Na samo osam kilometara od Nin Bina nalazi se ulaz u nacionalni park Tam kok.
Ako potražite slike ovog parka uglavnom ćete videti idiličnu sliku čamaca koji plove po širokoj reci između pirinčanih polja i ogromnih kamenih stena. Pirinčana polja će na tim slikama biti žuta ili zelena, u zavisnosti u koje vreme su slike pravljene. Krajem novembra pirinčana polja su pusta, izgledaju kao ogromne prljave baruštine iz kojih strče sasušene slamke. No to ni najmanje ne umanjuje magičnost ovog mesta. Imali smo sreće da smo vožnju to jutro prvi započeli.
Čamac mali, dovoljan da primi 2-3 putnika pored dvoje vozača. Reka je bila mirna i široka, omeđena visokim kamenim gromadama. Bar se široka meni činila, gledajući je zavaljena, iz čamca. Kasnije, iz drugih uglova uočiću da je dosta uska ali zbog poplavljenih pirinčanih polja koja se prostiru tik uz njene obale izgleda šira. Ne postoji jasna granica između reke i poplavljenih polja. Uz put smo sretali ljude koji su radili u poljima gazeći duboku vodu, koja im je sezala do grudi. Prizor je delovao u najmanju ruku, neobično. Naši vozači su se uredno svima javljali i razmenjivali kratke, usputne priče. Prolazili smo ispod stena koje je reka Ngo Dong bušila na svom putu kreirajući neobično široke tunele sa niskim tavanicama. Po tim pećinama nacionalni park je i dobio ime: Tam kok u prevodu znači Tri pećine. Ngo Dong se lenjo protezala između visokih gromada prolazeći kraj lokalnog groblja, hramova i pirinčanih polja, ostavljajući iza sebe vredne radnike i usidrene čamce.
Sedela sam u vrhu čamca i uživala u hladnjikavom jutru i mirisima koji su se širili rekom, u nagloj tišini posle bučnog Hanoja. Na povratku sustigosmo jednog od lokalaca u čamcu sličnom našem. Imao je sitne tamne staklaste oči i prosedu bradu, veselo se osmehivao i ljuštio mandarine dok su mu noge bile zauzete veslanjem. Vijetnamci su izuzetno praktičan narod, te će kada im se ruke umore od veslanja, preći jednostavno na veslanje nogama. Ne znam šta je ova nasmejana seda glava dobacivala našim vozačima, ali je izgledalo da se svi silno zabavljaju. Plovili smo pored njega nekih dvadesetak minuta, a on je sve vreme sa uživanjem pozirao ispred naših aparata, uporno se smešeći. Učinio je naše jutro još čarobnijim.
Toliko je okupirao našu pažnju da sam tek nakon rastanka sa njim primetila da više nismo sami. I dok smo se polako vraćali ka luci u susret nam je dolazilo sve vriše čamaca koji su prevozili turiste i tek po koja ploveća piljarnica sa koje nam je prodavačica dovikivala: banan-banan… Bilo je očigledno da se idila završava i ponovo zalazimo među svet koji umesto naših lica vidi znak dolara. Našoj dvočasovnoj vožnji bližio se kraj.
Idući Rajnom (Der Rhein) od Vizbadena (Wiesbaden) stićićete do Bona (Bonn). Od jednog do drugog mesta, moguće je doći putem ili železničkom prugom koje vode tik uz reku, no ono što je posebno zanimljivo je da čitavom dužinom postoje obeležene pešačke staze sa obe strane reke. Taj pešački put, dug 320 km, poznat je kao RheinSteig. U prevodu, uzvodno Rajnom (steig=uzvodno, der Rhein=Rajna). Put spaja uzvodna sela, što znatno olakšava pristup. Izaberete početnu stanicu do koje se dovezete vozom, odatle pešačite dok se ne umorite, opet siđete do železničke stanice i nazad kući. Iako preferiram šume na preko 1000m nadmorske visine, moram priznati da je staza izuzetno prijatna. Pre svega zbog izuzetnih vidikovaca sa predivnim pogledom na Rajnu i priobalska sela. S druge strane, celom dužinom puta, sa obe strane reke, uzdiže se na desetine zamkova i ruina koje upotpunjuju ceo doživljaj. Rajnski region je veoma poznat po proizvodnji vina te se u toku godine organizuju i takozvani vinski putevi. Proizvođači vina iznose vina na tezge, postavljaju stolove i stolice te je vino moguće piti na svakom koraku.
Moje posete ovom kraju su dosta ograničene, s jedne strane izbegavam ove staze u toku vinske sezone zbog pijanih šetača, a sa druge zbog Miljanove alergije na pojedino rastinje. Staza je gotovo uvek pretrpana ljudima. Kao Česi, i Nemci vole da šetaju po poljima, livadama i obroncima šuma. Ima ih zaista svih uzrasta, no ja lično najveće simpatije gajim prema bakama i dekama koji su u mnogo boljoj kondiciji od većine mojih prijatelja.
U Nemačkoj je prevoz izuzetno skup, no na sreću postoje takozvane vikend karte (Schönes-Wochenende-Ticket) koje važe za regionalne vozove. Koštaju od 37 evra ako ih kupite preko sajta ili 39 na aparatu, možete da koristite bilo koji regionalni voz, u bilo kom pravcu i na bilo kojoj relaciji u okviru Nemačke za maksimalno 5 putnika. Kako je ušće Majne (der Main) u Rajnu relativno blizu Frankfurta, ove jednodevne izlete organizujemo relativno često.
Danas smo za početnu stanicu izabrali Lorh (Lorch), proveli par sati u šetnji po predivnom aprilskom suncu, i zaustavili se u Kaubu nakon nekih 14ak kilometara. Na izlazu iz Lorha nalaze se ostaci nekadašnje Nolig kule (Ruine Nollig). Veruje se da je građena izmađu 12. i 13. veka. Pristup samim zidinama je blokiran, ali put vodi tik ispod kule. Taj početni deo staze vodi između vinskih polja te je jednim delom asfaltiran zbog pristupa vinogradima. Staza je većim delom na nekih 200 metara od nivoa Rajne, te je praktično cela na tom delu jedan dugačak vidikovac.
Nakon pet – šest kilometara put ulazi u šumu. U ovo doba godine, u Nemačkoj šume tek odevaju novo ruho. Putevi su u ovom delu poljski, putanja gotovo ravna ili blaga nizbrdica, sa svega jednim manjim usponom od oko 200 metara. Pred ulazak u Kaub moguće je izabrati putanju uzbrdo ka sledećem zamku kroz šumu ili se spustiti do Rajne. Mi smo se odlučili za drugu varijantu. Preko puta Kauba, nalazi se malo ostrvo sa zamkom Falcgrafenštajn (Burg Pfalzgrafenstein), koji je podigao Ludvig Bavarijan u 14 veku. Danas, zamak služi kao muzej.
Prvobitno smo nameravali da nastavimo pešačenje nakon ručka u Kaubu, ali tako napunjenih stomaka želja za daljim pešačenjem nas je brzo prošla, te se vratišmo za Frankfurt. Nadam se da ćemo uskoro nastaviti započeti put ka Bonu.
Ja volim da kuvam. Ujutru, popodne, uveče, noću, vikendom… ne pitam za vreme. Ja takođe mnogo volim luk. Ako “normalan” čovek u neko jelo stavi jednu glavicu luka, ja ću u isto strpati bar tri. Ukoliko instrukcije za recept glase: iseckati dva čenja belog luka, naravno da ću iseckati celu glavicu. Ja imam dva blendera. Ali, nikada ne koristim blender za seckanje luka, za to imam svoj omiljeni nož i svoju samo za luk dasku. Posle seckanja luka ruke mnogo smrde. Ja ne volim taj miris. Volim miris koji ispunjava kuću dok se luk dinsta, kuva ili prži, ali ne volim miris koji ostavlja na mojim rukama.
Ja takođe volim da perem sudove odmah posle ručka. Jedna sam od onih žena koje ma koliko sudova da imaju nekako uvek uspevam da baš sve do poslednjeg isprljam u toku kuvanja. To znači da posle ručka, uvek stoji hrpa sudova koja čeka da bude oprana.
Miljan uvek briše sudove. Naša kuhinja je jako mala. Dok briše sudove često je primoran da me dotiče, pomera u stranu i cmače. Pranje i brisanje sudova je ljubavni akt u našoj kući. Romantičan i nežan. Savršen.
Miljan i ja smo imali gosću. Ona ne voli da kuva ali uvek je prala naše sudove. I tako je nastao problem. Nikada ranije nisam razmišljala o tome zašto moje ruke ne smrde na luk. Jednostavno nisu smrdele. Prošle subote sam kuvala neko jelo, sa puno luka naravno. Posle toga je moja gošća oprala sudove. Sedeli smo do kasno na terasi i jeli lubenice a onda smo premoreni otišli na spavanje. Negde u sred noći sam se probudila. Ruka mi je bila na nosu i smrdela na luk. Od tog slatkasto-čudnog mirisa nisam mogla više da zaspim. Tako sam počela da razmišljam o mirisu luka.
Ljudi su skloni da olako uzimaju stvari. Pre nego što nešto krene da nas muči, obično i ne razmišljamo o tome. Trebala mi je čitava sekunda pre nego što sam shvatila da moje ruke nikada ne smrde na luk zato što uvek perem hrpu sudova posle ručka. Ali kako ubiti taj miris u dva ujutru ležeći u krevetu? Nikako. Maštala sam da sam glavni kuvar u luksuznom restoranu. Demonstriram početnicima metode seckanja luka i svi me zadivljeno gledaju. Iz tog ludog sanjarenja neprimetno pređoh u pravi san.
Sutradan smo ustali ranije. Doručkovala sam i oprala sudove. Ali miris je još uvek bio tu. Očigledno nije bilo dovoljno sudova.
Krenuli smo vozom za Rudeshajm. Turističko mestašce nedaleko od Frankfurta. Nisam sigurna da iko sem vlasnika restorana i suvenirnica živi tamo. Seoce na Rajni, isprepletano uskim kaldrmisanim uličicama i kao mnoga druga duž Rajne i Mozela opasana brdašcima i poljima vinove loze. Rudeshajm je jedna od najvećih turističkih atrakcija u Nemačkoj. Promenada uz Rajnu, poput neke morske, restorani sa prostranim baštama. Stolnjaci poznati karirani, miris jak i neko čudno pucketanje u vazduhu.Malo niže niz ulicu vinski muzej u starom zdanju sa ogromnim dvorištem.
Skrećemo u usku kaldrmisanu ulicu. Obuzima nas čudan turistički osećaj. Svraćamo u prvu suvnirnicu. Gledam džidža-bidže, magnete za frižider, keramičke krigle, majice sa vickastim natpisima koje pokušavama da razumem. Izlazimo iz jedne i ulazimo u sledeću, porcelanske lutke na sve strane. Samo za kolekcionare. Slikanje naravno svuda zabranjeno. Kradem po koju sliku, kupujemo po koju glupost koja će nekome skupljati prašinu dok mi bude pominjao sve po spisku zbog silne pažnje koju sam mu priredila poklanjanjem iste. Odlazimo dalje.
Svi putevi vode u Rim, sem rudeshajmskih oni vode do žičare. I ako bih lično izabrala tabananje do obližnjeg brdašceta sa čuvenim spomenikom i vidikovcem, većina me nadglasala. Zavalismo pozadine u klupice i prepustišmo se letu. Prava turistička tura, samo je nedostajalo vodičevo blebetanje u pozadini. Pogled zaista impresivan. Lepa je Rajna, vijugava među brdima. A i sva ta mala seoca, uživo čak i lepša nego na razglednicama. Žičara se završava gotovo tik pored spomenika. A on stoji onako ogroman u sred šume i gleda na Rajnu. Podsetio me je na spomenik Neznanom junaku na Avali. Izgleda drugačije ali ostavlja isti utisak. Kao da mu tu, među tim drvećem i nije mesto ali opet jedna od onih tvorevina zbog koje ste ponosni na celu ljudsku rasu. Od njega krenusmo peške kroz šumu. Hm šumu. Toliko je ljudi bilo na stazama da je pre ličila na neki ogroman park koji je tako spretno napravljen da drveće krije pogled na okolne zgrade i ulice. Staza je s vremena na vreme izlazila na okolne livade i pružala nam pogled na Rajnu, obližnja seoca duž obale i zamkove po brdima. Na kraju staze ogromno ograđeno polje sa srndaćima. Tako lepe i mile životinje.Dolazile su da nam jedu iz ruku sveže počupanu travu. Oblizivali mi prste skroz zelene od trave i mazili se umilno kao mačići.
Odatle se ponovo spustismo žičarom do obale. Klizili polako među visokim drvećem do krajnjeg odredišta. Još jedno seoce kao sa slike. Bele kuće sa drvenim isprepletanim gredama, najrazličitijim detaljima od kovanog gvožđa i uglavnom crvenim muškatlama po prozorima. Cveće u Nemačkoj je tako divno i šareno, izgleda da mu prijaju ovi dugi dani i blaga leta. Gde god se okrenete cvetni aranžmani. I sve tako puno boja, milion nijansi žute, roze, crvene, plave, lila, bele.
Iz sela se uputišmo stazom ka Rudeshajmu koja je celim putem krivudala prateći Rajnu. Na livadama s leve strane smenjivali su se vinogradi i kupine. Zastajkivala sam uz gotovo svaki žbun, brela kupine, jela ih halapljivo i nastavljala dalje. Nakon nekog vremena, Miljan i gošća me totalno zapostaviše umorni od mog stalnog zaostajanja. Pružala sam korak i gotovo trčala za njima u momentima dok mi glava nije bila zabodena među kupine.
U jednom momentu zapazih da mi šake imaju čudnu boju. Neki čudni miks zelene od čupanja trave i ljubičaste od kupina. Primakoh ih nosu. Nisu više imale nikakav miris. Nisam bila sigurna od čega je ispario onaj loši miris luka… trave, srneće pljuvačke, kupina ili nečeg totalno desetog. No napokon srećna i prepunog stomaka sustigoh ostatak ekipe pred gotovo sam ulazak u Rudeshajm.
Te eto ako vas iko zapita za dobar savet kako da ukloni miris luka sa ruku slobodno mu preporučite:
– odlazak do Rudeshajma
– vožnju liftom
– šetnju šumom
– maženje i hranjenje srndaća
– još jednu vožnju liftom
– i dugu šetnju uz Rajnu sa mnoooogo kupina (2-3 kile cenim)
Recept ne može da omane, lično sam ga isprobala.
Eh i da, najvažnije: ugostite jedno vama drago biće koje će vam prati sudove, i ići u kupovinu, i seckati lubenicu, i kuvati kafu, i spremati kuću, i biti tu da vas dočeka i isprati, obaspe toplinom i ljubavlju… i… i…i koje će vas naterati da mislite o tome koliko vam nedostaje mama da brine o vama čak i kada zaista veliki odrastete i počnete da verujete da ste dovoljno jaki da i na kraj sveta sami stignete.
– Život je lep. – rekoh tiho. Zatvorih oči i utonuh u neke slatke misli o sreći, prepuštajući se milini koja mi je ispunjavala svaki delić tela. Kada sam ih ponovo otvorila ugledah Mesec kako se uzdiže iznad susednog brda. Otpih još jedan gutljaj vina. Ponovo mi slatki ukus zagolica nepce.
– Kako je dobro ovo vino. Znaš kako u knjigama uvek opisuju slatki ukus vina, a ja uvek pomislim kako preteruju jer je vino gorko. A vidi sada ovo… tako dobro… tako slatko. – reče presecajući reči kao mala deca kada pokušavaju nešto da slažu, s onim njegovim zaraznim osmehom i iskrama u očima.
– Znam. – rekoh uz osmeh i nastavih da ga milujem po kosi. – A znaš li ti da sam se ja zaljubila u tebe zbog tih tvojih cakanih šljaštećih okica i tog preslatkog osmeha? – ponovih po ko zna koliko već puta izgovorenu rečenicu.
– Jel da?
Spustih šake na njegov vrat i zagnjurih se u njegovo lice mazeći ga po nosu i obrazima, prelazeći svojim usnama preko njegovih. Ostadoh u zagrljaju, slepljena uz njega još neko vreme zagledana u mesec.
Otpih još jedan gutljaj vina. Svaka kap je prijala više od one prethodne i posle svake je Mesec postajao sve mutniji. Zatvorih ponovo oči i promrmljah:
– Život je lep.
Sutradan smo ustali rano. Čekala nas je duga šetnja mozelskom dolinom. Uputili smo se ka šumi udaljavajući se od još uvek usnulog Kohema koji smo izabrali za našu početnu stanicu. Nogu pred nogu, šetali smo polako zemljanim putem srećni bez nekog posebnog razloga. Šuma ponovo. Okružena visokim drvećem čije su se grane sklapale iznad naših glava osetih se ponovo živom. Slobodna ponovo. Daleko od one gradske gužve, pretrpanih šoping molova i supermarketa. Bez sirena, buke i lupe. Opuštena ponovo. Oko mene zelenilo sveže okupano kišom koja je padala prethodnih dana. Izmileli puževi golaći, ovde tako neobično crveni, terali su nas da pazimo na svaki korak. Raspevane ptice na sve strane. Pored šume, Mozel dubok i samo na oko miran krči svoj put dolinom. Uvrće se i uvija među visokim brdima prekrivenim šumama i vinovom lozom u čijem smo vinu toliko uživali prethodno veče. Šumu su povremeno smenjivala polja obrasla visokom travom i divljim cvećem. Potpuna milina. Tek ponegde smo usput sretali ljude. Obično u parovima. Mozelska dolina je jedna od najlepših u Nemačkoj.
Pored ogromnih polja vinove loze i čuvenog vina krase je i mnogobrojni zamci. Uzdižu se na okolnim brdima čuvajući svoje priče o prinčevima, princezama, ratovima i ljubavima. Neki još uvek stoje ponosno u punoj snazi kao i vekovima ranije, dok su se iz drugih kraljevi davno odselili ostavljajući za sobom pustoš i ruine.
Šetnju smo toga dana završavali u podnožju jednog od najlepših mozelskih zamkova – Eltz. Star preko osamsto godina jedan je od retkih orginalnih, još uvek u posedu iste one porodice koja ga je i gradila. Zamak je dograđivan i razvijan sve do sredine sedamnestog veka tako da su na njemu vidljivi stilovi od Romanskog do Baroknog. Zahvaljujući mudroj politici familije Eltz zamak je samo jednom bio umešan direktno u oružane sukobe (1331-1336) i zahvaljujući tome ostao neoštećen kroz sve protekle vekove. Ista porodica je 1736. godine kupila ogromno imanje na području današnjeg Vukovara i sagradila dvorac koji im je kasnije sa ostatkom imanja zaplenjen u toku drugog svetskog rata. Dvorac je danas sedište Gradskog muzeja i pretrpeo je ogromnu štetu u toku poslednjeg rata (1991.).
Od zamka smo se spustili do sela Moselkern prateći rečicu Eltz koja je na pojedinim mestima toliko plitka de se može pregaziti bez problema. Konačno, premoreni vratišmo se u Kohem da uživamo ostatak večeri uz najslađe nemačko vino.
Sledeće jutro još uvek mamurni i krmeljivi krenuli smo u obilazak Kohema. Grad se tek budio, sa tek po kojom otvorenom pekarom. Međutim, ispred svake znamenitosti već su se tiskale grupe turista oko lokalnih vodiča čiji su glasovi odzvanjali još uvek polupraznim selom. Selo sa jedva 5000 stanovnika i preko milion i po turista godišnje. Mi smo se uputili ka Rajhsburg zamku koji krasi obližnje brdo obraslo redovima vinove loze. Peli smo se uskim kaldrmisanim ulicama prolazeći pored već otvorenih vinskih prodavnica sa naslaganim burićima i najrazličitijim flašama napunjenih belim, rozen i crnim vinom. Ispred svake natpisi o kvalitetu i sastavu, dugoj vinskoj tradiciji i pozivima na besplatno degustiranje istog. Uživali smo neko vreme na terasi zamka, upijali jutarnje sunce i uživali u senkama koje su pravile visoke kule. Negde oko podneva pretovareni flašama lokalnog nektara krenusmo na stanicu ka surovoj realnosti. Bližio se kraj ovom bajkovitom vikendu. Čekale su nas svakodnevne frankfurtske obaveze. I dok smo se vozili ka Frankfurtu, pomislih kako me je vikend u jednom nemačkom seocetu naučio da uživam u vinu i kako je i pored svih ovih problema sa kojima uveče ležemo i ujutru se budimo život na trenutke zaista čaroban.
U subotu smo bili u Pragu. Čim smo stigli svratismo na burek (samo ću da kažem da ja pravim bolji ;)) mada ni ovaj nije bio za baciti. Praški Srbi su nam objasnili da ima negde da se kupi i bolji, te će me Miljan sledeći put kada budemo išli za Prag verovatno terati da tražimo isti. Onako, preko zalogaja, uspeli su da iskukaju kako nigde jogurta kao u Srbiji i kakav je to jogurt ako nije tečan. No, sve su to zli jezici, češki jogurt jeste gust, ali mu je ukus bolji nego srpskom. I te kako se vredi zbog njega makljati s kašičicom.
Nakon doručka, a pre ručka, uspeli smo da obiđemo nekoliko kafana. Bilo bi ih i više, da jedan od saputnika nije bio prvi put u Pragu pa smo se kao i trudili da mu nešto pokažemo. Na kraju se i sam smorio od žarkoga sunca, pa smo ostatak oko-podneva proveli po kafanama, i naravno na putu do istih. Bio bi to totalno pivski dan da jedan od domaćina nije predložio da iznajmimo pedalinu i provozamo se po Vltavi. Na kraju smo u toj vožnji uživali samo Miljan i ja, i to mi pružilo priliku da napravim par fotografija. Bilo mi je bezveze da ih smaram po gradu kliktanjem. Ja inače to radim baš manijački, gora sam od svih Japanaca zajedno.
U principu ja nisam osoba koja preterano uživa na rekama, ali ovu “atrakciju” definitivno ne treba propustiti u Pragu. Još ako imate pored sebe kavaljera, koji će sam da pedalira da bi vi mogli da uživate na suncu… sreći kraja nema. Naravno, posle pedaliranja, opet završišmo na pivu, a posle ću da se licemerno rugam Česima kako mnogo piju :P
Sav tekst i slike su mojih ruku delo ako nije drugačije naznačeno. Ukoliko želite da koristite tekst ili slike, možete mi poslati zahtev koristeći komentare.
