{"id":1846,"date":"2016-10-08T07:25:19","date_gmt":"2016-10-07T23:25:19","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=1846"},"modified":"2024-04-02T05:41:35","modified_gmt":"2024-04-02T05:41:35","slug":"sveto-trojstvo-prambanan","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=1846","title":{"rendered":"Sveto trojstvo – Prambanan"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Nakon vrlo uzbudljivog dana u obilasku budisti\u010dkog Borobudura, hri\u0161\u0107anske Koko\u0161ije crkve i par manjih hramova u povratku ka D\u017eogd\u017ei, narednog dana smo krenuli u pohode najve\u0107em Hindu kompleksu na Javi. Ovaj kompleks je na svega 17km od D\u017eogd\u017ee pa smo taj dan bili po\u0161te\u0111eni preranog ustajanja. Voza\u010d nas je \u010dekao jednako nasmejan i ljubazan. Za ta dva dana provedena sa njim ve\u0107 smo shvatili da je najgori navigator na svetu. Ali je bio zaista dobar voza\u010d, a uz to i prijatne naravi, te smo bili vrlo zadovoljni svojim izborom. Izgledao je kao svaki prose\u010dan Indone\u017eanin. Za bar pola glave ni\u017ei od mene, tamnoput, mr\u0161avkast i sitan. Crne, kratko pod\u0161i\u0161ane kose, cakle\u0107ih krupnih o\u010diju i neumornog osmeha. Indone\u017eani, za razliku od Kineza, Japanaca i Koreanaca, imaju izuzetno krupne o\u010di i puna usta. To ih \u010dini lepu\u0161kastim na de\u010diji na\u010din. Previ\u0161e su niski i sitni da bih ja, ili neko drugi mojih gabarita, na njima i\u0161ta mu\u017eevno na\u0161ao.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Do kompleksa smo stigli oko sedam. Ve\u0107 se podosta ljudi vrzmalo naokolo. Ovog puta mahom smo bili okru\u017eeni lokalcima. Ulazi su na ovim kompleksima odvojeni za Indone\u017eane, te smo na na\u0161em, turisti\u010dkom ulazu bili sami. Tu nas je do\u010dekala najneljubaznija devojka na svetu. Svi mi ponekad ustanemo na levu nogu. Neki od nas i vi\u0161e dana zaredom. I to je sasvim normalno u ostatku sveta, ali u zemlji ljubaznih ljudi ona je \u0161tr\u010dala poput crne ovce. Ta njena nadrndanost nas je silno zabavljala. Ali, u neku ruku, davala je tom narodu ljudsko obli\u010dje ponovo. Zaklju\u010dili smo, da ta njihova milo\u0107a nije posledica geneti\u010dke mutacije nego stvar izbora. Kao takva, izabrana, a ne nametnuta, bila nam je jo\u0161 dra\u017ea.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Ovog puta ve\u0107 sa ulaza smo mogli da vidimo Prambanan hramove. Prambanan je nastao u 9.veku, sli\u010dno kao Borobudur. S obzirom da se u to vreme \u010desto de\u0161avalo da u vladarskoj porodici, \u017eena veruje u Budizam, dok se mu\u017e posve\u0107uje Hinduizmu, ili obrnuto, ovo nije neuobi\u010dajeno. Prambanan je kompleks hramova posve\u0107en Svetom trojstvu. Iako u vreme nastanka Hinduizma nisu definisali i prepoznavali termodinami\u010dke zakone u obliku u kojem mi o njima u\u010dimo na \u010dasovima fizike danas, bilo im je vi\u0161e nego jasno da ne\u0161to ne mo\u017ee doveka trajati. Da bi ne\u0161to postalo, ne\u0161to drugo mora da nestane. Te su svoje Bo\u017eanstvo podelili na tri dela: onog koji kreira \u2013 Brahma, onog koji odr\u017eava \u2013 Vi\u0161nu i onog koji uni\u0161tava, tj. prevodi u novo stanje \u2013 \u0160iva. Tri najve\u0107a hrama su posve\u0107ena upravo njima. Naspram svakog od njih nalazi se manji hramovi posve\u0107eni njihovim nosa\u010dima, jer svako od ovih bo\u017eanstava je prikazano na le\u0111ima svog ljubimca: \u0160iva na biku Nandi, Brahma na labudu Hamsi i Vi\u0161nu na jastrebu Garudi. Hramovi su ukra\u0161eni reljefima jednako dobro o\u010duvanim kao oni sa Borobudura. Meni za nijansu lep\u0161i i zanimljiviji, jer su Hindu bo\u017eanstva obi\u010dno kitnjastija, sa vi\u0161e detalja.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Dok sam se pripremala za put \u010ditala sam blogove raznih ljudi koji su posetili Borobudur. Zaprepastilo me je kako je gotovo svaki post spomenuo koliko im je naporan posle nekog vremena obilazak postao, jer su ih ljudi na svakom koraku zaustavljali i pitali da se slikaju zajedno. Na\u0161e iskustvo na Borobuduru nije bilo tako ekstremno, svega nas je jedna grupa srednjo\u0161kolaca zaustavila. Nisam shvatila \u010demu tolika kuknjava pomenutih blogera. Nije mi padalo na pamet, da smo ranim obilaskom, zapravo izbegli najve\u0107u gu\u017evu i samim tim masovno slikanje. Kako smo u Prambanan stigli relativno kasno, i bili okru\u017eeni morem ljudi od starta, ubrzo smo otkrili za\u0161to bi neko tro\u0161io redove svog putopisa na takvu stvar. Naime, nismo stigli ni da do\u0111emo do prvog hrama, kad nas zaustavi sredov\u010dna Indone\u017eanka. Nije pri\u010dala engleski ali nam je jasno stavila do znanja da bi da nas slika sa svojom devoj\u010dicom, koju je gurala ka nama dok je podizala aparat u vis. I bar desetak njih iz obli\u017enje grupe je nasmejano dovikivalo: \u201cFoto! Foto!\u201d. Stali smo poslu\u0161no.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Sme\u0161im se dok \u010du\u010dim i grlim zbunjeno dete koje stoji kraj mene. S druge strane Miljan u istoj pozi. Zadovoljna mama klima glavom.
\u0160kljoc.
Zatim dodaje aparat \u017eeni pored nje i utr\u010dava u kadar sa nama.
\u0160kljoc.
Svi sre\u0107ni i uzbu\u0111eni. Zatim dolazi jo\u0161 jedna.
\u0160kljoc.
Pa neka nova deca.
\u0160kljoc. \u0160kljoc.
Onda strina, tetka i ujna. Jedna po jedna. Onda, dve po dve. Na kraju sve tri zajedno.
\u0160kljoc. \u0160kljoc. \u0160kljoc. \u0160kljoc. \u0160kljoc.
E sad sestre od tetke sa snajinom jetrvom.
\u0160kljoc.
Odguruju jetrvu.
\u0160kljoc.
Ponovo neko od dece. Ovog puta dolazi samo i penje nam se na glavu.
\u0160kljoc. \u0160kljoc.
Uzbu\u0111enje raste. Kolona za slikanje tako\u0111e. Na\u0161i osmesi prerastaju u smeh.
\u0160kljoc. \u0160kljoc. \u0160kljoc.
Ose\u0107am se kao zvezda!
\u0160kljoc.
Uvi\u0111am da se sa pojedinim \u017eenama sad ve\u0107 slikamo po deseti put. Al\u2019 ne marimo ni mi, ni one.
\u0160kljoc. \u0160kljoc.
Gledam Miljana koga cela situacija zabavlja koliko i mene. Pozira sre\u0107an i ushi\u0107en. Zvocam mu kroz zube, uz osmeh naravno da ne kvarimo sliku: \u201cA meni ne\u0107e\u0161 da pozira\u0161, jel?\u201d
\u0160kljoc. \u0160kljoc.
Zaboravljamo na vreme. Ovome i tako nema kraja.
\u0160kljoc.
Svi zadovoljni pljeskaju na kraju i di\u017eu palac u znak odobravanja. Slikanje zavr\u0161eno.
A???? Kad pre? Ja ho\u0107u jo\u0161! Pitam ho\u0107e li neka od njih sad da se slika sa mnom? Nastaje op\u0161ta pometnja. Ko \u0107e mi biti bli\u017ee? Ko \u0107e stati u prvi rad? Ko u drugi? Svi se otimaju za mesto i sve bi da stanu u kadar.
\u0160kljoc.
\u0160kljoc. \u0160kljoc. \u0160kljoc. \u0160kljoc. \u0160kljoc. \u0160kljoc.
Tu se opra\u0161tamo. Nakon pola sata, kona\u010dno kre\u0107emo u obilazak hramova. Hramovi su super, ali ja bih da se slikam.
\u0160kljoc.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Prambanan je velik kompleks. Sem hramova posve\u0107enih Svetom trojstvu, u okviru istog parka nalaze se ostaci drugih hramova. Prili\u010dno je prostran taj park. Dok smo \u0161etali po okolnim ru\u0161evinama, zbunjivali su nas lokalci. Sedeli su familijarno, u parovima ili manjim grupama, u hladovini drve\u0107a. Ispijali svoja hladna pi\u0107a i jeli \u0111akonije koje su verovatno to jutro pripremali pred izlet u park. Sve bi izgledalo kao idili\u010dna slika ljudi na pikniku, kao bilo gde u svetu, da svuda naokolo nisu bili ogromni kavezi sa egzoti\u010dnim pticama. Egzoti\u010dne ptice, posebno razli\u010dite vrste papagaja, su naj\u010de\u0161\u0107i ku\u0107ni ljubimci na Javi. Generalno se ljudi u Jugoisto\u010dnoj Aziji mnogo \u010de\u0161\u0107e od Evropljanja odlu\u010duju za ptice kao ku\u0107ne ljubimce. Ono \u0161to nismo mogli da doku\u010dimo je, da li su ovi ljudi izveli svoje ptice u \u201c\u0161etnju\u201d, ili ih mo\u017eda prodaju, ili poklanjaju. D\u017eogd\u017ea je poznata po svojoj pti\u010djoj pijaci, na kojoj se pored ptica prodaju i druge vrste egzoti\u010dnih \u017eivotinja. Poznata je ta pijaca i po silnim skandalima vezanim za krijum\u010darenje \u017eivotinja, te smo je zaobi\u0161li u velikom luku.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Zaobi\u0161li smo Lumbung i Bubrah, i njzad stigli do budisti\u010dkog hrama Sevu (Sewu). Veruje se da je ovaj hram izgra\u0111en pre Borobudura i da je tada\u0161nem vladaru slu\u017eio kao glavno svetili\u0161te. Na kapiji stoje dva debelju\u0161kasta kamena kipa sa svojim toljagama. Sve prili\u010di atmosferi kakvog groblja starog, istro\u0161enog kamenja. Ti kameni blokovi su uredno poslagani u manje gomile. O\u010digledno \u010dekaju da arheolozi doku\u010de koji deo treba s kojim uklopiti, i slo\u017ee poput kakve slagalice neki od uru\u0161enih svetili\u0161ta. \u0160etali smo okolo, peli se na gra\u0111evine koje su arheolozi uspeli da rekonstrui\u0161u i svako malo zastajkivali da poziramo radoznalim lokalcima ili slikamo te kamene gromade.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Ve\u0107 uveliko iscrpljeni jakim suncem, uputili smo se nazad ka kolima. Prate\u0107i strelice ka izlazu, uo\u010dili smo da \u0107emo morati ponovo kroz market, sli\u010dan onom koji smo na\u0161li na izlazu iz Borobudura. S tim da je bilo skoro podne, market pun ljudi, bu\u010dan i prebukiran. Vrzmali smo se okolo u potrazi za alternativnim izlazom, no nikako ga nismo nalazili, te na kraju odlu\u010dismo da se provu\u010demo kroz ulaz. Treba li pominjati da je nadrndala Indone\u017eanka, nezadovoljno protestvovala? No u toj mrzovolji, verovatno je mrzelo i da se pregoni sa nama, te nas propusti na kraju. Kad smo stigli do kola, na\u0161eg voza\u010da nije bilo, te posedasmo u hladovinu. Bili smo prili\u010dno iscrpljeni i gladni, ali nas je mrzelo da se makljamo naokolo po toj vru\u0107ini. Do nas su sedele tri Indone\u017eanke. Jedva da je pro\u0161lo par minuta pre nego \u0161to nam se jedna od njih obrati. Doma\u0107inski nas je nutkala pohovanim tofuom i ljutim papri\u010dicama. Usput nas je obasipala morem pitanja. Sve \u017eivo su htele da znaju. I odakle smo. I da li smo gladni. I gde smo krenuli. I gde smo odseli. I da li smo gladni. I ko nam je voza\u010d. I kako nam se svi\u0111a Indonezija. I kako nam se svi\u0111aju Indone\u017eani. I naravno, da li smo gladni. To da li smo gladni je uporno bilo pra\u0107eno poturanjem ogromne kutije sa pohovanim \u0111akonijama. Ja sam halapljivo prihvatala hranu, kad god bih bila ponu\u0111ena. A nakon par minuta, kad su mi sve tri postale najbolje drugarice jer smo se slo\u017eile da mi je mu\u017e mnogo lep, ose\u0107ala sam se dovoljno slobodno da im pro\u017edirem hranu \u010dak i kad kutiju ne guraju pred mene. Onda smo krenule, kao najbolje drugarice da se slikamo do besvesti. One nasmejane, ja musava i punih usta. Zatim su krenule da se sve odreda slikaju s mojim mu\u017eem. To najbolje drugarice ne rade jedna drugoj, ali bila sam prezauzeta krkanjem da bih negodovala. Vreme je s njima letelo. Kutija se praznila. Jedna od drugarica se doseti da bi sad posle ru\u010dka mogli biti \u017eedni, te nam bri\u017eno tutnu vodu u ruke. Kako nas nahrani\u0161e, napoji\u0161e i islika\u0161e, sti\u017ee i na\u0161 voza\u010d. Oprostili smo se kao da smo sto godina drugovale. Takav entuzijazam u mahanju, za kolima koja se gube iz vide, imaju samo mala deca i moje indone\u017eanske drugarice.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Planirala sam da vrlo studiozno \u0161etam me\u0111u tim hramovima i ruinama, bave\u0107i se istorijskim, kulturnim, religioznim, arhitektonskim informacijama. Ali eto nisam. Bilo mi je vru\u0107e. I bila sam uglavnom previ\u0161e iscrpljena. I \u017eedna. I gladna. I samo polu prisutna. Ali silno raspolo\u017eena za slikanje. I \u0107askanje sa Indone\u017eanima. I za jedenje tofua. I ljutih papri\u010dica. Na kraju, iskreno, ne mislim da sam mnogo propustila zapostavljaju\u0107i Prambanan.<\/p>

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t