{"id":1443,"date":"2015-05-05T13:52:11","date_gmt":"2015-05-05T05:52:11","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=1443"},"modified":"2024-04-03T02:14:45","modified_gmt":"2024-04-03T02:14:45","slug":"mitake-i-odake","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=1443","title":{"rendered":"Mitake i Odake"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Sanjam ponekad kontinentalne \u0161ume. One listopadne. I one \u010detinarske. Podjednako mi obe nedostaju. Nedostaju mi i visoki, goli, planinski vrhovi. Toga ovde ba\u0161 i nema mnogo. Dodu\u0161e, goli vrhovi se jo\u0161 i daju na\u0107i, ali do njih se obi\u010dno sti\u017ee kroz pra\u0161ume. I previ\u0161e su kupolasti za moj ukus. Ovde su svi vrhovi mahom vulkani, aktivni ili uga\u0161eni. Ima to svojih dra\u017ei svakako, ali eto, ipak ponekad usnim, te listopadne i \u010detinarske \u0161ume. I planinske vrhove, koji se kao venci ni\u017eu, jedni na druge.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Kada se ukazala prilika da \u201cskoknem\u201d na produ\u017eeni vikend u Tokio, samo jednu misao sam imala u glavi; Kako \u0161mugnuti na neki izlet van grada? Moja prvobitna ideja je bila da svaki, od tri dana, provedem u \u0161etnji po nekom okolnom zeleni\u0161u. Me\u0111utim, Tokio je previ\u0161e velik za takve akcije. Ispostavilo se ve\u0107 nakon prvog dana da i nije tako lako oti\u0107i negde, na brzaka. To obi\u010dno zahteva bar 2 sata vo\u017enje lokalnim vozovima. Zapravo mnogo du\u017ee, ako niste familijarni sa japanskim \u017eelezni\u010dkim sistemom i nemate pristup mobilnim aplikacijama koje vam nude najbr\u017ee konekcije. No bar iskoristih prvi dan, za obilazak okolo-tokiskih \u0161uma.<\/p>

Ovo je ujedno bilo i moje prvo solo brdarenje\/\u0161umarenje. Miljan je u Tokio i\u0161ao poslom, te sam sve te dane bila prepu\u0161tena samoj sebi. I nije mi bilo svejedno. Ja nisam neko ko je stvoren za solo \u017eivot. I ne u\u017eivam preterano u tome da stvari radim sama. Zapravo, pomisao da \u0107u negde morati da idem sama ili uradim ne\u0161to sama, me obi\u010dno u\u017easava. Sam ishod solo akcija ne mora biti lo\u0161, naprotiv \u010desto je prijatan, ali se meni kao ideja tj. koncept obi\u010dno ba\u0161 i ne dopada preterano. No, moja \u017eelja da pro\u0161etam familijarnim zelenilom je bia prevelika da bih se preterano bak\u0107ala tim solo krizama pred put. Ipak, to jutro kad se uputih ka stanici, polako se udaljavaju\u0107i od hotela, osetih silnu nelagodnost \u0161to Miljan nije kraj mene.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

U vodi\u010du, koji sam ja posedovala pisalo je da od \u0160ind\u017euku stanice u Tokiju, do Mitake stanice treba promeniti bar dva voza i vozati se preko sat i po. Kako je na\u0161 hotel daleko od pomenute stanice bio, to je zna\u010dilo minimum 3 voza i dva sata vo\u017enje. U stvarnosti, sa svim presedanjima i pokojim zajebom kada sednete u lokalni, umesto brzog voza, lako se i tre\u0107i sat izgubi. Od Tokija ka Mitake planini, vo\u017enja je manje-vi\u0161e bez problema pro\u0161la. Vi\u0161e zahvaljuju\u0107i spletu sre\u0107nih okolnosti, nego mojoj usresre\u0111enosti da vo\u017enju u\u010dinim br\u017eom. U svakom slu\u010daju, posle skoro dva sata puta i tri promenjena voza, kona\u010dno u\u0111oh u \u010detvrti, poslednji, koji me je odvezao od Ome do Mitake stanice. Sva dotada\u0161nja vo\u017enja je ili bila pod zemljom, ili kroz urbane delove grada. Kada po\u017eelite da pobegnete iz Tokija, tek onda uvi\u0111ate, koliko se on beskona\u010dno \u0161iri na sve strane. Ve\u0107 sam krenula da gubim bilo kakvu nadu da \u0107u se iz grada ikada izvu\u0107i. No jednom, kada se na\u0111oh na toj poslednjoj deonici, okolna zelena brda su bila sve \u0161to sam pogledom mogla obuhvatiti. Moje raspolo\u017eenje je naglo sko\u010dilo. Mo\u017eda je ipak vredelo smarati se po svim tim vozovima.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\tI kona\u010dno se na\u0111oh na peronu poslednje stanice. Preko puta malo seoce, i\n most koji vodi preko Tama reke. Predeo opu\u0161taju\u0107i. Divan. I pomalo \nzastra\u0161uju\u0107i, jer ma koliko se radovala \u0161to \u0107u uskoro tabanati po tim \nbrdima ispred sebe, trebalo je to uraditi po prvi put samostalno. \u0160etala\n sam nekih pola sata prate\u0107i asfaltni put, na putu ka lift\/vozi\u0107u koji \nod podno\u017eja vodi ka gotovo samom vrhu Mitake. Mislila sam prvo da \npresko\u010dim tu \u017ei\u010daru i krenem putem pe\u0161ke, uzbrdo. No pomalo ostadoh \nzate\u010dena \u010dinjenicom da je ve\u0107 uveliko pro\u0161lo podne, te da \u0107u na tu \nakciju izgubiti bar jo\u0161 sat i na vrh \u017ei\u010dare ne\u0107u sti\u0107i pre dva. Te na \nkraju ipak iskoristih vozi\u0107 da se popnem do vrha. Odatle nasumi\u010dno \nkrenuh nekom stazom koja mi se dopala. Najudaljenijom od va\u0161ara koji me \nje na vrhu \u017ei\u010dare do\u010dekao. Sva sre\u0107a pa mi posle desetak metara sinu da \nproverim mapu, i shvatim da sam u krivu. Vratih se brzo na pravi put. A \npravi put je asfaltirana stazica, koja vodi do sela, tj. do hrama, koje \nse nalazi na vrhu. Mene sam vrh i nije interesovao. Sve je to jo\u0161 uvek \nbilo previ\u0161e urbano. Htela sam da \u0161to pre pobegnem od civilizacije. \nBukvalno sam pretr\u010dala taj deo i na polovini stepeni\u0161ta do hrama, \nskrenula na put koji je vodio ka Odake vrhu. I kona\u010dno \u0161uma. Dodu\u0161e, jo\u0161\n neko vreme je pro\u0161lo dok se put nije odvojio ka turisti\u010dki pose\u0107enijoj \nkamenoj ba\u0161ti, posle kog se na\u0111oh me\u0111u pravim zelenilom. A od Tokia do \ntog momenta trebalo mi je preko \u010detiri sata. Toliko o vodi\u010dima i opisima\n u njima. I zelenih jednodnevnih izleta van Tokija.\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Na stranu gun\u0111anje, jer se kona\u010dno na\u0111oh u \u0161umi kakvu sam o\u010dekivala. Staza koja vodi do Odake vrha je vrlo prijatna. Staza je ure\u0111ena, sa jedva jednim, malo ozbiljnijim usponom. Prvih 2km mi pro\u0111o\u0161e u konstantnoj razmeni \u201ckoni\u0107iva\u201d pozdrava i mahanja glavom, jer je bilo podosta ljudi na stazi. Svet koji sam sretala mahom behu stariji Japanci. Bili su mi simpati\u010dni, sre\u0111eni kao za najozbiljnije planinarenje, pod punom opremom, i silnim odu\u0161evljenjem \u0161to me vide. Svi su ne\u0161to poku\u0161avali da \u0107askaju sa mnom na japanskom, iako je jasno bilo da ja pojma nemam \u0161ta mi pri\u010daju. Stalno mi, usput nutkaju\u0107i neke slatki\u0161e i kola\u010di\u0107e. Neodoljivo su me podse\u0107ali na \u010de\u0161ke planinare, i sama \u0161uma na one u kojima sam u\u017eivala oko Brna. Uhvati me neki \u010dudni ose\u0107aj nostalgije za Moravskim krasom. Od vrha \u017ei\u010dare do Odake vrha sve ukupno ima oko 4km. Na drugoj polovini puta, planinari se najednom proredi\u0161e. Do tog dela, nisam ni imala mnogo nedoumica u kom pravcu i\u0107i. Staza je vi\u0161e nego jasno definisana, i gde god postoji \u201craskrsnica\u201d bilo je i putokaza jasno ozna\u010denih i na engleskom jeziku. S tim da Odake, nekad pi\u0161u Otake, a nekad Othake. To me nije zbunjivalo, jer sad ve\u0107 meseci \u017eivota po Aziji i lunjanja po istoj nau\u010di\u0161e me kako za lokalce ne postoji uniforman na\u010din za pisanje lokalnih imena koriste\u0107i alfabet.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Muke su nastale kada stigoh do napu\u0161tenih objekata u sred \u0161ume. I prvog neprevedenog putokaza. Kuda sada da krenem? Logi\u010dno je, najstrmijim od ozna\u010denih puteva jer do Odake vrha jo\u0161 nisam stigla. Ve\u0107 neko vreme ljude nisam srela, te nisam imala ni koga da pitam. Miljane gde si sada? Sad ja treba da budem izgubljena, i ti treba da ka\u017ee\u0161 odlu\u010dno \u2013 Tamo! \u2013 pokazuju\u0107i prstom u pravom smeru. Umesto toga, ja sad o\u010dajni\u010dki \u010du\u010dim bleje\u0107i u kartu, uvi\u0111am da je pro\u0161lo tri sata, da ja pojma nemam kada pada mrak, i bez ikakve \u017eelje da donesem odluku kuda da krenem. Pufff \u2013 izdahnuh ravnodu\u0161no. Ajd idem uzbrdo. Najlogi\u010dnije je. Vrati\u0107u se istim putem ako ne naletim na kakve znake ili staza ne postane jasnija. Misli su se rojile, produbljuju\u0107i moju nesigurnost. Poslednjih 500-600m su zaista strmi. Kamenjar. Za pentranje po njemu trebale su mi i ruke. Morala sam da ostanem koncentrisana na svaki korak, pa i ne stigoh da se zadi\u0161em. Tek, odjednom, na\u0111oh se na vidikovcu, koji je bio jasno markiran kao Odake vrh. Jasno, samo brojevima. Moj vodi\u010d Odake nije ispisao na isti na\u010din. Kako god, putokaz koji me je tu zatekao je totalno poljuljao moju samouverenost da \u0107u plan za taj dan ispuniti do kraja. Moj plan je bio da od Odake vrha, odem do Nakogiri vrha, a zatim si\u0111em do Okutama stanice i odatle uhvatim voz za Tokio. No, znak me je upozoravao da \u0107e mi za to trebati 4 sata. Moj vodi\u010d je tvrdio suprotno, a mapa je jasno pokazivala da je ispred mene kra\u0107i put. Pomislih da verovatno postoje dva puta, ali mi bi jasno da ako proma\u0161im onaj iz mog vodi\u010da, bi\u0107u u ozbiljnim govnima ako me mrak uhvati u \u0161umi. Prokleta ve\u010dita ravnodnevnica u Singapuru, totalno sam se odvikla od dugih i kratkih dana, i pojma nemam kada da o\u010dekujem mrak. Te tako odlu\u010dih, da priznam poraz i vratim se putem kojim sam i do\u0161la. U tom slu\u010daju, na vrhu \u017ei\u010dare \u0107u biti najkasnije do pet.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

I tako se na\u0111oh na istoj stazi opet. Na povratku sretoh samo dvoje ljudi. I samo jednog koji je i\u0161ao, zapravo tr\u010dao u istom smeru kao ja. Tek tada postadoh svesna da na \u010ditavom putu, niko od ljudi koje sam sretala nije i\u0161ao u istom smeru kao ja, sem pomenutog trka\u010da. \u0160uma je bila ve\u0107 uveliko pod senkom. Delovi sa gu\u0161\u0107im rastinjem, su bili ve\u0107 dosta tamni, iako jo\u0161 uvek nije bilo pet sati. Pomislih, da sam dobar izbor napravila. Konstantno sam \u010dula divlja\u010d oko sebe, uspevaju\u0107i u jednom momentu, krajem oka da uhvatim ne\u0161to \u0161to me je podsetilo na jelena. Ostali zvuci su o\u010digledno dolazili od mnogo sitnijih bi\u0107a, poput ze\u010deva i sl. U principu ja nisam stra\u0161ljiva kada su divlje \u017eivotinje u pitanju, ali svuda naokolo su bili neki znaci sa ilustracijom medveda i nekakvim brojevima. Sinu mi u momentu da su svi oni Japanci nosili zvon\u010di\u0107e da bi \u201cpla\u0161ili\u201d \u017eivuljke na putu, a ne da se slu\u010dajno ne zagube kako mi se prvobitno \u010dinilo. Kako god, imala sam plan. Ako nai\u0111e meda, pravi\u0107u se mrtva kao Du\u0161ko Dugou\u0161ko. Misli o bizarnosti pretvaranja da si mrtav pred medvedom su me silno zabavljale, ali \u0161etnja mi je postala prili\u010dno naporna u tom poslednjem delu. Trka sa vremenom, ne bi li iza\u0161la iz \u0161ume pre nego \u0161to se smra\u010di, nije podizala atmosferu. Nemogu\u0107nost da sa bilo kim podelim lepotu predela koji me je okru\u017eivao, je ceo taj predeo \u010dinio mnogo manje atraktivnim. Do tog momenta sam verovala da sam uvek be\u017eala od samo\u0107e zbog slabosti, nekog straha da \u0107u biti nemo\u0107na da sebe za\u0161titim, no ova \u0161etnja mi je jasno ukazala da mnoge stvari za mene jednostavno nemaju \u010dar ako nemam s kim da ih podelim. Zato mi je prvi deo puta, ka Odake vrhu, na kojem sam sretala tu gomilu ljudi bio toliko zabavniji i prijatniji. Na njihovim licima, bilo je o\u010digledno da u\u017eivaju koliko i ja. Sad, kada zaista ostadoh sama sve mi se \u010dinilo manje fascinantno.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Na putu kroz seoce, od hrama do \u017ei\u010dare, osetih se kao u lo\u0161em horor filmu. Ono \u017eivahno seoce bilo je skroz prazno. Nigde nikog na ulicama. Ve\u0107 sam pomislila da \u017ei\u010dara verovatno ne\u0107e ni raditi, i da mi predstoji jo\u0161 nekih sat tabananja do stanice. No, na svu sre\u0107u uhvatih poslednju vo\u017enju, a onda i autobus koji je vodio do \u017eelezni\u010dke stanice. Pute\u0161estvije vozom od Mitake stanice, do lokalne stanice u Tokiu se oteglo na tri i po sata. Prvo, ulazak u lokalni umesto brzi voz, a onda i jedan pogre\u0161an voz, su gutali moje sate. Na kraju, kada sam si\u0161la na stanici, uspela sam da se izgubim. Znala sam da je hotel tu negde, ali sam se uzaludno vrtela u krug poku\u0161avaju\u0107i da ga na\u0111em. Tokio izgleda totalno druga\u010dije no\u0107u. Prepune ulice i svetle\u0107e reklame su svemu davale druga\u010diji izgled. Ni\u0161ta nije delovalo poznato. Na kraju se umorih. U\u0111oh u taksi i rekoh voza\u010du da sam se izgubila, da znam da je hotel tu negde, u krugu od 500m, ali da nema \u0161anse da ga na\u0111em. Dobri \u010dika se nasmeja i pristade da me odveze tih par stotina metara do kona\u010dnog odredi\u0161ta.<\/p>

Sve u svemu, suludo iskustvo. Provesti 8 sati u prevozu i gubljenju, da bih provela \u010detiri-pet sati u \u0161etnji je, pa recimo, blesava rabota. U svakom slu\u010daju, posle Mitake i Odake odustadoh od daljih \u201cdnevnih\u201d \u0161etnji van Tokia. Odve\u0107 sam ja stara za jednodnevne izlete koji zahtevaju toliko vozikanja. Moje sled\u0107e japansko brdarsko\/\u0161eta\u010dko iskustvo \u0107e definitivno biti vi\u0161ednevno.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t