{"id":2086,"date":"2018-04-04T10:50:29","date_gmt":"2018-04-04T02:50:29","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=2086"},"modified":"2024-04-01T03:18:19","modified_gmt":"2024-04-01T03:18:19","slug":"kako-sam-se-zaljubila-u-galapagos","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=2086","title":{"rendered":"Kako sam se zaljubila u Galapagos"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Na aerodrom u Kitu stigli smo pre sedam tog jutra. \u017durili smo da odemo. U gradu smo proveli prethodan dan i ostali prili\u010dno ravnodu\u0161ni. Nije da Kito nema \u0161ta da ponudi, nego smo mi u njega do\u0161li nezainteresovani i premoreni. Premoreni od ljudi. \u017deljni divljine, prirode, mira. Uostalom trebalo je do\u010dekati svoj red na \u0161alteru na kojem se pla\u0107aju \u201culaznice\u201d za Galapagos, a onda i pre\u0107i specijalnu kontrolu. Sve to je delovalo mnogo ozbiljnije kada sam o tome \u010ditala na netu. U\u017eivo, to je najobi\u010dniji skener, a slu\u017ebenici na njemu poluzainteresovani za sadr\u017eaj na\u0161in torbi. Mogla sam komotno i krokodila preneti u rancu.
Leteli smo preko Gvajakilija. Ne se\u0107am se koliko je let dug, ostao mi je u se\u0107anju samo ose\u0107aj razo\u010darenja \u0161to ostrva iz vazduha nismo videli. Bilo je obla\u010dno i ki\u0161no kada smo sletali. Grad je blizu aerodroma i vozili smo se svega 10tak minuta do hotela. Grad i nije grad u urbanisti\u010dkom smislu, pre naseobina sa 6000 du\u0161a. Kao na ve\u0107ini pacifi\u010dkih ostrva, arhitektura je bila neimpresivna. Uz put su se nizale dvospratnice, bez ikakvog \u0161arma. Ni hotel u kom smo odseli nije izgledao preterano impresivno. Vlasnik je zato nadoknadio sve svojom harizmom. Do\u010dekao nas je sa tim tipi\u010dnim pacifi\u010dkim osmehom i sa svim vremenom ovog sveta koje je bio spreman da tro\u0161i na nas. Izdeklamovao nam je, kao pesmicu, sve ostrvske znamenitosti i posle nekih pola sata kona\u010dno nas odveo u sobu. Izleteli smo \u010dim smo ostavili stvari i sa nestrpljenjem krenuli ka pla\u017ei koja je bila samo jednu ulicu ni\u017ee, kako bi na\u0161li neko mesto za ru\u010dak.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Prvo iznena\u0111enje \u010dekalo nas je ve\u0107 na kraju na\u0161e ulice. Sa strane, kraj puta, le\u017eao je morski lav. Otvorio je o\u010di, konstatovo da smo tu, zatvorio o\u010di i nastavio da kunja, poput kakve uli\u010dne d\u017eukele. Ni najmanje ga nije interesovala moja preterana reakcija na njegovo bivstvovanje. Ja sam oko njega uzbu\u0111eno poskakivala, ponavljaju\u0107i uporno: \u201cVidi Miljane morski lav! Vidi kako nas kulira! Vidi kako je leeeep!\u201d. Shvatala sam da je suludo \u0161to mu sve to ponavljam, jer on jednako odu\u0161evljen stoji kraj mene, i da je moja potreba da uperim prst u \u017eivotinju i vu\u010dem Miljana za majicu vi\u0161e nego komi\u010dna, ali prestati nisam mogla. Bila sam toliko uzbu\u0111ena da mi je srce ubrzano lupalo a ose\u0107aj topline i sre\u0107e se \u0161irio celim telom. Retki su momenti kada sam toliko uzbu\u0111ena da celo moje telo reaguje na vi\u0111enu ili do\u017eivljenu stvar. Trebalo mi je neko vreme da odvojim o\u010di od te pospane \u017eivuljke i primetim drugu, samo par metara dalje. A onda krenem u naletu odu\u0161evljenja da stiskam Miljanovu ruku, i vu\u010dem ga sa nestrpljenjem, od jedne do druge \u017eivotinje. Gospodin morski lav broj dva, je jednako nezainteresovano kuntao kao i njegov ro\u0111ak kojeg smo prvo sreli. Ja sam za njih bila samo jo\u0161 jedan prolaznik na koje su sasvim oguglali, dok su oni za mene bili jedinstveno i posebno iskustvo. Ne znam koliko smo vremena proveli tu, kraj njih u tom transu, pre nego \u0161to smo nastavili uz more. I jedva da smo pre\u0161li par metara, do prve, male pla\u017ee. Pe\u0161\u010dana pla\u017ea sa velikim kamenjem i kolonijom morskih lavova. Pla\u017ea je ogra\u0111ena drvenom ogradom, koja treba da spre\u010di morske lavove da izlaze na put i okolne drvene, pe\u0161a\u010dke staze. Ono malopre\u0111a\u0161nje uzbu\u0111enje, preraslo je u potpunu euforiju kad smo si\u0161li do pla\u017ee. Na sve strane, le\u017eali su morski lavovi. Svih veli\u010dina, od onih malenih od jedva pola metra do ogromnih \u017eenki preko metar i po. Lenjo su se sun\u010dali na pla\u017ei, me\u0111usobno isprepletani ili nabijeni jedni pored drugih. S vremena na vreme bi se dovikivali, mlatarali perajima da rasteraju muve ili \u010de\u0161kali me\u0111usobno. Mi smo stajali opijeni tom slikom ispred nas. Sve nam je bilo \u010dudno, i ta blizina divljih \u017eivotinja i to njihovo totalno odsustvo straha. Taj prizor, ta ose\u0107anja, celokupni doga\u0111aj je bio jedinstveno iskustvo. Nikada nisam iskusila ni\u0161ta sli\u010dno. Kao da smo se na\u0161li u kakvom raju, u kojem ljudi kona\u010dno obitavaju sa \u017eivotinjama u miru, bez straha.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Morski lavovi su impresivne \u017eivotinje. I definitivno meni najinteresantnije od svog tog divljeg sveta na Galapagosu. Mi smo ve\u0107 videli kolonije ovih \u017eivotinja pre par godina u Patagoniji, ali sa bezbedne udaljenosti, sa broda, ne prilaze\u0107i im toliko blizu. Jedno od pravila na Galapagosu je da ne dirate \u017eivotinje i da im ne prilazite bli\u017ee od dva metra. Morski lavovi na svu sre\u0107u \u201cne znaju\u201d za ovo pravilo, pa ga \u010desto naru\u0161avaju, prolaze\u0107i mnogo bli\u017ee kraj vas. No zanimljivo je da oni ne tra\u017ee na\u0161u pa\u017enju, ne \u017eele nikakvu interakciju sa nama, naprosto nas ignori\u0161u. Ono \u0161to je meni toliko fascinantno kod ovih \u017eivotinja je taj kontrast izme\u0111u pona\u0161anja, pokretljivosti, na\u010dina \u017eivota ove \u017eivotinje dok je na kopnu i dok je u vodi. Morski lavovi su tromi i lenji dok su na pla\u017ei. Uglavnom le\u017ee naokolo spavaju\u0107i. Njihovo telo nije stvoreno za \u0161etnju, ali na moje iznena\u0111enje prelazili su poprili\u010dne razdaljine. Tako nare\u0111ani na pla\u017ei, zaista podse\u0107aju na lenje uli\u010dne pse, prostrte po ulicama, u toku pretoplih letnjih dana. Nisam bila sigurna da li me morski lavovi pre podse\u0107aju na ku\u010di\u0107e ili krave, sa tim krupnim, vla\u017enim o\u010dima. Kada su u vodi, pokretni su i brzi, razigrani i puni energije. \u010cak im i krzno, natopljeno vodom, dobija crni sjaj, dok na pla\u017ei, osu\u0161eni, imaju svetlo braon \u2013 \u017eu\u0107kastu boju. Fascinantno je kako ta \u017eivotinja ima dva totalno suprotna lica u ove dve sredine.<\/p>

Ceo potez uz more, u tom gradskom delu nastanjen je porodicama ovih divova. Morski lavovi \u017eive u grupama u kojoj dominira jedan mu\u017ejak, koji ima vi\u0161e \u017eenki. Ti glavni mu\u017ejaci su ogromne \u017eivotinje. Vidljivo krupnije od svih ostalih. Oni uglavnom patroliraju po laguni, blokiraju\u0107i put ajkulama, kako bi najmla\u0111i mogli nesmetano da love. Ponekad se me\u0111usobno pokolju. Mada su sva\u0111e mnogo \u010de\u0161\u0107e izme\u0111u mla\u0111ih \u201csinova\u201d i oca, kojem poku\u0161avaju da preotmu dominaciju, tj. \u017eenke. Taj prizor je redak, ali bu\u010dan i veoma nasilan. Na kamenjaru, tj. uzdignutom delu obale, jer nije svuda pesak, videli smo po prvi put i morske iguane i ogroman broj kraba. Iguane nisu ni\u0161ta aktivnije od morskih lavova, uglavnom samo lenjo le\u017ee po kamenjaru, upijaju\u0107i sun\u010devu toplotu. Ove na San Kristobalu su dosta manje od onih koje \u0107emo videti, par dana kasnije na Izabeli. No, nama su u tom momentu, delovale vi\u0161e nego impozantno. Bili smo zaista impresionirani \u017eivotinjskom populacijom. Nisam o\u010dekivala da \u0107e \u017eivotinje le\u017eati svuda naokolo. Nisam ih o\u010dekivala u tom broju. Nisam ih o\u010dekivala slobodne. Ni u najlu\u0111im snovima nisam o\u010dekivala da vidim preko dvesta morskih lavova u 100m \u0161etnje uz more.<\/p>

Taj dan smo zavr\u0161ili u restoranu ba\u0161 preko puta one prve, male pla\u017ee, gledaju\u0107i zalazak sunca. Pla\u017ea je poznata kao Zlatna pla\u017ea (Playa se Oro) To \u0107e nam postati ritual u narednih par dana. I jedna od najlep\u0161ih uspomena koje \u0107emo poneti sa ovog arhipelaga.<\/p>

San Kristobal nije malo ostrvo, ali samo njegov mali, ju\u017eni deo je naseljen i dostupan lokalcima i posetiocima bez vodi\u010da. Postoje delovi i na severu i zapadu ostrva gde je poseta dozvoljena uz nadzor vodi\u010da iz Nacionalnog parka, ali to je trebalo dodatno platiti i pridru\u017eiti se nekoj organizovanoj turisti\u010dkoj turi. Ne postoji \u010dak ni direktna kopnena veza izme\u0111u juga i severa ostrva, nego se ti delovi pose\u0107uju brodom. Jedna od dozvoljenih, javnih staza, nekoliko kilometara duga\u010dka, koja spaja par prelepih laguna, po\u010dinje na severnom izlazu iz grada. Staza manje-vi\u0161e po\u010dinje od pla\u017ee Man (Playa Mann). Vreme je bilo sun\u010dano i toplo, ali Pacifik je hladan i voda ne prelazi dvadesetak stepeni. Ma koliko pla\u017ea delovala letnje, ja nikakvo kupanje nisam planirala. No, ogroman broj morskih lavova nas je privukao, pa smo se spustili do vode. Sedeli smo na suncu, mackaju\u0107i se kremom za sun\u010danje, a oko nas su se \u0161etkali morski lavovi. Pla\u017ea je mala, ali turista gotovo da nema. Svi su na kruzerima, u obilasku \u017eivotinja. I pored ogromnog broja ljudi koji posete Galapagos, na stazama, u toku dana, smo uglavnom bili sami.<\/p>

Nakon pla\u017ee, izabrali smo stazu koja vodi dublje u kopneni deo. Registrovali smo se na po\u010detku staze i krenuli drvenim stazama kroz nisko, ogoljeno, drve\u0107e. Drve\u0107e je izgledalo potpuno sasu\u0161eno, bez ijednog listi\u0107a. Jedino zelenilo na putu bili su ogromni kaktusi. Njihove bli\u017ee ro\u0111ake na\u0107i\u0107ete u mnogim saksijama, no ovo je prvi put da sam videla tu vrstu sa zadebljalim stablom i mesnatim, bodljikavim delom samo u kro\u0161nji. Na\u0161a prva stanica bio je vidikovac Tiheretas. Nisam sigurna da li je ime dobio po bubau\u0161i (\u0161panski: tijeretas), jer njih naokolo nismo videli, ali pogled na more i uvalu po kojoj su plovili kanui je bio vredan pauze. More je imalo tamnu, modru boju. Po njemu su plovila dva \u017euta kanua pra\u0107ena razigranim morskim lavom. Staza dalje prati more, i ono nam je stalno bilo na vidiku, ali sama staza nije i\u0161la uz pla\u017eu. To bi bilo i nemogu\u0107e, s obzirom da je obala u po\u010detku strma i kada se kona\u010dno spusti na nivo mora, prekrivena crnim, vulkanskim, kamenjem. Silazili smo \u010desto sa staze i prilazili kamenju kako bi slikali iguane koje su upijale sun\u010deve zrake. Bile su dosta pla\u0161ljive te smo se dr\u017eali na odstojanju. Kamenje je bilo prekriveno rakovima, koje su talasi svla\u010dili u more, svaki put kad udare u kamenje. Morske iguane na San Kristobalu nisu velike koliko na druga dva ostrva i nema ih u toj meri koliko ih ima na drugim ostrvima. Tako\u0111e su i daleko stidljivije. Staza uglavnom vodi kroz oni\u017ee rastinje i prekrivena je kamenjarom. Na tom kamenju se \u010desto odmaraju manji gu\u0161ter\u010di\u0107i, koji podse\u0107aju na na\u0161e doma\u0107e primerke. Po okolnim kro\u0161njama ima puno zeba, u svim mogu\u0107im nijansama. Zanimljivo je koliko su i ptice manje stra\u0161ljive i \u010desto raspolo\u017eene za poziranje. Dodu\u0161e, najlep\u0161u me\u0111u njima, \u017eutu zebu, je i najte\u017ee uhvatiti fotoaparatom.<\/p>

Staza se zavr\u0161ava na pla\u017ei Bakeriso (Baquerizo) koja je ime dobila po biv\u0161em predsedniku Morenu. Pla\u017ea je duga, pe\u0161\u010dana. Dok smo stigli do nje prili\u010dno smo prokuvali na suncu, te se optimisti\u010dno sru\u010dih u more. Tih 18 stepeni me je ohladilo u momentu. Jedva da sam izdr\u017eala par minuta, pre nego \u0161to sam izletela napolje. Ne znam od \u010dega mi je mu\u017e napravljen, ali je on u toj ledari proveo silno vreme. Sem njega, naokolo su plivale iguane, morske kornja\u010de i \u201cpobesneli\u201d morski lavovi. Nisam ba\u0161 sigurna da li su bili besni, ili je sve bio deo predigre, ali u momentu kad je jedna od \u017eivuljki izletela napolje i krenula da jurca pomahnitalo u mom pravcu nisam bila ba\u0161 sigurna \u0161ta mi je \u010diniti. Umesto da se sklonim sa puta, uperih spremno objektiv u njenom pravcu i na\u010dinih par fotki. Na kraju je valjda uvidela da sam budala, pa je ona skrenula te izbegosmo fatalni sudar. A ne bi bilo dobro da me je odalamilo tih sto i ne\u0161to kila pri toj brzini. Dok se Miljan rashla\u0111ivao u ledenom Pacifiku ja sam \u0161etala uz pla\u017eu i slikala usnule morske lavove.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Vra\u0107ali smo se istim putem do vidikovca bubau\u0161i, a odatle si\u0161li do istoimene uvale. Na njoj ne postoji pla\u017ea, ali je deo zabetoniran i mogu\u0107e je u\u0107i u more. Uvala je ve\u0107 bila u hladu, te voda jo\u0161 hladnije. No kako smo ostali bez kapi pija\u0107e vode, to je bio jedini na\u010din da se rashladimo i osve\u017eimo. U vodi nas je do\u010dekalo razigrano morsko lav\u010de. Bio je ba\u0161 dru\u017eeljubiv te nas je \u201cgrickao\u201d i vukao u vodu. Mi smo zaboravili da ponesemo maske sa ronjenje, ali upravo je to mesto poznato kao idealno za gvirnuti pod vodu. Ja i nisam mnogo patila zbog toga jer sam ionako uspela da se zadr\u017eim svega minut u toj ledari. Iz nekog razloga, Miljan je mnogo bolje podnosio te niske temperature vode od mene. Poslednju pauzu napravili smo na Punta Karola pla\u017ei (Playa Punta Carola). Nismo se dugo zadr\u017eavali. Ve\u0107 previ\u0161e iscrpljeni, gladni i \u017eedni, \u017eurili smo nazad, u civilizaciju.<\/p>

Drugi dan smo proveli u obilasku druge, ljudima dostupne, staze. Dodu\u0161e, taj put je dug i asfaltiran, te spaja nekoliko znamenitosti i za njega smo morali da platimo taksistu da nas voza naokolo. Vreme je bilo muljavo, nebo prekriveno oblacima i sipila je dosadna ki\u0161a. Na\u0161a prva stanica bio je centar za odgoj kornja\u010di. Dve su nas do\u010dekale na ulazu. Bile su velike. Ve\u0107e nego bilo koje kornja\u010de koje smo u\u017eivo videli. Ali nedovoljno velike. Taj centar izgleda kao ure\u0111en park, sa stazicama sa kojih ne bi trebali da skre\u0107ete. U prvom delu parka, sem te dve pove\u0107e kornja\u010de nismo videli mnogo oklopnja\u010da. Krenuli smo da se takmi\u010dimo ko \u0107e ih vi\u0161e i pre zapaziti. Bile su prili\u010dno daleko od staze, tako da smo izgubili nadu da \u0107emo videti kornja\u010de izbliza. A onda, kada smo stigli do samog mesta za uzgoj, ugleda\u0161mo prvu, ogromnu kornja\u010du. Bila je mirna, usporena i zauzeta ru\u010dkom. Nije marila \u0161to joj objektiv guram u facu. \u010cak se radoznalo name\u0161tala za slikanje. Naokolo su se \u0161etale grupe turista. Po veli\u010dini grupe i njihovih internih razgovora, shvatili smo da su do\u0161li sa nekog od ogromnih kruzera. Jedna starija gospo\u0111a se \u017ealila drugoj kako je taj centar dosadan i u njemu nema ni\u0161ta \u0161to ve\u0107 nisu videle u prethodnom. Druga je dodala, da ne razume ni za\u0161to su ih opet, to jutro, vodili da gledaju gu\u0161tere, kad su ovi bili mnogo manji od pre\u0111a\u0161njih. Gospodin sa \u0161e\u0161irom je primetio da je ve\u0107 vreme ru\u010dku i s nestrpljenjem podse\u0107ao vodi\u010da i ostatak grupe da je vreme da nastave dalje. Ja sam razmi\u0161ljala kako karta za kruzere zapravo nije dovoljno visoka i da bi im trebalo napla\u0107ivati po hiljadu pride kad krenu da daju takve izjave. Poku\u0161avala sam da ih ne slu\u0161am. Ali bilo je te\u0161ko pobe\u0107i od gluposti. Kad je grupa oti\u0161la, imali smo sav prostor samo za sebe. Taj deo je ogra\u0111en kavezima u kojima su kornja\u010de grupisane po starosti. Bilo je vreme hranjenju, pa nam je zaposleni u parku, dok je hranio kornja\u010de, usput i pri\u010dao o njima. Obja\u0161njavao je vezu izme\u0111u ja\u010dine oklopa i uzrasta, i kako po meko\u0107i istog i \u0161arama na njemu mo\u017ee\u0161 pogoditi koliko je kornja\u010da odprilike stara. Kornja\u010de od \u0161est godina su prili\u010dno malene. Na delu staze, od centra do izlaza, d\u017einovske kornja\u010de smo sretali na svakom koraku. Prili\u010dno su pla\u0161ljive i \u010dim vide ljude sklanjaju se sa staze. No i dalje, ostaju na svega metar ili dva od vas, te ih se mo\u017eete na miru nagledati.<\/p>

Slede\u0107a stanica nam je bila \u010cino (Chino) pla\u017ea, prekrivena sitnim belim peskom i oivi\u010dena vulkanskim kamenjarom. Do nje se sti\u017ee ure\u0111enim stazama, obraslim sli\u010dnim rastinjem kao staza koju smo pre\u0161li prethodnog dana. Pla\u017ea je prili\u010dno uska i na njoj se lenjo izle\u017eavala mala morsko-lavovska zajednica, stisnuti jedni uz druge kao sardine u konzervi. Nisu se ni \u0161trecnuli zbog na\u0161eg prisustva. Zaobi\u0161li smo ih na putu do ogromnog kamenjara na koji smo se peli da bi u\u017eivali u pogledu ka pu\u010dini. To tamno plavo, hladno more sretalo se sa sivim oblacima na horizontu. Na vidiku ni\u0161ta sem neba i vode. Sedeli smo dugo, zagledani u taj beskraj. Iako je Galapagos tu oko ekvatora, prizor je nali\u010dio u tom momentu hladnim, severnim morima.<\/p>

Odatle smo se uputili na na\u0161e poslednje izleti\u0161te za taj dan jezero El Hunko (El Junco). Jezero ustvari ispunjava kupolu vulkana, malo je i kru\u017enog oblika. Ime dolazi od specifi\u010dne vrste visoke trave, koja prekriva celo brdo. Uspon je lagan i ve\u0107i deo staze je pretvoren u drveno stepeni\u0161te jer je vremenom staza pretvorena u klizi\u0161te od silne eksploatacije. Ne znam gde su te horde ljudi koji su toliko razgazile stazu. Mi smo na vrhu bili sami. Hladan vetar je uporno duvao i hukao tolikim intenzitetom da sam Miljana mogla \u010duti samo kada je neposredno uz mene. Pro\u0161etali smo oko kratera, sa kojeg smo mogli sagledati celo ostrvo. Oblaci su jurcali oko nas, \u010das zaklanjaju\u0107i vidik, \u010das se otvaraju\u0107i prikazuju\u0107i predele oko nas. Slo\u017eili smo se da je taj deo puta bio ubedljivo najintenzivniji i da smo imali sre\u0107e s tim sumornim vremenom. I ona litica, sa koje smo gledali plavo-sivi beskraj i ovaj krater su delovali posebno magi\u010dno pod tim sivim oblacima.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Poslednji dan na ostrvu smo rezervisali za ronjenje oko Kiker stene (Kicker Rock). Galapagos je poznata ronila\u010dka destinacija. Postoje desetodnevne ture koje vode na ronjenje oko Darvin i Volf ostrva (Darwin i Wolf). To je ve\u0107 bilo daleko izvan mog interesa, ali me je mogu\u0107nost da ronimo oko San Kristobala privukla. Posle onih ulazaka u Pacifik prethodnih dana, bila sam prili\u010dno zabrinuta za ronjenje u hladnim vodama. Ja se smrzavam i u tropskim vodama ukoliko sam u vodi du\u017ee od pola sata. Ispostavi\u0107e se da je slojevito obla\u010denje pod vodom efikasno koliko i na suvom. I da mi zapravo nikad nije bilo prijatnije pod vodom. Vidljivost nije bila preterano dobra, no koli\u010dina i veli\u010dina podvodnog sveta je bila impozantna. Moram da priznam da nakon ronjenja na Palau, malo \u0161ta mo\u017ee da me fascinira. No ogromno jato tuninih ro\u0111aka u kojem sam se na momenat izgubila je uspelo da me vrlo pozitivno iznenadi.<\/p>

San Kristobal mi je ostao u najlep\u0161em se\u0107anju od sva tri ostrva. Dovoljno tih i miran da se \u010dovek ljudski odmori i nau\u017eiva. Najve\u0107e naseobine morskih lavova su upravo na ovom ostrvu i to ga \u010dini za nijansu jo\u0161 posebnijim. Upravo ove \u017eivotinje su meni bile najzanimljivije. Lenji dani ispunjeni \u0161etnjama, savr\u0161ena kombinacija vremenskih uslova i fantasti\u010dni i preljubazni ljudi. I taj restoran na \u010dijoj smo terasi provodili svako ve\u010de u\u017eivaju\u0107i u zalasku sunca, prvoklasnoj ve\u010deri i fantasti\u010dnim koktelima. Sve to je uticalo da se ose\u0107amo posebno prijatno i ote\u017eavalo rastanak. Slede\u0107i put kad budem i\u0161la na Galapagos, osta\u0107u verovatno samo na San Kristobalu. Napravili smo samo jednu gre\u0161ku, \u0161to ga nismo ostavili za kraj puta.<\/p>

Vi\u0161e slika mo\u017eete videti u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t