duša sanja……

Nisam ga slušala, zamišljala sam njegov glas gledajući sav taj život na reci. Goluždrava decu su izletala iz kuće, sjurivala niz obale veselo mašući za nama i vičući iz petnih žila “bye, bye…”. Žene kraj reke, zauzete pranjem veša, poneki brodić sa ribarima bez mreža i štapova, samo dugački najlon, usečen u šake sa udicom na kraju. Svuda uz reku kuće izdignute na visoke grede, često zaklonjene samo tankim drvetom ili razapetim platnima, starim kutijama, često otvorene sa jedne strane tako da radoznalci mogu da zvirnu u njihovu unutrašnjost, gotovo praznu. Kuće koje podsećaju na čaplje pri niskom vodostaju, sa svojim tankim nogama koje ih drže visoko iznad površine vode. Prolazimo pored dvojice dečkića koji kupaju naizmenično kravu i sebe. Krava je stajala u vodi mirno, nezainteresovana za njih dvojicu, za brodove koji prolaze pored nje. Iz vode joj je izvirivao gornji deo trupa. Deca su je naimenično polivala vodom, pentrala se po njenim klizavim leđima, klizila u vodu i neumorno cičala od sreće.

Vreme je proletelo, i dok sam još uvek pokušavala da presaberem utiske, već smo bili u Pnom Penu. Na obali nas dočeka milion i jedan vozač tuk-tuka nudeći svoje usluge. Za razliku od vijetnamskih, ovi kambodžanski su motorizovani sa specijalno projektovanim prikolicama za putnike, pokatkad sa čitavom maskom koja se prebacuje preko motora, no češće jednostavno kukom vezanom za motor. Nakon kratke rasprave sa neljubaznim vozačem koji nije želeo da prihvati činjenicu da želimo da odšetamo do autobuske stanice, nastavišmo put preko uzavrelog asfalta. Nakon prijatne prolećne temperature u Vijetnamu, na kambodžanskim ulicama smo se kuvali.
Kasnije na autobuskoj stanici ulazeći u autobus, osetih nečije ruke kako mi prelaze preko golih nogu. Bila sam u nekom kratkom šorcu. Okrenuh se naglo, no ne videh nikoga iza sebe. Zatim spustih pogled i ugledah “njega”. Balavog, bosonogog, namrštenog jer ga sunce zaslepljuje i povrh svega radoznalog. Nasmeših se. Setila sam se sebe sa nekih dvanestak godina, u Beogradu, za vreme maratona. Sedeli smo na klupi na Tašmajdanu, a do nas dvojica Afrikanaca. Mislim da je to bio prvi put da sam videla pripadnike druge rase. Gledala sam ih zadivljeno. Delovali su mi tako drugačije, egzotično. Poželela sam da im dodirnem kožu, delovala je grubo i debelo naspram moje. No nisam se usudila, bila sam “prevelika” za tako iskrenu, radoznalu reakciju. Zato pogledah ovo derle sa iskrenim simpatijam, pružih mu ruku, dozvoljavajući mu da je opipa. Izgleda da ga je to uplašilo, te se samo sakri iza mamine suknje. Kako je sa nama putovao dobar deo puta, osetih njegovu ruku na svojim nogama, svaki put kada smo se zaustavljali da pravimo pauze, pri ulasku i izlasku iz autobusa.

Kada konačno pristigosmo u Batambang bio je već mrkli mrak. I opet more tuk-tukova oko nas. Ovoga puta prihvatismo jednog od njih sa sve hotelom koji je reklamirao. Na slici je hotel delovao besprekorno. Sumnjala sam da će nas tako nešto dočekati, za svega 12 dolara za noć. No ispostavilo se da je luksuz i veći nego što su slike bile u stanju da predstave. Ogromna soba (recimo, bar četiri puta veća od najveće evropske). Svaki komad nameštaja, umetničko delo za sebe. Na kraju mi bi žao, što ćemo u hotelu ostati samo jednu noć.
Nakon bogovskog sna i predivnog doručka, nastavili smo put sporim brodom ka Sijam Repu. Na svim kambodžanskim rekama postoje takozvani spori i brzi brodovi. Ovi brzu su uglavnom namenjeni turistima i mnogo su moderniji, imaju kožna sedišta/fotelje prava stakla na kabini i koštaju mnogo više od sporih brodova. Spori obslužuju lokalce, i radoznale turiste – dabome. Brodovi su uglavnom drveni, sa neudobnim klupama (Al’ ko mari? I onako smo vreme provodili na krovu) i platnenim zastorima da vas vetar ili pomahnitalo granje ne ubiju.
Svi pisani i nepisani vodiči su obećavali nezaboravnu uživanciju u plovidbi po Sangker reci na delu između Batambanga i Siam Repa. I bez ikakvog preterivanja, svaki delić puta je bio neponovljivo iskustvo.

U prvom delu, reka je još uvek bila prilično široka, obale niske, zaravljene, sa tek pokojim drvetom. Ljudi su živeli na svojim brodićima. Celo domaćinstvo je bilo smešteno na svega par metara kvadratnih. Deca su nam i dalje veselo odmahivala, ispraćala nas svojim pozdravima. Na jednom od čamaca ugledah dete. Kako nas je spazio izletelo je iz improvizovane kabino vukući nešto u svojim rukama. Na kraju se pojavi na vrhu čamca sa ogromnom belom mačkom. Držao ju je u visini, za prednje šape. Ona je visila, lenjo zevajući dok je on mahao njenim šapicama. Nailazili smo na čitava brodska naselja, sa sve prodavnicama, restoranima i zanatlijama na vodi. Na jednom “doku” čučala su deca, nanizana kao golubovi na strujnim vodovima, skačući naglavačke u reku. Čim nas ugledaše, veselo poskakaše svi do jednog mašući u našem pravcu.
Drugi deo puta je pre ličio na široko, poplavljeno polje. Neka rečna trava je izvirala iz vode, i sve je delovalo beskrajno, kao da tlo nigde ne postoji. Tu videsmo i neobične brodove sa ogromnim lukovima (verovatno neka pomagala za pecanje). Jasno se sećam svoje fasciniranosti tim čudnim konstrukcijama. No na žalost niko nije imao jasnu predstavu čemu to služi.
Nakon ovih poplavljenih polja, reka je krenula da se sužava. Tesnac je bio dovoljno širok da kroz njega prolazi jedan uži brod. Na obalama je raslo žbunje sa gustim granjem, koje nas je teralo da siđemo u kabinu jer je šiblje nemilosrdno ostavljalo ogrebotine po našem telu. Put kroz ovu divljinu je bio vijugav i dosta spor jer se naš brodić teško provlačio.
I na kraju nas dočeka morska širina, tj. jezero Tonle Sap. Jezero je zapravo početak, a ne kraj svega. Iz njega ističe istoimena reka, koja se kasnije uliva u Mekong. Ovo je najveće jezero u Jugoistočnoj Aziji. U toku kišne sezone usled velikog dotoka vode sa Himalaja, Mekong pumpa vodu u Tonle Sap reku, koja menja svoj tok i ponaša se kao pritoka, a ne otoka jezera. U vreme sušne sezone reka otiče iz jezera, vraća vodu u Mekong i ostavlja praktično suvo korito. Površina jezera se drastično smanjuje/povećava iz jedne u drugu sezonu.

Nedaleko od jezera nalazi se Sijam Rep, do koga smo opet morali tuk-tukom. Sijam Rep je bio naš domaćin u narednih par dana i polazna stanica naših poseta Angkor Vatu. Za razliku od drugih kambodžanskih gradova Sijam Rep je u izuzetno dobrom stanju. S obzirom da u njemu živi ogroman broj naučnika i istraživača koji su svoj život podredili izučavanju Angor Vata, i usled ogromnog broja turista koji ovaj istorijski kompleks privlači to je sasvim razumljibo. Centar grada me je podsećao na šoping sela po Nemačkoj. Načičkane, nakinđurene kućice čiji lokali naizmenično nude hranu, piće i masažu. Prezasićeni azijskom hranom, mi smo četiri dana proveli jedući picu u nekom restoranu brze hrane, azijskoj verziji pizza-hut-a. Bili smo željni testa i krompira. Zanimljivo je da nakon povratka iz Azije, a ima tome sada već 3 meseca nijednom nisam obarila pirinač. Pre puta sam svaki drugi dan jela pirinač sa soja sosom i ljutom papričicom. Nasumičnom šetnjom po gradu, našli smo i nekoliko izuzetnih galerija sa slikama lokalnih majstora inspirisanih Angor Vatom. Kako smo naše obilaske Angor Vata počinjali oko 5 ujutru, za noćna ludovanja po Sijam Repu nismo imali mnogo vremena. Samo ime grada u prevodu znači “sijamski (lokalno ime za Tajlanđane) poraz” i odnosi se na pobedu koji su Kmeri izvojevali nad komšijama u 17. veku. No više o Kmerima i Angor Vatu u narednom postu.

Vijetnam: Napuštajući Vijetnam / 13.02.11

I sve ostalo što nije stalo u prethodnih deset postova.

1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu
10) Raspevana džungla

Nakon obilaska Kung Fong parka vratismo se za Hanoj. Kako nam je avion za Sajgon kretao u 7 ujutru, a poučeni prethodno lošim iskustvom sa organizovanjem prevoza tj. njegovom tačnošću, odlučismo da noć provedemo na aerodromu. Aerodrom u Hanoju prilično podseća na Surčin, jedna matora komunistička zgrada, omanja, s nikakvim sadržajem. Na poslednjem spratu nalaze se restorani, te se zavalismo u jedan od njih ubijajući par sati, ja uglavnom pišući postove o Vijetnamu, a Miljan…. zaboravih kako, biće da sam se baš zapisala. No, najbolji deo i tako dolazi tek kada se restoranska svetla pogase. Onda bube, miševi i pacovi počinju da jurcaju na sve strane. Kao u nekom niskobudžetnom horor filmu. Prestravljeni bogatstvom životinjskog sveta povukosmo se na prvi sprat, na onaj sa kojeg avioni poleću. Odatle nas ubrzo oteraše u prizemlje, gde dolaze oni koji su upravo doputovali. Ta ne možete tek tako po celom aerodromu gluvariti. Zanimljivo je da na ova dva sprata buba nije bilo, no miševa i pacova koliko ti duša ište, tj. ne ište. Ja sam se svojim pisanijem bavila do 3, pola 4 ujutru, a onda se bacila na rasterivanje miševa. Zapravo, prvo pokušah da čitam knjigu ali bi mi glava brzo klonula te se manih te rabote. Moj dragi je spavao svo to vreme umotan u ćebence koje je pozajmio iz aviona kada smo dolazili. Dakle, ja sam šetala i šetala, pokatkad se zaletajući u pravcu miševa tj. pacova. Ne znam tačno ni šta su, previše mali za jedno i previše veliki za drugo. Onda bih se setila da nisam sama, podigla glavu u pravcu zaposlenih koji bi me ravnodušno pogledali, jer sav ostali svet na aerodromu je spavao. Bio bi me blam na trenutak zbog te sulude jurnjave za miševima. Onda bih opet sela na par minuta dok glava ne krene da mi pada, a oči sklapaju od umora. Te bi opet usledila šetnja, ganjanje i tako u krug dok nije svanulo i došlo vreme za čekiranje. Šta se desilo nakon čekiranja, do momenta sletanja u Sajgon, ne sećam se najbolje jer sam najveći deo tog vremena komirana prespavala. U Sajgonu smo se zadržali svega sat vremena koje smo proveli u putu, od aerodroma do autobuske stanice, odakle nam je kretao autobus za Čau Dok (Chau Doc).

No, pre nego što napustimo Vijetnam osvrnuću se još jednom na ljude. Mi smo negde u aprilu 2010, sedeći u Znaku pitanja u Beogradu, slušajući razgovor između naših prijatelja, odlučili da konačno posetimo ovaj deo sveta. Prvobitna ideja je bila da proputujemo Tajland, međutim nekako se to pretvori u putovanje po Vijetnamu i Kambodži. Naši dragi prijatelji, koji su obišli taj deo sveta i užduž i popreko, dali su nam par saveta i sugestija od kojih je meni, od svega, najviše ostala u sećanju jedna vezana za karakter Vijetnamaca. To jest, komentar moje drugarice kako je od svih ljudi koje je upoznavala na svojim putovanjima najviše problema imala sa Vijetnamcima. Inače, ona je neko za koga su svi fini, a obišla je gotovo ceo svet. I nekako, upravo to je jedna od stvari koju ću ja verovatno isticati ako me iko ikada priupita nešto o Vijetnamu.

Naravno nije uvek baš sve bilo tako crno. Kada se setim Njaka i Hujena s kojima smo proveli dva dana u džungli, one gomile divnih ljudi koji su nam pomagali po gradskom prevozu u Hanoju, trudeći se da nam i rukama i nogama objasne gde treba da siđemo, upirući prstima u spisak stanica i sva ta grupna pregovaranja gde treba da izađemo. Pa opet drugi put, dečko koji se pojavio niotkud, želeći da se ispriča sa nama. Njegovo oduševljenje što je upoznao Srbe u Vijetnamu, jer sa nekoliko njih studira u Pekingu. Onda, svo ono kolektivno oduševljenje, zabava i smeh naših saputnika, u minibusu od Sajgona do Čau Doka. Njihovih dugih pregovora, do kog hotela bi mogli da nas odbace (bio je odličan izbor) da se ne gubimo po gradu jer je već bilo poprilično kasno. Svi ovi divni ljudi teraju me da se postidim zbog svega o ovom narodu grubo izrečenog.

Ovo putovanje naučilo me je mnogo toga i o meni samoj. Ma koliko se trudila da prihvatim ljude i njihove običaje, da shvatim njihove postupke i ne osuđujem ih olako – ponekad je zaista teško. I nikada to nije bilo toliko izraženo kao u Vijetnamu. Možda zato što su stvari bile baš toliko drugačije?
Hujen nam je u jednom od razgovora rekao, kako je strpljenje najveća vrlina Vijetnamaca. Odsustvo istog je moja najveća mana. Iako sam još na početku puta shvatila da moram čekati pravi odgovor, nikada do kraja nisam uspela to da sprovedem u praksi. Otišla sam iz Vijetnama i nisam naučila da čekam, nisam postala ni za nijansu strpljivija, nisam savladala najveću vijetnamsku vrlinu. Po prvi put na kraju puta se pitam: Nije li put bio uzaludan?

Vijetnam: Raspevana džungla / 07.02.11

Prethodni tekstovi o Vijetnamu:
1) Na početku beše haos!
2) Kako ne videti Halong Bej?
3) Ritam Hanoja
4) Da su mi tvoje godine a ovo iskustvo, putešestvije bih počela iz Nin Bina
5) Tam kok (Tam Coc)
6) Bič Dong (Bich Dong)
7) Thai Vi hram
8) Oltar na vrhu sveta
9) Hoa Lu

1962. Ho Ši Min je odlučio da odmori od ratovanja i posveti se stvaranju nečeg lepog i plemenitog, te otvori nacionalni park Kuk Fong (Cuc Phuong). U to vreme, na prostoru parka su živeli pripadnici manjinskog naroda Muong i neke retke životinjske vrste koje su Muong seljani lovili. Deceniju kasnije, celo selo je iseljeno iz parka, da bi im povratak kasnije bio dozvoljen. Muong etnička manjina je treća po veličini od ukupno 53 priznate u Vijetnamu. Oko 1,2 miliona ljudi u Vijetnamu se izjašnjava kao Muong i većina živi na severu Vijetnama, u okolini Nin Bina. Imaju svoj jezik, koji je vrlo sličan vijetnamskom. Jedna od turističkih aktivnosti u parku je poseta ovom selu, gde možete ostati u gostima kod lokalaca. Samostalne šetnje po parku su prilično ograničene i za većinu aktivnosti vodiči su obavezni, ne toliko zbog divljine koliko zbog očuvanja ove zelene oaze.

Prvi dan u parku proveli smo u šetnji po centru parka i obilasku hiljadugodišnjeg drveta i Palas pećine. Meni je prvi susret sa tropskim šumama bio pomalo zastrašujući. Drveće je ogromno, sa upletenim lijanama koje vise svuda oko vas, gustim krošnjama i ogromnim palmama. Mnogo su mračnije u poređenju sa listopadnim evropskim šumama. Opet sa četinarskim šumama ne mogu da ih poredim zbog gustine rastinja po zemlji. Tropske šume su jednako guste i na zemlji i u vazduhu tj. predelu krošnji. Ono malo “slobodnog” prostora između ova dva zelena nivoa popunjavaju isprepletane lijane. U njima individualnost ne postoji, teško je razdvojiti krošnju od lišća puzavice, odrediti koja lijana kojoj puzavici pripada, gde se završava stablo i gde počinje puzavica, svi žive u simbijozi srasli u jedano, veliko telo. Kada naidjete na čistinu, na stotine leptirova će se razleteti oko vas, u svim mogućim bojama, opet u skladu sa prašumom neprirodno veliki.

Po prvi put od kako smo počeli naše putovanje po Vijetnamu, vremenske prilike su bile idealne. Kraj novembra je previše hladan za komarce i pijavice. Ima ih i u tom periodu, ali ne u velikoj meri te je velika verovatnoća da će te proći bez ujeda. U okviru parka smeštena su dva spasilačka centra koja možete posetiti uz pratnju vodiča. Prvi, posvećen primatima i drugi, kornjačama. Većina majmuna smeštena je u kavezima minimum 5 godina, zatim ih puštaju u ograđeni deo šume i kojem prate njihovo ponašanje. Onog momenta kada počnu da sami nalaze hranu ili da se razmnožavaju vraćaju ih u njihova prirodna staništa. Ovaj deo s kavezima je moguće posetiti. Ne deluje mnogo humanije od prosečnog zoološkog vrta, s tom razlikom da posetioci ne mogu da priđu kavezu te životinje imaju donekle privatnost. Sa kornjačama je sve mnogo lakše, vodič nam je objasnio da centar uglavnom služi za njihovo razmnožavanje. Čim kornjačice malo poodrastu, puštaju ih na slobodu. Glavni razlog našeg dolaska u park bia je mogućnost kampovanja u džungli. Ova aktivnost dozvoljena je samo uz pratnju vodiča.

Oko 10 ujutru narednog dana Hujen je došao po nas. Nasmejani, dobroćudni lokalac. Zajedno smo se odvezli do startne pozicije gde nas je čekao Njak, stariji ispijeni pripadnik Muong manjine. Za ove ture obično dobijete po dva vodiča, jednog koji je iskusan u lociranju životinja i poznaje prašumu kao svoj džep (u našem slučaju Njak) i drugog koji ima pozamašno znanje o lokalnom životinjskom i biljnom svetu i u stanju je da vam sve to ispriča na engleskom (u našem slučaju Hujen). Većina zaposlenih u nacionalnom parku su pripadnici Muong naroda kako nam je Hujen objasnio. Njak je delovao žilavo i poprilično snažno za svojih 48 godina. Išao je konstantno na vrhu kolone sa mačetom u ruci, s vremena na vreme snažno zamahujući kako bi presekao lijanu ili raskrčio previše gusto žbunje. Bio je uglavnom ćutljiv i zamišljen. Kada bi mu se Hujen obratio na maternjem jeziku, kratko bi uzdahnuo u znak odobravanja ili potvrdno klimnuo glavom. Nije izgledao kao preterano pričljiv čovek. Nasuprot njemu, Hujen nije zaklapao. Priče su se nizale jedna za drugom i mi smo u svakoj jednako uživali.

Prvi deo šetnje jedva da je potrajao oko sat vremena kada smo se zaustavili da napravimo pauzu za ručak. Kako su oni nosili sav kamperski teret i hranu umarali su se mnogo brže od nas. Šetnja nije bila naporna, uglavnom po ravnom terenu, neutabanim stazama, te je krčenje puta kroz žbunje davalo ovoj šetnji posebnu draž. Hujen je raspakivao hranu, dok je Njak sekao palmine listove koji su služili kao podmetač. Ispred nas su postavili baren pirinač, izmrvljeni kikiriki i iseckan svež krastavac. Gozba je počela. Ne znam da li zbog lepote prirode koja nas je okruživala ili šetnje, ali ručak mi je bio toilko ukusan da nisam mogla da stanem.

Iskoristili smo pauzu i za međusobno upoznavanje. Hujen nam je ispričao kako je počeo kao čistač u parku, jer se pripadnici Muong manjine uglavnom ne školuju, te nije imao nikakve kvalifikacije. Roditelji obično zadržavaju decu kod kuće kako bi im pomagali u poljoprivrednim poslovima. Hujen je bio izuzetno dobar đak te su se njegovi nastavnici izuzetno zalagali kako bi ubedili njegove roditelje da mu dozvole da završi barem srednju školu. Nakon par meseci rada u centru, Hujen upoznaje volonterku iz Australije koja koristi svoje slobodno vreme da ga podučava engleskom. Zahvaljujući specijalnim uslovima i bezkamatnim pozajmicama Hujen upisuje fakultet pre tri godine i planira da ga završi dogodine. U međuvremenu je napredovao na poziciju vodiča, zahvaljujući znanju engleskog i studijama botanike koje je započeo. Sve to mu nije smetalo da osnuje porodicu. Zadivljeno smo ga zapitkivali o detaljima, iskreno se diveći njegovoj istrajnosti.

Nastavili smo dalje šetnju, do mesta na kojem ćemo provesti noć. Šetnja je prijatna, osećala sam se sigurno sa Njakom i Hujenom. Njak nam je skretao pažnju na životinjski svet oko nas. Na listu, pored kojeg smo prolazili odmarao se ogromni skakavac. Veliki, gotovo kao šaka, zelene boje i tela iste teksture kao list na kojem je stajao. Naše neiskusno gradsko oko nikada ne bi uspelo da ga registruje. Trudili smo se da pažljivije osmatramo svet oko sebe, da pronađemo sami nekog kamufliranog insekta. Ponosno otkrivam nekoliko paukova i skakavaca uz put. Bube, ma kako gadno izgledale u gradu, izazivale gađenje ili strah u džungli deluju krhko i ljupko. Nastavili smo put dalje, kroz raspevanu džunglu. Osluškivali desetine različitih cvrkuta uklopljenih skladno u jednu pesmu. Praćeni ovom predivnom horskom pesmom stigosmo do konačnog odredišta za taj dan. Ostavljamo rančeve i krećemo u skupljanje drva za potpalu. Hujen nam je objašnjavao koja drva gore kojom brzinom, koliko suvo drvo treba da bude. Za to vreme Njak je skupljao lišće džinovske paprati koje ćemo koristiti kao podmetač za naš šator. Postavili smo šator za Miljana i mene i ljuljaške za njih dvojicu, za to vreme vatra se već uveliko rasplamsala. Hujen i Njak počinju svoj kulinarski šou Kuvanje u prirodi sa receptom za savršeni logorski roštilj. Ja sam vredno hvatala beleške te evo i recepta:

Savršeni logorsi roštilj

Iseckati masnije meso i uvaljati u marinadu pripremljenu od ulja, belog luka i đumbira. Naređati komade mesa na štap koji ste prethodno našli u šumi i ogulili. Tako pripremljene ražnjice uviti u palmine listove koje ste prethodno kratko prevukli preko vatre kako bi omekšali da možete da ih savijate bez problema. Dakle, uviti meso palminim listovima i stegnuti na krajevima trakicama koje su nastale ljuštenjem kore štapića na koje ste nizali meso. Peći, ali ne direktno izloženo plamenu, nego pored njega. Služiti uz bareni pirinač.

E sad ja kao vegeterijanac, lepo vaspitani, nisam htela mnogo da izvodim te sam jela postavljenu mi večeri. Kao neko ko zaista ne voli ukus i miris mesa, bila sam totalno fascinirana ukusom. Mada moram priznati da me je stomak mučio celu noć i naredni dan do kasnog popodneva. No mislim da je to zbog generalnog problema koji moj stomak ima sa mesom, a ne zbog loše večere. U toku večere pričali smo uglavnom o običajima i karakteristikama Muong naroda. Tako smo od Hujena, sem već ispričane iseljeničke priče na početku posta, naučili da pripadnici Muong naroda nemaju gotovo nikakvo obrazovanje i vrlo često ne govore vijetnamski jezik. Te da su se do skora vrlo mladi venčavali, sa svega desetak godina, dok vijetnamska vlada to nije zabranila zakonom. Neretko se dešavalo da roditelji mladoženje s kojima mladenci žive, dođu kući s polja i zateknu decu, pardon! mladu i mladoženju, kako se mlate zbog neke dečije gluposti na način na koji deca to obično rade. Sve to nam je Hujen ispričao uz gromoglasan smeh imitirajući rukama neki dečiji boks meč. Priče su se nizale, dok nije došao red na našu noćnu šetnju.

Hujen je ostao da čuva kamp, a mi smo krenuli polako za Njakom.
Treba videti tog starog iskusnog lisca u lovu na plen. Samo što na kraju ovog lova mi nećemo kuvati lovinu, nego je prepadati fotoaparatom. Probijao se kroz rastinje gotovo beščujno. Miljan i ja smo pre podsećali na slonove u porcelanskoj radnji. Njak bi se u momentu zakucavao u mestu i isključio lampu, na šta smo i nas dvoje poslušno stajali i gasili naše. Stajali bismo mirno u mestu i osluškivali džunglu, koja je za meni delovala nestvarno glasno. Zvukovi su dopirali s visine, iz krošnji od ptica i sitnih zveri, iz žbunja od zrikavaca, žaba i ostalog sitnog sveta. Džungla je noću još glasnija i raspevanija nego danju. Tamna, mračna, ne… potpuno crna, tek mestimično išarana svetlim tragovima koje ostavljaju svitci. A onda bi se Njak, u istoj tišini, ne paleći lampu, hitro uputio do određenog mesta, uperio snop svetlosti i pozvao nas da pogledamo. Bio je u stanju da razazna pravac i udaljenost iz kojeg dolazi žablje kreketanje, huk sove ili kretanje guštera. Nakon tri sata noćnog lova vratismo se u kamp. Njak je bio vidno razočaran, hteo je da nam bar pokaže leteću vevericu jer su one dosta česte u ovoj šumi. Hujen nam je objasnio da je pun mesec te da su šumska stvorenja onda obično mirnija jer nije dovoljno mračno. Iskreno, ja mislim da je jedini uzrok našem slabom ulovu bila moja i Miljanova nesposobnost da budemo tiši.

Kratko nakon toga krenusmo na spavanje. Barem nas dvoje. I taman kada me je hvatao najslađi san Hujen nas je uzbuđeno pozvao da izađemo napolje jer je Njek na obližnjem drvetu našao leteće veverice. Nikada neću zaboraviti Njakovo srećno lice. Siroti čovek verovatno nije mogao da zaspi od muke misleći o svom neuspelom lovu.
Sutradan ujutru, nakon instant nudli, koje sam ja od silne mučnine preskočila, krenusmo nazad ka civilizaciji. Put je vodio uzbrdo, preko oštrog kamenja no i dalje ni najmanje naporan. Celokupna staza koju smo mi prepešačili u toku ta dva dana ne verujem da je duža od 25km i nije ni najmanje teška, te zaista ne znam zašto su je tako označili. No svaki trenutak proveden sa ova dva čoveka za nas je bio potpuno uživanje.

Nastavak priče o Vijetnamu:
11) Napuštajući Vijetnam

Obožavam ove Nemce :) / 06.08.10

Eto,  juče baš pisah o predrasudama i rekoh kako Nemci nisu hladan narod kao da sam znala šta me danas čeka.

Imamo neko dete, oko sedamnaest godina, u kancelarij došao na praksu. Mirno, tiho, povučeno, stidljivo dete. I to dete od jutros plače, sedi za stolom i lije suze krokodilske. Pomislih, neko umro. Ustanem  da ga pitam jel ok, al’ vidim na telefonu je. Pitam kolege šta se dešava i kaže mi jedan od njih: “Devojka mu ide u Ameriku na deset meseci”. Ja pomislim, zajebavaju me. Pitam: “Stvarno?”. Oni potvrdiše.

I posle kažu, Nemci hladni i neemotivni. Kladim se da bi prosečan sedamnaestogodišnjak u Srbiji glumio da je cool, pravio se da gga sve to uopšte ne dotiče. A ovo sitoto dete ubi se od plakanja okružen sa petnaest totalno nepoznatih ljudi. OK, trenutno nas je samo četvoro tu, al’ svejedno :)

Jesam li vam već rekla kako volim ove Nemce? :)

Crtice iz Srbije / 06.04.10

– Mogli bismo u Srbiju za Uskrs – predložiše oni.
– Paaaa, karte su skupe… za te pare možemo u Španiju ili Francusku – pokušavam da ih odvratim.
– Mogli bismo kolima – ne odustaju.
– Ali treba nam 15 sati do tamo – ne odustajem ni ja.
– Ako krenemo četvrtak posle posla, prespavamo negde u Austriji i nastavimo u petak bili bismo u Beogradu petak popodne, subotu i nedelju i onda rano u ponedeljak krenemo nazad. – razrađuju oni put – Ali ako se vama baaaaaš ne ide, onda ništa – dodaju malo tužnijim glasom.
– Njima se baš ide – okrećem se ka Miljanu.
– Pa onda nemamo baš mnogo izbora.
– Samo tri dana u Srbiji… to će biti pakao….
– Imaš li snage da im kažeš ne? – reče sležući ramenima pomirljivo.
– OK onda, Srbija na tri dana, al’ prvo moramo za Novi Sad da obiđemo Miljanove, tako da nam za Bg ostaju samo subota popodne i nedelja. – složismo se na kraju.
– Jeeeee… šta sve možemo da vidimo za to vreme? – upitaše jednoglasno.
– Uključujući familiju, ručkove i večere gotovo ništa.
– Nema veze… jeeeee…. idemo za Srbiju… jeeee – dodadoše na kraju, s onim njhovim zaraznim osmesima na licu.

Pored njih dvoje malo šta možemo da radimo sem da budemo srećni i radujemo se suludim planovima…

– jeeee…

Posle toga je usledila priprema u vidu sedenja i razmišljanja o tome šta mi to zaista volimo u Srbiji i šta je to što moraju da vide za to kratko vreme. U Novom Sadu kafić Absolut, naći ću ga valjda. Sećam se da je u Zmaj Jovinoj, u blizini zgrade sa terasom na kojoj se reklamiraju neke venčanice. Ta radnja s venčanicama je bila toliko neobična kada sam je prvi put videla da nikako ne mogu da je izbacim iz glave, dođe mi gotovo kao simbol Novog Sada. Tamo sam bila samo jednom, vodila me jedna Novosađanka koju upoznah preko Interneta kada nam se putevi suludo ukrstiše na par sati u Novom Sadu. Mesto na kojem smo nas dve pokušavale da ispričamo jedna drugoj toliko stvari za tako malo vremena. Preplićući naše priče, kao da pričamo o jednom životu tako sličnom a opet totalno drugačijem. Povremeno upadajući jedna drugoj u reč kratkim komentarima – stvarno? i ja isto! Mesto posle kojeg sam pomislila koliko je nepredvidljiva ta pojava koju zovemo život – koliko je neverovatno da nakon par razmenjenim email-ova i pročitanih postova sediš ispred jednog bića i osećaš toliku bliskost i ljubav.

Ako im se ne svidi (a znam da hoće), vodimo ih u Gusan. Toliko smo piva tamo popili sa dragim nam ljudima da bi mogli da nas dočekaju s poklon burencetom. Za posle kafića bilo koji klub u Laze Telečkog i onako nikada nisam bila preterano oduševljena mestima sa preglasnom muzikom. Za po gradu… zapravo malo šta. Za dnevni život nas malo šta vezuje tamo. Mi nikada nismo imali svoje usamljene romantične trenutke po Novom Sadu. Doduše i nemamo baš mnogo vremena, obilazak centra i odlazak na tvrđavu će biti više nego dovoljno.

U Beogradu Klub svetskih putnika. Prvo mesto koje smo posetili zajedno. Sedeli smo za uskim stočićem prekrivenim heklanim miljeom, sa slojem razglednica i teškim staklom. On nije skidao osmeh sa lica, pričao je brzo povremeno neprimetno zamuckujući ni ne pokušavajući da sakrije koliko je sretan i uzbuđen što baš ja tog trenutka sedim ispred njega. Šetnja Knez Mihajlovom, po mogućstvu slepljeni u zagrljaju tako da on hoda unazad. Taj položaj će mu omogužiti da me ljubi bez prestanka od Palate Albanije do Kalemegdana. Posle kojeg ćemo prošetati istim, pa sići do kule Nebojša i nastaviti šetnju kraj 25. maja, uz reku, ispod Brankovog mosta pored zarđalih brodova, sve do Ade. Drugi dan bi mogli da krenemo od Slavije. Slavija je za mene uvek bila najružniji deo Beograda, previše bučna i prljava. A onda je on to uspeo da promeni odlučivši da me baš tamo prvi put poljubi. Krenućemo od Meka, mesta prvog poljupca, Ulicom srpskih vladara, izaći na Brankov most i preći na drugu stranu reke, a zatim dugo šetati sve do Gardoša.  A Košutnjak, Topčider, Avala, Bulevar i Botanička bašta?

Drugi put. Znala sam da će i već nabrojani deo biti više nego nemoguć.

Na putu za Srbiju, negde oko Budimpešte saobraćaj postade malo gušći. Ništa preterano iritantno ali brzina nemoguća preko 80 km/h. Obe trake pune, zaobilaženje totalno besmisleno. Da bi pored nas pomoćnom trakom projurio (činilo mi se brzinom svetlosti) džip sa subotičkom registracijom. Pomislih besno: “Dobrodošla kući”.

Par stotina kilometara dalje pređošmo granicu bez većeg zastoja. Carinici više nego ljubazni. Vraćajući nam pasoše carinik dodade kako moramo da ih prijavimo u roku od 24 časa. Nasmeših se saglasno i čim pređošmo granicu odlučišmo da ih ne prijavljujemo.

– Jel mogu da nas uhapse zbog toga? – upita uzbuđeno nas gost.
– Ne verujem.
– E šteta, zamisli da me uhapse i da se posle hvalim ortacima kako sam bio u srpskom zatvoru. – dodade razočarano.

Po prelasku svratismo na prvu benzinsku pumpu da kupimo vodu i malo se osvežimo. Osetih po ulasku da je nešto drugačije ali ne prepoznah odmah razliku.

– Zar je na srpskim benzinskim pumpama dozvoljeno pušenje? – upita me drugarica izneneđeno.
– A to je dakle ta razlika. Primetila sam da mi je nešto drugačije. Da draga, u ovoj zemlji pušenje je dozvoljeno svuda.
– Ali oni sede s malim detetom.
– Preživeće… Sem toga, kakav je prvi utisak?
– Kao da sam se vratila u devedesete.
– A? Stvarno?
– Aha… Pa pogledaj kako su ljudi obučeni, a i muzika…. devedesete definitivno.

Na putu do Novog Sada beskrajna ravnica prekrivena smećem, mini deponije na svakom koraku, plastične kese lete preko oranica.

– Od kada smo napustili Nemačku, najprljaviji deo puta – promrmljah postiđeno.
– Podseća me na Daleki Istok. A ti znaš koliko ja volim Aziju, sav taj nered u njoj, koliko mi je muka od ispeglane Nemačke. Da, ova vaša zemlja je kao Azija u Evropi. Sviđa mi se :) – dodade moja drugarica, činilo mi se samo da me uteši.

Setih se posta o Ruandi sa sajta Kluba putnika Srbije, i toga kako su tamo plastične kese zabranjene. Pomislih da im ispričam o tome, ali se na kraju predomislih.

Malo niže niz put prođosmo pored tela neke zgažene životinje na putu.

– Uh
– Navikni se, biće toga sporadično.
– Stvarno?
– Da, ali nije to kao što ti misliš. – poče Miljan da zeza – Nismo mi surovi neljubitelji životinja koji jure za njima da ih gaze po putu. Naprotiv, mi ih toliko volimo da su se one toliko nakotile da ih ima i previše. I onda su se totalno ubezobrazile. Stanu na sred puta i neće da se mrdnu. Proklete živuljke. Nemaš baš mnogo izbora nego da ih gaziš :P
– Eeeee mogli bi sada da igamo onu igru. Licitiramo koliko ćemo zgaženih životinja videti do povratka. Pobeđuje onaj s najbližom prognozom.
– Ja sam za, oko desetak? Mada nije fer vi bolje poznajete teren, ovde ste domaći. – dodade naš drug.
– Odvratni ste – dodade ona, još uvek pomalo potrešena pređašnjim prizorom – odbijam da u tome učestvujem.

Kasnije će se ispostaviti da je Alex bio sasvim blizu broju smljeskanih životinja pored kojih ćemo proći, i svaku priliku ćemo koristiti da skrenemo pažnju zgroženoj Kejt na lešinu, uzvikujući gotovo jednoglasno: “Evo je još jedna!”.

No sem mrtvih životinja, do odlaska će ostati iskreno fascinirani time da se autoputem naziva nešto sa samo dve trake podeljene dvostrukom punom linijom i kolektivnim kršenjem zakona pri kome se vozači trude da voze slepljeni uz desnu i levu ivicu asfalta (u suprotnim smerovima naravno), kako bi prostor u sredini mogao da se koristi za preticanje iako je jasno podeljen već spomenutom punom linijom.

Nakon manje od 24h provedenih u Novom Sadu i manje-više ispunjenim planom, krenusmo u subotu ka Beogradu starim putem. Negde oko Inđije mahnu nam policajac da stanemo.

– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Jel možete da upalite prednja svetla. Hmmm rade. Odakle putujete?
– Iz Frankfurta.
– A jel znate da svetla moraju da budu upaljena?
– Nismo imali pojma. A jel to po novom zakonu?
– Da. Kazna je 3000 dinara.
– Pa nismo znali – ponovih, već imajući u vidu da moljakanjem nećemo mnogo postići – Napišite račun platićemo.
– Hm, dajte mi njegov pasoš i vozačku. – čim ih se dokopa, nastavi – Mora da se plati… bla, bla, bla, … zadržaćemo pasoš na 5 dana… bla, bla…

U stanju sam da razaznam samo delove rečenice, počinje da mi skače pritisak i na ivici sam da počnem da urlam. Policajac ga poziva da izađe i poziva nekog od nas da prevodimo. Miljan izlazi spreman da bude mio i drag s policajcem u nadi da ćemo se izvući sa opomenom. Alex odlazi do policajskih kola srećan nadajući se da će moći da zove šefa u utorak i izvini se za izostanak s posla zbog boravka u srpskom zatvoru. Na kraju se vraćaju, uz opomenu. Toliko drame ni oko čega.

Dva dana u Beogradu gotovo proleteše. Nedovoljno da se obiđe ni pola od onoga što sam zamislila. Odmarajući u nedelju upitah ih kako im se sviđaju ljudi.

– Mnogo su namršteni. Tj. pre nekako preozbiljni. Malo se smeju. Ja sam mislila da će svi da budu kao ti i Miljan.

– Baš naprotiv – rekoh, smejući se – U Srbiji ljudi jesu preozbiljni. Ako se glasno smeješ, opomenuće te da si nepristojan. Ako si razdragan i veseo u sred bela dana a stariji od 15 godina, optužiće te da si pijan. Ako im se svidiš na prvi pogled postaće ti najbolji prijatelji u roku od pola sata, ako im se pak ne svidiš biće loši prema tebi bez ikakvog razloga. Mislim da je to jedan od razloga zašto su raseljeni Srbi toliko nesrećni. Susreću se sa ljudima koji su naučeni da im pruže osmeh i ljubaznost pri prvom susretu i oni to tumače kao naklonost. Nakon toga, u stanju su da pruže sve toj nepoznatoj osobi koja ih naravno odbija i oni često ostaju razočarani u čudu ne shvatajući šta se to dešava.

– Zar se ti i Miljan tako osećate?
– Ma neeee. Ja i Miljan se osećamo zbunjeno u kontaktu sa Srbima. Mi smo uvek nasmejani i ljubazni, iako u 99% slučajeva ne marimo za ljude uopšte. Pre se osećamo šokirano kada ljudi pređu granicu ljubaznosti i krenu da se ponašaju previše familijarno prema nama. Zapravo meni više nego prija ta zapadnjačka hladnoća.
– Oooooo…. život u Srbiji mora da je onda bio težak za vas?
– Preživeli smo – našalih se – Ma nisu stvari tako crno-bele, to je i onako samo jedan mali delić međuljudskih odnosa.
– Istina.
– A hrana?
– Kao što si me upozorila, previše mesa. Sve je ukusno, ali previše mesa i masnoće. Previše mleka, jogurta, sira. Primetili smo da su svi zgodni do određenih godina, a preko toga su svi debeli. Ta vaša ishrana me podseća na Atkinsonovu dijetu, znaš onu za kojom je ceo Svet bio lud jedno vreme. Kako si ti uopšte uspela da budeš vegeterijanac ovde?
– Teško – promrmljah, pokušavajući da zaboravim taj mučni deo mog života.
– Ali mi se generalno mnogo sviđa što su ljudi na ulicama opušteni i nekako spontani.

Pomislih da imamo sreće što je praznik a grad poluprazan, zbog odsustva gradske gužve i buke.

– I da… sviđa mi se ćirilica, sviđaju mi se parkovi….
– Sviđaju nam se zgrade, one male slatke šarene po Novom Sadu i sive masivne po Beogradu. Čak i blokovi iz komunističkog perioda, prosto su lepi u svojoj ružnoći…
– Znači, došli biste opet?
– Definitivno :)