U poslednjih godinu dana sam toliko putovala, da čak i meni prolazi kroz glavu misao “A da malo oladiš?”. Mislim, prođe ta misao, ali se ne zadrži. Kao za inat, baš dok ona prolazi, ja planiram neku skitnju i nemam baš mnogo vremena da joj se posvetim. Ali nekako sva ta putovanja su uglavnom bila plažno-sunčana: plaža, ronjenje, plaža, plaža, ronjenje, onda mini putovanje za Evropu sa mini-mini ostankom na planini, pa opet plaža, i još jedna plaža, ronjenje… Kada je trebalo planirati ovo poslednje putovanje bio je red promeniti nešto u tom začaranom sunčano-plažno-ronilačkom krugu. Uostalom nagomilalo mi se tih linkova ka predivnim tajvanskim planinama, kanjonima, rekama, jezerima i ostalim čudesima. Trebalo je učiniti nešto sa svom tom prirodnom lepotom. A nekako se potrefilo i da je novembar idalno vreme za obilazak Tajvana.

Tajvan je, između ostalog, poznat i kao zemlja sa 100 vrhova. Vrhova ima nebrojeno, sa ovih 100 su obuhvaćeni samo oni preko 3000m. Na to, relativno malo ostrvo uspelo je da se spakuje preko 25 miliona ljudi, naseljavajući mahom levu obalu. Desni deo ovog ostrva je zbog spomenutih vrhova praktično nenaseljen. Doduše, ne samo zbog vrhova. Tajfuni koji dolaze sa Pacifika u toku leta, na svake 3-4 godine izazovu takvo nevreme da u potpunosti promene delove reljefa. S toga, planinarske aktivnosti u toku letnje sezone mogu biti prilično opasne, a ni u ostalim sezonama niste spašeni naglih promena vremena ili trusnih momenata. Postoje čitave procedure oko organizacije višednevnih planinarskih aktivnosti. Prvo vam treba dozvola Nacionalnog parka da uopšte uđete u njega, jer se zarad očuvanja ravnoteže, trude da ograniče prisustvo ljudi u parku. A onda vam treba i dozvola policije, sa detaljno definisanim planom, kako bi znali bar donekle gde da vas traže u slučaju da neki vetar dune, zemlja se zatrese ili koji breg odvali. Taj deo organizacije mi je zadavao ozbiljnu glavobolju jer sam ofrlje informacije o celoj proceduri dobijala iščitavanjem, ispostavilo se, zastarelih postova. Iz njih sam došla do zaključka da na planinarenje verovatno nećemo ni krenuti jer celu proceduru treba početi oko mesec dana unapred, a ja toliko unapred ne planiram ni bitnije stvari u životu. Drugo, naterali su me da verujem da ću silne muke imati s ispunjavanjem formulara jer je sve na kineskom.

Sve to me naravno nije ni malo ubrzalo. Jer, kako to obično u životu biva, uvek se ispreči milion i jedna stvar mnogo važnija od planiranja puta. No, na moje oduševljenje kada sam konačno sela da se pozabavim ovim dozvolama, otkrila sam da stvari i nisu baš toliko komplikovane. Na sajtu parka čije smo vrhove hteli da osvajamo nalazi se vrlo detaljno uputstvo kao i svi potrebni dokumenti, na engleskom. Ispostavilo se da je za dobijanje dozvole ulaska u park dovoljno tri dana, umesto zastrašujućih trideset. Te i da je čitava procedura u poslednjih par godina pojednostavljena. Tako snabdeveni dozvolom za ulazak u park zaputismo se ka Tajvanu.

Prvih tri dana proveli smo u Tajpeiju, te iskoristili priliku da tamo od nadležne policijske stanice zatražimo drugu potrebnu dozvolu. Čovek se načuditi nije mogao da neko iz Evrope dolazi na Tajvan da planinari, te smo odlučili da prestanemo s mučenjem i priznamo da živimo u Singapuru. Na Tajvanu su evropski turisti retkost. Generalno, Tajvan nije preterano popularan među belim svetom. S druge strane mnogim Azijatima je omiljena destinacija. Taksista, koji nas je u Singapuru vozio do aerodroma, nije mogao da stane sa hvalospevima o Tajvanu. I mahom su turisti na Tajvanu iz Singapura, Hong Konga, Kine, Koreje i Japana. Svi se slažu da je Tajvan autentičnija Kina od same Kine. U ovu tvrdnju se ja ne bih kladila, ostavljam ih same da se glože oko kineskog pitanja. To vreme u glavnom gradu iskoristili smo i da pokupujemo sve što će nam biti neophodno za četvorodnevnu planinarsku avanturu.

I konačno dođe ponedaljak i naš polazak ka Še-Pa parku (na engleskom Shei-Pa, ali meni kad Kinezi izgovore baš zvuči kao Še-Pa. Na kineskom 雪霸國家公園). Prvo ide četvoročasovno truckanje i zavijanje autobusom po tajvanskim putevima. Odavno mi od vožnje nije bilo toliko loše. Autobus vozi do Vuling farme. Tu su nas izbacili ispred hotela koji je očigledno vrlo popularan među Kinezima. Stizali su u hordama. Jedan od tipičnih banjskih hotela, sa lekovitim vodama, i nemogućnosti da uplatiš išta sem polupansiona jer i tako ne postoje nikakvi restorani vredni pažnje u okolini. Atmosfera na farmi je zaista banjska sa sve sređenim parkovima i brdima koji se uzdižu u kom god pravcu da pogledate. Sedeli smo ispred njega 2-3 sata čekajući minibus koji je trebao da nas odveze do ulaza u park. Bilo mi je fascinantno koliko su svi uslužni. Jedna od zaposlenih u hotelu se ubi oko objašnjavanja, organizacije i nutkanja da se pobrine za sve što bi nam moglo zatrebati. Pomislih koliko bi se tek brinula o nama da smo u tom hotelu odseli. Neka klinčadija je jurcala okolo, silno se zabavljajući pozirajući Miljanu i svako malo dovikujući hi ili bye, verovatno jedine reči koje znaju na engleskom.

Negde oko 3 popodne našli smo se konačno na ulazu u park. Ostavili kopiju svoje dozvole u predviđeno sanduče i konačno krenuli na put. Nije nam se žurilo. A nismo imali ni nameru da se preterano forsiramo. Krenuli smo fizički prilično nespremni. Posao je divan izgovor za sve, te ću ga iskoristiti i za odsustvo bilo kakvih fizičkih priprema pred put. Staza je uređena. Nije baš da možete da presečete put gde vam je volja. Planina je prilično strma te staza zavija, čas na jednu čas na drugu stranu, polako osvajajući visine. Težinu ranca na leđima nisam osećala, ali i dalje mi je poprilično teško padala konstantna uzbrdica. Često bih stajala pokušavajući da uravnotežim disanje, dahčući kao žedno pseto posle duge šetnje. U rančevima smo imali oko desetak litara vode. Rendžer nas je upozorio da posle prvog planinskog doma pijaće vode neće biti do vrha. Trebalo je nositi zalihe za četiri dana. I trebalo je na tom prvom potezu predviđenom za prelazak, proceniti koliko će nam vode zaista trebati. Posle večnosti uspinjanja naišli smo na ravniji deo. Na tabli je stajala ucrtana mapa. Prolazno vreme nam je bilo odlično. Hodamo predviđenom brzinom. Do prenoćišta nam je ostalo manje od pola puta. Stići ćemo pre mraka. Iako je novembar još uvek dosta topao čak i na severu Tajvana, sunce dosta rano zalazi. Već malo posle 5 biće potpuni mrak. Taj drugi deo puta bio je dosta ravniji, te smo ga i brže prešli. I konačno nekih sat vremena od ulaska na stazu bili smo konačno ispred planinskog doma u kojem je trebalo da provedemo noć.

Planinski dom Čika (Qika ili Cika Hut) nalazi se na 2463m nadmorske visine i poslednji je na ovom putu do vrha Snežne planine na kojem uvek ima pijaće vode. Standardan dom sa miksovanim sobama. Ima ih dve, pored ogromne zajedničke otvorene prostorije za kuvanje. Dakle, ništa od grejanja uz kamin ni zimi ni leti. A u novembarskim noćima bi prijala vatrica i zatvoren prostor za sedenje. Zato smo samo na brzinu ugrejali vodu u svom kuvalu, sasuli je u naše instant vreće sa instant hranom i zavili se u vreće za spavanje u roku od pola sata. Pokušavali smo neko vreme da uparimo vreće, jer se spavanje u dvoje činilo toplije. Ali nam to baš i nije polazilo za rukom. Na kraju mi sinu da nam nisu zimske vreće, nego letnje, u paru. Kako sam to uspela da zaboravim nije mi bilo najjasnije. Biće da je mraz uspeo da mi ubije par moždanih vijuga. U domu je bilo poprilično ljudi i gomila neke srednjoškolske/osnovnoškolske dece, no bili smo pospani i bilo nam je suviše hladno za socijalizaciju.

Jutro je počelo zvrndanjem alarma i šuškanjem sa svih strana. Planinari ranoranioci. No u krevetu dugo i ne možeš ostati kad u njega legneš pre sedam. Ja sam pakovala rančeve dok je Miljan spremao doručak, tj. kuvao vodu za instant doručak. Isti kao večera samo s drugim ukusom. Već smo nosili tu instant hranu u Patagoniju i nemačka verzija nije bila loša. No ova tajvanska varijanta je bila grozna. A to je sve što smo imali do kraja puta. Na stazi smo bili među prvima. Slično kao i prethodnog dana put je zavijao kroz šumu od jedne do druge okuke. Bez kraja. Bez naznake da ćemo iz šume ikada izaći na čistinu. Ja zapravo šumu više volim, ali trebalo je postaviti neki cilj pred sobom kako bi bar psihički prekratili taj put. Jedna okuka. Kratak odmor u mestu da povratim dah. Druga okuka. Uzdah. Izdah. I tako dok disanje ponovo ne postane ujednačeno. Treća okuka. Četvrta. Peta… Kod četrdesete sam prestala da brojim. Negde usput smo naleteli na proširenje sa dva drvena stola i klupama. Tu smo seli da napravimo pauzu. Sustigla nas je prva grupa. Njih možda 7-8. Dva vodiča i srednjoškolska klinčadija. Boravak u šumi i šetnja su učinili svoje. Ona gradska napetost je u potpunosti nestala, a da to nismo ni primetili. Možda su nam mišići i bili pomalo umorni, ali zato je ostatku tela baš sve bilo potaman. Te tako, mnogo orniji nego prethodno veče upustismo se sa grupicom u priču. Deca su možda tek natucala po koju reč engleskog, ali jedan od vodiča bio je prilično dobar. On nam je objasnio da su sva deca koju smo videli sinoć zajedno i da je sa njima gomila vodiča. Podelili su se u tri grupe prema fizičkoj spremnosti. I njemu je za taj dan zapala najbrža grupa. Klinci su zapravo svi oko 14-15 godina stari i idu u posebnu vrstu škole nakon koje će moći da budu šumari, vodiči ili da obavljaju neke slične poslove. Objasnio nam je da su osvajanja vrhova jedna od redovnih nastavnih aktivnosti. Za njih taj uspon nije bio rekreativna nego redovna nastava. Oteo mi se uzvik oduševljenja. I silna zavist što ja u jednu takvu školu nisam mogla da idem. A onda mi sinu, čekaj ako se oni sa 15 godina penju na 3800m, šta će da rade sa 30? Moj pogubljen osmeh uz pitanje je vodiča silno nasmejao, a njegov odgovor izazvao samo još veću zavist kod mene: “Penjaće se na 3800m po stoti put”. “Eh, zamisli taj život” – rekoh Miljanu kad smo odmakli – “da ti je posao da budeš okružen zelenilom i pentraš se po planinama”. Shvatih u momentu da, suprotno onome što obično tvrdim, zapravo postoji taj jedan poseban stil života na kojem ja mogu da zavidim ljudima.

Posle tog kratkog odmora čekalo nas je još podosta penjanja, te nastavismo dalje kroz šumu. Šumu je postepeno zamenjivalo visoko rastinje. Sunce je udaralo direktno u nas i postalo je neizdrživo toplo s obzirom da smo još uvek bili u zimskoj garderobi u kojoj smo spavali. Neplanirano napravismo ješ jednu pauzu da debele pantalone zamenimo trenerkom i poskidamo sve gornje slojeve. Nedaleko od mesta gde smo pravili pauzu, konačno smo izbili na čistinu. Bili smo u podnožju uspona čije ime bukvalno znači “uspon koji ćeš preplakati”. Sva sreća pa smo do njega stigli odmorni, a dovljno zagrejani da odmah krenemo bez stajanja. Činilo mi se psihički nepodnošljivo ono što je radila većina planinara u tom momentu, sedenje u podnožju izazova koji nas čeka. Udahnuh duboko i krenuh odlučno. Nogu pred nogu. Ne gledajući nigde sem ispred sebe trudeći se da dišem što ravnomernije. Ponekad bih zastala na tren da ujednačim dah, i dalje gledajući ispred sebe, proveravajući da li me Miljan prati. Kad smo stigli pred sam vrh, bilo je jasno da staza nastavlja kroz šumu te smo stali tih poslednjih par metara na proširenje da odmorimo na suncu. U šumi će biti suviše hladno za to. Gledajući u onu dolinu iz koje smo krenuli zaista nisam mogla da se načudim da smo put tako lako savladali. Na kraju je ipak sve glavi, pomislih.

Sedeći na tom proširenju, mokra od znoja, razmišljala sam o toj mojoj silnoj ljubavi prema planinama. I planinarenju uopšte. O tome koliko su mi zaista sve ovce na broju kad se nađem na nekoj visini okružena zelenilom. Moj tata je sa jedne crnogorske visoravni sišao, te možda mi je u genima, razmišljala sam ranije. Ali zapravo, sve je u odsustvu velikih pitanja i velikih problema. Sve je u manjku nelogičnosti, nesklada i napetosti koja nas svakodnevno okružuje. Kad se penjem uz planinu ja razmišljam samo o svom narednom koraku. Kako pravilno da zgazim i gde da zgazim. Sve misli se bave ili korakom, ili pravilnim držanjem leđa da bi teret od ranca ostao na kukovima, ili ujednačenim disanjem. To je sve. Pokatkad ugrabim koji momenat, ali on se lako utroši na uživanje u neverovatnim pogledima na prirodne lepote, opažanju nekih novih biljnih i životinjskih vrsta, razmeni nežnosti sa boljom polovinom. A onda opet, na planini vas okružuju ljudi slični vama. Oni imaju baš one priče koje ste vi u tom momentu želeli da čujete, imaju iste iskre u očima kao vi, i osećaju beskrajnu sreću baš takvu, poput vaše, što su na tom mestu. Planina me smiruje. Omamljuje. Na njoj sam uvek u nekom polu-transu opijena srećom. Moj duh i telu su u ravnoteži. Na planini sam najviše svoja. To je jedino mesto na kojem, za mene, reč sloboda ima bilo kakvo značenje. I dok me je tako znojavu hladio povetarac, razmišljala sam o tome kako mi nedostaju krila da u toj slobodi uživam u potpunosti.

Put kroz šumu je bio lagan i prijatan. Šuma stara, gusta, četinarska. Posle nje neprijatno iznenađenje u vidu napornog spusta, pa opet uspona, mnogo blažeg od onog plačućeg, ali mene je baš namučio. A onda opet malo šume i konačno livada do pred osvajanje Istočnog vrha Snežne planine. I tek tako, dođosmo do 3201m nadmorske visine. Pomalo u čudu, primetih da me ne drma visinska bolest. Oduševljeno sam konstatovala da smo stigli u okviru vremena koje smo i planirali, bez bilo kakvih ozbiljnijih napora i prepreka. Na celo ovo pentračko iskustvo smo krenuli mahom da bih ja testirala svoju netolerantnost na velike visine. Kada smo svojevremeno putovali po Čileu ja sam konstantno bila bolesna. Doduše, delovi Čilea su na 4000+m, a ja se do Tajvana nisam usudila da pređem ni 3000m. Ovo putovanje je imalo za cilj i da testira koliko visoko zapravo ja mogu da idem. No logičan završetak puta je bio vrh Snežne Planine jer je on najvišlji u ovom planinskom lancu. Činilo mi se u tom momentu, dok smo odmarali na Istočnom vrhu, da ću predstojeći put predviđen za sutra, preći bez ikakvog problema. Osećala sam se sjajno. Nikakve simptome visinske bolesti nisam imala. Nikakve upale mišića. Čak ni težinu ranca na leđima nisam osećala. Vremenski deo plana smo odradili savršeno. Vodu i hranu planirali odlično. Sve mi je delovalo pomalo i previše idilično u tom momentu.

Od vrha do sledećeg planinskog doma mala je razdaljina. I dom je na nižoj nadmorskoj visini, pa je taj deo puta prešao pomalo i prebrzo. Dobar deo dana je bio pred nama. Dok smo spremali ručak, ostatak naše klupe okupirala je grupa Kineza. Čim su progovorili bilo je jasno da su Singapurćani. Oni su verovatno jedini Kinezi koji među sobom pričaju engleski. Delovali su mi komično spram one tajvanske dece. Nekako lenji i razmaženi. Bila sam okupirana razgovorom sa jednom devojčicom iz grupe tajvanskih školaraca, pa nisam baš imala vremena da se družim sa sugrađanima. Dete je išlo u internacionalnu osnovnu školu pa joj je engleski bio dobar koliko i maternji jezik. A male tajvanske devojčice imaju milion pitanja za sredovečne Srpkinje, te smo nas dve prešle preko milion i jedne teme. Dete je bilo naprosto neodoljivo. Slatka. Radoznala. Puna pitanja. Upijajući svaku moju reč. I pre nego što sam stigla da završim razgovor sa njom, Singapurćani mi umakoše. Na žalost. Imali su teglu nutele. A jelo mi se slatko. Ona instant hrana je već počela da mi se gadi.

Kako je sunce zašlo, tako je temperatura osetno pala. Bilo mi je već neprijatno hladno, te smo se povukli u jednu od dve prostorije za spavanje. Planinski dom, poznatiji kao 369, je po kapacitetu sličan prethodnom. Na visini je od 3100m i na žalost nema izvora vode. Najbliži izvor je u šumi, na nekih kilometar od doma, ali nije stalan. Tu prostoriju smo delili sa vodičima one dečurlije. Neke od njih smo već usput, taj dan, dobro upoznali. Priče su se otegle do kasno u noć.

Za mene se noć pretvorila u moru bez prestanka. Sve je krenulo da me boli i bilo mi je muka. Glava me je ubijala od bolova. Bilo je jasno da su simptomi visinske bolesti krenuli da se pojavljuju. Pila sam vode i grickala suvo voće. Popila brufen, a zatim i jednu od tableta koju su mi preporučili u apoteci i koje sam pred put kupila. Ništa nije pomagalo. Nisam mogla da iščekam jutro da krenemo dalje. Instant hrane smo bili pošteđeni. Naša vesela grupica vodiča i klinčadije nas je naterala da im se pridružimo za doručak. A oni su imali i nosače i kuvare zbog dece, tako da je ponuda bila ravna restoranskoj. Na žalost, moj želudac se dizao i na samu pomisao da nešto stavim u usta. Probala sam par stvari, ali niz grlo jednostavno ništa nije htelo da ide. Znala sam da to ne valja ali nije bilo načina da išta progutam.

Krenuli smo ka vrhu. Napolju je tek svitalo. S obzirom da se vraćamo istim putem sve stvari smo ostavili u domu. Svaki korak mi je bio mučenje. Do daha nisam mogla da dođem. Ali sam ipak napredovala sporo, ka obližnjoj šumi. “Samo izdrži do šume, i onda možeš nazad” – ponavljala sam sebi. Kada sam ušla u šumu, ostadoh na momenat skamenjena. Ako ikako šume na ovom svetu mogu da se rangiraju, ova bi šuma bila među tri najlepše koje sam videla. Drveće je bilo visoko. Verovatno sam u tom momentu šetala kraj najvišeg drvoreda koje sam videla u dosadašnjim putešestvijima. Kamenjar po putu je bio malo nezgodan za gaženje, ali ništa nije moglo da umanji lepotu šume. Veći deo je ravan pa mi je bilo malo lakše da šetam nego u početku. U momentu nam je ogromna divljač pretrčala preko staze. Nismo stigli ni da vidimo koja je životinja u pitanju. Moje oduševljenje je raslo. Poslednji put sam u Češkoj videla jelene. Oni tamo čak nisu ni retkost. Gotovo da smo ih redovno sretali pri svakoj šetnji. Negde usput, naleteli smo opet na istu životinju. Drugi deo puta kroz šumu je već prerastao u ozbiljnu uzvišicu i moje muke su postale izraženije. Sve smo češće i duže pravili pauze. Kad smo iz šume izašli vrh se već i nazirao, ali moji koraci su bivali sve sporiji. U jednom momentu sam shvatila da smo previše spori. Ako nastavimo tim tempom nećemo stići da se vratimo u Čiku isti dan. A ostanak na preko 3000m još jednu noć nije dolazio u obzir. Najviše me je plašilo to totalno odsustvo gladi i nemogućnost da bilo šta pojedem. Nekih par stotina metara pred vrh sam rekla dosta i odlučila da krenem nazad. Miljan je odahnuo. Već neko vreme je pokušavao da me ubedi da bi bilo pametnije da odustanem. “Znači nekih 3400m je moj maksimum” – pomislih pokunjeno. Iako mi cilj nije bio osvajanje vrha ipak jesam očekivala, nakon prethodnog dana, da ću ispeti Snežnu planinu.

Krenuli smo nazad. Nekako sam se nadala da je sve to samo psihički i da će simptomi prestati momentalno kad krenem da se spuštam. Prešla sam se. Jednako mi je teško bilo na povratku u planinski dom od kojeg smo to jutro i krenuli. Dok smo odmarali kraj doma i pokušavali da se nateramo da nešto pojedemo, sustigoše nas i dvojica Engleza koji su nas prešli negde još dok smo išli ka vrhu. Bukvalno su trčali u poređenju sa nama. Kao retki beli turisti, zapravo jedini koje smo sreli, razmenismo par osmeha umesto pozdrava i to je bilo sve. Ubrzo smo pokupili svoje rančeve i krenuli nazad ka Čika domu. Išli smo relativno brzo, bez mnogo pauza. Sve one uzbrdice su se pretvorile u nizbrdice i bar nisam morala da se borim sa vazduhom. Kad smo stigli do plačućeg uspona, umalo ne zaplakah od muke. Kolena su me ubijala. Trebali su da ga nazovu plačeći spust. No vremena za jadikovke i prenemaganja nije bilo. Ja sam mučninu i dalje osećala, verovatno sad već i od gladi, ali mi se instant hrana nikako nije jela. Sav razgovor koji smo Miljan i ja vodili na tom delu puta bio je šta ćemo sve pojesti kad stignemo u Tajpei. Ali kako ni tamo baš nismo bili oduševljeni hranom, skoncentrisali smo se na misli o tome šta ćemo sve pojesti kad stignemo u Singapur. I upravo o tome sam vam pričala. Najveća muka dva planinara, na spustu od kojeg im otkazuju kolena, je šta će sve jesti kad se niz planinu spuste. Za druge brige mesta jednostavno nema. A svačega smo se najeli. Koliko smo mi pita ispekli na tom putu. Pa šne nokle. Pa moj čuveni rižoto sa pečurkama. Pa tikvice, za mene grilovane, za Miljana pohovane sa jogurtom. Mandarine. Ah, koliko sam ja mandarina pojela u tih par sati. A onda i pomfrit iz Meka. I za kraj tegla nutele. Prokleti Singapurćani.

Nekako je u svoj toj priči o hrani Miljan došao na ideju da umesto da prespavamo u Čiki kako smo planirali, nastavimo put skroz do Vuling farme i odsednemo u onom hotelu. Ajoj, sreće naše kad smo s trpeze prešli u čistu sobu. Kad smo legli u vrelu kupku a posle nje na sto za masažu. Odatle se uvukli u čistu, mirišljavu posteljinu udobnog kreveta i zaspali najslađim snom. Za nas granice više nisu postojale. Cilj je zadat. Po prvi put od kad smo kročili na planinu mi smo bili planinari sa ciljem. Sa ciljem da se dokopamo asfaltnog puta, tj. izađemo iz parka pre mraka. Bilo je teško. Ali sve muke su se lakše podnosile uz imaginarne kolače i hotelskom sobom iz naših snova. Kilometre smo prelazili kao od šale. Bolove u kolenima ignorisali. Imali smo cilj. I bili smo na rubu ostvarenja istog.

Kad smo stigli do rendžerske kućice na ulazu u park osećali smo se kao Roki na kraju meča, kad onako iznuren i izubijan stoji nad protivnikom. Pobedili smo. Mrtvi smo umorni. Kolena nas ubijaju. Prste na nogama smo nagnječili. Ali ne mari. Pobedili smo. Pred nama je bilo samo još nekih sedam kilometara do hotela.

Ostavili smo drugu kopiju naše dozvole u isto ono sanduče, da znaju da smo iz parka živi izašli. Odatle smo se laganim koram, po mraku, uputili ka selu. Kažu da ljudi hoće da stanu ako stopirate. Ali koga tačno da ustopirate u vreme kad sa planine ne silaze ni jedna kola, na putu koji vodi od ulaska u park do sela? Nikoga. Hodali smo nogu pred nogu, već poprilično iscrpljeni. Nismo tačno znali koliko je selo udaljeno. Posle sat vremena šetnje ono i dalje nije bilo blizu. No bar smo do raskrsnice u podnožju stigli. Nismo bili najsigurniji kojim putem da nastavimo. Izbor je bio logičan, ali nas je užasavala misao da ipak postoji ta mala šansa da smo totalno u krivu i da ćemo morati da se vraćamo. Na našu sreću naiđoše kola. Napred dva čoveka srednjih godina, pozadi dve žene. Puni su. Od vožnje ništa, ali ćemo bar saznati kuda da idemo. Pokušavamo da se raspitamo u kom pravcu je hotel. Oni ne pričaju engleski, ali reči hotel, bus, Tajpei i Vuling farma čine svoje. Čovek otvara vrata i izlazi da otvori gepek. Mi pokušavamo da objasnimo da je OK, da možemo da nastavimo i peške. Ali oni neće ni da čuju. Ugurava naše rančeve u gepek, a nas smešta pozadi. One žene su u međuvremenu sele jedna drugoj u krilo. Mi se gledamo u neverici i uporno ponavljamo hvala, jednu od dve reči koje znamo na kineskom. U jednom momentu jedna od žena vadi pomorandže. Daje mi jednu za Miljana, drugu za mene. Suze počinju da mi se kotrljaju niz obraze. Kako je tačno ta dobra žena znala koliko se meni jelo voće. Brišem suze u mraku i smešim se, opet uporno ponavljajući hvala. Ali to nju nije zaustavilo. Vadi pkovanje keksa i gura mi u ruku, objašnjavajući nešto na kineskom. Ne razumem je ni reč, ali i dalje klimam glavom i zahvaljujem se. Razmišljam kako će taj keks verovatno biti jedina stvar koju će moj iritirani želudac to veče moći da svari. Plače mi se, ali se suzdržavam i stiskam ruku toj divnoj ženi, jer ne znam kako drugačije da joj se zahvalim. Ima li ona uopšte ideju koliko mi sve to znači? Da li moja mimika može da prenese bar delić zahvalnosti koji osećam prema ovom biću čije lice ne mogu jasno ni da vidim u mraku?

Pred hotel smo prebrzo stigli. Izvukoh ruku iz njene, ponavljajući milioniti put hvala. Oba muškarca su bila napolju kraj gepeka vadeći naše torbe. Stali su da se pozdrave. Dugo smo se klanjali i mahali. Tek kad su se izgubili iz vida ušli smo u hotel. U tom momentu, po prvi put mi prolazi misao da možda nemaju slobodnih soba.
– Dobro veče.
– Dobro veče. Jel imate slobodnih soba?
– Samo četvorokrevetne- – reče recepcionarka, izvinjavajući se.
– Hoćemo da uzmemo? – upita me Miljan.
– Nema tih para koje ja ne bih dala za toplu kupku u ovom momentu. – rekoh sa kezom.
Dok smo nas dvoje mudrovali na srpskom, žena nas pogleda pomalo vragolasto.
– Daću vam sobu po ceni dvokrevetne. – reče nam uz mig.
Nije da me je bilo briga za pare u tom momentu, ali ostadoh zatečena njenom potrebom da dobrotu onih ljudi koji nas ostaviše ispred hotela zalije dodatnom dozom dobrote. U totalnom šoku krenula sam da se zahvaljujem. Zašto su ljudi tako dobri prema nama?

Jedva sam se dovukla do sobe, skinula sve smrdljive stvari sa sebe i legla u kadu punu vrele vode. Toplota me je uspavljivala. Svaki atom moga tela je uživao. Da mi se dva nožna nokta nisu gadno plavila slika bi bila idilična. Iz kade ne bih izlazila da me Miljan nije iz nje izbacio. I njemu je ta kupka trebala, a kada je bila mala za nas dvoje. Kasnije tu noć, kada sam posle večere legla u krevet, uzela sam jednu od onih pomorandži. Oljuštila sam je polako i jela sa uživanjem svaku, pojedinačnu krišku, mumlajući preko zalogaja, s očima punih suza, hvala.

Iako je posteljina bila čista i mirišljava, krevet ekstra udoban, a soba kao iz snova koje smo spuštajući se niz planinu snili, ja sam prilično loše spavala. Nešto mi je izazivalo alergiju i kijala sam bez prestanka. Setih se da proverim jastuk. I kao što sam posumnjala bio je od perja. Čak i ako nisam alergična na svo perje, u ovom hotelu su uspeli da nabave jastuke punjene baš onim koje moj nos ne može da smisli. To me je nateralo da spakujem sve stvari i izletim iz sobe ostavljajući Miljana da se sam nosi sa ostatkom odjavljivanja. Autobus nam je kretao u podne i imali smo celo jutro pred sobom. I dok je Miljan ostao u sobi da uživa u razvlačenju po krevetu, ja sam oterana alergijom sišla do centra sela tražeći klupu na koju bih se mogla ispružiti i osunčati svoj izmučeni nos. Ležeći na jednoj od njih, uspela sam malo i da zadremam. Probudiše me glasovi pored mene. Imala sam koga i da vidim, oni Englezi od juče su odlučili da mi umesto osmeha upute i par reči ovog puta. I tako sedosmo, kao da se već sto godina znamo, da razmenimo iskustva sa planine. I dok sam im svoju muku sa visinskom bolesti prepričavala, jedan od njih mi reče da sam trebala da ispenjem sve u cugu, isti dan, jer tegobe koje visinska bolest izaziva kasne skoro čitav dan. Te tako po silasku s planine saznadoh da bi svu muku izbegla da sam onaj drugi dan izgurala svih 3886m. Moram priznati da me je to saznanje porazilo. Kako je moguće da ja krenem da otkrivam svoje granice tolerancije na visinsku bolest, a da ništa o njoj praktično i ne znam? Nekad sam stvarno površna. Ali čovek se uči dok je živ, te eto meni razloga da uskoro krenem da pomeram ove granice ponovo.

Momci su me uskoro napustili, jer su umirali od želje da pojedu nešto konkretno. Nisam dugo bila sama, pojavio se Miljan, te smo ostatak prepodneva proveli lunjajući po uređenim parkovima po farmi. Proveli smo još četiri mučna sata po tajvanskim krivudavim putevima na putu ka Tajpeiju. I naravno prva stvar nakon izlaska iz autobusa bio je odlazak u Mek i izjedanje pomfrita. Ne znam zašto, ali svako moje planinarenje se završi pomfritom ili picom. Iako u normalnim uslovima na Mekov pomfrit nikada ne bih svratila, otužan mi je i preslan.

I ovde se naša tajvanska planinarska avantura završava. Pre puta sam čitala more članaka i putopisa o tajvanskim planinama pokušavajući da izaberem idealnu za naše prvo putovanje u ovu čarobnu zemlju. Ima ih puno. Ova predivna zemlja ima nesvakidašnju prirodu i lokalno stanovništvo zaista zna kako da uživa u tome. Još uvek postoje mesta na koja je posete malo teže organizovati na daljinu jer je većina informacija na kineskom, ali i to se menja u poslednjih par godina. Tajvanske planine doći ćemo opet.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.