postcards…
The world moves with me

Još zelenije / 22.06.14

Juče smo imali gošće na ručku. Jednu Japanku i jednu Kineskinju koje su pokazale interesovanje da isprobaju srpsku klasičnu kuhinju. Birala sam ih pažljivo. Vidite, kad spajate živuljke od ove dve vrste morate biti vrlo oprezni. Treba vam vrlo tolerantan Kinez i antijapanski nastrojen Japanac. Kad tad u toku razgovora spomenuće se zlodela Japanaca nad Kinezima, za koje Japanac neće ni znati da su ikada vršeni i preko kojih Kinez neće moći tako lako da pređe. Sva sreća, pa naša Japanka od sinoć mrzi Japance više nego što ih mrze svi Kinezi zajedno. A i Kineskinja je bila mnogo više zainteresovana da otkrije šta su to tentacles hentai mange, nego za japansko-kineske odnose. U svakom slučaju, jedno izuzetno prijatno popodne koje se završilo nepotrebnim prejedanjem.

Sve te ugljene hidrate i mlečne masti trebalo je nekako istrošiti, te smo se još sinoć dogovorili da je red da odpešačima tu istočnu polovinu ostrva. Uz obalu. Dok ne spadnemo s nogu. Idealno do aerodroma, ali 20+ km po singapurskom suncu je daleko od realnosti. Za tu avanturu treba ustati ranom zorom. Plan je bio oko šest. No u šest, naš deo ostrva su napali gromovi i munje, pa je početak avanture bio odložen dok oluja ne prođe. Mi kao što je poznato živimo u tropskoj klimi. Što znači da kad grmi i seva napolje se ne izlazi. Sreća je pa to nevreme traje po sat najduže. No kako se kuća taman lepo razladila od tog pljuska iz kreveta nam se nije ustajalo još naredna dva sata. Na kraju smo naprosto promenili ceo plan i odlučili da prošetamo nekim od singapurskih parkova. Ili još bolje, spojimo gomilu njih u jednu dugu šetnju. Kako na zapadni deo ostrva slabo zalazimo odlučismo se za njega danas.

Prvo nas je na putu do parka omeo novi singapurski stadijum. To je jedan ogroman sportski kompleks pored kojeg mi moramo da prođemo na putu ka metrou. Gradili su ga poslednje četiri godine, i eto danas konačno ukloniše sve zaštitne ograde te ne odolesmo da prvo iscunjamo po njegovoj okolini. Te tako izgubismo još nekih sat vremena. Kada smo konačno stigli do početne stanice suočili smo se sa problemom broj dva. Stanica je, kao u ostalom i većina drugih, u podrumu tržnog centra. Te je trebalo malo procunjati i po radnjama. Isprobati suknju i dve bluzice. I odoleti iskušenju da kupim bilo koju od njih. I dok sam tako ponosno uživala u svojoj pobedi kupoholičarskih nagona, naletim na dućan sa aniama figuricama. Već sam znala da ne treba da ulazim, jer praznih ruku izaći neću ali mi vrag nije dao mira. Doduše moram priznati da Krillin (Dragon Bal) vredi svih potrošenih 18 singapurskih dolara. Podsetio me da bih mogla da se bacim na gledanje anime opet.

Nakon svih peripetija, zakoračismo najzad negde oko 11 u Mount Faber park. Penjali smo se stepenicama okruženi visokim tropskim drvećem. Početak je obećavao. No onog momenta kad smo se ispeli do asfaltiranog puta, situacija se promenila. Staza vodi uz put svo vreme. Automobila nema. Ni jedan nije prošao pored nas. Ali i dalje taj put ubija svu čaroliju šetnje kroz park. Doduše nismo odustali, jer nam je cilj bio da ako ništa drugo vidimo taj čuveni nadvožnjak Hendersonove talase, koji spaja ovaj park sa sledećim (Telok Blangah Hill park). Nadvožnjak je pešački most, koji prelazi preko istoimenog autoputa. Obložen je drvetom, a svaki talas je nadstrešnica ispod koje su klupe na kojima može da se divani u hladovini satima. Putokaz je dalje upućivao na nešto zvano “šetnja kroz šumu” pa se obradovasmo posle one šetnje uz put.

Međutim početak kroz, sad već, Telok Blangah Hill park nije obećavao. Opet se pretvorio u šetnju kraj puta. Tada već počesmo da gunđamo na kletu sudbu. Nije nam to gunđanje dugo ni trajalo naletesmo na neke metalne viseće mostove. Ispostavilo se da su baš oni to što smo tražili. Ni slutili nismo da će to biti šetnja iznad šume. Doduše, postoji i staza koja ide po zemlji, ali se Miljanu ova među oblacima više dopala pa smo se nje držali. S tom stazom zapravo prođosmo ceo park. Pogled na šumu s visine je impozantan. I cela staza nije uopšte kratka, ima skoro 2km u tim visećim mostovima. Taj deo nam je taman vratio želju za nastavkom ove parkovske ture. Viseći most se završava još jednim sladunjavim dizajnerskim čudom Alexandra Arch, koji nas je prebacio u novi, Hort park.

Hort park je dizajniran da služi kao mesto gde će Singapurćani da se upoznaju za raznoraznim biljem, grupisanim u manje bašte, staklenike i sale za prezentaciju. Izuzetno lepo osmišljen i organizovan prostor. U okviru njega se nalazi i simpatičan kafe/prodajni prostor u kojem možete da naučite kako da napravite svoju minijaturnu baštu, smeštenu u staklene vaze ili akvarijume. Hrana je sasvim pristojna i spremaju je od povrća koje se upravo u Hort parku i sadi. Na izlazu iz parka nalazi se ogroman rasadni centar koji snabdeva zelenišom sve parkove po Singapuru.

Obilaskom stazama oko tog rasadnika stiže se u novi, Kent Ridge park. Jasno vam je do sad da su svi ovi parkovi jedna ogromna zelena površina ispresecana autoputevima preko kojih se prelazi fensi mostovima. U ovom najnovijem parku čekala nas je još jedna viseća staza. Kako nam se ona u Telok Blangah Hill parku baš svidela, bukvalno smo proleteli put do nje. No kako stigosmo do početka staze tako postade jasno da danas njom nećemo šetati. Ista je baš ovaj vikend bila zatvorena zbog redovnog održavanja. Izraze na našem licu ne želim da vam rečima dočaravam. Te tako se “pokunjeni” vratismo kući. Ostade nam ta viseća staza za neki drugi put. Sve u svemu, šetnja Mount Faber parkom je bila najveće razočaranje a šetnja kroz šumu visećim mostovima kroz Telok Blangah Hill park najprijatnije iznenađenje. No, vrhunac dana je i dalje kupovina one figurice, zeleniš je tek na drugom mestu.

Berlinske žvrljotine / 20.11.12

Ovo je priča o berlinskim grafitima ispričana od strane jednog zaljubljenika u ovu specifičnu vrstu zidne umetnosti bez preteranog znanja o istoj. Reč grafiti je posrbljena verzija italijanske reči “graffito” što manje-više znači izgrebati, ugravirati. U starijim vremenima ljudi su upravo tako ukrašavali velike dosadne površine na kućama, stubovima itd. Kako danas većina nas živi u ogromnim naseljima pretrpanim ljudima, s previsokim ružnjikavim zgradama nije čudno da ljudi imaju potrebu da ukrase svo to dosadno i bezlično sivilo s malo boje i oblika. Neki su pravi umetnici u tome, ostavljajući prava umetnička dela po fasadama, dok su drugi u pubertetskoj fazi švrljana. Kakva god da im je forma, ukoliko se udubite u bilo koji trag koji ljudi ostave na zidu, naćićete u njemu deo duše autora. Otkrićete njegovu sreću, bes, umetničku crtu, tugu, razmišljanja o stvarima koje je/ga okupiraju itd.

Reakcije i nas gledaoca su naravno drugačije, gledajući isti zid, neki od nas će videti umetnost a drugi vandalizam. Što i nije tako čudno, neki od nas imaju zidove stana prekrivene slikama, posterima, bojama. Nečiji zidovi su prazni. Kod nekih ti zidni ukrasi imaju neki red i značenje, kod drugih su samo more razbacanih stvari. I kao što ćete u zidovima nekih stanova uživati manje ili više, sličan odnos ćete imati i prema grafitima.

Ja lično volim grafite, podjednako volim one velike što prekrivaju čitave zidove, one naručene što ukrašavaju zastore na prodavnicama, preko stilizovanih imena do najobičnijih žvrljotina čija je svrha da nam saopšte da je Ana volela Milovana tamo nekog prolećnog dana. Svi oni imaju neku priču iza sebe. Ocrtavaju deo ličnosti jednog od stanovnika grada, a grad valjda svima nama podjednako pripada. Red je da svako od nas ima bar deo zida. I kao što neke od slika po našem stanu volim samo zato što ih je Miljan birao, a ne zato što ja u njima vidim neku umetničku vrednost, tako i neke od žvrljotina po Berlinu volim zato što su otisci mojih trenutnih sugrađana ili nekog od naših gostiju a ne zato što su umetnička dela ili imaju bilo kakvo za mene smisleno značenje.

Ukoliko gajite ovu istu ljubav prema zidnoj umetnosti Berin je jedno od mesta koje ne treba propustiti. Ja ovde svesno insistiram na izrazu zidna umetnost, iako se neki ne bi složili da reč umetnost ovde može biti korišćena. Postoje urbane legende koje kažu da je u Berlinu dozvoljeno crtati/pisati po fasadama. Za početak evo jedne istine: Nije dozvoljeno raditi ništa po tuđoj imovini, sem ako ti vlasnik nije dao dozvolu. Te tako nije dozvoljeno ni žvrljanje po tuđim zidovima, bili oni spoljni ili unutrašnji. Ono što postoji po Berlinu je par mesta (uglavnom javnih površina) gde se ovo toleriše, a na pojedinim i kultiviše jer predtavljaju turističku atrakciju.

Živeti u današnje vreme u Berlin je kao da živite na pozornici koja se konstantno menja, kao da živite u Rimskom carstvu koje se upravo raspada, tu pred vama. Možda je i to jedan od razloga zašto toliko volim Berlin, podseća me na raspad moje domovine samo što se on raspada sa malo više stila.
Neophodno je poznavati strukturu stanovništva i njene migracije malo bolje da bi vam bilo jasno zašto su te žvrljotine po zidovima koncentrisane upravo tu gde jesu. Ukratko, nakon pada zida, umetnici, studenti i sirotinja se uglavnom koncentrišu na istočni deo koji je opusteo jer su svi orginalni Istočno Berlinjani pohitali na zapad u svetlu budućnost. Kako su oni očigledno umetničkiji nastrojeniji od konzervarivnog srednjeg i višeg staleža njihov svet je postao malo šareniji zbog silnih grafita. Danas tačno možete videti kako ovaj sloj ljudi gotovo više uopšte ne postoji u Prenzlauer Berg-u koji je nekada bio njihova prestonica. Grafita ima manje više po celom Berlinu, negde više negde manje, no ovde evo liste mojih omiljenih mesta. Odmah moram da se ogradim od delova koji ovde neće biti obuhvaćeni meni neinteresantni i dosadniji delovi Berlina u koje preterano i ne zalazim. Mada, odbojnost prema njima upravo i proizilazi iz nedostatka šarenila i zidne umetnosti.

Cela grafiti istorija Berlina potiče još od vremena dok je postojao taj zid koji je delio istočni i zapadni deo. Preko 140km u dužinu i 3.6m u visinu, ili ti 504.000 kvadratnih metara za crtanje i pisanje. Tako je zapadni deo Berlina dobio verovatno najduže umetničko platno u istoriji. Posle pada zida većina je naravno uništena, u znak sećanja na podeljeni Berlin, 1.3km je očuvano u komadu i 1990. na tom delu je iscrtano 105. radova. Vremenom naravno grafiti propadaju. Onda su neki što su sebe smatrali nadležnim odlučili da restauriraju najugroženije radove, jedan broj umetnika se pobunio i ako se ne varam još uvek se tuže. U svakom slučaju, ovo mesto donekle simbolizuje početak svega i poznato je kao Istočna Galerija.
Na mojoj listi ne zauzima preterano visoku poziciju, iako ima par zanimljivih radova.

Jedno vrlo zanimljivo mesto nalazi se u blizini Hackescher Markt-a, u ulici Rosenthaler Strasse, u jednom od pasaža u kojem se nalazi i muzej Ane Frank. Ovo je jedno od najturističkijih grafiti mesta u gradu. Nalazi se na svim grafiti turama te ako želite da uživate u njemu posetite ovaj pasaž oko 9-10 ujutru. Crteži su prava umetnička dela i menjaju se relativno često. Zbog ovoga se ovo mesto kotira jako visoko na mojoj listi i pored silnih turista. Kao stanovnici ovoga grada sebi možemo da priuštimo uživanje u ovom mestu kad turista nema, no ako ste u Berlinu na kratko može biti iritantno. U istom pasažu nalazi se i bioskop u kojem se uvek prikazuje bar jedan nemački film sa engleskim titlovima. Što opet jasno pokazuje koliko je turistički orjentisan ovaj deo. Kada ste tu, ne propustite da zavirite u sve dozvoljene prolaze i zgrade, jer su u ovom kraju čak i hodnici ižvrljani.
Odatle krenite Dirckenstr. u pravcu Alexanderolatz-a i uživajte u grafitima po nadvožnjaku brzog voza (S-bahn). Ovo mesto je manje turističko, a ništa manje zanimljivo.

Skoknuću sada malo severnije, do mesta mog trenutnog prebivališta i meni omiljenog dela grada. Po Prenzlauer Bergu grafiti se mogu naći duž Kastanienallee. Ta ulica je verovatno jedna od retkih u kraju koja još uvek nije u potpunosti ulickana. Relativno često možete očekivati nešto novo na zidovima. Posle svake veće svetske zajebancije naićićete na reakciju u vidu grafita na nekoj od fasada. Ne zaboravite da zavirite u svaki sokak, u njima se kriju pravi biseri.
Po ostalim delovima, posebno oko Helhotzplatz-a i deo između Kollwitzplatz-a i Danziger str. grafiti su sve ređi i sve ih češće farbaju.

Istočno od Warschauer str. i južno od Frankfurter Alle, pruža se najživlji i najšareniji deo Friedrichshain naselja, sa naravno grafitima svuda oko vas. No pravi dragulj i meni omiljeni deo ovog naselja, i generalno jedno od meni omiljenih grafiti mesta nalazi se na samom jugu ovog poteza malo pre železničkih pruga, ispod Revaler str. Koliko je celo ovo naselje cool najbolje govori činjenica da u tom kraju postoji čak i skejt hala, i moja dva omiljena mesta za izlazak. Atmosferi posebno doprinose polu orušene zidine oslikane ogromnim crtežima.

Onda pređete najlepši most u Berlinu Oberbaumbrücke da biste stigli do Kreuzberg-a. Već dok prelazite isti uočićete par murala sa leve strane. Kreuzberg je verovatno naselje sa najvećim brojem murala i naručenih crtaža. Predlažem vam šetnju nedeljom kad su radje zatvorene da biste mogli u potpunosti da uživate u lepoti pojedinih zgrada dok su iscrtane spoljne roletne na radnjama spuštene. Ovo naselje je dosta veliko i toliko šareno da je teško i dati preporuke. Dodaću neka tipična mesta na mapu, no zaista ga treba ispešačiti više puta i uzduž i popreko da biste primetili sve njegove lepote.

Prvih desetak slika su uslikani u naselju Mitte. Slično kao i u Prenzlauer Berg-u, grafiti su ovde sve ređi, ali i dalje se mogu naći u ponekom prolazu i delovima bližim gore pomenutom P-Berg-u. Ovo su ukratko najveće atrakcije, naravno tu i tamo naletećete na neki pasaž i u njemu improvizovanu gaeriju. Takođe, često se dešava da nešto što ste videli danas, već sutra ne nađete na istom mestu. Berlin me je naterao da kameru vucaram svuda sa sobom.

Mapa na ovom linku.

Berlin: Šetnja uz Špreju / 12.11.12

U Berlin smo se doselili par dana pred kraj avgusta 2011. 31. avgusta smo prvi put prošetali uz reku Špreju. Ja sam obično očajna s datumima i ovog se baš iz tog razloga i sećam. To je bio dan naše pete godišnjice koju smo uspeli da zaboravimo u svoj toj frci oko seljenja. Setili smo je se upravo u toj šetnji kraj reke.

Pre pisanja ovog posta, da me je neko pitao koja reka protiče kroz Berlin kao iz topa bih odgovorila: Špre, a onda se još i pametna pravila dodajući kako se na zapadnim krajevima Berlina uliva u Havel. I dok bi za ovo Špre još moglo i da mi se progleda kroz prste jer se na nemačkom njeno ime piše Spree (tj. zvuči Špre), Havel se na nemačkom piše Havel što se čita Hafel. No moj antitalenat za jezike prevazilazi sve granice, te i pored svog znanja nemačkog ja imam tendenciju da neke reči čitam kako nas je Vuk učio. Sva sreća pa sam svojih slabosti svesna, te uvek proveravam imena geografskih pojmova kojih se iz škole ne sećam. Ako smo ove reke ikada i spominjali, uspela sam da ih zaboravim.

No ova Špreja mi je baš zadala muka. Obično srpsku verziju imena geografskih pojmova nalazim tako što isti u orginalu nađem na vikipediji, a onda kliknem na srpsku verziju teksta, čisto da proverim da se nisam zanela kao u slučaju Hafela. Problem je što ja u verodostojnost članaka na vikipediji baš i ne verujem puno, te uvek proveravam njihove izvore kada moje nagađeanje nema mnogo veze s onim što tamo piše. Što je opet ovde bio problem jer izvori nisu bili na srpskom jeziku. A Špre baš ne zvuči kao Špreja, priznaćete. U našoj kući postoji more atlasa i mapa, no nijedna na srpskom. Zapravo jedan naš atlas je “kao” na srpskom. Izdala ga je Mladinska knjiga, no istoj se očigledno nije isplatilo da prevodi mape za srpsko tržište, te ih je ostavila u orginalu. To mi je probudilo mučna sećanja na ranu mladost kada otkrijem da sam pokupila knjigu hrvatskog izdavača i da opet neću uspeti da pohvatam imena glavnih junaka. Ovaj “incident” će mi taman biti podsetnik da nađem negde atlas na srpskom, srpskog izdavača a ne tamo neke MK, TK, PK ili ko zna koje druge grupe, kada sledeći put budem u poseti domovini. Na kraju odlučih da prihvatim ovo “vikipedijino” ime jer se u članku navodi i ime reke na lužičkom srpskom (Sprewja) što se već dalo proveriti, pa je recimo to donekle imalo smisla.

Te dakle povono: Kroz Berlin vijuga reka Špreja i na zapadnom izlazu iz grada uliva se u Hafel.

I tako, pre dva dana poče vikend i mi odlučismo da isti provedemo šetajući uz Špreju. Ona nije preterano široka na svom putu kroz Berlin. Zahvaljujući ravnici u kojoj se Berlin ugnjezdio izvijugala se poput zmije na dečijim crtežima. Svako malo presečena je kanalima, što prirodnim, što veštačkim. Krenuli smo da je pratimo od istoka ka zapadu. Plan je bio da je pratimo od Muzejskog ostrva. No usput se setih da postoji to jedno parče staro-berlinskog zida u blizini železničke stanice koji se nalazio na kanalu i da bi bilo lepo da ga konačno vidimo, te je put uz Špreju započeo upravo kod stanice na spoju kanala i reke.

Uglavnom smo šetali uz desnu obalu. Ja volim taj deo jer bez obzira na godišnje doba deluje pomalo usamljeno. Malo ko prolazi tim stazama. Poneki biciklista, mada ni njih nema puno. Uz put se smenjuju zeleni delovi, pre drvoredi nego parkovi i staze kraj stambenih zgrada. Kada se prođe Tirgarten ni turističkih brodova više nema. Na tom jednom manjem delu severno od Tirgartena, taman kada se prođe Moabitski most i zađe u poslovni centar istoimenog naselja, staza vodi kroz Put sećanja. Put sećanja počinje delom staro-brlinskog zida donetog odnekle, jer tu zida nikada bilo nije. Statuom čoveka koji istrčava iz zida, i do kraja vas prati devet bista nemačkih heroja postavljenih na postoljima na kojima su ispisana njihova imena i mudre im misli.

Put sećanja (Straße der Erinnerung) je posvećen nemačkim herojima bez mača, onima koji su je branili bez oružja, posvećen naučnicima, političarima i kulurnim radnicima koji su se borili za slobodu i ljudsko dostojanstvo.
Prva bista je postavljena 2002. i poslednja 2009. A na njima se nalaze:

  • Georg Elser (1903-1945) – Čovek koji je zamalo ubio Hitlera 8, novembra 1939. u Minhenu. Zakasnio je svega 13 minuta.
  • Tomas Man (Thomas Mann) (1875-1955) – Nemački pisac nobelovac, autor Propasti jedne porodice i Čarobnog brega. I mnogih drugih naravno, no meni su ove dve omiljene.
  • Ludvig Mis van der Roe (Ludwig Mies van der Rohe) (1886-1969) – Arhitekta, koji je poznat kao otac zgrada sa staklenim fasadama. Nacionalna galerija moderne umetnosti u Berlinu je njegovih ruku delo, inače jedna od meni najlepših “modernih” zgrada po Berlinu.
  • Valter Ratenau (Walther Rathenau) (1867-1922) – Pisac i političar. Ubili ga posle potpisivanja mirovnog sporazuma s Rusima po kojem se obe zemlje odriču potraživanja posle Prvog svetskog rata. Poznat i po tome što se javno suprostavljao progonu jevreja.
  • Albret Haushofer (Albrecht Haushofer) (1903-1945) – Geograf i još jedan neuspeli atentator na Hitlera.
  • Edit Štajn (Edith Stein) (1891-1942) – “Filozof”, zvanično bez znaka navoda ali ja nešto velikovernike ne mogu zvati filozofima. Jer filozof je onaj ko pita i sumnja, a to s verom ne ide.
  • Konrad Zuse (1910-1995) – Jedan od onih inženjera bez kojih danas ne bismo imali računare.
  • Ludvig Erhard (Ludwig Erhard) (1897-1977) – Političar, koji se za vreme apsolutnog rata zalagao za apsolutni mir.
  • Albert Ajnštajn (Albert Einstein) (1879-1955) – Njega svi znamo :)

Ispod svake biste ispisane su mudre misli ovih ljudi.

Nakon ovog dela, nestalo je i ono malo ljudi što smo sretali. Ispred nas samo Špreja sa ponekim labudom i pokojom patkicom. Šetnju uz reku smo završili šetnjom po parku oko zamka Šarlotenburg (Schloss Charlottenburg). Ovaj zamak je jedini preživeli u Berlinu, većina ih je i građena u susednom Potsdamu. Građen je u 17. i 18. veku i moguće je posetiti njegove barokne prostorije. O njemu ću vam pisati nekom drugom prilikom više, on spada u jednu od onih turističkih atrakcija čiji obilazak planiramo s gostima, no do sada niko od njih nije pokazao preterano interesovanje. Doduše ne krivim ih, posle više od godinu dana života u Berlinu ovo je prvi put da smo ga i mi videli, i to više onako usput u šetnji, nego sa pravim interesovanjem.

Nakon zamka, gubili smo se nasumično ulicama istoimenog naselja. Svojevremeno kada smo planirali preseljenje za Berlin, na forumima je ovaj kraj opisivan kao izuzetno lep. No nama se činio nekako daleko od svega, te nikada nije ušao u razmatranje kao potencijalno naselje za život te nam se nije ni žurilo da ga obilazimo. Moram priznati da sam bila prilično šokirana njegovom lepotom. Zgrade po sporednim uličicama su stare, verovatno zidane pred kraj 1800. i neke ili početkom 1900. Svaka sa statuama ili drugim vidovima ukrasa na fasadama, bez nadogradnje, te s toga sa našiljenim krovovima što je vrlo retko i ne tipično za Berlin. Slični kvartovi postoje i u drugim delovima Berlina, ali ni jedan nije toliko bogat da su zgrade u tako očuvanom stanju. Na momenat mi se učinilo da više i nismo u Nemačkoj. I dalje ovaj kraj boluje od istih boljki kao i ostatak naseljenih mesta po zapadnoj Nemačkoj, odsustvo malih radnji i lokala u kome bi čovek poželeo da se izgubi. Odsustvo zapravo bilo čega upečatljivog, ličnog, posebnog. Ovaj kvart je jedan od retkih koji ima “šetališnu” zonu, jednu široku ulicu oivičenu tržnim centrima i robnim kućama. I opet tako tipično, za ovaj deo sveta sve jedna te ista marka ili lanac. Prodavnica H&M-a u tržnom centru, onda njihova giga velika radnja na četiri sprata dve zgrade niže niz ulicu, onda opet oni na odeljenju za žene, decu i muškarce na svakom spratu robne kuće. Ako nije H&M, onda je C&A, ako nije to, onda je Mango ili Boss ili Tommy Hilfiger, ili neka druga od tih tridesetak modnih kuća koje se vrte po zapadu.
Eh, kako to obično biva sve te šljašteće reklame udružene sa kišom koja je već krenula ozbiljno da lije do tada, nateraše nas da sednemo u prevoz i odložimo šetnju drugom stranom Špreje za neki drugi dan.

Beriln: Südgelände park / 19.10.12

Sudgelende (Südgelände) park se nalazi na jugu berlinskog naselja Šonenberg (Schöneberg). Samo ime već upućuje na položaj jer u bukvalnom prevodu Südgelände znači Južni teren/reljef. Kad smo kod reljefa i ime naselja je izuzetno zanimljivo. Schöneberg bi mogao da se prevede kao Lepa planina, no ako pogledate mapu Nemačke uočićete da planina oko Berlina nema. Berlin je ravan da ravniji ne može biti. Ime naselja najverovatnije potiče od prezimena prvih doseljenika (12 vek). U to vreme, prezimena su obično bila vezana za zanimanje ili mesta odakle osoba dolazi, te su najverovatnije prvi stanovnici ovoga naselja zaista sišli sa neke lepe planine. Mada, s obzirom na procenat pismenosti u to vreme, moguće je da je u orginalu to prezime značilo nešto sasvim drugo a kasnije zapisano tako da podseća na nešto, u ovom slučaju lepu planinu.

Nekada je na mestu današnjeg parka bila okretnica za vozove. Nakon drugog svetskog rata sve manje je korišćena, da bi konačno 1952. njena upotreba obustavljena. U narednih tridesetak godina, ova površina je ležala prilično zapuštena bez konkretne upotrebe, te su je naselile ptice koje je nemoguće naći u urbanim sredinama. 1980. nemačka železnica, koja je bila vlasnik zemlje, je odlučila da napravi novu skretnicu. Međutim zbog snažnih protesta lokalaca od plana se odustalo i vlasnik zemlje je postao grad Berlin koji i danas vodi brigu o parku.

Park je majušan. Ima svega par kilometara u dužinu i možda svega kilometar u širinu. U severnom delu parka drveće je izraslo tik uz železničke šine, deformišući se prilikom rasta, te na pojedinim mestima se čini da su srasli u jedno. Taj severni deo je uglavnom pošumljen brezama, koje su inače česte u ovom kraju Nemačke zbog vlažnog tla i ogromnog broja jezera. Kada se izađe iz gusto pošumljenog dela, počinje duga gvozdena staza izdignuta oko metar iznad zemlje kako bi što manje uznemiravala stanovnike parka. Ovo je verovatno jedan od retkih parkova u Nemačkoj gde postoje delovi trave po kojima je zabranjeno gaziti. Na kraju staze, tj. južnom delu parka nalazi se stara železnička hala koja danas služi kao umetnički prostor i stari vodotoranj. Kada se od vodotornja krene ka južnom izlazu odvaja se staza ka podvožnjaku koji je poznat kao mesto gde još uvek neiskusni grafiti umetnici dolaze da usavršavaju svoj talenat. Nećete naći nikakvu umetnost koja će vas ostaviti bez daha. Zidovi su uglavnom prekriveni imenima. No ipak, svidela mi se ideja da u Berlinu postoji bar jedno takvo mesto na kojem je dozvoljeno žvrljati po zidovima.

Park smo obilazili jedne septembarske kišne i hladne subote, te nije bilo baš mnogo ljudi u njemu. Da budem preciznija sreli smo jednog trkača u šumi, na severnom delu, i to je bilo sve. Šetajući sami po tim gvozdenim stazama, imala sam utisak da se nalazimo u nekom vanzemaljskom prostoru. Čudni odjek naših koraka je stvarao osećaj zatvorenosti, kao da šetamo staklenim tunelom i posmatramo tu prirodu fizički totalno odvojeni i izolovani od nje. Bilo je nestvarno i neprirodno odcepljeno od ostatka sveta. Uživala sam u tim čudnim osećanjima koje je mesto budilo u meni, no nisam sigurna da bi osećaj bio isti da smo se konstantno sa nekim mimoilazili na toj stazi, da nije bilo te specifične tišine usled odsustva ljudi i zvukova koji oni proizvode.

Kad smo stigli do stare železničke hale, ljudi su počeli da izviru sa svih strana. Očigledno se nešto dešavalo u tom zatvorenom prostoru. Čarolija je nestala. Park je opet postao samo park. Čak ni stara parna lokomotiva nije uspela da taj deo učini posebnim.

Dodatne informacije:

Ako dolazite javnim prevozom u park možete ući sa severa, od Berlin Südkreuz S-bahn stanice ili sa juga, od Berlin Priesterweg S-bahn stanice.
Puno ime parka: Natur-Park Schöneberger Südgelände (mapa)

Berlin: Muzej bizarnih objekata / 14.10.12

Ako pitate Berlinjane u kom pravcu je centar lako možete ostati bez odgovora, jer centra nema. Oni ljubazniji prolaznici, za koje zlobnici tvrde da u Berlinu ne postoje, bi možda i postavili potpitanje “Centar čega?”. No i pored sve konfuzije i raštrkanosti, Berlin bar može da se pohvali naseljem koje krasi ovo ime (Mitte) i to samo zato što se geografski nalazi u centru grada. Doduše, u Miteu možete naći neke od najboljih berlinskih galerija i muzeja, najpoznatiju berlinsku sinagogu, najpoznatiju nemačku bolnicu, Hegelov grob i naravno Muzej bizarnih objekata. Mite je, između ostalog, bio i naš dom prvih 6-7 nedelja našeg boravka u Berlinu. Kako je Miljanova kancelarija u tom delu grada, kao i bazen (koji bih volela redovnije da posećujem) gotovo smo svakodnevno i dalje u njemu bar na par sati. I kao da nam ga više nije dosta odlučismo juče da svratimo na famozni kiš u lokalni nemačko-francuski restoran. No kao za inat subotom ga izgleda ne prave ili smo došli u pogrešno vreme te završismo sa sendvičima. Kad naviknete da paradaiz i mocarelu jedete sa pesto sosom, može vam se učiniti kao meni, da je kombinacija sa bazilikom čist promašaj. Te tako će moj sendvič ostati samo do pola pojeden s moje strane. Miljan je u slast smazao drugu polovinu, te počinjem da se pitam na šta li bi tek kiš ličio. Sve više sumnjam da bih uživala u tim slanim “torticama”.

Posle neisprobanog famoznog kiša trebalo je da svratimo na još famozniju Oslo kafu. Oslo kafu samo zato što se kafa prodaje u istoimenom kafiću. Kada su kafe u pitanju, Berlin ne manjka dobrih mesta. Novozelandski doseljenici tvrde da Berlinjani upravo njima treba da zahvale na tome. Moje kratko bavljenje berlinskom kafom i kafićima ide u prilog ovim tvrdnjama. Nekako se uvek ispostavi da kada me god kafa ostavi bez daha, vlasnici kafića ili barmeni imaju neke veze sa Novim Zelandom. E pa Oslo je izuzetak. Taj kafić se nekada zvao Kristijanija i bio je smešten u blizini Senefelder Trga (Senefelder Platz). Ja sam iz nekog romantičnog razloga to ime povezala sa Slobodnim gradom Kristijanija, koji se nalazi u srcu Kopenhagena. Biće da sam u to vreme planirala put za Dansku. Ni najsitniji deo mog mozga nije pomislio da bi vlasnik kafića mogao da se zove Kristijan. Jer ko se još tako zove a da ne radi na hiljade sklekova i trbušnjaka? Sigurno ne mršavi hipster koji svojom pojavom podseća na Isusa maskiranog u garderobu moje babe. U svakom slučaju, Isus zvani Kristijan je odlučio da svoje carstvo preseli bliže Severnoj stanici (Nordbahnhof) i nazove ga po svom rodnom gradu Oslu. Zapravo ja nemam pojma odakle je čovek i da li ime kafića ima neke veze sa prestonicom Norveške, ali eto opet, ni jedan deo moga mozga ne misli drugačije.

Eh avaj, Kristijan poput ostalih Berlinjana ne voli da radi vikendom te smo posle famoznog kiša propustili i famoznu kafu. No po sunčanom danu u Berlinu sve to postaje nebitno, jer Berlin je kao i svaki drugi severni grad u mnogo dobrom raspoloženju kada ga ogreje sunce. Te njegovi stanovnici nemaju mnogo izbora sem da se bezbrižno razvlače po baštama kafića na sunčanoj strani ulica ispijajući po ko zna koju kafu po redu, ležeći u parku sa društvom ili prosto šetajući polupraznim ulicama.

U toj nasumičnoj šetnji po starom nam kraju, naiđosmo kraj muzeja bizarnih objekata. Prvi put smo ga videli odavno, verovatno u jednoj od prvih šetnji po Berlinu. Spolja je izgledao kao neka antikvarnica, no sadržaj iste je bio previše čudan. Sem što su ti objekti stari malo šta je imalo veze sa uobičajenim antikvarnicama. Tek kada smo se približili vratima smo uočili da je u pitanju muzej. Bio je zatvoren tada, kao i nekih stotinak puta kasnije. No eto juče smo konačno imali malo više sreće da vrata budu otvorena i da nas na njima dočeka prijatni vlasnik. Nisam sigurna da bih obratila pažnju na izlog da mi pogled nisu privukla ogromna crvena slova na kojima je pisalo muzej. Izgleda da nismo bili jedini koje je izlog asocirao na antikvarnicu.

Muzej bizarnih objekata je privatna kolekcija ruskoh emigranta, koji je svoj čarobni svet odlučio da podeli sa stanovnicima Berlina pre dve godine. Čovek je između ostalog, i sjajan fotograf i pravi umetnik te ne samo da ćete imati priliku da uživate u nekim magičnim stvarima nego i načinu na koji je on aranžirao eksponate. Te će tako svaki objekat u svom novom položaju i odnosu sa drugim objektima ispričati mnogo više od jedne priče. Jedna stara kožna lopta koja je bokserima služila za trening godinama odlučila je da se penzioniše na glavi jedne sasvim obične plastične biste, terajući vas da maštate o cirkusu i pajacima umesto da je sažaljevate zbog silnih batina koje je pretrpela. Ponosni vlasnik je usput pripremio i gomilu pitalica za vas, i za mnoge objekte je zaista nemoguće pogoditi orginalnu svrhu. Verovali ili ne kvaka nam je zadala najviše muka. U muzeju se mogu naći najrazličitiji objekti, od medicinske opreme, starih kamera i fotoaparata, sportske opreme itd., do delova aviona. No ne bi bilo fer da vam otkrijem sve tajne muzeja, biće vam manje zabavno kada ga sami posetite. Za nas će ovo definitivno biti mesto koje ćemo ubuduće preporučivati gostima da posete.

Muzej se nalazi u ulici Torstrasse 201 i u orginalu se zove: DesignPanoptikum – Museum für skurrile Objekte. Ulaz u muzej je 5 evra po osobi, i trebaće vam još 5 ukoliko poželite da vam vlasnik glumi vodiča. Vlasnik priča ruski, engleski i nemački te su moguće ture na bilo kom od navedenih jezika. Ne radi nedeljom, ali će vas rado ugostiti ostalim danima od 11 do 18h.
Dodatne informacije možete naći na Fejsbuk strani muzeja.