{"id":1332,"date":"2015-01-08T11:33:00","date_gmt":"2015-01-08T03:33:00","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=1332"},"modified":"2024-03-29T17:11:35","modified_gmt":"2024-03-29T17:11:35","slug":"neuspelo-pentranje","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=1332","title":{"rendered":"(ne)Uspelo pentranje"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

U poslednjih godinu dana sam toliko putovala, da \u010dak i meni prolazi kroz glavu misao \u201cA da malo oladi\u0161?\u201d. Mislim, pro\u0111e ta misao, ali se ne zadr\u017ei. Kao za inat, ba\u0161 dok ona prolazi, ja planiram neku skitnju i nemam ba\u0161 mnogo vremena da joj se posvetim. Ali nekako sva ta putovanja su uglavnom bila pla\u017eno-sun\u010dana: pla\u017ea, ronjenje, pla\u017ea, pla\u017ea, ronjenje, onda mini putovanje za Evropu sa mini-mini ostankom na planini, pa opet pla\u017ea, i jo\u0161 jedna pla\u017ea, ronjenje\u2026 Kada je trebalo planirati ovo poslednje putovanje bio je red promeniti ne\u0161to u tom za\u010daranom sun\u010dano-pla\u017eno-ronila\u010dkom krugu. Uostalom nagomilalo mi se tih linkova ka predivnim tajvanskim planinama, kanjonima, rekama, jezerima i ostalim \u010dudesima. Trebalo je u\u010diniti ne\u0161to sa svom tom prirodnom lepotom. A nekako se potrefilo i da je novembar idalno vreme za obilazak Tajvana.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Tajvan je, izme\u0111u ostalog, poznat i kao zemlja sa 100 vrhova. Vrhova ima nebrojeno, sa ovih 100 su obuhva\u0107eni samo oni preko 3000m. Na to, relativno malo ostrvo uspelo je da se spakuje preko 25 miliona ljudi, naseljavaju\u0107i mahom levu obalu. Desni deo ovog ostrva je zbog spomenutih vrhova prakti\u010dno nenaseljen. Dodu\u0161e, ne samo zbog vrhova. Tajfuni koji dolaze sa Pacifika u toku leta, na svake 3-4 godine izazovu takvo nevreme da u potpunosti promene delove reljefa. S toga, planinarske aktivnosti u toku letnje sezone mogu biti prili\u010dno opasne, a ni u ostalim sezonama niste spa\u0161eni naglih promena vremena ili trusnih momenata. Postoje \u010ditave procedure oko organizacije vi\u0161ednevnih planinarskih aktivnosti. Prvo vam treba dozvola Nacionalnog parka da uop\u0161te u\u0111ete u njega, jer se zarad o\u010duvanja ravnote\u017ee, trude da ograni\u010de prisustvo ljudi u parku. A onda vam treba i dozvola policije, sa detaljno definisanim planom, kako bi znali bar donekle gde da vas tra\u017ee u slu\u010daju da neki vetar dune, zemlja se zatrese ili koji breg odvali. Taj deo organizacije mi je zadavao ozbiljnu glavobolju jer sam ofrlje informacije o celoj proceduri dobijala i\u0161\u010ditavanjem, ispostavilo se, zastarelih postova. Iz njih sam do\u0161la do zaklju\u010dka da na planinarenje verovatno ne\u0107emo ni krenuti jer celu proceduru treba po\u010deti oko mesec dana unapred, a ja toliko unapred ne planiram ni bitnije stvari u \u017eivotu. Drugo, naterali su me da verujem da \u0107u silne muke imati s ispunjavanjem formulara jer je sve na kineskom.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Sve to me naravno nije ni malo ubrzalo. Jer, kako to obi\u010dno u \u017eivotu biva, uvek se ispre\u010di milion i jedna stvar mnogo va\u017enija od planiranja puta. No, na moje odu\u0161evljenje kada sam kona\u010dno sela da se pozabavim ovim dozvolama, otkrila sam da stvari i nisu ba\u0161 toliko komplikovane. Na sajtu<\/a> parka \u010dije smo vrhove hteli da osvajamo nalazi se vrlo detaljno uputstvo kao i svi potrebni dokumenti, na engleskom. Ispostavilo se da je za dobijanje dozvole ulaska u park dovoljno tri dana, umesto zastra\u0161uju\u0107ih trideset. Te i da je \u010ditava procedura u poslednjih par godina pojednostavljena. Tako snabdeveni dozvolom za ulazak u park zaputismo se ka Tajvanu.<\/p>

Prvih tri dana proveli smo u Tajpeiju, te iskoristili priliku da tamo od nadle\u017ene policijske stanice zatra\u017eimo drugu potrebnu dozvolu. \u010covek se na\u010duditi nije mogao da neko iz Evrope dolazi na Tajvan da planinari, te smo odlu\u010dili da prestanemo s mu\u010denjem i priznamo da \u017eivimo u Singapuru. Na Tajvanu su evropski turisti retkost. Generalno, Tajvan nije preterano popularan me\u0111u belim svetom. S druge strane mnogim Azijatima je omiljena destinacija. Taksista, koji nas je u Singapuru vozio do aerodroma, nije mogao da stane sa hvalospevima o Tajvanu. I mahom su turisti na Tajvanu iz Singapura, Hong Konga, Kine, Koreje i Japana. Svi se sla\u017eu da je Tajvan autenti\u010dnija Kina od same Kine. U ovu tvrdnju se ja ne bih kladila, ostavljam ih same da se glo\u017ee oko kineskog pitanja. To vreme u glavnom gradu iskoristili smo i da pokupujemo sve \u0161to \u0107e nam biti neophodno za \u010detvorodnevnu planinarsku avanturu.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

I kona\u010dno do\u0111e ponedaljak i na\u0161 polazak ka \u0160e-Pa parku (na engleskom Shei-Pa, ali meni kad Kinezi izgovore ba\u0161 zvu\u010di kao \u0160e-Pa. Na kineskom \u96ea\u9738\u570b\u5bb6\u516c\u5712). Prvo ide \u010detvoro\u010dasovno truckanje i zavijanje autobusom po tajvanskim putevima. Odavno mi od vo\u017enje nije bilo toliko lo\u0161e. Autobus vozi do Vuling farme. Tu su nas izbacili ispred hotela koji je o\u010digledno vrlo popularan me\u0111u Kinezima. Stizali su u hordama. Jedan od tipi\u010dnih banjskih hotela, sa lekovitim vodama, i nemogu\u0107nosti da uplati\u0161 i\u0161ta sem polupansiona jer i tako ne postoje nikakvi restorani vredni pa\u017enje u okolini. Atmosfera na farmi je zaista banjska sa sve sre\u0111enim parkovima i brdima koji se uzdi\u017eu u kom god pravcu da pogledate. Sedeli smo ispred njega 2-3 sata \u010dekaju\u0107i minibus koji je trebao da nas odveze do ulaza u park. Bilo mi je fascinantno koliko su svi uslu\u017eni. Jedna od zaposlenih u hotelu se ubi oko obja\u0161njavanja, organizacije i nutkanja da se pobrine za sve \u0161to bi nam moglo zatrebati. Pomislih koliko bi se tek brinula o nama da smo u tom hotelu odseli. Neka klin\u010dadija je jurcala okolo, silno se zabavljaju\u0107i poziraju\u0107i Miljanu i svako malo dovikuju\u0107i hi ili bye, verovatno jedine re\u010di koje znaju na engleskom.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Negde oko 3 popodne na\u0161li smo se kona\u010dno na ulazu u park. Ostavili kopiju svoje dozvole u predvi\u0111eno sandu\u010de i kona\u010dno krenuli na put. Nije nam se \u017eurilo. A nismo imali ni nameru da se preterano forsiramo. Krenuli smo fizi\u010dki prili\u010dno nespremni. Posao je divan izgovor za sve, te \u0107u ga iskoristiti i za odsustvo bilo kakvih fizi\u010dkih priprema pred put. Staza je ure\u0111ena. Nije ba\u0161 da mo\u017eete da prese\u010dete put gde vam je volja. Planina je prili\u010dno strma te staza zavija, \u010das na jednu \u010das na drugu stranu, polako osvajaju\u0107i visine. Te\u017einu ranca na le\u0111ima nisam ose\u0107ala, ali i dalje mi je poprili\u010dno te\u0161ko padala konstantna uzbrdica. \u010cesto bih stajala poku\u0161avaju\u0107i da uravnote\u017eim disanje, dah\u010du\u0107i kao \u017eedno pseto posle duge \u0161etnje. U ran\u010devima smo imali oko desetak litara vode. Rend\u017eer nas je upozorio da posle prvog planinskog doma pija\u0107e vode ne\u0107e biti do vrha. Trebalo je nositi zalihe za \u010detiri dana. I trebalo je na tom prvom potezu predvi\u0111enom za prelazak, proceniti koliko \u0107e nam vode zaista trebati. Posle ve\u010dnosti uspinjanja nai\u0161li smo na ravniji deo. Na tabli je stajala ucrtana mapa. Prolazno vreme nam je bilo odli\u010dno. Hodamo predvi\u0111enom brzinom. Do preno\u0107i\u0161ta nam je ostalo manje od pola puta. Sti\u0107i \u0107emo pre mraka. Iako je novembar jo\u0161 uvek dosta topao \u010dak i na severu Tajvana, sunce dosta rano zalazi. Ve\u0107 malo posle 5 bi\u0107e potpuni mrak. Taj drugi deo puta bio je dosta ravniji, te smo ga i br\u017ee pre\u0161li. I kona\u010dno nekih sat vremena od ulaska na stazu bili smo kona\u010dno ispred planinskog doma u kojem je trebalo da provedemo no\u0107.<\/p>

Planinski dom \u010cika (Qika ili Cika Hut) nalazi se na 2463m nadmorske visine i poslednji je na ovom putu do vrha Sne\u017ene planine na kojem uvek ima pija\u0107e vode. Standardan dom sa miksovanim sobama. Ima ih dve, pored ogromne zajedni\u010dke otvorene prostorije za kuvanje. Dakle, ni\u0161ta od grejanja uz kamin ni zimi ni leti. A u novembarskim no\u0107ima bi prijala vatrica i zatvoren prostor za sedenje. Zato smo samo na brzinu ugrejali vodu u svom kuvalu, sasuli je u na\u0161e instant vre\u0107e sa instant hranom i zavili se u vre\u0107e za spavanje u roku od pola sata. Poku\u0161avali smo neko vreme da uparimo vre\u0107e, jer se spavanje u dvoje \u010dinilo toplije. Ali nam to ba\u0161 i nije polazilo za rukom. Na kraju mi sinu da nam nisu zimske vre\u0107e, nego letnje, u paru. Kako sam to uspela da zaboravim nije mi bilo najjasnije. Bi\u0107e da je mraz uspeo da mi ubije par mo\u017edanih vijuga. U domu je bilo poprili\u010dno ljudi i gomila neke srednjo\u0161kolske\/osnovno\u0161kolske dece, no bili smo pospani i bilo nam je suvi\u0161e hladno za socijalizaciju.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Jutro je po\u010delo zvrndanjem alarma i \u0161u\u0161kanjem sa svih strana. Planinari ranoranioci. No u krevetu dugo i ne mo\u017ee\u0161 ostati kad u njega legne\u0161 pre sedam. Ja sam pakovala ran\u010deve dok je Miljan spremao doru\u010dak, tj. kuvao vodu za instant doru\u010dak. Isti kao ve\u010dera samo s drugim ukusom. Ve\u0107 smo nosili tu instant hranu u Patagoniju i nema\u010dka verzija nije bila lo\u0161a. No ova tajvanska varijanta je bila grozna. A to je sve \u0161to smo imali do kraja puta. Na stazi smo bili me\u0111u prvima. Sli\u010dno kao i prethodnog dana put je zavijao kroz \u0161umu od jedne do druge okuke. Bez kraja. Bez naznake da \u0107emo iz \u0161ume ikada iza\u0107i na \u010distinu. Ja zapravo \u0161umu vi\u0161e volim, ali trebalo je postaviti neki cilj pred sobom kako bi bar psihi\u010dki prekratili taj put. Jedna okuka. Kratak odmor u mestu da povratim dah. Druga okuka. Uzdah. Izdah. I tako dok disanje ponovo ne postane ujedna\u010deno. Tre\u0107a okuka. \u010cetvrta. Peta\u2026 Kod \u010detrdesete sam prestala da brojim. Negde usput smo naleteli na pro\u0161irenje sa dva drvena stola i klupama. Tu smo seli da napravimo pauzu. Sustigla nas je prva grupa. Njih mo\u017eda 7-8. Dva vodi\u010da i srednjo\u0161kolska klin\u010dadija. Boravak u \u0161umi i \u0161etnja su u\u010dinili svoje. Ona gradska napetost je u potpunosti nestala, a da to nismo ni primetili. Mo\u017eda su nam mi\u0161i\u0107i i bili pomalo umorni, ali zato je ostatku tela ba\u0161 sve bilo potaman. Te tako, mnogo orniji nego prethodno ve\u010de upustismo se sa grupicom u pri\u010du. Deca su mo\u017eda tek natucala po koju re\u010d engleskog, ali jedan od vodi\u010da bio je prili\u010dno dobar. On nam je objasnio da su sva deca koju smo videli sino\u0107 zajedno i da je sa njima gomila vodi\u010da. Podelili su se u tri grupe prema fizi\u010dkoj spremnosti. I njemu je za taj dan zapala najbr\u017ea grupa. Klinci su zapravo svi oko 14-15 godina stari i idu u posebnu vrstu \u0161kole nakon koje \u0107e mo\u0107i da budu \u0161umari, vodi\u010di ili da obavljaju neke sli\u010dne poslove. Objasnio nam je da su osvajanja vrhova jedna od redovnih nastavnih aktivnosti. Za njih taj uspon nije bio rekreativna nego redovna nastava. Oteo mi se uzvik odu\u0161evljenja. I silna zavist \u0161to ja u jednu takvu \u0161kolu nisam mogla da idem. A onda mi sinu, \u010dekaj ako se oni sa 15 godina penju na 3800m, \u0161ta \u0107e da rade sa 30? Moj pogubljen osmeh uz pitanje je vodi\u010da silno nasmejao, a njegov odgovor izazvao samo jo\u0161 ve\u0107u zavist kod mene: \u201cPenja\u0107e se na 3800m po stoti put\u201d. \u201cEh, zamisli taj \u017eivot\u201d \u2013 rekoh Miljanu kad smo odmakli \u2013 \u201cda ti je posao da bude\u0161 okru\u017een zelenilom i pentra\u0161 se po planinama\u201d. Shvatih u momentu da, suprotno onome \u0161to obi\u010dno tvrdim, zapravo postoji taj jedan poseban stil \u017eivota na kojem ja mogu da zavidim ljudima.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Posle tog kratkog odmora \u010dekalo nas je jo\u0161 podosta penjanja, te nastavismo dalje kroz \u0161umu. \u0160umu je postepeno zamenjivalo visoko rastinje. Sunce je udaralo direktno u nas i postalo je neizdr\u017eivo toplo s obzirom da smo jo\u0161 uvek bili u zimskoj garderobi u kojoj smo spavali. Neplanirano napravismo je\u0161 jednu pauzu da debele pantalone zamenimo trenerkom i poskidamo sve gornje slojeve. Nedaleko od mesta gde smo pravili pauzu, kona\u010dno smo izbili na \u010distinu. Bili smo u podno\u017eju uspona \u010dije ime bukvalno zna\u010di \u201cuspon koji \u0107e\u0161 preplakati\u201d. Sva sre\u0107a pa smo do njega stigli odmorni, a dovljno zagrejani da odmah krenemo bez stajanja. \u010cinilo mi se psihi\u010dki nepodno\u0161ljivo ono \u0161to je radila ve\u0107ina planinara u tom momentu, sedenje u podno\u017eju izazova koji nas \u010deka. Udahnuh duboko i krenuh odlu\u010dno. Nogu pred nogu. Ne gledaju\u0107i nigde sem ispred sebe trude\u0107i se da di\u0161em \u0161to ravnomernije. Ponekad bih zastala na tren da ujedna\u010dim dah, i dalje gledaju\u0107i ispred sebe, proveravaju\u0107i da li me Miljan prati. Kad smo stigli pred sam vrh, bilo je jasno da staza nastavlja kroz \u0161umu te smo stali tih poslednjih par metara na pro\u0161irenje da odmorimo na suncu. U \u0161umi \u0107e biti suvi\u0161e hladno za to. Gledaju\u0107i u onu dolinu iz koje smo krenuli zaista nisam mogla da se na\u010dudim da smo put tako lako savladali. Na kraju je ipak sve glavi, pomislih.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Sede\u0107i na tom pro\u0161irenju, mokra od znoja, razmi\u0161ljala sam o toj mojoj silnoj ljubavi prema planinama. I planinarenju uop\u0161te. O tome koliko su mi zaista sve ovce na broju kad se na\u0111em na nekoj visini okru\u017eena zelenilom. Moj tata je sa jedne crnogorske visoravni si\u0161ao, te mo\u017eda mi je u genima, razmi\u0161ljala sam ranije. Ali zapravo, sve je u odsustvu velikih pitanja i velikih problema. Sve je u manjku nelogi\u010dnosti, nesklada i napetosti koja nas svakodnevno okru\u017euje. Kad se penjem uz planinu ja razmi\u0161ljam samo o svom narednom koraku. Kako pravilno da zgazim i gde da zgazim. Sve misli se bave ili korakom, ili pravilnim dr\u017eanjem le\u0111a da bi teret od ranca ostao na kukovima, ili ujedna\u010denim disanjem. To je sve. Pokatkad ugrabim koji momenat, ali on se lako utro\u0161i na u\u017eivanje u neverovatnim pogledima na prirodne lepote, opa\u017eanju nekih novih biljnih i \u017eivotinjskih vrsta, razmeni ne\u017enosti sa boljom polovinom. A onda opet, na planini vas okru\u017euju ljudi sli\u010dni vama. Oni imaju ba\u0161 one pri\u010de koje ste vi u tom momentu \u017eeleli da \u010dujete, imaju iste iskre u o\u010dima kao vi, i ose\u0107aju beskrajnu sre\u0107u ba\u0161 takvu, poput va\u0161e, \u0161to su na tom mestu. Planina me smiruje. Omamljuje. Na njoj sam uvek u nekom polu-transu opijena sre\u0107om. Moj duh i telu su u ravnote\u017ei. Na planini sam najvi\u0161e svoja. To je jedino mesto na kojem, za mene, re\u010d sloboda ima bilo kakvo zna\u010denje. I dok me je tako znojavu hladio povetarac, razmi\u0161ljala sam o tome kako mi nedostaju krila da u toj slobodi u\u017eivam u potpunosti.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Put kroz \u0161umu je bio lagan i prijatan. \u0160uma stara, gusta, \u010detinarska. Posle nje neprijatno iznena\u0111enje u vidu napornog spusta, pa opet uspona, mnogo bla\u017eeg od onog pla\u010du\u0107eg, ali mene je ba\u0161 namu\u010dio. A onda opet malo \u0161ume i kona\u010dno livada do pred osvajanje Isto\u010dnog vrha Sne\u017ene planine. I tek tako, do\u0111osmo do 3201m nadmorske visine. Pomalo u \u010dudu, primetih da me ne drma visinska bolest. Odu\u0161evljeno sam konstatovala da smo stigli u okviru vremena koje smo i planirali, bez bilo kakvih ozbiljnijih napora i prepreka. Na celo ovo pentra\u010dko iskustvo smo krenuli mahom da bih ja testirala svoju netolerantnost na velike visine. Kada smo svojevremeno putovali po \u010cileu ja sam konstantno bila bolesna. Dodu\u0161e, delovi \u010cilea su na 4000+m, a ja se do Tajvana nisam usudila da pre\u0111em ni 3000m. Ovo putovanje je imalo za cilj i da testira koliko visoko zapravo ja mogu da idem. No logi\u010dan zavr\u0161etak puta je bio vrh Sne\u017ene Planine jer je on najvi\u0161lji u ovom planinskom lancu. \u010cinilo mi se u tom momentu, dok smo odmarali na Isto\u010dnom vrhu, da \u0107u predstoje\u0107i put predvi\u0111en za sutra, pre\u0107i bez ikakvog problema. Ose\u0107ala sam se sjajno. Nikakve simptome visinske bolesti nisam imala. Nikakve upale mi\u0161i\u0107a. \u010cak ni te\u017einu ranca na le\u0111ima nisam ose\u0107ala. Vremenski deo plana smo odradili savr\u0161eno. Vodu i hranu planirali odli\u010dno. Sve mi je delovalo pomalo i previ\u0161e idili\u010dno u tom momentu.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Od vrha do slede\u0107eg planinskog doma mala je razdaljina. I dom je na ni\u017eoj nadmorskoj visini, pa je taj deo puta pre\u0161ao pomalo i prebrzo. Dobar deo dana je bio pred nama. Dok smo spremali ru\u010dak, ostatak na\u0161e klupe okupirala je grupa Kineza. \u010cim su progovorili bilo je jasno da su Singapur\u0107ani. Oni su verovatno jedini Kinezi koji me\u0111u sobom pri\u010daju engleski. Delovali su mi komi\u010dno spram one tajvanske dece. Nekako lenji i razma\u017eeni. Bila sam okupirana razgovorom sa jednom devoj\u010dicom iz grupe tajvanskih \u0161kolaraca, pa nisam ba\u0161 imala vremena da se dru\u017eim sa sugra\u0111anima. Dete je i\u0161lo u internacionalnu osnovnu \u0161kolu pa joj je engleski bio dobar koliko i maternji jezik. A male tajvanske devoj\u010dice imaju milion pitanja za sredove\u010dne Srpkinje, te smo nas dve pre\u0161le preko milion i jedne teme. Dete je bilo naprosto neodoljivo. Slatka. Radoznala. Puna pitanja. Upijaju\u0107i svaku moju re\u010d. I pre nego \u0161to sam stigla da zavr\u0161im razgovor sa njom, Singapur\u0107ani mi umako\u0161e. Na \u017ealost. Imali su teglu nutele. A jelo mi se slatko. Ona instant hrana je ve\u0107 po\u010dela da mi se gadi.<\/p>

Kako je sunce za\u0161lo, tako je temperatura osetno pala. Bilo mi je ve\u0107 neprijatno hladno, te smo se povukli u jednu od dve prostorije za spavanje. Planinski dom, poznatiji kao 369, je po kapacitetu sli\u010dan prethodnom. Na visini je od 3100m i na \u017ealost nema izvora vode. Najbli\u017ei izvor je u \u0161umi, na nekih kilometar od doma, ali nije stalan. Tu prostoriju smo delili sa vodi\u010dima one de\u010durlije. Neke od njih smo ve\u0107 usput, taj dan, dobro upoznali. Pri\u010de su se otegle do kasno u no\u0107.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Za mene se no\u0107 pretvorila u moru bez prestanka. Sve je krenulo da me boli i bilo mi je muka. Glava me je ubijala od bolova. Bilo je jasno da su simptomi visinske bolesti krenuli da se pojavljuju. Pila sam vode i grickala suvo vo\u0107e. Popila brufen, a zatim i jednu od tableta koju su mi preporu\u010dili u apoteci i koje sam pred put kupila. Ni\u0161ta nije pomagalo. Nisam mogla da i\u0161\u010dekam jutro da krenemo dalje. Instant hrane smo bili po\u0161te\u0111eni. Na\u0161a vesela grupica vodi\u010da i klin\u010dadije nas je naterala da im se pridru\u017eimo za doru\u010dak. A oni su imali i nosa\u010de i kuvare zbog dece, tako da je ponuda bila ravna restoranskoj. Na \u017ealost, moj \u017eeludac se dizao i na samu pomisao da ne\u0161to stavim u usta. Probala sam par stvari, ali niz grlo jednostavno ni\u0161ta nije htelo da ide. Znala sam da to ne valja ali nije bilo na\u010dina da i\u0161ta progutam.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Krenuli smo ka vrhu. Napolju je tek svitalo. S obzirom da se vra\u0107amo istim putem sve stvari smo ostavili u domu. Svaki korak mi je bio mu\u010denje. Do daha nisam mogla da do\u0111em. Ali sam ipak napredovala sporo, ka obli\u017enjoj \u0161umi. \u201cSamo izdr\u017ei do \u0161ume, i onda mo\u017ee\u0161 nazad\u201d \u2013 ponavljala sam sebi. Kada sam u\u0161la u \u0161umu, ostadoh na momenat skamenjena. Ako ikako \u0161ume na ovom svetu mogu da se rangiraju, ova bi \u0161uma bila me\u0111u tri najlep\u0161e koje sam videla. Drve\u0107e je bilo visoko. Verovatno sam u tom momentu \u0161etala kraj najvi\u0161eg drvoreda koje sam videla u dosada\u0161njim pute\u0161estvijima. Kamenjar po putu je bio malo nezgodan za ga\u017eenje, ali ni\u0161ta nije moglo da umanji lepotu \u0161ume. Ve\u0107i deo je ravan pa mi je bilo malo lak\u0161e da \u0161etam nego u po\u010detku. U momentu nam je ogromna divlja\u010d pretr\u010dala preko staze. Nismo stigli ni da vidimo koja je \u017eivotinja u pitanju. Moje odu\u0161evljenje je raslo. Poslednji put sam u \u010ce\u0161koj videla jelene. Oni tamo \u010dak nisu ni retkost. Gotovo da smo ih redovno sretali pri svakoj \u0161etnji. Negde usput, naleteli smo opet na istu \u017eivotinju. Drugi deo puta kroz \u0161umu je ve\u0107 prerastao u ozbiljnu uzvi\u0161icu i moje muke su postale izra\u017eenije. Sve smo \u010de\u0161\u0107e i du\u017ee pravili pauze. Kad smo iz \u0161ume iza\u0161li vrh se ve\u0107 i nazirao, ali moji koraci su bivali sve sporiji. U jednom momentu sam shvatila da smo previ\u0161e spori. Ako nastavimo tim tempom ne\u0107emo sti\u0107i da se vratimo u \u010ciku isti dan. A ostanak na preko 3000m jo\u0161 jednu no\u0107 nije dolazio u obzir. Najvi\u0161e me je pla\u0161ilo to totalno odsustvo gladi i nemogu\u0107nost da bilo \u0161ta pojedem. Nekih par stotina metara pred vrh sam rekla dosta i odlu\u010dila da krenem nazad. Miljan je odahnuo. Ve\u0107 neko vreme je poku\u0161avao da me ubedi da bi bilo pametnije da odustanem. \u201cZna\u010di nekih 3400m je moj maksimum\u201d \u2013 pomislih pokunjeno. Iako mi cilj nije bio osvajanje vrha ipak jesam o\u010dekivala, nakon prethodnog dana, da \u0107u ispeti Sne\u017enu planinu.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Krenuli smo nazad. Nekako sam se nadala da je sve to samo psihi\u010dki i da \u0107e simptomi prestati momentalno kad krenem da se spu\u0161tam. Pre\u0161la sam se. Jednako mi je te\u0161ko bilo na povratku u planinski dom od kojeg smo to jutro i krenuli. Dok smo odmarali kraj doma i poku\u0161avali da se nateramo da ne\u0161to pojedemo, sustigo\u0161e nas i dvojica Engleza koji su nas pre\u0161li negde jo\u0161 dok smo i\u0161li ka vrhu. Bukvalno su tr\u010dali u pore\u0111enju sa nama. Kao retki beli turisti, zapravo jedini koje smo sreli, razmenismo par osmeha umesto pozdrava i to je bilo sve. Ubrzo smo pokupili svoje ran\u010deve i krenuli nazad ka \u010cika domu. I\u0161li smo relativno brzo, bez mnogo pauza. Sve one uzbrdice su se pretvorile u nizbrdice i bar nisam morala da se borim sa vazduhom. Kad smo stigli do pla\u010du\u0107eg uspona, umalo ne zaplakah od muke. Kolena su me ubijala. Trebali su da ga nazovu pla\u010de\u0107i spust. No vremena za jadikovke i prenemaganja nije bilo. Ja sam mu\u010dninu i dalje ose\u0107ala, verovatno sad ve\u0107 i od gladi, ali mi se instant hrana nikako nije jela. Sav razgovor koji smo Miljan i ja vodili na tom delu puta bio je \u0161ta \u0107emo sve pojesti kad stignemo u Tajpei. Ali kako ni tamo ba\u0161 nismo bili odu\u0161evljeni hranom, skoncentrisali smo se na misli o tome \u0161ta \u0107emo sve pojesti kad stignemo u Singapur. I upravo o tome sam vam pri\u010dala. Najve\u0107a muka dva planinara, na spustu od kojeg im otkazuju kolena, je \u0161ta \u0107e sve jesti kad se niz planinu spuste. Za druge brige mesta jednostavno nema. A sva\u010dega smo se najeli. Koliko smo mi pita ispekli na tom putu. Pa \u0161ne nokle. Pa moj \u010duveni ri\u017eoto sa pe\u010durkama. Pa tikvice, za mene grilovane, za Miljana pohovane sa jogurtom. Mandarine. Ah, koliko sam ja mandarina pojela u tih par sati. A onda i pomfrit iz Meka. I za kraj tegla nutele. Prokleti Singapur\u0107ani.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Nekako je u svoj toj pri\u010di o hrani Miljan do\u0161ao na ideju da umesto da prespavamo u \u010ciki kako smo planirali, nastavimo put skroz do Vuling farme i odsednemo u onom hotelu. Ajoj, sre\u0107e na\u0161e kad smo s trpeze pre\u0161li u \u010distu sobu. Kad smo legli u vrelu kupku a posle nje na sto za masa\u017eu. Odatle se uvukli u \u010distu, miri\u0161ljavu posteljinu udobnog kreveta i zaspali najsla\u0111im snom. Za nas granice vi\u0161e nisu postojale. Cilj je zadat. Po prvi put od kad smo kro\u010dili na planinu mi smo bili planinari sa ciljem. Sa ciljem da se dokopamo asfaltnog puta, tj. iza\u0111emo iz parka pre mraka. Bilo je te\u0161ko. Ali sve muke su se lak\u0161e podnosile uz imaginarne kola\u010de i hotelskom sobom iz na\u0161ih snova. Kilometre smo prelazili kao od \u0161ale. Bolove u kolenima ignorisali. Imali smo cilj. I bili smo na rubu ostvarenja istog.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Kad smo stigli do rend\u017eerske ku\u0107ice na ulazu u park ose\u0107ali smo se kao Roki na kraju me\u010da, kad onako iznuren i izubijan stoji nad protivnikom. Pobedili smo. Mrtvi smo umorni. Kolena nas ubijaju. Prste na nogama smo nagnje\u010dili. Ali ne mari. Pobedili smo. Pred nama je bilo samo jo\u0161 nekih sedam kilometara do hotela.<\/p>

Ostavili smo drugu kopiju na\u0161e dozvole u isto ono sandu\u010de, da znaju da smo iz parka \u017eivi iza\u0161li. Odatle smo se laganim koram, po mraku, uputili ka selu. Ka\u017eu da ljudi ho\u0107e da stanu ako stopirate. Ali koga ta\u010dno da ustopirate u vreme kad sa planine ne silaze ni jedna kola, na putu koji vodi od ulaska u park do sela? Nikoga. Hodali smo nogu pred nogu, ve\u0107 poprili\u010dno iscrpljeni. Nismo ta\u010dno znali koliko je selo udaljeno. Posle sat vremena \u0161etnje ono i dalje nije bilo blizu. No bar smo do raskrsnice u podno\u017eju stigli. Nismo bili najsigurniji kojim putem da nastavimo. Izbor je bio logi\u010dan, ali nas je u\u017easavala misao da ipak postoji ta mala \u0161ansa da smo totalno u krivu i da \u0107emo morati da se vra\u0107amo. Na na\u0161u sre\u0107u nai\u0111o\u0161e kola. Napred dva \u010doveka srednjih godina, pozadi dve \u017eene. Puni su. Od vo\u017enje ni\u0161ta, ali \u0107emo bar saznati kuda da idemo. Poku\u0161avamo da se raspitamo u kom pravcu je hotel. Oni ne pri\u010daju engleski, ali re\u010di hotel, bus, Tajpei i Vuling farma \u010dine svoje. \u010covek otvara vrata i izlazi da otvori gepek. Mi poku\u0161avamo da objasnimo da je OK, da mo\u017eemo da nastavimo i pe\u0161ke. Ali oni ne\u0107e ni da \u010duju. Ugurava na\u0161e ran\u010deve u gepek, a nas sme\u0161ta pozadi. One \u017eene su u me\u0111uvremenu sele jedna drugoj u krilo. Mi se gledamo u neverici i uporno ponavljamo hvala, jednu od dve re\u010di koje znamo na kineskom. U jednom momentu jedna od \u017eena vadi pomorand\u017ee. Daje mi jednu za Miljana, drugu za mene. Suze po\u010dinju da mi se kotrljaju niz obraze. Kako je ta\u010dno ta dobra \u017eena znala koliko se meni jelo vo\u0107e. Bri\u0161em suze u mraku i sme\u0161im se, opet uporno ponavljaju\u0107i hvala. Ali to nju nije zaustavilo. Vadi pkovanje keksa i gura mi u ruku, obja\u0161njavaju\u0107i ne\u0161to na kineskom. Ne razumem je ni re\u010d, ali i dalje klimam glavom i zahvaljujem se. Razmi\u0161ljam kako \u0107e taj keks verovatno biti jedina stvar koju \u0107e moj iritirani \u017eeludac to ve\u010de mo\u0107i da svari. Pla\u010de mi se, ali se suzdr\u017eavam i stiskam ruku toj divnoj \u017eeni, jer ne znam kako druga\u010dije da joj se zahvalim. Ima li ona uop\u0161te ideju koliko mi sve to zna\u010di? Da li moja mimika mo\u017ee da prenese bar deli\u0107 zahvalnosti koji ose\u0107am prema ovom bi\u0107u \u010dije lice ne mogu jasno ni da vidim u mraku?<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Pred hotel smo prebrzo stigli. Izvukoh ruku iz njene, ponavljaju\u0107i milioniti put hvala. Oba mu\u0161karca su bila napolju kraj gepeka vade\u0107i na\u0161e torbe. Stali su da se pozdrave. Dugo smo se klanjali i mahali. Tek kad su se izgubili iz vida u\u0161li smo u hotel. U tom momentu, po prvi put mi prolazi misao da mo\u017eda nemaju slobodnih soba.
\u2013 Dobro ve\u010de.
\u2013 Dobro ve\u010de. Jel imate slobodnih soba?
\u2013 Samo \u010detvorokrevetne- \u2013 re\u010de recepcionarka, izvinjavaju\u0107i se.
\u2013 Ho\u0107emo da uzmemo? \u2013 upita me Miljan.
\u2013 Nema tih para koje ja ne bih dala za toplu kupku u ovom momentu. \u2013 rekoh sa kezom.
Dok smo nas dvoje mudrovali na srpskom, \u017eena nas pogleda pomalo vragolasto.
\u2013 Da\u0107u vam sobu po ceni dvokrevetne. \u2013 re\u010de nam uz mig.
Nije da me je bilo briga za pare u tom momentu, ali ostadoh zate\u010dena njenom potrebom da dobrotu onih ljudi koji nas ostavi\u0161e ispred hotela zalije dodatnom dozom dobrote. U totalnom \u0161oku krenula sam da se zahvaljujem. Za\u0161to su ljudi tako dobri prema nama?<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Jedva sam se dovukla do sobe, skinula sve smrdljive stvari sa sebe i legla u kadu punu vrele vode. Toplota me je uspavljivala. Svaki atom moga tela je u\u017eivao. Da mi se dva no\u017ena nokta nisu gadno plavila slika bi bila idili\u010dna. Iz kade ne bih izlazila da me Miljan nije iz nje izbacio. I njemu je ta kupka trebala, a kada je bila mala za nas dvoje. Kasnije tu no\u0107, kada sam posle ve\u010dere legla u krevet, uzela sam jednu od onih pomorand\u017ei. Olju\u0161tila sam je polako i jela sa u\u017eivanjem svaku, pojedina\u010dnu kri\u0161ku, mumlaju\u0107i preko zalogaja, s o\u010dima punih suza, hvala.<\/p>

Iako je posteljina bila \u010dista i miri\u0161ljava, krevet ekstra udoban, a soba kao iz snova koje smo spu\u0161taju\u0107i se niz planinu snili, ja sam prili\u010dno lo\u0161e spavala. Ne\u0161to mi je izazivalo alergiju i kijala sam bez prestanka. Setih se da proverim jastuk. I kao \u0161to sam posumnjala bio je od perja. \u010cak i ako nisam alergi\u010dna na svo perje, u ovom hotelu su uspeli da nabave jastuke punjene ba\u0161 onim koje moj nos ne mo\u017ee da smisli. To me je nateralo da spakujem sve stvari i izletim iz sobe ostavljaju\u0107i Miljana da se sam nosi sa ostatkom odjavljivanja. Autobus nam je kretao u podne i imali smo celo jutro pred sobom. I dok je Miljan ostao u sobi da u\u017eiva u razvla\u010denju po krevetu, ja sam oterana alergijom si\u0161la do centra sela tra\u017ee\u0107i klupu na koju bih se mogla ispru\u017eiti i osun\u010dati svoj izmu\u010deni nos. Le\u017ee\u0107i na jednoj od njih, uspela sam malo i da zadremam. Probudi\u0161e me glasovi pored mene. Imala sam koga i da vidim, oni Englezi od ju\u010de su odlu\u010dili da mi umesto osmeha upute i par re\u010di ovog puta. I tako sedosmo, kao da se ve\u0107 sto godina znamo, da razmenimo iskustva sa planine. I dok sam im svoju muku sa visinskom bolesti prepri\u010davala, jedan od njih mi re\u010de da sam trebala da ispenjem sve u cugu, isti dan, jer tegobe koje visinska bolest izaziva kasne skoro \u010ditav dan. Te tako po silasku s planine saznadoh da bi svu muku izbegla da sam onaj drugi dan izgurala svih 3886m. Moram priznati da me je to saznanje porazilo. Kako je mogu\u0107e da ja krenem da otkrivam svoje granice tolerancije na visinsku bolest, a da ni\u0161ta o njoj prakti\u010dno i ne znam? Nekad sam stvarno povr\u0161na. Ali \u010dovek se u\u010di dok je \u017eiv, te eto meni razloga da uskoro krenem da pomeram ove granice ponovo.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Momci su me uskoro napustili, jer su umirali od \u017eelje da pojedu ne\u0161to konkretno. Nisam dugo bila sama, pojavio se Miljan, te smo ostatak prepodneva proveli lunjaju\u0107i po ure\u0111enim parkovima po farmi. Proveli smo jo\u0161 \u010detiri mu\u010dna sata po tajvanskim krivudavim putevima na putu ka Tajpeiju. I naravno prva stvar nakon izlaska iz autobusa bio je odlazak u Mek i izjedanje pomfrita. Ne znam za\u0161to, ali svako moje planinarenje se zavr\u0161i pomfritom ili picom. Iako u normalnim uslovima na Mekov pomfrit nikada ne bih svratila, otu\u017ean mi je i preslan.<\/p>

I ovde se na\u0161a tajvanska planinarska avantura zavr\u0161ava. Pre puta sam \u010ditala more \u010dlanaka i putopisa o tajvanskim planinama poku\u0161avaju\u0107i da izaberem idealnu za na\u0161e prvo putovanje u ovu \u010darobnu zemlju. Ima ih puno. Ova predivna zemlja ima nesvakida\u0161nju prirodu i lokalno stanovni\u0161tvo zaista zna kako da u\u017eiva u tome. Jo\u0161 uvek postoje mesta na koja je posete malo te\u017ee organizovati na daljinu jer je ve\u0107ina informacija na kineskom, ali i to se menja u poslednjih par godina. Tajvanske planine do\u0107i \u0107emo opet.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t