{"id":1305,"date":"2014-10-24T19:14:07","date_gmt":"2014-10-24T11:14:07","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=1305"},"modified":"2024-04-03T05:08:49","modified_gmt":"2024-04-03T05:08:49","slug":"pescani-sat","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=1305","title":{"rendered":"Pe\u0161\u010dani sat"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Slab sam vam ja putopisac. Nedostaje objektivnosti ovim mojim pri\u010dama. Sve su uvijene u \u0161areni papir, poput kakvih bombona. Previ\u0161e sladunjave u pore\u0111enju s realno\u0161\u0107u. Odve\u0107 lepr\u0161ave i bezbri\u017ene. No, ja nekako ne umem druga\u010dije. Rekoh vam kako svako moje putovanje po\u010dinje snovima. E pa tako i ovi postovi po\u010dinju kada mi misli odlepr\u0161aju iz ovih realnih prizemnih sfera, u neke vi\u0161lje, ispunjene oblacima. I kako tako zaglavljena me\u0111u oblacima da vidim i\u0161ta objektivno i realno? Nikako.<\/p>

Sem realnosti, u poslednje vreme mi ponestaje i re\u010di. Novih, druga\u010dijih, do sada neupotrebljivanih. Stil mi stagnira. Ne, ne stagnira, previ\u0161e sam blaga prema sebi. Degradira. Sve je gori. To sigurno ima veze s tim \u0161to se ne se\u0107am kada sam na maternjem jeziku pro\u010ditala neko \u201cneozbiljno\u201d \u0161tivo, a da nisu statusi mojih prijatelja na Fejsbuku. Prvi put sam to primetila pre dve-tri godine kad mi je \u0161aka dopala knjiga Lutaju\u0107i Bokelj, Nikole Malovi\u0107a. Knjiga mi se uop\u0161te nije dopala, glavni lik je otelotvorenje \u0161abana i njegova razmi\u0161ljanja su izazivala dijareju. Ali jezik! Re\u010di tog \u010doveka. Ima jedan dug pasus u knjizi gde on opisuje kako je Boka izgledala posle zemljotresa. Taj pasus je zauzeo vi\u0161e od strane i u njemu pisac opisuje manje-vi\u0161e razru\u0161en grad. Ali koliko taj \u010dovek razli\u010ditih epiteta mo\u017ee da upotrebi da opi\u0161e ruinu je apsolutno fantasti\u010dno. Nakon \u010ditanja te knjige bilo mi je sasvim jasno da je moja mo\u0107 izra\u017eavanja zapravo vrlo ograni\u010dena. I od tada se nije nimalo razvila.<\/p>

Ovo je ba\u0161 dug uvod za post koji sledi i koji se direktno ne bavi kvalitetom mog pisanja. A nije ni da \u0107e se ne\u0161to bitnije promeniti u budu\u0107nosti. No ipak po\u017eeleh da se \u010ditaocima izvinim na svojoj zloj navici da proguram milion i jednu sporednu misao sa ne\u010dim \u0161to bi se putopisom moglo nazvati. Od svakog putopisa moram napraviti neku polu-sladunjavu, polu-tugaljivu baladu, ve\u0107 zavisi od trenutnog raspolo\u017eenja. No eto \u010ditao\u010de, druga\u010dije ne umem. A nisam sasvim sigurna, ni da druga\u010dije pisati \u017eelim. No ovde evo prestajem i u slede\u0107em pasusu sa postom zaista po\u010dinjem.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Presko\u010di\u0107u pri\u010du o tome kako sam se to jutro probudila i razvla\u010dila s Miljanom po krevetu, time sam bar pet postova do sada po\u010dinjala. Prelete\u0107u odmah do ulaza u Sigatoka park. Presko\u010dila bih i ulaz da se na njemu nije nalazilo tamnoputo \u010deljade od dva metra i sto kila, koje je svoje noge ukr\u0161talo kao japanska tinejd\u017eerka, ljubazno se sme\u0161e\u0107i. Gledao nas je svojim ogromnim \u017eivahnim okama, glade\u0107i kratko pod\u0161i\u0161anu kovrd\u017eavu kosu. \u017dao mi bi \u0161to mu kosa nije du\u017ea, jer da bi se taj momenat savr\u0161eno komi\u010dnim nazvao morao je jednom rukom vrteti kovrd\u017ee oko ka\u017eiprsta i drugom prekrivati stidljivo usta. Pogled mi se ukrsti s Miljanovim. Bilo je jasno da su i njemu sli\u010dne misli kroz glavu prolazile. To \u010deljade je bio jedini zaposleni u parku kojeg smo tog dana sreli, te nas je za po\u010detak posadio pored table sa mapom obja\u0161njavaju\u0107i \u0161ta sve u parku mo\u017eemo na\u0107i. A onda nas kona\u010dno ispratio pogledom dok mu nismo nestali iz vida.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Put po\u010dinje drvenim stepenicama koje vode kroz gusto rastinje. To dosta kratko traje i nakon njega se izlazi na uzvi\u0161icu te nam je more ve\u0107 tog momenta bilo na vidiku. Dine su jo\u0161 uvek bile skrivene od na\u0161ih pogleda. Put ubrzo zavija u mra\u010dnu \u0161umu za koju su lokalci nekada verovali da je ulaz u nebeski svet. Nama je delovala kao bilo kakva druga \u0161uma. Kako se iz nje iza\u0111e, predstoji kratka \u0161etnja kroz livade sa visokom nepoko\u0161enom travom. Staza se uredno odr\u017eava, te je \u0161etnja vi\u0161e nego prijatna. Onda slede njihova vison\u010danstva: dine. Kao majmun\u010di\u0107i poskakasmo da se uzveremo uz prve na koje naletesmo. Bile su podosta strme te sam konstantno klizila nizbrdo. Na kraju sam po\u010dupala gomilu puzavica uspinju\u0107i se o\u010dajni\u010dki, ka vrhu. A na vrhu, vetar pu\u0161e i raznosi sitan pesak svuda. Gura mi ga u u\u0161i i nos, upli\u0107e u kosu, me\u0107e u patike. Zastajem na momenat i okre\u0107em le\u0111a vetru u nadi da \u0107u udahnuti malo vazduha bez peska. Poku\u0161avam bezuspe\u0161no da slikam dok mi kosa ule\u0107e u kadar. Gledam u selo koje se nalazi u dolini. Sve deluje tako minijaturno i daleko sa vrha dine. Hodamo neko vreme po vrhovima. Valjamo se po peskovitim dolinama. U pauzama, i dalje bezuspe\u0161no poku\u0161avam da uslikam pe\u0161\u010danu dinu. Ona se ne da, menja oblik iz sekunde u sekund. Urotila se s vetrom protiv nas. Skrivaju na\u0161e tragove. Pomeraju vrhove. Produbljuju doline. A onda ih slede\u0107eg momenta pretvaraju u visoravni. Ja ih gledam zavidno. Zavidim im na toj slobodi. Odsustru granica, vremenskih i prostornih. Ho\u0107u i ja da budem vetar. Ho\u0107u da budem nezausavljiva, neukrotljiva, divlja i beskona\u010dna. Pomislih kako je sre\u0107a \u0161to bar sebi\u010dno, sami, u\u017eivamo u igri sa njima. Nigde nikog nema sem nas. Ni\u0161ta se, sem huka vetra ne \u010duje. Ni\u0161ta se, sem peska ne pomera. I nas dvoje vi\u0161e smo tu sami, nego \u0161to smo zajedno. Jedna od najlep\u0161ih stvari u dugim vezama je \u0161to re\u010di postaju suvi\u0161ne. Dovoljno je da se pogledate, jer je \u0161teta kvariti ti\u0161inu. Tu ste, jedno za drugo, samo kao svedoci da su te slike pred nama zaista stvarne. Stisak ruke, i toplota tog dlana je sasvim dovoljna da se sve emocije prenesu.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Puni utisaka, spustismo se do obale. Sretosmo se s lokalcem koji nam je mahao jo\u0161 dok smo na dinama bili. Do\u010dekao nas je sa \u0161irokim osmehom. \u010cekala sam samo da si\u0111e sa konja da nas izljubi kao najro\u0111enije. Na Fid\u017eiju \u010dovek konstantno ima utisak da su mu svi lokalci najbolji prijatelji jer samo vas najbli\u017ei sa tolikim kezom do\u010dekuju i ispra\u0107aju. Razmenismo par re\u010di, o vremenu, o tome gde smo odseli, odakle smo i gde smo se uputili. Posle rastanka sa njim krenuli smo u \u0161etnju pla\u017eom. More je bilo poprili\u010dno uzburkano. Vetar nas je pratio. Napustio je dine i bacio se na more. Igrao se sa vodom, pravio belu gustu penu na pesku, lomio talase u daljini. Mamio da im se pridru\u017eimo. Grebeni koji su izbijali iz vode, podse\u0107ali su nas da to i ne bi bila ba\u0161 sjajna ideja. Te tako ostadosmo van vode, sede\u0107i dugo na pesku zagledani u sve te \u010darobne nijanse plave pred nama. Pustili smo vreme da te\u010de. Bar na trenutak sve se \u010dinilo ve\u010dnim, kao da taj momenat nikada prestati ne\u0107e. Kako je malo potrebno da shvatimo suludost tog svakodnevnog gubljenja vremena dok sedimo pred kompjuterima poku\u0161avaju\u0107i da sve zadatke izvr\u0161imo na vreme. Na vreme, oh koliko ironije u jednom tako kratkom izrazu. Kao da je vreme ne\u0161to opipljivo, ne\u0161to \u0161to ima smisao van nas, ne\u0161to \u0161to kontroli\u0161e umesto da bude kontrolisano. Ne zanm koliko je tog bezvremena pro\u0161lo pre nego \u0161to smo krenuli nazad. U svet sa satima, minutama, sekundama.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Povratak u svet sa vremenom nas je vodio opet kroz \u0161ume. Ovog puta malo neobi\u010dnije, jer su ukra\u0161ene lutkama koje grle drve\u0107e. Po\u017eeleh da jedno od stabala i sama zagrlim. Da mu poka\u017eem koliko ga volim, tj. koliko volim tu celu njegovu vrstu. Moj najve\u0107i prijatelj, po dolasku u Beograd, bilo je jedno drvo na Kalemegdanu. Mesecima sam svakodnevno posle fakulteta odlazila da obi\u0111em to drvo. Da mu prepri\u010dam sve svoje strahove, da mu se izjadam koliko mi tamo neko u Rumi nedostaje, da mu se pohvalim kako sam dobro odradila neku ve\u017ebu ili kolokvijum, ili jednostano da mu i\u0161\u010davrljam kakve sam sve sulude snove istkala. A ono bi slu\u0161alo. Bez re\u010di. \u010cudno je to, koliko su biljke superiornije od nas. One ne moraju nigde da mrdnu, ne moraju ni\u0161ta posebno da rade, ne moraju da re\u010dima komuniciraju, a i dalje vekovima opstaju. Pitam se, koliko je to drvo na Kalemegdanu moralo da trpi takvih kao \u0161to sam ja u svom dugom \u017eivotu? I koliko \u0107e njih tek do njega sti\u0107i?
Sa \u0161umom smo kona\u010dno pobedili vetar. Dr\u017eala ga je podalje svojim krupnim stablima i gustim kro\u0161njama. On je uporno poku\u0161avao da prodre sa svih strana. Ali nije dovoljno snage imao.
Zaustavili smo vetar i zaustavili smo vreme. Na tren. Na \u017ealost to je ve\u0161tina kojoj smo vi\u010dni samo na dalekim putovanjima i egzoti\u010dnim destinacijama. Kada se ponovo na\u0111emo pred kompjuterima, bitke bez ikakve borbe gubimo. Borba je uzaludna. Ne mo\u017ee\u0161 se u sistemu koji se meri satima, daniama, godinama, boriti protiv vremena. Sve \u0161to mo\u017ee\u0161 je da pobegne\u0161 u te vanvremenske predele. Bar na kratko.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t