{"id":2371,"date":"2019-06-21T18:29:23","date_gmt":"2019-06-21T10:29:23","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=2371"},"modified":"2024-03-30T03:55:21","modified_gmt":"2024-03-30T03:55:21","slug":"hacimantai","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=2371","title":{"rendered":"Ha\u010dimantai"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Mislila sam da \u0107u posle dva meseca lunjanja po Ju\u017enoj Americi biti spremna i \u010dila za nove radne pobede. Ali na poslu me je zateklo takvo rasulo, da sam gotovo pola godine poku\u0161avala da na\u0111em neki red u novonastalom haosu. Na svakih 5-6 nedelja mi je imunitet opadao zbog nespavanja. Poku\u0161avala sam to da prekinem kratkim produ\u017eenim vikend odmorima, ali oni su me samo jo\u0161 vi\u0161e iscrpljivali. Odlazak na jedno od “idili\u010dnih” indone\u017eanskih ostrva, na kojem su me do\u010dekali buka, haos i gra\u0111evinski radovi na svakom koraku, je bila kap koja je prelila \u010da\u0161u. Zaklela sam se da vi\u0161e nikad ne\u0107u obi\u0107i ni jedno ostrvo, ni jednu pla\u017eu u regionu. Obe\u0107ala sam sebi da \u0107e svaki moj naredni odmor biti koncentrisan na usamljene planinske staze. A onda sam bukirala povratnu kartu za Japan krajem juna i krenula da tra\u017eim mesto na kojem je najmanja verovatno\u0107a da nas zadesi neko iznenadno nevreme.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Leto nije idealno vreme za posetu Japana. Leta su pretopla. Vla\u017enost previsoka. Tajfuni i poplave gotovo zagarantovani. Put od pre par godina, kad je tajfun pogodio Hokaido, koji je obi\u010dno za\u0161ti\u0107en, nas je uverio da prakti\u010dno ne postoji mesto u Japanu na kojem smo u potpunosti izuzeti opasnosti. Ipak, po\u010detak leta i odlazak u severnije krajeve je donekle smanjivalo verovatno\u0107u da se fijasko ponovi. U potrazi za dugim planinskim stazama zavr\u0161ili smo u oblasti Ivate (\u5ca9\u624b\u770c, Iwate).<\/p>

Put do podno\u017eja planine s kog smo krenuli u osvajanje planinskih vrhova je bio iscrpljuju\u0107i. Let od Singapura do Tokija, traje 7 sati. U Tokijo smo stigli pred zoru, ne uspevaju\u0107i da odspavamo ni malo u avionu. Tako umorni smo sa aerodroma uhvatili brzi voz do Morioke. Taj put traje skoro 4 sata, koja smo prestojali u vozu jer su sva mesta bila rasprodata nedeljama unapred. Od umora sam se na momente zanesve\u0161\u0107ivala u stoje\u0107em polo\u017eaju. Na stanici smo se na brzinu prepakovali ostavljaju\u0107i u ran\u010devima samo stvari koje \u0107e nam trebati za prestoje\u0107a 3 dana na planini. Ostavili smo ran\u010deve u lokerima na stanici i odatle opet jurcali do tr\u017enog centra da kupimo gas za kampovanje. I onda nazad da vi\u0161ak stvari odnesemo do hotela u kojem \u0107emo odsesti po povratku sa planine. Jedva da smo stigli da svratimo do pekare na stanici pre nego \u0161to smo uhvatili lokalni voz za Api Kogen. Nakon sat vremena klackanja u lokalnom vozu, kroz neverovatno lepe pejza\u017ee, iza\u0161li smo na na\u0161u stanicu. Odatle nas je \u010dekalo jo\u0161 oko tri kilometra pe\u0161a\u010denja do hotela gde \u0107emo provesti no\u0107. Na sajtu hotela je pisalo da imaju uslu\u017eni mini bus koji sa stanice vozi do hotela, ali da leti isti mora da se rezervi\u0161e unapred. Iz nekog suludog razloga je sam verovala da \u0107e nam prijati da ta tri kilometra prepe\u0161a\u010dimo do hotela. No, nagomilani umor i preko 30 sati bez sna su u\u010dinili svoje. Put mi je bio mu\u010denje. Taj asfalt po kojem smo tabanali je samo pogor\u0161avao stvar. Kada smo kona\u010dno stigli do hotela, imala sam neki ose\u0107aj da sam pre\u0161la najte\u017ei deo puta. Kakva god da je planina i planinske staze po njoj, nije moglo biti napornije od ovog. Ve\u0107 tih 3 km puta i pogled na okolna brda nam je jasno stavljao do znanja da nas \u010deka Raj u narednih par dana.<\/p>

Na recepciji sam gledala “kroz” recepcionarku koja mi je obja\u0161njavala sve usluge i pogodnosti uklju\u010dene u no\u0107enje. Api Kogen je jedan od onih ogromnih turisti\u010dkih hotela. Ima gomilu bazena i sauna, nekoliko restorana. Nalazi se pored \u017ei\u010dare koja vodi do vrha, odakle kre\u0107e \u010ditav sistem \u017ei\u010dara i ski staza. Api Kogen je poznata ski destinacija. Sve to nas uop\u0161te nije interesovalo. Jedini razlog za\u0161to smo izabrali taj hotel bila je njegova pozicija. Blizina \u017ei\u010dare koja \u0107e nas sutradan podi\u0107i do po\u010detka na\u0161e planinarske avanture. Od toga nas je delilo ne\u0161to vi\u0161e od 15 sati. Istu\u0161irali smo se i komirani prespavali ostatak dana i no\u0107.<\/p>

Kada sam se probudila sutradan, trebalo mi je podosta vremena da shvatim da je jutro, a ne ve\u010de. Sedela sam na krevetu osvr\u0107u\u0107i se oko sebe. Zaspala sam sino\u0107 na pomo\u0107nom krevetu dok je Miljan jo\u0161 uvek bio u kupatilu. On je komiran, jo\u0161 uvek spavao na bra\u010dnom krevetu. Sem stvari koje sam skinula sa sebe pre tu\u0161iranja i samo bacila kraj kreveta, sve je bilo u savr\u0161enom redu i na svom mestu. \u010cak i posteljina na tom pomo\u0107nom krevetu. Sino\u0107 se nisam pokrila i o\u010digledno se nisam mnogo pomerala jer su krajevi i dalje bili savr\u0161eno zategnuti. “Umor le\u010di sve nesanice” – pomislih. Posebno zadovoljstvo mi je pri\u010dinjavala \u010dinjenica da sam se probudila pre alarma. Mudro sam ga podesila na telefonu, jo\u0161 u vozu za Morioku. Predpostavila sam da se ovako ne\u0161to mo\u017ee desiti. Dok sam se umivala, kona\u010dno se oglasio alarm i razbudio Miljana. Bilo je vreme da krenemo.<\/p>

Iznenadih se, kada me \u017eena na biletarnici \u017ei\u010dare upita, na savr\u0161enom engleskom,: “Dve karte?”. Nisam o\u010dekivala da \u0107e na blagajni, u sred nedo\u0111ije, raditi neko ko zapravo pri\u010da engleski. “I Japan se menja” – pomislih. Zaboravljaju\u0107i da se nalazim u poznatom ski odmarali\u0161tu, koje zimi verovatno ima i mnogo stranih turista. Nakon mog odgovora, \u017eena nastavi sa klasi\u010dnim raspitivanjem; Odakle smo? Koji su nam planovi? Kako smo uop\u0161te iz te daleke Srbije zavr\u0161ili planinare\u0107i po severu Japana? Pitanja na mestu, ako se izuzme \u010dinjenica da smo zapravo iz Singapura i da je Japan jedna od bli\u017eih planinarskih destinacija. No, to obja\u0161njenje je samo pokrenulo lavinu dodatnih pitanja; Odakle mi u Singapuru? \u010cime se bavimo? I jel smo bili na Alpima? Na momenat se ugrizoh za jezik, Alpi vode pri\u010du ka Nema\u010dkoj, a onda i \u010ce\u0161koj. A mi nemamo ba\u0161 toliko vremena. Trebalo je i pe\u0161a\u010diti tog dana.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

\u017di\u010dara nas je odvezla do po\u010detka staze. \u0160to je zapravo vrh Maemori (1304m). Duvao je neki hladan vetar i oblaci krenuli da zaklanjaju sunce. S obzirom da je u podno\u017eju bilo vedro, iznenadih se ovoj nagloj promeni. O\u010dekivala bih na planini promenu vremena, ali mi je ovo pre li\u010dilo na promenu godi\u0161njih doba. Po\u010detak vodi kroz \u0161umu, i jedva da smo \u0161etali pola sata, odjednom stade vetar i opet se razvedri. Odjednom zazuja\u0161e dosadne mu\u0161ice i zacvrkuta\u0161e ptice. U\u010dini mi se da se neko igra sa vremenskim prekida\u010dem. Nisam sigurna da sam ikada ranije iskusila i\u0161ta sli\u010dno. Bilo mi je pretoplo, i mu\u0161ice smorne. Iskreno sam se nadala da \u0107e se neko opet nasloniti na prekida\u010d. A onda na top nagle promene vremena, naglo se menjala i priroda oko nas. Odjednom se ona prepoznatljiva \u0161uma pretvori i poljanu prekrivenu grmljem, gustim drvenastim rastinjem, kroz koje se nije moglo prolaziti. Na svu sre\u0107u staza je bila dobro odr\u017eavana, sve\u017ee prokr\u010dena. No i dalje prekrivena krupnim kamenjem i relativno uska te je kretanje bilo ote\u017eano. Jedva da sam imala mesta da nesmetano prolazim.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

U jednom momentu zaglavih \u0161tapove za hodanje izme\u0111u kamenja i izgubih ravnote\u017eu. Hodala sam sporo i u normalnim uslovima, pri normalnom nagibu, bilo bi dovoljno da ispravim le\u0111a i malo se isprsim da bih odr\u017eala ravnote\u017eu. Pod tim teretom, me\u0111u tim rastinjem, krenuh polako da se naginjem ka napred. Kao u kakvom usporenom filmu poku\u0161avam da se uspravim dok me teret uporno tera da napravim kolut. Prepustila bih se trenutku da podloga nije bila prekrivena kamenjem, a \u0161iblje sa strane toliko debelo i jako. Bilo mi je jasno kako \u0107e se sve zavr\u0161iti, te u nemo\u0107i da to spre\u010dim po\u010deh da se smejem. Miljan se okrenuo u momentu da vidi kako mi se glava sudara sa zemljom. To je bio blag i bezbolan udarac, jer to padanje i nije bilo padanje nego pre nezaustavljivo naginjanje do zemlje. U toj komi\u010dnoj, kle\u010de\u0107oj, pozi ranac mi je bio prete\u017eak da normalno ustanem, a staza preuska da bilo \u0161ta uradim sem da probam da se prevrnem na grmlje sa strane. Svo to vreme sam se smejala suludoj situaciji u kojoj sam se na\u0161la. I to cerekanje mi nije pomagalo u vra\u0107anju u prvobitno stanje. Kao \u0161to sam se i pribojavala grmlje je bilo previ\u0161e grubo i o\u0161tro te izgrebah celu ruku. I danas, godinu dana kasnije, imam vidljivi o\u017eiljak na ruci.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Staza je dalje vodila kroz sli\u010dan pejza\u017e dok nismo do\u0161li do prve \u201craskrcnice\u201d i planinske ku\u0107ice \u010causu-so (Chausu-sanso). Ku\u0107ica kao iz kataloga. Mala, ali unutra besprekorno \u010dista. Platforme izdignute za spavanje. Sa pe\u0107i i naslaganim drvima. Ispred ogromna veranda sa klupama za sedenje.
\u2013 Kakav je ovo raj? Misli\u0161 da \u0107e ovakva biti i ku\u0107ica u kojoj \u0107emo spavati?
\u2013 Izgleda da smo d\u017eabe nosili \u0161ator.
\u0160etali smo uzbu\u0111eno. Nismo o\u010dekivali takav luksuz na planini. Ko jo\u0161 pravi takva planinska skloni\u0161ta? Kako ostaju tako besprekorno \u010dista? Bili smo odu\u0161evljeni.
\u2013 Eto kako nastaju pri\u010de da su Japanci sa druge planete. Da su iznad svih ostalih.
\u2013 Totalno zaslu\u017euju te pohvale.
\u2013 Odmah \u010dovek da im oprosti sve seksualne perverzije i sve pobijene Kineze.
\u2013 I sve pobijene NE Kineze.
\u2013 Eto da su nema\u010dka planinarska skloni\u0161ta takva, verovatno bi i njima oprostili Hitlera.
\u2013 Verovatno!<\/p>

Nismo se mogli nagledati lepote oko nas. Nakon onih preuskih staza i kamenjara, pelazili smo preko manjeg brda. Nije bilo strmo i blage padine su bile prekrivene snegom. Nije bio debeo sloj i na tom delu sneg nije bio ni dubok. A dovoljno sipak da nam noge propadaju kroz njega i ne klize. Nisam o\u010dekivala sneg. Nisu to neke visine. Oko 1500m. Nakon brda do\u010dekala nas je ogromna preplavljena livada, sa drvenim stazama. Na japanskim planinama, \u010dovek ne mo\u017ee ni cipele da ukalja blatom.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Te drvene staze su nas odvele do na\u0161eg prvog preno\u0107i\u0161ta, planinske ku\u0107ice Rijon-so (Ryoun-so) koja gleda na Ha\u010diman jezero. Trebalo nam je oko 6.5 sati da stignemo do odredi\u0161ta. Mapa je sugerisala da treba ne\u0161to ja\u010de oko 5 sati. Nije mi se svi\u0111ala ta vremenska razlika, jer smo slede\u0107i dan prema toj mapi, trebali da pe\u0161a\u010dimo dotovo 9 sati. Nisam se previ\u0161e zamarala tim mislima, sve \u0161to je trebalo da uradimo je da krenemo u \u0161etnju \u010dim svane.<\/p>

Rijon-so je bila ne\u0161to ve\u0107a od prve ku\u0107ice. Kao ni u prvoj, ni u njoj nije bilo nikoga sem nas. Bila je izdignuta kao sojenica. Imala je wc sa sve wc papirom. Platforme za spavanje su izdignute oko pola metra od zemlje. Ispod njih su bile cepanice za lo\u017eenje. Unutar ku\u0107ice je bilo i \u0107ebadi, \u010detki i metli, kao i upalja\u010da i \u0161ibica. Ja sam poku\u0161avala da zapalim vatru u pe\u0107i koja je bila postavljena na sredinu prostorije. Nije mi i\u0161lo. Bilo mi je \u017eao \u0161to nisam obra\u0107ala vi\u0161e pa\u017enje na lo\u017eenje kad odem kod mojih na planinu. Do sada sam mogla da nau\u010dim kako koje drvo gori. Miljan je za to vreme pre\u010di\u0161\u0107avao jezersku vodu i punio fla\u0161e. Ve\u0107 se mra\u010dilo i napolju je bilo hladno. Koliko li je tek voda ledena? Podilazila me je jeza od pomisli. I ma koliko \u017eelela da ugrejem ku\u0107icu pre nego \u0161to se vrati, nije mi polazilo za rukom da nateram cepanice da gore. Na kraju je on upalio vatru na povratku. Grejali smo se uz pe\u0107 i u\u017eivali u slaba\u0161noj svetlosti koja je iz nje dopirala. Sve to nam je delovalo veoma romanti\u010dno. Nije nam se kvarila ta romantika svetlo\u0161\u0107u lampe. U krevet smo oti\u0161li rano, nadaju\u0107i se da se vatra ne\u0107e prebrzo ugasiti. Tu no\u0107 smo spavali na \u0161atorskim podlogama i u vre\u0107ama za spavanje. Bilo je na po\u010detku dovoljno toplo.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Ujutru se probudih promrzla. Trebali smo da podmetnemo onu \u0107ebad. Doru\u010dkovali smo i krenuli na stazu sa prvim suncem. Razmi\u0161ljali smo da vodu dopunimo opet na jezeru, ali mapa je pokazivala da se u blizini nalazi turisti\u010dki centar sa parkingom i prodavnicom, jer je na tom mestu trebalo pre\u0107i preko asfaltnog puta, te smo to ostavili za kasnije. Kad smo stigli do centra bili smo neprijatno iznena\u0111eni da nikakve vode nema i da \u0107emo morati da sa\u010dekamo 10h da se prodavnice i uslu\u017eni objekti otklju\u010daju. Vagali smo da li da se oboje vra\u0107amo do jezera da punimo fla\u0161e ili da jedno ostane tu sa stvarima, a drugo ode nazad po vodu. Problem je bio \u0161to vode na stazi nema bar narednih 6-7 sati. U tom vaganju pri\u0111e nam sredove\u010dni Japanac da pita gde idemo i \u0161to smo tako pogubljeni. Sva konverzacija se odigravala vi\u0161e pantomimom, nego pri\u010dom. Njegov engleski je bio jednako o\u010dajan koliko i na\u0161 japanski. Posle kratkog obja\u0161njavanja i podizanja u vis prazne fla\u0161e, zavr\u0161ismo u njegovim kolima, u pohodu na izvor \u010dija je lokacija samo njemu bila poznata.<\/p>

Ha\u010dimantai je poznat po mnogobrojnim banjama. Ove planine su vulkanske i na mnogim mestima izbijaju topli izvori bogati sumporom. Tako se delovi planina konstantno pu\u0161e i miri\u0161u na pokvarena jaja. Japanac nas je odvezao do jedne od lokalnih banja. Ogromna drvena ku\u0107a. Bez ikakvih pregrada. Cela unutra\u0161njost je jedna velika prostorija. U njoj su sedele dve japanske bakice. U\u010dini mi se na momenat da sam uletela u neku pri\u010du iz Edo perioda. Bake su bile maju\u0161ne, pognute. Sa okicama koje se od starosti gotovo nisu videle. Nasmejane i stidljive kao tinejd\u017eerke. Tinejd\u017eerke iz Edo perioda. Ove dana\u0161nje su sve samo ne stidljive. Japanac nas je pozvao da legnemo na pod. Nije mi bilo jasno za\u0161to bi to trebali raditi, ali ga iz nekog razloga poslu\u0161asmo. Radoznalost je \u010dudna stvar. Pod je bio topao. Momentalno osetih, kako mi toplota greje svaki deli\u0107 tela, kako rasteruje onu hladno\u0107u koja mi se u toku no\u0107i zavukla u kosti. Provodao nas je malo po kompleksu. Pokazao jednako veliku drvenu konstrukciju u kojoj je bio bazen sa vodom. Pre je izgledalo zapravo da su konstrukciju podigli oko prirodnog jezerca, da bi mogli da koriste taj bazen za banjanje u bilo kakvim uslovima. Pored te ku\u0107e bilo je isto takvo jezerce na otvorenom. Sve je to moglo biti tu ve\u0107 vekovima. Samo su elektri\u010dna kuvala za pirina\u010d i parkirani automobili naru\u0161avali sliku srednjevekovnog Japana. Sve ostalo je bilo zarobljeno u vremenu. Napunili smo fla\u0161e na jednoj od \u010desmi i krenuli u pravcu iz kojeg smo i do\u0161li. Na\u0161 voza\u010d se zaustavljao par puta da bismo mogli da u\u017eivamo u vidikovcima i slikamo okolinu. Rastali smo se kad smo stigli na parking.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

\u010cekao nas je dug pe\u0161a\u010dki dan. U zavisnosti koliko se brzo budemo kretali trebalo je da odlu\u010dimo u kojoj planinskoj ku\u0107ici \u0107emo prespavati. Umirivala me je misao da \u0107emo mo\u0107i da izaberemo bli\u017eu u slu\u010daju da budemo prespori. Prvi deo staze je bio valovit. Opet me\u0111u grmljem i na uskoj stazi uglavno prekrivenoj kamenjem. Na samom po\u010detku sreli smo dvojicu planinara. Prvi ljudi na stazi od kada smo krenuli. Nosili su male ran\u010deve i objasnili da oni idu od banje do banje. Posle onog toplog poda, pomislih da to i nije lo\u0161a ideja, te da bi trebali probati i taj planinsko-banjski turizam slede\u0107i put. Stalno smo \u0161etali po vrhovima. Pogled je bio nezaklonjen i veli\u010danstven. Duvao je jak vetar i bilo poprili\u010dno hladno. Ali ki\u0161a nije padala, iako su se sivi oblaci uporno rogu\u0161ili na nebu. Po padinama je bilo malih sne\u017enih povr\u0161ina, ali je sama staza bila suva. Naizmeni\u010dno smo se spu\u0161tali i penjali, ali te visinske razlike nisu bile veliki. Jedva da je jedan spust, tj. uspon nakon njega bio malo te\u017ei. Ba\u0161 na po\u010detku tog uspona sretosmo jo\u0161 jednog planinara. I\u0161ao nam je u susret, i obja\u0161njavao kako je to jedina te\u017ea prepreka pred nama. Bio je u pravu. Do planinske ku\u0107ice Ofuka-sanso smo relativno brzo i lako stigli. Tu smo sreli grupu starijih japanki, s kojima smo razmenjivalji pri\u010de o japanskim planinama uz \u010daj i kola\u010de.<\/p>

Nakon kratkog predaha, odlu\u010dili smo da ipak nastavimo dalje. Pored te ku\u0107ice nalazi se izvor pija\u0107e vode. Obnovili smo zalihe i krenuli ka slede\u0107oj ku\u0107ici. Put koji je sledio bio je sli\u010dan onom koji smo ve\u0107 pre\u0161li. Predivne valovite zelene povr\u0161ine. Naokolo predivna brda. Na stazi opet potpuno sami. \u0160ibao je jak vetar. Ali mi je prijao, jer me je rashla\u0111ivao. No \u010dim bi stala da do\u0111em do daha, hladno\u0107a bi probijala do kostiju. Nestvarno mi je lep bio ceo taj predeo koji se pru\u017eao ispred mene. Uvi\u0111ala sam da nisko rastinje ne pru\u017ea nikakvu za\u0161titu od vetra. Nadala sam se da ne\u0107emo morati da spavamo u \u0161atoru. Uostalom nisam videla ni mesto gde bi ga mogli postaviti. Nakon par sati puta, kona\u010dno smo videli planinsku ku\u0107icu u dolini. Mapa je pokazivala da je na nekih kilometar od nas. Ali se do nje trebalo spustiti niz strmu padinu prekrivenu snegom, koji je na pojedinim delovima pretvoren u led jer se sneg konstantno otapa i voda se sliva. Spu\u0161tali smo se polako, nogu pred nogu. Od silnog napora i gr\u010da, gubila sam snagu u butnim mi\u0161i\u0107ima i na momente gubila kontrolu nad nogama. Ili mi se to tako \u010dinilo. Kao da nisam imala mi\u0161i\u0107e uop\u0161te i da bi svaka kost mogla svakog \u010dasa odleteti nekuda. Stajeli smo \u010desto da odmorimo. Da mi butine o\u017eive. Taj kilometar spusta nam je oduzeo \u010ditav sat te smo stigli do ku\u0107ice Micui\u0161i-so (Mitsuishi-sanso) pred mrak. Posle ve\u010dere smo ispod vre\u0107a za spavanje postavili tri \u0107ebeta. I isto toliko prebacili preko sebe, kad smo se uvukli u vre\u0107e. Umorni i iscrpljeni brzo smo utonuli u san. A tako lepo u\u0161u\u0161kani, prespavali smo do jutra.<\/p>

Ustala sam sve\u017ea i odmorna. Naspavana. Proveli smo nekih sat \u010diste\u0107i ku\u0107icu. Uredna je, ali pra\u0161njava. Kao da je niko nije dugo pose\u0107ivao. Dosta je i starija od ostalih. Previ\u0161e je bilo hladno da peremo podove vodom, ali smo detaljno o\u010distili metlom celo skloni\u0161te. Krenuli smo ne\u0161to kasnije nego \u0161to smo planirali, ali je bar u me\u0111uvremenu granulo sunce. Nebo je ponovo plavo. I dosadne mu\u0161ice ponovo lete oko moje glave. Bilo mi je pretoplo. Zapravo bih rado menjala ovo plavetnilo za ju\u010dera\u0161nje sivilo, dok god ki\u0161a ne pada sa neba.<\/p>

Pogled na okolna brda mi se \u010dinio jo\u0161 impozantnijim nego prethodnih dana. Uvi\u0111am da je taj do\u017eivljaj verovatno povezan sa \u010dinjenicom da se taj dan vra\u0107amo u civilizaciju. Udisala sam halapljivo. Ima li taj izraz uop\u0161te smisla? Ali definitivno sam poku\u0161avala da zarobim \u0161to vi\u0161e tog mira, \u010disto\u0107e i lepote unutar sebe. Prebrzo smo stigli do vrha \u017ei\u010dare iznad Amihari banje. Zastali smo na vrhu, sada zelene, mladom travom prekrivene ski staze. Sa njenog vrha se videlo selo u dolini. Seli smo da se odmorimo i piknikujemo. Iskreno, seli smo da bi odlo\u017eili povratak. Nismo bili gladni, ali podelili smo poslednje kri\u0161ke tosta i poslednje ka\u0161ike d\u017eema od vi\u0161nje koji smo poneli iz Morioke. Lepota. Opu\u0161taju\u0107a. Umiruju\u0107a. Samo\u0107a i izolovanost. Ti\u0161ina i mir.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Nije nam se kretalo dalje. Nije nam se vra\u0107alo u civilizaciju. Ali izbor je samo iluzija u ovom slu\u010daju. Odla\u017eemo neodlo\u017eivo. Spustili smo se padinom, prate\u0107i ski stazu dok kona\u010dno nismo stigli do parkinga. Skinuli smo ran\u010deve i premoreni legli na klupe. Bilo je tek 11 ujutru. Mapa nije pru\u017eala nikakve korisne informacije, no nekako je bilo logi\u010dno da je ta zgradurina u koju smo gledali morala biti hotel. Poslednjim atomima snage smo stigli do recepcije i saznali da nam autobus za Morioku kre\u0107e za neka 2-3 sata. Taman dovoljno vremena za ru\u010dak i momenat da se naka\u010dim na internet. Telefon je krenuo da se pu\u0161i od mejlova i poruka koje su stizale. Brzo sam uvidela da sam napravila gre\u0161ku. Skinula sam se sa mre\u017ee, a zatim i ugasila telefon. Nisam \u017eelela da do\u0111em u priliku da gledam ono \u0161to je ve\u0107 uspeo da skine.<\/p>

Povratak u civilizaciju je uvek prokleto bolan!<\/p>

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t