{"id":2239,"date":"2018-06-03T12:09:22","date_gmt":"2018-06-03T04:09:22","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=2239"},"modified":"2024-04-01T02:52:44","modified_gmt":"2024-04-01T02:52:44","slug":"ostrvo-nasmejanih-iguana","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=2239","title":{"rendered":"Ostrvo nasmejanih iguana"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Budim se ovih dana sa slikom duge, pe\u0161\u010dane pla\u017ee. Prati me ta slika celog dana, dok se ne vratim u krevet i nastavim da je sanjam. Sedim na toj pla\u017ei u svojim snovima. Vetar koji dolazi sa mora, mrsi mi kosu. Nanosi na nju peask, so i miris mora. Pla\u017ea je duga, peskovita. More nemirno. Talasi visoki. Kada se razbiju i pretvore u penu, hrle ka meni. S vremena na vreme se \u0161trecnem, kada voda dopre do mene. Hladna je. Nebo je obla\u010dno. I mada su oblaci te\u0161ki i sivi, znam da \u0107e pro\u0107i jo\u0161 dosta vremena pre nego \u0161to padne ki\u0161a. Taj plavi beskraj ispred mene, odmara moje umorne o\u010di. Kapci mi se sklapaju i ostaje samo huk mora, udari talasa i krik ptica u daljini.
Zatvaram o\u010di, da vidim tu sliku opet. Da \u010dujem taj zvuk. Osetim miris tog mora. Ki\u0161a pada ve\u0107 par sati i ovo sivo vreme me uporno vra\u0107a na tu pla\u017eu\u2026 na Izabelu\u2026 na Galapagos.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Brod sa San Kristobala za Santa Kruz kre\u0107e pre sedam. Vo\u017enja traje oko dva sata i prili\u010dno te\u0161ko mi je palo to bacakanje po talasima. Na Santa Kruzu smo proveli par sati, muvaju\u0107i se oko pristani\u0161ta. Na prvi pogled moglo se naslutiti koliko je ovo ostrvo razvijenije od San Kristobala. Glavna ulica je pretrpana d\u017eid\u017eabid\u017earnica sa suvenirima, restoranima, agencijama koje nude vi\u0161ednevne ture na kruzerima. Mimoilazili smo se sa grupama turista; Oni koji su zavr\u0161avali turu i oni koji su \u010dekali da brodovlasnici spuste cene u poslednjem momentu. Bilo je dosta i onih, koji su poput nas, gluvarili okolo bez ikakvog cilja. Nije mi se preterano svidela atmosfera. Nije bilo lepe pla\u017ee, tu na dohvat ruke. Grad je bio previ\u0161e velik, u\u017eurban, zaga\u0111en ljudima i stvarima. \u017divotinja nije bilo nigde na vidiku. Laknulo mi je kada smo oko jedan popodne nastavili svoj put ka Izabeli. Taj drugi potez brodom, bio je jo\u0161 gori od prethodnog. Na Izabelu smo stigli veoma iscrpljeni. Put otprilike iste du\u017eine, te smo oko tri popodne kona\u010dno kro\u010dili na kopno. Iako mi je \u017eeludac bio silno uznemiren, a ja na ivici povra\u0107anja, nisu mi promakli morski lavovi u pli\u0107aku i morske iguane na putu. Svet je ponovo bio u ravnote\u017ei. I sve je opet bilo na svom mestu.<\/p>

Do hotela smo pro\u0161etali. Put vodi paralelno uz more, sa nanizanim ku\u0107ama sa obe strane puta. Izme\u0111u ku\u0107a pru\u017eao se pogled ka pla\u017ei. Na kraju tog niza ku\u0107a, nalazio se na\u0161 hotel. Na kraju sela, do kojeg se sti\u017ee nakon dvadesetak minuta \u0161etnje. Ostavili smo stvari i iza\u0161li da u\u017eivamo u kasnom popodnevnom suncu na pla\u017ei. Trbalo je ispratiti sunce na po\u010dinak pre ve\u010dere. Pomalo me je iznenadila pusto\u0161 na pla\u017ei, bez ljudi, bez kolonija morski lavova, tek sa po kojom morskom iguanom. Samo pesak i more. I to nebo koje je pred nama bestidno menjalo svoje plavo odelo, za ve\u010dernje, crveno. Urezivala sam tu sliku u misli. Zapisivala zvuke, mirise i boje. Gradila oazu za ute\u0107i iz svakodnevnog bezumlja.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Sutradan smo ustali rano, spremni da dan zapo\u010dnemo jutarnjom \u0161etnjom uz more. Poslednja ku\u0107a u nizu, na kraju sela je pla\u017eni bar kroz koji smo prolazili kako bi stigli do mora. Dok sam \u010dekala Miljana, zabavljala sam se slikaju\u0107i grupu iguana koja se lenjo sun\u010dala na drvenoj platformu. Le\u017eali su isprepletani, poput zmija. Najkrupniji me\u0111u njima gledali su me nasmejani. Zapravo, sumnjam da su se iguane zaista sme\u0161ile, ali ovi gmizavci na Izabeli zaista imaju neobi\u010dne crte lica, te zaista izgledaju kao da veselo poziraju pred kamerom.<\/p>

\u0160etnja uz pla\u017eu je bila izuzetno prijatna. Sitni, meki pesak pod nogama i blago, jutarnje sunce. Nebo se reflektovalo na tankom sloju vode koji je ostajao na povr\u0161ini kada se talasi povuku. Pla\u017ea je bila pusta. Sreli smo svega par ljudi, po koju iguanu, jedno razigrano morsko lav\u010de i ptice koje su kljunom izvla\u010dile ra\u010di\u0107e iz peska. Na kraju pla\u017ee ugledasmo ku\u0107icu nacionalnog parka i zaposlenog na ulazu. Sa strane je stajala mapa sa iscrtanim stazama koje su kretale odatle. Iako je to trebala da bude kratka \u0161etnja uz pla\u017eu, pre doru\u010dka, radoznalost nam nije dozvoljavala da se vratimo nazad u hotel. Sve je moralo biti sad i odmah, te nakon registracije nastavismo \u0161etnju, zalaze\u0107i dublje u park. Nismo ni slutili da smo na po\u010detku avanture otkrivanja \u010dudesnih mikro svetova.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Po\u010detak je donekle li\u010dio na ono \u0161to smo ve\u0107 videli na San Kristobalu. Prepoznatljivi kaktusi i okolno grmlje, crne vulkanske stene i more. No \u010dak i ti prepoznatljivi detalji odlu\u010di\u0161e da se rasporede druga\u010dije, kreiraju\u0107i druga\u010diji ambijent. Nije bilo morskih lavova, zakora\u010dili smo u carstvo gmizavaca. Iguane su bile ogromne i gotovo neprimetne na crnim stenama. Taman i da je sve ostalo tako, kao na po\u010detku staze, mi bismo u\u017eivali. Jer iako je sva ta lepota bila ve\u0107 vi\u0111ena, nije bila dovoljno gledana. Trebalo mi je mnogo vi\u0161e od tih par dana da mi prolazak kraj ogromnog kaktusa ili uspavanih iguana postane normalna stvar. Da ne izaziva totalno odu\u0161evljene. No, da se ne la\u017eemo, totalno sam se prepu\u0161tala tim naletima ushi\u0107enja kad god naletimo na kakvu neobi\u010dnost.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Kada smo skrenuli na jednu od sporednih staza, ugledasmo prirodan tunel. Oformile su ga isprepletane grane okolnog rastinja. Granje je bilo dovoljno gusto da zamra\u010di prolaz kroz koji smo krenuli, ne slute\u0107i \u0161ta nas \u010deka na kraju tog tunela. Kada smo kona\u010dno izbili na \u010distinu, zanemeli smo od lepote. Na\u0161li smo se na maloj poljani, okru\u017eenoj visokim rastinjem, kao kakvim zidinama. Prozra\u010dno \u010disti poto\u010di\u0107 sekao je jedan deo poljane. Zebe su skakutale okolo i veselo cvrkutale. Na sred poljane stajalo je d\u017einovsko drvo i ispod njega klupa. Bili smo potpuno sami u tom savr\u0161enom kutku, kao na nekoj \u010darobnoj, drugoj planeti. Po\u017eeleh da uslikam taj raj, ali se na kraju predomislih. Pomislih sebi\u010dno da ne\u0107u da delim tu savr\u0161enu sliku ni sa kim. Jer \u010dak i da sam je zami\u0161ljala, bez ikakvih ograni\u010denja, da sam upotrebila svu ma\u0161tovitost koju posedujem, ne bih bila u stanju da zamislim ne\u0161to toliko lepo. Htela sam da kao lopov, ukradem ovaj kutak. Zagazih u hladan poto\u010di\u0107. Voda mi je strujala me\u0111u no\u017enim prstima koje sam zarivala u sitno kamenje. Slu\u0161ala sam \u017eubor vode, cvrkut ptica i gledala grane koje se viore. Ne se\u0107am se vi\u0161e koliko smo dugo ostali na toj poljani, ni kako smo se nakanili da krenemo dalje.<\/p>

Cela ta \u0161etnja mi je u se\u0107anju ostala kao predivna kolekcija vanzemaljskih predela, a to kako smo ta\u010dno stizali do njih je u \u010dudnoj izmaglici. Ostao mi je dodu\u0161e u se\u0107anju jedan deo tog \u0161irokog puta po kojem smo i\u0161li i susret sa slobodnim, divljim kornja\u010dama. Sve kornja\u010de koje smo videli na prethodnom ostrvu bile su u centru za odgoj. Ove su naprotiv, \u0161etale same, dovoljno velike da im ne preti nikakva opasnost. Po veli\u010dini oklopa cenim da su bile vr\u0161njakinje moga tate, tu negde ve\u0107 debelo zagazile u sedamdesete. Starije dame su se verovatno pokajale izborom staze kada su naletele na nas i postale \u017ertve mog fotoaparata. U znak protesta, jedna se zavukla u svoj oklop, te se udaljismo da ih ne uznemiravamo.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Na kraju tog \u0161irokog puta, stajao je drveni, izbledeli putokaz. Pro\u0161li smo kraj njega, nastavljaju\u0107i put kozijom stazicom. Staza je zavijala, vodila nas kroz uske prolaze, opasane visokim grmljem, dok na kraju ne stigosmo do izbetoniranog dela i kamenog zida; Zida pla\u010da. Tek tada mi sinu gde smo, jer sam o tom zidu \u010ditala pred put. Zid pla\u010da su gradili zatvorenici na ostrvu. Izabela je, poput ve\u0107ine drugih izolovanih ostrva, slu\u017eila jedno vreme kao prirodan kavez za sve dru\u0161tveno nepo\u017eeljne. Zatvor na izabeli je otvoren posle drugog svetskog rata, a zatvoren 1959. zbog nehumanih uslova. U njemu je kaznu slu\u017eilo oko 300 zarobljenika. \u201cRad osloba\u0111a\u201d, tvrdili su Nacisti. I poput Jevreja u koncentracionim logorima, i ove zatvorenike rad na zidu osloba\u0111ao je samo \u017eivota. Gradili su zid kao disciplinsku meru, a ne kao objekat koji \u0107e ne\u010demu zaista slu\u017eiti. Taj zid danas predstavlja spomenik, svima koji su umrli na tom ostrvu, u tim nehumanim uslovima. Zid je najudaljenija ta\u010dka do koje je staza vodila. Odatle bi ve\u0107 zalazili u za\u0161ti\u0107ene delove parka, te smo polako krenuli nazad. U povratku iskoristih priliku da se popnem na jednu od stena koja je pretvorena u vidikovac i osmotrim Izabelu iz pti\u010dije perspektive. Tek odatle sam videla koliko smo se ustvari udaljili od grada.<\/p>

Drugi dan smo proveli u mnogo kra\u0107oj \u0161etnji po drvenim stazama koje su spajale lagune. Mislim da nikada u \u017eivotu nisam videla toliko razli\u010ditih, pernatih stvorenja. Od patki, preko zeba, \u010daplji, mno\u0161tva \u010diju vrstu i ne poznajem, do ru\u017ei\u010dastih flamingosa. Staza se zavr\u0161ava kod jo\u0161 jednog centra za uzgoj kornja\u010da. Neke od kornja\u010da su imale deformisane, spljo\u0161tene oklope. Izabela je ina\u010de poznata po raznovrsnosti kornja\u010da. Ove spljo\u0161tene su nam bile najfascinantnije zbog svog karakteristi\u010dnog izgleda. Ako sam dobro razumela natpise, oklop im je deformisan od udara koje su pre\u017eivele nakon erupcije jednog od vulkana. Te su spljo\u0161tena gospoda i dame pre\u017eiveli o\u010devici tog u\u017easa.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Poslednji dan smo orginalno planirali da iskoristimo za uspon na vulkan Siera Negra. Ali odustali smo nakon \u0161to nam je re\u010deno da je uspon mogu\u0107 samo uz pratnju vodi\u010da, u organizovanim turama. Penjanje u grupi, nametnutim tempom nam se \u010dinio prevelikom \u017ertvom za uspon, te odlu\u010dismo da ga zamenimo mirom i ti\u0161inom \u010darobne, beskrajne pla\u017ee. Izabela \u0107e ostati upam\u0107ena kao ostrvo sa najlep\u0161om pla\u017eom, najve\u0107im iguanama, i uz to najveselijim, spljo\u0161tenim oklopnja\u010dama i savr\u0161enom miru.<\/p>

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t