{"id":159,"date":"2010-08-28T23:32:12","date_gmt":"2010-08-28T15:32:12","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=159"},"modified":"2024-04-18T10:37:54","modified_gmt":"2024-04-18T10:37:54","slug":"produzeni-vikend-na-alpima","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=159","title":{"rendered":"Produ\u017eeni vikend na Alpima"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tDan prvi: Dolazak u \u0160unau (Sch\u00f6nau)\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Po\u010deli smo dan rano. Previ\u0161e rano. Oko \u0161est ujutru nam je kretao voz iz Frankfurta za Minhen. Voz superbrz, prazan i tih. U tom momentu \u010dinilo mi se dosadno tih. Nekih dva sata kasnije, po\u017eele\u0107u tu ti\u0161inu. U Minhenu uhvatismo slede\u0107i voz, voz za Frajlasing (Freilassing). Voz spor, prepun i preglasan. Ja sedim, naslonjena na Miljana, \u010deznem za ti\u0161inom.Da, ba\u0161 onom ti\u0161inom koju nisam umela da cenim dva sata ranije. U Frajlasingu uhvati\u0161mo poslednji voz do na\u0161eg kona\u010dnog odredi\u0161ta \u2013 \u0160unau. Voz brzine ba\u0161 kako treba, prazan i tih. Ja gledam kroz prozor u okolna brda i u\u017eivam. Silazimo na stanici i kre\u0107emo pe\u0161ke do pansiona.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Alpsko selo \u0160unau nalazi se na krajnjem jugu Nema\u010dke, u pokrajni Bajern, nacionalnum parku Berhtesgaden (Berchtesgaden). Okru\u017een sa svih strana Austrijom, sem severo-zapadnog prolaza koji ga spaja sa ostatkom Nema\u010dke. Selo se prostire na severnom delu ledni\u010dkog jezera Kunig (K\u00f6nigssee). Seoce malo, turisti\u010dko, sa tipi\u010dnom alpsko-bajernskom arhitekturom. Sve ku\u0107ice kao po kalupu, bele, prostrane sa drvenim \u0161alonima, drvenim ogradama na terasama i drvenim ukrasima ispod krova. Svaka terasa ukra\u0161ena raznobojnom cve\u0107em: bela, crvena, plava, roza, \u017euta, pa opet bela i tako redom u krug. Svako dvori\u0161te sa uredno pot\u0161i\u0161anom travom i ukrasnim \u017ebunjem, lejama raznobojnog cve\u0107a, drvenim klupama, konjskim kolima, po kojom fontanom. Svaka soba sa terasom i pogledom na planine. Kada sam tra\u017eila sobu, ve\u0107ina pansiona se hvalila slikama svog enterijera; prostrani kreveti, drveni name\u0161taj sa neverovatnim detaljima i vrlo \u010desto krstom ili ikonom iznad kreveta. Iz istog razloga je ve\u0107i deo istih, automatski izba\u010den iz izbora. Dodu\u0161e, nisam nimalo bila iznana\u0111ena. Bavarci su poznati kao najreligiozniji od svih Nemaca. Poznati su i po tome \u0161to misle da su bolji od ostalih Nemaca na \u0161ta, sude\u0107i po ovom malom alpskom seocetu, imaju pravo. Idili\u010dnu sliku dopunjavala su i rasuta stada goveda po okolnim livadama, kao i lokalci u svojim narodnim no\u0161njama spremljeni pre za paradu nego da vas uslu\u017ee u lokalnom restoranu ili vam po\u017eele gostoprimstvo u svom pansionu.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Prvi dan provedosmo u obilasku sela, lociranju \u017ei\u010dare, polazi\u0161ta brodova (ne, nije to luka) i kratkog izleta po obli\u017enjoj \u0161umi i okolnim vidikovcima. Posle gotovo osam sati provedenih po vozovima snage za vi\u0161e nismo uspeli da na\u0111emo, te se premoreni vratismo u pansion.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tDan drugi: \u0160etnja me\u0111u oblacima\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Nedostajale su mi planine. Nedostajao mi je pogled sa 2000+ metara. Sa te visine sve izgleda druga\u010dije. Rutu za taj dan sam birala tako da bude duga, ali ne previ\u0161e duga jer nismo u najboljoj kondiciji; da bude visoka ali ne previsoka jer mene hvata visinska bolest na nekim sme\u0161nim visinama. Dodu\u0161e u ovom delu Alpa nije ni bilo bojazni od toga. Opet, nisam \u017eelela ni da se penjemo 2000 metara zbog gore pomenute lo\u0161e kondicije. Izbor je pao na osvajanje \u0160najb\u0161tajn vrha (Schneibstein 2276m), gde bi nam lokalna \u017ei\u010dara pritekla u pomo\u0107 prvih 1200m. Ovaj vrh nalazi se isto\u010dno od jezera Kunig, prakti\u010dno na granici sa Austrijom. Dobar deo ove pe\u0161a\u010dke putanje je po prirodnoj granici Austrije i Nema\u010dke.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Dakle, krenusmo tog sun\u010danog jutra \u017ei\u010darom od jezera (604m) do poslednje stanice \u017ei\u010dare \u2013 Gorska stanica Jenerban (Jennerbahn Bergstation \u2013 1802m). Znam, varali smo najgore ali sa ovom kondicijom trebalo bi nam tri dana da savladamo tu visinu. Prvih kilometar i po je zapravo blaga nizbrdica, lagana \u0161etnja po \u0161ljunkovitom \u0161irokom putu, preko \u010distine. Oko nas jo\u0161 uvek zelene livade, prijatne blage uvale i tek u daljini golet i kr\u0161. Ovaj, pitomi deo staze zavr\u0161ava se pored planinarskog doma Carl-v.-Stahl Haus (1728m). Nakon ove stanice zapravo kre\u0107e planinarenje. Staza, jo\u0161 uvek utabana ali bez \u0161ljunka, sa krupnijim kamenjem, koje vremenom prelazi u kamen\u010duge. Neretko, uz noge morali smo da koristimo i ruke za penjanje. Iako bi \u010dovek mogao da pomisli da \u0107e masa ljudi koju smo usput sreli po\u010deti polako da odustaje, to se zapravo nije dogodilo. \u201cSaobra\u0107aj\u201d je poprili\u010dno gust na Alpima. Ljudi su dru\u017eeljubivi i uglavnom stariji. Ako izuzmemo idiotski par sa troje male dece, od kojih je najstarije svega duplo ve\u0107i od kamenja po kojem se pentra. Najmla\u0111e je bilo u onim planinarskim nosiljkama za decu sa svega nekih 10ak meseci histeri\u010dno pla\u010du\u0107i. Iako se ja ne uzbu\u0111ujem mnogo kada vidim kretenske roditelje, ovog puta sam zaista po\u017eelela da ih sve izmlatim govnjivom motkom.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Iznervirana tim idiotizmom, nekako savladah tu prvu prepreku bez mnogo muka. Nakon nje nizali su se kao slojevi torte; ona ru\u017ena spr\u017eena planinska trava sa niskim planinskim \u017ebunjem, pa onda red kamenja, pa opet \u017ebunje, pa opet kamenjar, i tako do vrha konstantnom uzbrdicom. A onda pogled. Onaj pogled koji mi je toliko nedostajao. Modro nebo sa \u0161nenokle oblacima. Goli kr\u0161eviti vrhovi na sve strane sveta, poneki zaklonjeni oblacima, praveci maglu planinarima po susednim vrhovima. Pravimo pauzu za u\u017eivanje u zaslu\u017eenom odmoru, vanrednom pogledu i ranom ru\u010dku. Pomislih, nakon 3 sata pe\u0161a\u010denja, 550 osvojenih metara i oko \u010detiri pre\u0111ena kilometra, kako je najte\u017ei deo pro\u0161ao i kako nam predstoji \u010disto u\u017eivanje od nekih 14km do kraja. Oh, kako sam samo bila u zabludi. Kako posle ki\u0161e uvek do\u0111e sunce, tako i posle uzbrdice uvek sledi nizbrdica koja je \u010desto zapravo jednako naporna kao i uzbrdica.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Slede\u0107a stanica je bilo malo ledni\u010dko jezero u sred ni\u010dega Silajn (Seeleinsee 1809m). Pred nama je bilo 4km dugo pe\u0161a\u010denje po krupnom kamenjaru nakon \u010dega je trebalo da budemo nekih 400m nadmorske visine ni\u017ee. Sre\u0107a, sre\u0107a, radost za na\u0161a gradska kolena. Kako su sve ovo visine od 1800+ m zeleno postaje imaginarna boja. Dakle, ti hoda\u0161 po kamenju, oko tebe je kamenje i neki tamo vrhovi u daljini su opet beli, ali ne sne\u017eno beli nego kameno beli.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Preterujem malo, opaljena suncem, ima trave, samo ona nije zelena nego \u017euta i kratka iako je niko ne kosi sa razbacanim igli\u010dastim \u017ebunjem koje ja od milo\u0161te zovem retardirane jele. Kako je konstantno duvao hladnjikavi vetar nismo ni prime\u0107ivali koliko je sunce zapravo jako. Posledice evo trpim i nedelju dana kasnije. Stigosmo do jezera nakon nekih sat i po \u0161etnje. Jezero je stvarno malo i toliko bistro da mu se dno vidi sa nekoh desetak metara visine. Do obale nismo silazili prestravljeni prizorom golih Nemaca kojima voda nije bila previ\u0161e hladna za kupanje.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Ostatak puta je vodio kroz \u0161umu, i kasnije delom preko zelenih \u0161irokih poljana po kojima su goveda lenjo pasla. U stvari, verovatno krave i nisu tako lenje \u017eivotinje ali tako usporene, dok pre\u017eivaju le\u017ee\u0107i po travi, tu i tamo pru\u017eaju\u0107i vrat da napune usta sve\u017eom travom deluju tako lenjo i tromo. Poslednjih tri-\u010detiri kilometra do sela pado\u0161e mi zapravo najte\u017ee. U glavi su mi se smenjivale misli: \u201caaaaa\u2026 ne mogu vi\u0161e nizbrdo\u201d, \u201cmora\u0161!\u201d, \u201caaaaa\u2026 ne mogu vi\u0161e nizbrdo\u201d, \u201cmora\u0161!\u201d,i tako u krug do seoskog asfalta. Asfalta koji je bio vreo, bez hlada, ali barem ravan. Tek nakon povratka u pansion i tu\u0161iranja primetih koliko me je ispeklo Sunce. Vrat, deo le\u0111a i ruke nezdravo crveni. No bez obzira na sve, \u0161etnja vredna svih muka. Puno puta sam se budila tu no\u0107 zbog bolova od opekotina i silnog premora, ali sa osmehom na usnama i slatkim mislima o onom neverovatnom pogledu.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tDan tre\u0107i: Ledni\u010dka jezera\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Na ju\u017enoj strani Kunig jezera (K\u00f6nigssee), na samo 800m ju\u017enije prostire se Gornje jezero (Obersee). Izgleda da sam pred polazak imala neki nagli napad mudrosti. Te sam tako u toj silnoj mudrosti predvidela da \u0107emo verovatno tog tre\u0107eg dana biti mrtvi umorni od drugog, te da treba da osmislim neke opu\u0161taju\u0107e aktivnosti. Te tako se na po\u010detku tre\u0107eg dana obresmo u turisti\u010dkom brodi\u0107u koji vozi po Kunig jezeru poku\u0161avaju\u0107i da razumem sve one informacije brodskog vodi\u010da: \u201c\u2026 sa va\u0161e leve strane\u2026\u201d, \u201d sa va\u0161e desne strane\u2026\u201d, ne\u0161to o tome kako odse\u010deni kameni zidovi oko jezera izazivaju eho. Onda je brodi\u0107 stao, kapetan do\u0161ao na sredinu, otvorio vrata, pa\u017eljivo se popeo na klupicu i krenuo da duva u trubu prekidaju\u0107i na trenutke kako bi putnici nesmetano mogli da oslu\u0161nu eho. Na kraju je krenuo sa kapom po brodi\u0107u skupljaju\u0107i pare, \u0161to mene podseti na smara\u010de po prevozu te mu ne dadoh ni centa.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Jezero je okru\u017eeno tim visokim stenama i totalno nepristupa\u010dno, podse\u0107a na frojdove. Nije da sam videla neki, ali eto nekako fjordove ba\u0161 tako zami\u0161ljam. Na desnoj strani postoji manja uvala na kojoj se nalazi crkvica (St. Bartholomew) i restoran. Deluje simpati\u010dno iz daljine te smo \u010dak na povratku svra\u0107ali da je vidimo ali generalno, mene ba\u0161 i nije impresionirala. Jedna od zanimljivosti je i samo ime jezera. Re\u010d K\u00f6nig na nema\u010dkom zna\u010di kralj, ali to nije izvorni oblik imena. Te jezero tako nije kraljevsko nego njegovo ime poti\u010de od uticajne lokalne porodice Kuno. Preko zime se celo jezero zaledi i preko pojedinih delova se mo\u017ee pe\u0161a\u010diti bez problema, mada je u istoriji zabele\u017eeno vi\u0161e nesre\u0107a. Vo\u017enja po jezeru traje oko sat vremena i ovi turisti\u010dki brodi\u0107i su jedini koji imaju dozvolu da plove po njemu. Ovo je ujedno i jedini na\u010din da se do\u0111e do Gornjeg jezera, sem planinarenja preko okolnog kr\u0161a.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Gornje jezero je mnogo pitomije. S jednog na drugi kraj jezera se dolazi kratkom \u0161etnjom kroz \u0161umu. Staza kroz \u0161umu je pripitomljena, \u0161ljunkovita i pretrpana turistima. Kako je dan bio pretopao za na\u0161e izgorele vratove nismo se dugo zadr\u017eavali ve\u0107 se vrati\u0161mo u rano popodne za \u0160unau.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tDan \u010detvrti: Danas nam je divan dan\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Pre jedno dva-tri meseca upitah dragog: \u201cGde \u0107e\u0161 da te vodim za ro\u0111endan? Pariz ili \u0160varcvald?\u201d On re\u010de \u0160varcvald. Verovatno samo zato \u0161to je \u017eeleo meni da udovolji, ali za to valjda i slu\u017ee i mu\u017eevi, i \u017eene, i brakovi. Kako smo na kraju zavr\u0161ili na Alpima umesto u Crnoj \u0161umi vi\u0161e se i ne se\u0107am, verovatno surfuju\u0107i u potrazi za sme\u0161tajem naleteh na neke lepe slike ovog kraja. Umesto svega toga mogli smo da \u0161etamo Jelisejskim poljima. Nije da ja marim, jer ja fan Pariza i ostalih metropola nikad nisam bila, ali eto moj dragi ba\u0161 sanja da mi \u0161etamo po tim poljima, skaku\u0107emo dr\u017ee\u0107i se za ruke i pevu\u0161imo: \u201cAux Champs-\u00c9lys\u00e9es\u201d u NOFX<\/a> verziji \ud83d\ude42<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Te tako taj divan dan zapo\u010de\u0161mo u alpskom seocetu. Nakon doru\u010dka uputismo se ka Minhenu. Nekako, odlazak vikendom do nekog drugog grada mi se uvek \u010dinio kao gubljenje vremena te ajde ovako da iskoristimo priliku kada je ve\u0107 uz put jer te\u0161ko da bismo ikada planski do\u0161li u posetu ovom gradu. Krenusmo pe\u0161a\u010dkom zonom, kre\u0107u\u0107i se ka reci u \u017eelji da pro\u0161etamo pored iste i nekako usput kraji\u010dkom oka primetih indijski restoran u jednoj od sporednih uli\u010dica. Kako je indijska hrana i njemu i meni omiljena, isti je bez dvoumljenja izabran kao idealan za ro\u0111endanski ru\u010dak. Restoran prijatan, u\u0161u\u0161kan u gomilu jastuka, te\u0161kih zavesa i \u0161arenih stoljnjaka sa tihom opu\u0161taju\u0107om muzikom u pozadini. Konobarica neo\u010dekivano evropski bleda plavu\u0161a, no izuzetno ljubazna i draga, donosi supu na ra\u010dun ku\u0107e, zatim glavno jelo u kojem se halapljivo davimo zalivaju\u0107i ga belim vinom. Kuvar brka, sa onim sme\u0161nim brcima zasukanim navi\u0161e i turbanom na glavi, donosi nan sa sirom u pletenoj korpi i spu\u0161ta je na sto sa blagim naklonom i ljubaznim osmehom. Na kraju naravno i pi\u0107e na ra\u010dun ku\u0107e. Razmi\u0161ljam kako je vanredno neobi\u010dno da dobijamo toliko poklona od ljudi koji \u010dak i ne znaju da je Miljanu ro\u0111endan. Od restorana kre\u0107emo u \u0161etnju kraj reke. Sa desne strane, na ostrvu na kojem se nalaze neki od muzeja, svira bend<\/a>. Njih desetak, sa raznim duva\u010dkim instrumentima, dok peva\u010d peva (repuje?) kroz megafon. I zvu\u010de nestvarno fantasti\u010dno. Zezam Miljana dok se ljubakamo i skaku\u0107emo uz muziku, kako je zaista bilo te\u0161ko organizovati svirku u sred Minhena, te kako sam se ba\u0161 namu\u010dila oko tog dela poklona. Nastavljamo nakon uli\u010dnog koncerta \u0161etnju kroz minhenske parkove zgro\u017eeni nudistima u lokalnom parku nazad ka stanici i kasnije ka Frankfurtu. Mogu jo\u0161 sto godina u Nema\u010dkoj provesti ali nikada ne\u0107u uspeti da shvatim tu ludu potrebu Nemaca da budu goli.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
<\/div>\n <\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Utorak. Jutro. Spremamo se za posao. Mesto na kojem ni on ni ja ne \u017eelimo da budemo u tom trenutku. \u017divot je tako bizaran izme\u0111u dva odmora.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t