{"id":1504,"date":"2015-06-12T17:12:45","date_gmt":"2015-06-12T09:12:45","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=1504"},"modified":"2024-04-02T14:50:33","modified_gmt":"2024-04-02T14:50:33","slug":"baguio","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=1504","title":{"rendered":"Baguio"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Kada smo se krajem 2013. doselili u Singapur, planirali smo da svoj prvi odmor provedemo na Filipinima. U svoj toj frci oko seljenja i tra\u017eenja stana, o odmoru i nismo razmi\u0161ljali mnogo tih dana. No kada su Miljana opomenuli da mora iskoristiti bar deo odmora, bacih se na istra\u017eivanje kom\u0161iluka i tra\u017eenja mesta gde bi bilo lako skoknuti oko nove godine. Uslova malo, da nema ki\u0161e i da nam ne treba viza. Kako sam o viznim re\u017eimima okolnih zemalja malo znala usresredih se na tra\u017eenja mesta koja ne\u0107e biti u sred ki\u0161ne sezone. I najvi\u0161e me od svih privuko\u0161e Filipini. Posebno njegov severni deo – Luzon. Istini na volju, pla\u017ee me preterano nisu interesovale, niti sam imala ikakav plan da ih obilazim. Luzon je delovao misti\u010dno, daleko, brdovito. Mumije, pe\u0107ine, tetova\u017ee, planine, pirin\u010dana polja. Gutala sam slike i postove sa interneta oma\u0111ijana lepotama ove filipinske pokrajne. Luzon me je o\u010darao, u potpunosti. Razo\u010darenje je usledilo par dana kasnije, kada saznadoh da nam za Filipine treba viza. Otpada. Do daljnjeg. Nisam sebe mogla naterati u tom momentu da se njakam sa vizama i ambasadom. Na kraju smo oti\u0161li u Kambod\u017eu, upoznali jedno predivno \u010deljade, nau\u010dili da ronimo i sveukupno proveli dve predivne nedelje u na\u0161oj, verovatno omiljenoj jugoisto\u010dno azijskoj dr\u017eavi.<\/p>

Nekih godinu i po kasnije, na red kona\u010dno stigo\u0161e Filipini. I posle prve nedelje provedene na Borakaiju, sleteli smo u Manilu sa par sati zaka\u0161njenja. Plan se u mnogome razlikovao od onog koji sam ja te 2013. imala. Imali smo pred sobom svega pet dana. Od planinarenja smo odustali pre nego \u0161to smo i krenuli na Filipine, jer smo i\u0161li na Borakaji i mrzelo nas je da vucaramo i morsku i planinarsku opremu. Te tako odlu\u010dismo da se koncentri\u0161emo na pe\u0107ine i pirin\u010dana polja, i te mumije ako je ikako mogu\u0107e negde ih uglaviti. Odlu\u010dili smo i da rentiramo kola, jer nam se \u010dinilo da \u0107emo tako manje vremena gubiti i da \u0107emo biti fleksibilniji. No, nekako od po\u010detka sve krenu po zlu. Na\u0161ih pet dana se pretvorilo u beskona\u010dno vozikanje kolima po filipinskim putevima, sklanjanje od ki\u0161e, ispijanje piva po filipinskim zabitima i \u010dak jednom manjom nezgodom. Ali krenimo redom.<\/p>

U Manilu smo trebali da sletimo oko dva, preuzmemo kola i izvu\u010demo se iz grada pre nego \u0161to nas uhvati gu\u017eva. Kasnili smo par sati. Dovoljno da upravo stignemo u najgore mogu\u0107e vreme. Kola nas naravno nisu \u010dekala. \u010cekali smo mi njih. I onda se pojavi \u0161ofer, sa \u010dudom mnogo ve\u0107im od onog koje smo mi \u017eeleli. Ja nisam videla preterani problem u tome, ali na\u0161 drug, voza\u010d i saborac u ovom seoskom turizmu definitivno nije delovao sre\u0107no “autobusom” koji je stajao pred nama. Sporazumevanje s pomenutim \u0161oferom nije bilo ba\u0161 najlak\u0161e, engleski mu je bio toliko lo\u0161 da smo u momentu pomislili da on namerava da nas vozi po celom Luzonu, narednih pet dana. Sva konverzacija sa njim je bila mu\u010dna, i svi \u010detvoro smo ustvari svo vreme naga\u0111ali \u0161ta se de\u0161ava. U jednom momentu, na putu do benzinske pumpe, na pretrpanom putu sa nekih pet traka i nama zaglavljenima u srednjoj, voza\u010d nam objasni kako \u0107e on tu da iza\u0111e da uhvati autobus.
– Hahaha, ja sam ga shvatio da \u0107e sad da iza\u0111e.
– I mi isto!
I bilo nam je zaista sme\u0161no. Sve dok nije otvorio vrata, i iza\u0161ao napolje. Zbunjeno smo gledali za njim. Stvarno ode kreten ostavljaju\u0107i nas na sred puta. Cela situacija je bila apsolutno nadrealna. Na momenat pomislih da \u0107e negde sa strane, da iza\u0111e neko sa skrivenom kamerom. Sva sre\u0107a pa nam je voza\u010d, drug i saborac bio pribraniji i preuzeo komande na\u0161eg busi\u0107a bez mnogo oklevanja. Njegova bolja polovina, drugarica i saborkinja se pokazala jo\u0161 prakti\u010dnijom u celoj situaciji, prelaze\u0107i sa zadnjeg na prednje sedi\u0161te u svom tom haosu i ludilu, pale\u0107i spremno navigaciju. Miljan i ja smo, kao pogubljene ov\u010dice, i dalje samo nemo blejali u neverici da smo budni i da se sve to zaista de\u0161ava. Sebi smo do\u0161li tek na benzijskoj pumpi, nakon ispijanja kafe i verovatno najgore ve\u010dere koju smo imali na Filipinima.<\/p>

Izvla\u010denje iz Manile je bilo dugo i mrkotrpno. Vukli smo se satima. Putevi u Manili su fascinantni, \u0161ire se i skupljaju pred svako isklju\u010denje\/uklju\u010denje, trake se gube i voza\u010di ih retko po\u0161tuju, uglavljuju\u0107i se gde god stignu, bezobrazno i agresivno. U jednom momentu moj mozak nije vi\u0161e mogao da procesira sav taj haos, pomislih da nam je voza\u010d, drug i saborac ustvari lud \u010dovek, jer uporno i dalje nastavlja da vozi, umesto lepo da stane na sred puta, do\u017eivi nervni slom i krene da pla\u010de. \u0160to bih ja definitivno uradila da sam bila na njegovom mestu. No voza\u010d, drug, saborac i ludak je majstorski izbegavao sudare, nasrtljive taksiste, neodgovorne motoriste i ostale budale na putu. Nakon par sati kona\u010dno se izvukosmo iz tog haosa, da bi nas na autoputu uhvatio katastrofalan pljusak od kojeg se prst pred okom nije mogao videti. Voza\u010d, drug, saborac i ludak je i dalje hrabro savladavao sve prepreke. Ni\u0161ta ga nije moglo zaustaviti, sem \u017eena u kolima koje su nakon par desetina pre\u0111enih kilometara morale da pi\u0161ke. Te smo napravili pauzu da se najedemo kao ljudi u Meku, pred nastavak na\u0161e no\u0107ne avanture na putu da na\u0161eg prvog odredi\u0161ta – Baguia. Ve\u0107i deo puta je autoput \u0161irok i, u tim kasnim satima, prazan. Mene je umor savladao brzo, te utonuh u san \u010dim smo krenuli. U jednom momentu se trgoh iz sna, i shvatih da svi sem voza\u010da, druga, saborca i velikomu\u010denika kunjamo. Njegova bolja polovina, drugarica i saborkinja je jo\u0161 i dr\u017eala o\u010di poluotvorene, dok smo mi u poslednjim redovima maksimalno u\u017eivali u \u0161irini busi\u0107a. Pomislih kako nepravedno sebi dozvoljavam luksuz bezbri\u017enog sna dok se ostali mu\u010de. Pro\u0111e mi kroz glavu da sam ja me\u0111u nama najstarija, te da bi srazmerno godinama, mogla da preuzmem i bar deo odgovornosti te preuzeh ulogu da odr\u017eim voza\u010da budnim.
– Gde smo sad? – upitah \u010disto da prekinem ti\u0161inu.
Voza\u010d, drug, saborac i velikomu\u010denik mi odgovori ne\u0161to. No, utonuh u san pre nego \u0161to sam \u010dula njegove re\u010di do kraja. Toliko o odgovornosti. I godinama. I mojoj odlu\u010dnosti da ostanem budna.
Reko\u0161e mi da je pred kraj puta bilo zajebano i krivudavo. Ja se ne se\u0107am, jer sam spavala dubokim snom. Kad smo stigli pred hotel, probudih se, samo da bih oti\u0161la do sobe i nastavila da spavam do jutra.<\/p>

Sreli smo se ujutru u hotelskom restoranu, na doru\u010dku. Saborci su izgledali umorno i pospano. Ja sam se trudila da budem tiha i povu\u010dena, ose\u0107aju\u0107i silnu gri\u017eu savest \u0161to se ose\u0107am sve\u017ee, odmorno i naspavano, Miljana sam nosila jo\u0161 ti\u0161e sa sobom. On nije imao potrebe da ose\u0107a gri\u017eu savest, te se davio u lokalnim krofnama punjenim ka\u010dkavaljem. Smetao mu je samo taj ka\u010dkavalj, pa ga je poput razma\u017eenog deteta, kopao prstima. Sva sre\u0107a pa su nam saborci mladi ljudi, a mladi lak\u0161e opra\u0161taju, a nisu ni nam\u0107orasti, te sam savest kona\u010dno mogla da uti\u0161am i na istu zaboravim do kraja puta.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Na putu do grada, naleteli smo na lepu, drvenu, u belo ofarbanu ku\u0107u. Ba\u0161 je odskakala od okoline. Upe\u010datljiva. Pomalo goti\u010dna, iako je bela. Ispostavilo se da je pred nama \u010duvena ukleta ku\u0107a, poznatija kao Bela ku\u0107a. I to ne bi bilo preterano \u010dudno, da ku\u0107a zapravo do 2001. nije bila \u017euta. Pre toga je bila poznata kao Laperal ku\u0107a. Sa bojom je iz nekog razloga, promenila i ime. Oni \u0161to veruju u duhove ka\u017eu da se na vratima ponekad mo\u017ee videti duh deteta, a na spratu duh uplakane \u017eene. Po jednoj od dve verzije pri\u010de, uplakana \u017eena je dadilja deteta koje je \u017eivelo u ku\u0107i i poginulo pretr\u010davaju\u0107i ulicu. Po drugoj pri\u010di, mladi bra\u010dni par je kupio plac i sazidao ku\u0107u. Onda su do\u0161li Japanci u toku drugog svetskog rata, a vlasnici su negde nestali. U toj verziji, oni \u0161to veruju u duhove, tvrde da se sa tavana mo\u017ee \u010duti \u017eenski glas koji doziva u pomo\u0107. Mi, koji ne verujemo u duhove, nismo videli ni\u0161ta sem izuzetno lepe ku\u0107e i bizerne slike de\u010daka u jednom od ormara.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Nakon Bele ku\u0107e zaputili smo se do Tam Avan sela. No uhvati nas opet pljusak. Te tako umesto da odemo do \u010duvenog umetni\u010dkog sela krenusmo do lokalne pivare. Ali avaj, sre\u0107e tog dana ba\u0161 nismo imali jer se ispostavilo da pivaru otvaraju tek za par sati. No znate kako ka\u017eu, u alkoholu se sva tuga da ugasiti, te smo mi tako krenuli do paba da ubijemo tu tugu \u0161to nas maler prati od kada smo na put po Luzonu krenuli. Maler nismo razbili, no tugu jesmo zamenili preglasnim kikotanjem i nekoliko kofa s spivom, trabunjaju\u0107i o kojekakvim glupostima. Uspeli smo i da ubijemo mnogo vi\u0161e sati nego \u0161to smo planirali. Te tako pripiti, tek negde pred mrak, stigosmo do Tam Avan sela. Selo je poznato kao umetni\u010dka kolonija, te smo se bacili u razgledanje mnogobrojnih galerija. Pravili se mnogo ozbiljni, zami\u0161ljeno gledaju\u0107i u umetni\u010dka platna i daju\u0107i slikama smisao koji nemaju. Na kraju nam se \u010dak priklju\u010di jedan od umetnika pri\u010daju\u0107i o prebrzom turisti\u010dkom razvoju kraja, izgubljenim tradicionalnim vrednostima i zaboravljenim obi\u010dajima. Mi smo klimali glavom, pravili se zainteresovani za \u017ealopojke i muke umetni\u010dke, no iskreno sve nas je najvi\u0161e fascinirala pri\u010da o njegovoj vezi sa Japankom koja ga smatra nekultivisanom \u017eivotinjom. S mukom smo se oprostili od umetnika, i krenuli nazad, ka gradu da popunimo nastalu rupu u stomaku.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Kako iza\u0111osmo iz sela, jednoglasno smo do\u0161li do zaklju\u010dka da je vreme da se provozamo d\u017eipnijem. Krajnje bi neozbiljno bilo napustiti Filipine bez bar jedne vo\u017enje u njegovom veli\u010danstvu \u2013 d\u017eipniju, a nismo znali kada \u0107e nam se opet ukazati prilika. D\u017eipni je naj\u010de\u0161\u0107e prevozno sredstvo na ulicama gradova. Posle drugog svetskog rata, na Filipinima je ostao veliki broj ameri\u010dkih vojnih d\u017eipova koji su preure\u0111eni u vozila za gradski prevoz. Dodu\u0161e, d\u017eipniji koji danas saobra\u0107aju, nemaju vi\u0161e nikakve veze sa tim starim d\u017eipovima. Oni se proizvode lokalno, a delove mahom uvoze iz Japana. Obojeni su svim mogu\u0107im bojama. Obi\u010dno na sebi imaju neku ilustraciju i razli\u010dite \u201cdubokoumne\u201d poruke. Unutra\u0161njost im i nije toliko \u0161arenolika, i prili\u010dno je sku\u010dena za dimenzije prose\u010dnog Balkanca. Kartu pla\u0107ate tako \u0161to pare dajete susedu do vas, koji ga prosle\u0111uje onom ko je do njega, i tako u krug dok ne stignu do prozor\u010deta kroz koje ih tutnu voza\u010du. Sem ako pare ne do\u0111u u ruke na\u0161oj drugarici i saborkinji u seoskom turizmu, ispijanju piva i vo\u017enji \u0161arenim d\u017eipnijima, jer ona je spremna da \u017ertvuje glavu kako bi do\u0161la do voza\u010da sama i iskusila to zadovoljstvo pru\u017eanja ruke kroz prozor\u010de. A \u017eena od 175cm bukvalno mo\u017ee izgubiti glavu u tom sku\u010denom prostoru.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Tu se na\u0161a avantura po Baguiu veselo zavr\u0161ava. Zbog lo\u0161e organizacije propustismo priliku da vidimo mumije, zbog pijan\u010denja u sred belog dana propustismo pivaru i Tam Avan selo. No nekako mi se \u010dinilo na kraju dana, da je malo ko bio uplakan zbog toga. O mukama koje su sledile, vi\u0161e u narednim postovima.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t