postcards…
The world moves with me

Monako / 11.05.08

Na kraju onog puta iz prošlog posta, provedosmo ostatak dana u Monaku. Monako je skoro najmanja država na svetu sa svega 2 km kvadratna površine. Vidljive granice između Cap d’Aila i Monaka nema, tako da sam bila pomalo iznenađena kada nas je jedna od tabli obavestila gde se nalazimo. U tom momentu nalazili smo se između visokih luksuznih zgrada i pokušavali da saznamo da li su stambene zgrade ili hotel. Bile su čudne; velike, luksuzne zgrade sa ogromnim terasama, ali opet totalno sterilne, bez ikakvih ukrasa, mada ne baš lepe, bar ne vanredno lepe a valjda sam samo te vanredne očekivala. Kako smo malo kasnije spoznali, nalazili smo se u Fontvieille-u jednom od pet oblasti Monaka. Hoteli su bili poređani tik uz luku, ispresecani pravim ulicama, besprekornim travnjacima; sve pod konac trava, palme, cveće… ništa nije slučajno tu gde je. Ni kiša i tmurno nebo nisu uspeli da naruše taj savršeni red, napravljeno tako da u svim uslovima izgleda perfektno.

Kako je kiša padala sve jače, odlučili smo da ubijemo vreme u Muzeju poštanskih markica, koji ove godine slavi 10 godina postojanja. U muzeju su hronološki prikazane markice izdate od vremena Čarlsa III (1885.), različite faze u dizajniranju markica, mašina na kojoj su štampane kao i različiti kalupi.


Zatim razglednice iz različitih perioda, postavka novčića od 1641. do uvođenja evra. Kao i posebna sala u kojoj se pod specijalnim uslovima čuvaju posebne, vrlo vredne i retke markice, kao i pisma iz 19. veka sa poštanskim pečatom Monaka pre izdavanja prvih markica.


Nakon obilaska muzeja, uputili smo se ka Palati.

Trenutno Monakom vlada Princ Albert, sin najpopularnijeg pripadnika dinastije Rainiera III i još poznatije mu žene Grejs Keli. I dok će ga ostatak sveta verovatno pamtiti po upravo ovom braku, stanovnici Monaka su mu još za života odali poštu nadenuvši mu nadimak Graditelj jer je proširio teritoriju države za 20% preuređujući morsku obalu. Uostalom, za vreme njegove vladavine, koja je inače najduža u istoriji monarhije Monako je doživeo i najveći razvoj. Palata se nalazi na istom poluostvu sa ostatkom starog grada. Stari grad je podsećao na onaj u Nici; visoke zgrade živih boja ispresecane uskim ulicama, prepun prodavnica, restorana, kafića, živopisan i prepun turista. Ceo grad je opasan parkom sa egzotičnim biljkama, mahom kaktusima.


Na jugu je smešten Muzej Okeanografije na samoj ivici mora, gotovo uklesan u stenu i prostire se na nekoliko nivoa.


Prva dva su rezervisana za ogromne akvarijume sa ajkulama, vrstama iz tropskih i Mediteranskog mora. Akvarijum sa ajkulama se svakodnevno puni sa 250 hiljada sveže morske vode. Na trećem se nalaze različiti audio-vizuelni uređaji koje možete koristiti da saznate nešto više o uslovima na Arktiku, bar je trenutna postavka o tome bila.


I na četvrtom, postavku skeleta različitih kitova, rekonstrukciju mornarskog života Alberta Prvog, modele čuvenih brodova, među kojima je bila i Kolumbova Sveta Marija, kao i postavke umetničkih i etnografskih komada inspirisanih morskim svetom. Za tih dva sata, provedenih u muzeju naučila sam mnogo više o vodenom svetu nego za svih ovih 30 godina života. Prilično poražavajuće, kada čovek krene da razmišlja o tome šta mu je sve uskraćeno kada veći deo života (a neki i ceo) provede u izolovanoj siromašnoj zemlji.


Čuveni Casino se nalazi u najpoznatijem delu Monaka, Monte Karlu i mene je moram vam priznati ostavio potpuno ravnodušnom. Sem parkinga na kojem su se odmarali najluksuzniji automobili koje sam do sada samo na TVu viđala, ništa preterano impresivno. No, možda bi stvar izgledala drugačije da sam imala u džepu koji milion da prokockam ili par stotina hiljada da pazarim po okolnim buticima. Ovako se sirota, sita nauživah u podvodnom svetu, živom starom gradu i romantičnoj šetnji po prolećnom pljusku u zagrljaju meni najdraže osobe :D.

Zarobljenici Flak Tower-a / 26.03.08

U vodičima ćete teško naći podatke o njima, stariji stanovnici Beča će radije prećutati činjenicu da oni uopšte postoje, dok mlađi verovatno i ne znaju istoriju ovih građevina. No, istorija ovih bunkera i nije tako stara da bi smo nagađali o njima. Građeni su između 1940-1945 i u Beču ih ima ukupno šest, odnosno tri para. Idu uvek po dve, višlja G-tower korišćena za napad i manja L-tower za “osluškivanje” neba. Njihavu gradnju je zahtevao i nadgledao Hitler lično. Visoki i do 55m sa zidovima i do 3,5m širine, ovi bunkeri od armiranog betona služili su da štite ključne tačke nacističkog carstva. Ove proste, sive betonske kule ružno odudaraju od kitnjastog Beča. Nasumičnom šetnjom po gradu teško ćete ih uočiti, izgledaju nekako ćušnute po strani, ušuškane i nedostupne onome ko nije došao sa ciljem da ih nađe.

Nakon završetka rata, bilo je nekoliko pokušaja da se ovi bunkeri “uklope” u ostatak Beča. Njihovo uništavanje bi dovelo do oštećenja okolnih zgrada i bilo bi izuzetno skupo, te se od te ideje na samom početku odustalo. Mišljenja su podeljena, jedni se trude da ih zaborave, drugi ih naprosto ignorišu, treći bi opet da ih ostave u orginalnom stanju kao sećanje na istoriju kojom se manje diče, dok četvrti pokušavaju da ih humanizuju. Predlagana su različita rešenja; muzeji, hoteli, luksuzni stanovi, bazeni… ali ni jedan od ovih projekata nije zaživeo. Od šest bunkera, tri su još uvek prazna, dva se koriste kao vojni objekti dok je jedan naseljen predivnim podvodnim svetom. Njemu upravo i posvećujem ovaj post.

Haus des Meeres

je smešten u Esterhazy parku nedaleko od muzejske četvrti. Na prvi pogled, bunker u kojem je smešten podvodni zoo, ne deluje toliko ružno jer je jedan od spoljnih zidova srušen i prekriven staklom. Bunker ima ukupno devet spratova. Poslednji je pretvoren u vidikovac i posetioci zoološkog vrta mogu da uživaju u panorami, ili kao neki od nas u pogledu na luksuzne terase okolnih zgrada ;). Akvarijumi se prostiru na prvih pet spratova, dok su preostala tri sprata iskorišćena za postavku slika, koja svedoči o istoriji ovog zdanja. Sva obaveštenja, upustva, opisi itd. su na nemačkom i to me je zaista zaprepastilo s obzirom da nikog nisam čula da priča istim. Zoo-om dominira trospratni akvarijum sa ajkulama (verovatno, najmanjim mogućim ;), ogromnom kornjačom i džinovskim piranama.


Mene su ipak više fascinirale meduze i morski konjići koji izgledaju tako nežno i sićušno u odnosu na ostatak vodenog sveta, kao i fascinantno šarenilo podvodne flore.




Svaki sprat je rezervisan za vrste koje žive u različitim tipovima staništa; tropske slatkovodne, tropske morske, mediteranske itd. Poseban deo je preuređen u tropsku baštu gde su smešteni, majmunčići, različite vrste ptica, kornjače… Majmuni su čak šetkali po ivici staze, potpuno slobodni.




U vreme naše posete žutostopa i crvenostopa kornjača (orginalno iz Južne Amerike) su odlučile da produžavaju vrstu. Mužjak je izgledao kao da će umreti od srčanog udara i ispuštao “beščujne” krike. To je pre zvučalo kao tiho piskanje, ali je na licu imao izraz kao da vrišti iz petnih žila.


Ceo kompleks je prekrasan. Prosto je zaprepašćujuće koliko nešto napravljeno pre 65 godina da služi smrti, danas odiše životom. Nije mi samo jasno, zašto glavešine Beča toliko lupaju glavu oko nalaženja namene ovim bunkerima, nisu li idealno rešenje već našli?