{"id":2407,"date":"2019-11-23T08:57:23","date_gmt":"2019-11-23T00:57:23","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=2407"},"modified":"2024-03-29T14:25:23","modified_gmt":"2024-03-29T14:25:23","slug":"taroko-klisura","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=2407","title":{"rendered":"Taroko klisura"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Tajvan je jedna od zemalja kojoj se \u010desto vra\u0107amo. Veli\u010danstvena priroda, neverovatno gostoprimljivi ljudi i impresivni muzeji su samo neki od razloga. Malo \u0161ta ja ne volim na tom \u010darobnom ostrvu. Zapravo jedina stvar koja mi nije po volji je lokalna kuhinja. Sve ostalo je ba\u0161 po mojoj meri.<\/p>

Tajvan je turisti\u010dki izuzetno pose\u0107en. Iz tog razloga ja uglavnom zaobilazim mesta koja su pod “must see” u turisti\u010dkim prospektima. Ili ih do besvesti odla\u017eem. Taroko je jedno od tih mesta. No, kako je na\u0161e poslednje putovanje bilo posve\u0107eno isto\u010dnoj obali, on se na\u0161ao na listi. Ra\u010dunali smo da krajem marta gu\u017eva ne\u0107e biti nesnosna, a vreme ve\u0107 vedro i sun\u010dano.<\/p>

Odvojili smo \u010detiri dana za obilazak nacionalnog parka. Na\u0161e glavno polazi\u0161te je bio grad na obali, Haulien. Iz Hauliena smo svaki dan hvatali autobus do razli\u010ditih delova parka. Prvobitno smo \u017eeleli da odsednemo u jednom od hotela u samom parku, no svi su bili bukirani. Na kraju je to ionako ispala bolja opcija.<\/p>

Taroko klisura je ure\u0111en nacionalni park. Postoji veliki broj sre\u0111enih i odr\u017eavanih pe\u0161a\u010dkih staza razli\u010ditih du\u017eina, koje pru\u017eaju spektalularan pogled na klisuru. Po\u010detci ovih pe\u0161a\u010dkih staza spojeni su magistralnim putem. Naime, magistralni put 8 prolazi kroz kanjon i du\u017e nekih dvadesetak kilometara vozi lokalni turisti\u010dki autobus koji staje na desetak stanica od kojih po\u010dinju ove pe\u0161a\u010dke staze. Nisu sve stanice iste u oba pravca. Dnevna karta omogu\u0107ava posetiocima da koriste ove autobuse neograni\u010deno tokom dana. Po\u010detna stanica je pored \u017eelezni\u010dke stanice u Hualienu, a poslednja u Tiansjangu (Tianxiang). Da bi izbegavali gu\u017eve, mi smo kretali prvim regionalnim autobusom iz Hualijena. Iako regionalni autobusi ne staju na svim stanicama du\u017e parka, stajali su na sve za koje smo mi bili zainteresovani. Zahvaljuju\u0107i tome, i samom odabiru staza, uglavnom smo uspe\u0161no izbegavali horde turista.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tDali - Datong staza\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Na\u0161 prvi susret sa parkom, bio je zapravo dosta udaljen od Livu (Liwu) reke koja kreira ve\u0107i deo ovog prekrasnog kanjona. Avanturu smo po\u010deli uz uspon, do obli\u017enjih sela na ulazu u park. Dali i Datong sela su spojeni hajking stazama i potrebno je dva dana da bi se ova staza ispe\u0161a\u010dila. Na sajtu nacionalnog parka je pisalo da nam treba dozvola policije, me\u0111utim ispostavilo se da je informacija zastarela. U policijskoj stanici, na ulazu u park, na kojem i po\u010dinje sama pe\u0161a\u010dka staza su nam rekli da nam dozvola ne treba. Izgleda da su je u me\u0111uvremenu iz nekog razloga ukinuli. Na Tajvanu generalno postoje dve vreste dozvola, jednu izdaje nacionalni park i ima za cilj da ograni\u010di broj posetilaca na odre\u0111enim stazama. One su uglavnom neophodne na delovima na kojima \u017eele maksimalno da smanje uticaj \u010doveka na okolinu. Drugi tip dozvola izdaje policija, i uglavnom za predele koji mogu biti kriti\u010dni tj. opasni za vreme tajfuna ili iznenadnih zemljotresa.<\/p>

Dali i Datung sela su izolovana u planini. Asfaltnog puta do njih nema. Jedini na\u010din da se stigne do njih su ove pe\u0161a\u010dke staze. To su poslednja dva sela na Livu planini u kojima neko jo\u0161 uvek \u017eivi. Naseljavaju ih pripadnici Truku naroda. Oni su jedni od etni\u010dkih grupa koje su \u017eivele na ostrvu pre dolaska Kineza. Taroko na njihovom jeziku zna\u010di veli\u010danstven. Nekada je ovaj narod \u017eiveo u ni\u017eim delovima, ali su be\u017ee\u0107i od Japanaca, zavr\u0161ili u brdima. Kinezi su ova plemena poku\u0161ali da asimiliraju i rasele po pristupa\u010dnijim mestima, me\u0111utim plemena na isto\u010dnoj obali i dalje odolevaju. Dodu\u0161e njihov na\u010din \u017eivota, ku\u0107e i oku\u0107nice ne izgledaju ni\u0161ta druga\u010dije nego bilo koje drugo ruralno selo na Tajvanu.<\/p>

Tog jutra smo uhvatili prvi autobus, koji je kretao iz Haulijena. Autobus nas je ostavio ispred Glavnog turisti\u010dkog centra. Sve je jo\u0161 uvek bilo zatvoreno. Ceo prilaz je lepo ure\u0111en, i bilo je naokolo par gra\u0111evina koje su li\u010dile na planinarske domove. Nijedna od njih dodu\u0161e to nije. U pitanju su razne uslu\u017ene zgrade, no kako je bilo rano, sve je bilo zatvoreno. Napunili smo fla\u0161e sa vodom i krenuli na Dekalun stazu.<\/p>

Prvi deo staze je izuzetno strm. Toliko strm, da su za prvih 1.2 km puta napravili stepenice jer se od silnih turista put pretvorio u klizi\u0161te i po ki\u0161i je gotovo nemogu\u0107e uspeti taj deo staze. Tu stazu stanovnici sela koriste kad god treba da se spuste do ve\u0107eg grada zbog snabdevanja ili kakvih privatnih poslova. Dakle, prvi deo staze je zapravo 1400 stepenika, kojima se prolazi kroz gustu suptropsku \u0161umu. Visoko rastinje, ogromni listovi, po koja lijana, previ\u0161e osica i poneki majmun. Drvene stepenice su odli\u010dno odr\u017eavane i na par mesta postoje pro\u0161irene platforme sa klupama. Sa ni\u017eih se pru\u017ea pogled na kanjon i reku Livu, dok su vi\u0161e u\u0161u\u0161kane me\u0111u bujno rastinje. Vreme je bilo izuzetno vla\u017eno. Prili\u010dno je jednoli\u010dan i neimpresivan taj prvi deo puta.<\/p>

Kad \u010dovek pre\u0111e tih 1400 stepenika surove uzbrdice, \u010deka ga jo\u0161 nekih 1800m jednake uzbrdice po krupnom kamenjaru i korenju drve\u0107a koje se poput zmija prepli\u0107e iznad zemlje. Kako deo deluje prirodnije i divljije, bilo nam je bar psihi\u010dki lak\u0161e da ga penjemo. Ljudi su na tom delu polako krenuli da nas susti\u017eu i zaobilaze. Nije ih bilo mnogo. Uglavnom bi klimnuli glavom u prolazu ili dodali kratko “\u0106ao”. No, dok smo stajali na jednom od pro\u0161irenja kako bismo propustili pe\u0161aka iza nas, on nas iznenadi svojom pri\u010dljivo\u0161\u0107u. Bio je i sam zadihan, te je iskoristio priliku da do\u0111e do daha. Tako saznadosmo da se zove Donal i da nas je njegov saputnik pre\u0161i\u0161ao pre jedno pola sata. Nije pro\u0161lo mnogo od tog susreta, pre nego \u0161to smo stigli na vrh uzbrdice i odvajanja za Dali selo. Put je bio blokiran, a na njemu tabla koja nas je obave\u0161tavala da je taj put zatvoren. Nije nam bilo u potpunosti jasno da li se zabrana odnosila na Staru Tongli stazu (Tongli Old Trail) ili na sam silazak do sela. Na zvani\u010dnom sajtu nacionalnog parka je pisalo da je ta staza trenutno neprohodna. Interesovanje za samo selo nismo imali te nastavismo dalje \u0160akadang putem (Shakadang Logging Road).<\/p>

Ubrzo ponovo sretosmo Donala. Ovog puta je bio sa prijateljem Fransisom. Te smo nastavili svi zajedno ka Datong selu. U razgovoru sazna\u0161mo da im je plan sli\u010dan kao nama, da ostanu da spavaju u selu, a sutra se spuste nazad. Oni su platili neki sme\u0161taj, dok smo se mi nadali nekom prijatnom mestu za \u0161atorovanje. Fransis je imao za nas suludi tempo, te smo se odvojili posle nekog vremena, i stali da piknikujemo. \u0160akadang put je mnogo \u0161iri i povezuje dva sela. Sa desne strane pute uzdi\u017ee se visoka litica, i ista se spu\u0161ta u provaliju sa leve strane. Sam put blago zavija i pod blagim je usponom svih 3.6km. Negde na sredini, nalazi se jedini izvor vode.<\/p>

Pred kraj puta ugledasmo ponovo table sa natpisima. One su se sporadi\u010dno pojavljivale uz put. Putokaz je pokazivao odvajanje za Datong selo na levo, a na putokazu u suprotnom smeru je pisalo Sapah Tadaw Mawna. To isto je bilo oble\u017eeno na maps.me sa oznakom za sme\u0161taj, a nedaleko od toga nalazio se i vrh Livu planine. Znala sam da je negde, u blizini tog vrha i jedan od \u010duvenih vidikovaca, koji je gledao ka istoku, ka moru. Te tako odlu\u010dismo da krenemo suprotno od Datong sela.<\/p>

Deo puta koji je vodio ka potencijalnom sme\u0161taju na mapi, bio je strm, ali kratak. Brzo smo putem nai\u0161li kraj seoske ku\u0107e. Krenuli smo ka njoj u nadi da \u0107emo na\u0107i doma\u0107ine i zamoliti ih da nam dozvole da prespavamo pod njihovom nadstre\u0161nicom. Bilo je vla\u017eno i skupljali su se oblaci. Bilo je samo pitanje \u010dasa kada \u0107e se sru\u010diti ki\u0161a. No, na imanju nije bilo nikoga. Odlu\u010dili smo da pri\u010dekamo ve\u010de i ukoliko se niko ne pojavi tu prespavamo. Ku\u0107a se nalazila na uzvi\u0161ici, te se sa kraja livade pru\u017eao predivan pogled na okolna brda i Datong selo u daljini. Bilo mi je drago \u0161to smo odustali od posete istog. Na kraju livade, na tom mestu sa magi\u010dnim pogledom, neko je napravio duga\u010dku klupu, te se ispru\u017eismo na istu. Nije nas mogla oterati dosadna ki\u0161a. Ples oblaka je bio previ\u0161e o\u010daravaju\u0107. Oprema nam je i tako vodootporna. Taman kada se ki\u0161a primirila, za\u010dusmo glasove. Pomalo razo\u010darano pomislih kako ipak ne\u0107emo biti sami. Nije me brinulo da \u0107e nam gostoprimstvo biti uskra\u0107eno, brinulo me je da \u0107e nas doma\u0107ini naterati da spavamo u ku\u0107i.<\/p>

Na na\u0161e iznena\u0111enja, umesto o\u010dekivanih vlasnika, pojavili su se Donal i Fransis. Kakva slu\u010dajnost! Ova ku\u0107a je taj njihov iznajmljeni sme\u0161taj. Ja sam ih o\u010digledno krivo razumela da idu do sela. Posedali su do nas na klupi. Stigli su do ku\u0107e nekih sat vremena pre nas, te su iskoristili vreme da obi\u0111u vrh Livu planine i na\u0111u vidikovac. Zaklju\u010dili su da vrh nije vredan osvajanja, jer je u sred visokog rastinja, bez ikakvog pogleda. Za vidikovac su rekli da je spektakularan, i da bi definitivno trebalo svi da krenemo do njega pred zoru da u\u017eivamo u izlasku sunca. Njih je ki\u0161a uhvatila dok su se vra\u0107ali sa vidikovca, te se staza pretvorila u blatnjavu reku. Jedva su se izvukli iz blata.<\/p>

Ispostavilo se da su vlasnici ku\u0107e u Hualijenu, te smo odlu\u010dili da \u0161ator postavimo pod ogromnu nadstre\u0161nicu. Pokrivala je bar 50tak kvadratnih metara. Slu\u017eila im je donekle kao letnja kuhinja, ve\u0161ernica, trpezarija na otvorenom. Posedali smo za sto, uz pirin\u010dano vino. \u010ca\u0161e su se naizmeni\u010dno punile i praznile. A razgovor tekao u svim mogu\u0107im pravcima. Donal se raspri\u010dao. To mu i nije bilo te\u0161ko. Brbljiv je po prirodi. Bio je simpari\u010dan, bucmast, u ranim \u010detrdesetim, Irac. Radio je kao editor u jednoj novinskoj ku\u0107i u Hanoiju. \u017dalio se na ure\u0111iva\u010dku politiku. \u017dalio se na odluke s vrha. \u017dalio se na komunisti\u010dku partiju. \u017dalio se na jednoumlje. \u017dalio se na sve… Za sve su naravno bili krivi komunisti. “Kad bi se samo medernizovali…”, “Kada bi partija…”. Time je po\u010dinjao svaku drugu re\u010denicu. Mi smo ga gledali. Uglavnom u ti\u0161ini. Ponekad bi postavili i koje pitanje, \u010disto da proverimo, da li je Vijetnam u skorijoj i davnijoj istoriji imao bilo kakvih problema, razloga da “zaostane u razvoju”, da li je ne\u0161to postojalo pre komunizma, da li su ikada Amerikanci ili Francuzi npr. radili ne\u0161to tamo, ili je sve to do komunizma… Ali avaj, za \u010doveka sa zapada komunizam je stra\u0161niji i od napalm bombi. Stra\u0161niji od kolonijalnog ropstva. Stra\u0161niji od samog \u0111avola. Zaista, \u010dovek se u razgovorima sa njima \u010desto ose\u0107a kao da razgovara sa kakvim religioznim fanatikom u \u010dijoj religiji postoji pakao na \u010dijem tronu sedi Marks, a crvene zastave plamte poput ve\u010dne vatre.<\/p>

Sa besmislenog razgovora kako mali Irac zami\u0161lja idealni Vijetnam, bacili smo se na to kako mali Kana\u0111anin zami\u0161lja idealnu Kanadu. Da bi prekinuli mu\u010dni vijetnamski razgovor, Miljan dobaci Fransisu kako smo skoro odgledali sjajnu kanadsku humoristi\u010dku seriju Krimi triler (S\u00e9rie noire). Te se tako prebacismo na Fransisovu domovinu. Ve\u0107ina ljudi krene sa hvalospevima o svojoj domovini, posebno ako u \u010ditav razgovor u\u0161etate sa komplimentom. Ja se je\u017eim takvih ljudi. I na svu sre\u0107u Fransis nije bio jedan od njih. Bili smo po\u0161te\u0111eni pri\u010da o lepotama Kanade. Fransis je bio u ozbiljnom problemu sa svojom domovinom. Naime on je programer koji radi od “ku\u0107e”. A ku\u0107a mu je, kako to biva sa modernim nomadima, tamo gde mu je kompjuter. Poslednjih godinu dana mu je ku\u0107a u Japanu. “Ali ni Japan nije ono \u0161to je nekada bio.” – setno nam se po\u017ealio. “Svi ovi Kinezi turisti. Stoka! Ne znaju ni da se pona\u0161aju.” – nastavio je. “Oni su svuda” – dodao je. I onda setno sa Kineza turista pre\u0111e na Kineze bur\u017euje koji polako osvajaju Kanadu. Kupuju ku\u0107e i podi\u017eu cene nekretnina. Remete njihove \u017eivote. Dolaze na njihovu zemlju… Nisam bila sigurna \u0161ta me je vi\u0161e zasvrbelo u njegovim izjavama. Gledala sam u sijalicu, oko koje su obletali insekti. Mislila sam da je previ\u0161e hladno za to. Gledala sam u leptira koji se vrzmao oko njegove \u010da\u0161e sa alkoholom. Mislila sam o tome kako je beli \u010dovek dolazio u Kanadu, i \u0161ta li su Indijanci mislili o tome? \u0160ta li Japanci misle o kanadskim turistima? Nisam ga pitala. Da je imao odgovore na moja pitanja, ne bi rekao sve to \u0161to je rekao. Nije mi se nastavljao taj isprazni razgovor. Po\u010deo je da me zamara koliko i razgovori o sportu i automobilima, koji su njih dvojica vodili dok smo nas dvoje name\u0161tali \u0161ator.<\/p>

Dok sam ja tra\u017eila izgovor da se povu\u010dem u \u0161ator, neko se dosetio da pogasimo svetla, sednemo na onu klupu i blejimo u zvezde. Sede\u0107i pod zvezdanim nebom, Fransis i Donald su se takmi\u010dili ko \u0107e prepoznati vi\u0161e sazve\u017e\u0111a. Uvek me je fasciniralo kako su ljudi u stanju da ih opaze. Ja vidim velika i mala kola na sve strane. Ima ih bar deset na nebu. Ostalim sazve\u017e\u0111ima \u010dak i ne znam imena. Bilo ih je kona\u010dno zadovoljstvo slu\u0161ati. Nije bilo mese\u010dine. Nebo je bilo tamno, bez oblaka. Zvezde su sijale punim sjajem. Nismo mogli po\u017eeleti bolju no\u0107 za gledanje u nebo.<\/p>

Kad smo se kona\u010dno uvukli u \u0161ator, bila sam ve\u0107 promrzla. Miljan se uvukao u vre\u0107u i u momentu zaspao. Moja ledena stopala meni nisu dozvoljavala taj luksuz. Okretala sam se sa jedne na drugu stranu. Trljala stopala. Ali sve be\u0161e uzalud. A onda se setih za\u0161titnih folija koje ve\u0107 par godinama uredno nosim na na\u0161a \u0161atorovanja i nikad ne koristim. Kupili smo ih pre par godina kad smo planirali vi\u0161ednevnu pe\u0161a\u010dku avanturu po Hokaidu. Pomislih da je sada vreme. Uvila sam se u foliju i nakon desetak minuta zaspala kao beba.<\/p>

Probudio nas je alarm negde oko pet. Obukli smo se na brzinu i sa\u010dekali par minuta razmi\u0161ljaju\u0107i da li da budimo momke za uspon ili da idemo sami. Na kraju se odlu\u010dismo za drugo. Fransis je rekao da je dovoljno 20tak minuta. S obzirom na njegovu brzinu, on komotno mo\u017ee da krene i pola sata kasnije. Mi smo odvojili \u010ditavih 45min za taj uspon. Krenuli smo polako. Ve\u0107i deo puta je bio najpre pod blagim, a zatim pod izra\u017eenijim nagibom. Staza je bila potpuno blatnjava. Donekle se blato steglo u toku no\u0107i, ali smo i dalje proklizavali. Jasno smo videli tragove proklizavanja koje su njih dvojica ostavili ju\u010de. Izmorilo nas je to stalno upadanje u blato i klizavanje po njemu. Rastinje sa strane je bilo previ\u0161e gusto i visoko da bi mogli da \u0161etamo po neutabanim stazama. I pored toga, stigli smo prerano. Ispeli smo se na vrh. Ispod nas se spu\u0161tala ogromna provalija. Nije se videla, ali bilo je o\u010digledno da smo na ivici vrlo o\u0161tre nizbrdice. Bio je mrkli mrak. Sedeli smo dobrih 15min pre nego \u0161to je krenulo da se razdanjuje. Sunce se polako promaljalo. Nije se videlo more. Nije se videlo rastinje. Bili smo na vrhu oblaka. Beskrajni predeo ispunjen oblacima i i\u0161aran nijansama \u017eute i crvene. Prizor je bio veli\u010danstven.<\/p>

Put nazad, do \u0161atora, smo proklizali. I ono malo blata \u0161to se steglo preko no\u0107i je ve\u0107 uspelo da se rastopi na tom jutarnjem suncu. Do \u0161atora smo stigli blatnjavi do struka. Nekoliko puta sam uspela da se okliznem. Spakovali smo stvari, a onda seli na klupu, da se oprostimo od tog \u010darobnog mesta, sa najboljeg vidikovca. Opijalo nas je to jutarnje sunce. Doru\u010dkovali smo polako u\u017eivaju\u0107i u niskim oblacima koji su plesali u dolini. Oprostili smo se od Fransisa, i krenuli pre nego \u0161to je Donal uspeo da se probudi. Znala sam da \u0107e nas u nekom momentu susti\u0107i, bez obzira kada krenu. Vra\u0107ali smo se istim putem. Prvi deo puta je bio nesvakida\u0161nje prijatan. Blaga nizbrdica, jedva osetna i \u0161irok pogled sa desne strane. Stajala sam \u010desto da udahnem sve\u017e vazduh i uslikam svaku travku, kapljicu, cveti\u0107 i leptiri\u0107a kraj puta. Ne znam za\u0161to to radim, jer \u0107u i tako izbrisati 90% tih slika. Nijedna ne\u0107e do\u010daravati te momente u kojima sam slikala. Ne\u0107e \u010dak izgledati ni vizuelno prijatno. Ono \u0161to je u mom oku sada kapljica rose na listu \u0107e biti samo gomila li\u0161\u0107a, jedna neinspirativna zelena masa na fotografiji. A u tom momentu, dok je slikam, ona je savr\u0161ena transparentna loptasta tvorevina na kojoj se zrak prelomio pod savr\u0161enim uglom i na taj na\u010din skrenuo moju pa\u017enju sa tog zelenog mno\u0161tva na jedan tako maleni detalj.<\/p>

Sve je izgledalo novo i druga\u010dije u povratku. To odsustvo fizi\u010dkog napora, jer se ne penjemo, nego silazimo je sigurno doprinosilo tome. Kada smo kona\u010dno pro\u0161li prvi deo staze i na\u0161li se na mnogo izra\u017eenijoj nizbrdici, krenuli smo da sre\u0107emo i prve seljane koji su se vra\u0107ali ka svojim ku\u0107ama. Taj narod mnogo vi\u0161e li\u010di na Male\u017eane ili Indone\u017eane, nego Kineze. Imaju krupnije o\u010di i tamniju ko\u017eu. Svi su nosili ogromne tovare, zavijene u velike marame koje su ka\u010dili tako da ih prakti\u010dno nose na \u010delu. Ili su velike sanduke i plasti\u010dne bidone konopcima pri\u010dvr\u0161\u0107ivali oko struka i preko ramena, kao ranac. Mogu samo da zamislim, koliko je to morala biti bolna metoda, iako su stavljali marame kao za\u0161titu na mesta na kojima se kanap najvi\u0161e urezuje. Pri susretu bi se malo sklonili u stranu, prave\u0107i nam mesta da pro\u0111emo i osmehnuli se, bez imalo napora na njihovom licu. Bilo je o\u010digledno da su navikli na taj teret i teren, \u010deste odlaske u podno\u017eje u nabavku.<\/p>

Fransis i Donal su nas stigli kada smo kona\u010dno bili na vrhu onih stepenica. Ja sam iskoristila priliku da sednemo na klupu i izujem cokule. Stopala su mi prokuvala i \u010darape u potpunosti bile mokre od znoja. Dok sam preturala po rancu, tra\u017ee\u0107i rezervne, njih dvojica su nai\u0161li. Iskoristili su susret za kratki predah, a onda nastavili svojim suludim tempom niz stepenice. Ponekad mi je drago \u0161to nisam tako \u017eivahna i brza. \u010cini mi se da bih sva\u0161ta na taj na\u010din propustila. Da bih samo preletala kraj svih tih lepota kraj mene. Dodu\u0161e ja sam spora u svemu, u hodu, u gledanju, u presabiranju misli. Mo\u017eda tim ljudima i mozak procesuira nadra\u017eaje br\u017ee? Ko \u0107e ga znati? Stepenice su bile… pa, stepenaste, ubijale su kolena i \u010dinilo se da im nema kraja. Ali eto, kraj do\u0111e svemu pa i stepenicama koje su nas podsetile da to zna\u010di i kraj ove avanture te nisam na kraju bila na\u010disto da li se ose\u0107am ushi\u0107eno ili pomalo razo\u010darano.<\/p>

Od po\u010detne ta\u010dke sa koje smo krenuli na stazu, do mesta gde smo preno\u0107ili smo savladali oko 1000m nadmorske visine. Najve\u0107i deo toga je prvih 3km \u0161to u stepeni\u0161tu, \u0161to u penjanju po onom kamenju. To \u0107e nam u narednih par dana zadavati silne bolove u listovima. No, vredelo je. Iako staza nije spektakularna i generalno nisam ljubitelj suptropskih \u0161uma, bilo je lepo u toj izolaciji, tom usporenom svetu u\u0161u\u0161kanom u zvezde, oblake i bujno rastinje. Bio je to savr\u0161en po\u010detak za na\u0161e dvonedeljno tumaranje Tajvanom.<\/p>

Autobus koji je trebao da nas vrati do Hualijena, je kretao za petnajstak minuta. Jedva da smo imali vremena da se upristojimo u toaletu pred polazak. Seli smo u zadnji deo, poku\u0161avaju\u0107i da izolujemo miris znoja koji smo \u0161irili. No, izgleda da jednoj baki to nije preterano smetalo te sede do nas. Od tajvanskih baki ne o\u010dekuje\u0161 da pri\u010daju engleski. Jo\u0161 manje da pri\u010daju engleski i nema\u010dki. No ova na\u0161a baka nije bila tek tamo neka obi\u010dna baka. Baka Li, kako se predstavila, je odrasla u Nema\u010dkoj i tamo se \u0161kolovala i nau\u010dila i engleski. Pri\u010dala nam je o Nema\u010dkoj koje se ona se\u0107ala. Pri\u010dala je onda, puna ponosa, i osvom sinu. A zatim, sa jo\u0161 vi\u0161e ponosa o svom unuku. Ina\u010de, baka je bila na putu da poseti unuka. Nosila je kesu jabuka. Uredno je iz nje izvadila jednu za mene i jednu za Miljana. Ja sam je gledala sme\u0161e\u0107i se. Ne bi valjalo da je prekinula taj \u010darobni krug na\u0161ih poseta Tajvanu i naviku lokalaca da nam daju hranu. Prvo banane na protestu, za koji nikad nismo shvatili \u010demu je posve\u0107en. Onda \u017eena s mandarinama i keksom. I sad baka Li sa jabukama. Bi mi \u017eao \u0161to ja nikada nemam neko vo\u0107e da podelim s lokalcima. Zapravo nisam imala ni\u0161ta. Sve \u0161to smo poneli na planinu smo uspeli da sma\u017eemo za ta dva dana. Moram se bolje pripremiti slede\u0107i put. Stavka u podsetniku, odmah ispod lampe koju stalno zaboravljam, treba da bude: jabuke i banane za slu\u010dajne i namerne prolaznike!<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tBajong (Baiyang) staza\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Tre\u0107i dan u parku, po orginalnom planu, trebalo je da provedemo na Li\u0161ui – Ven\u0161an stazi (Lushui – Wenshan). No kako je staza dosta zahtevna, a nas listovi poprili\u010dno boleli od prvobitne avanture, odlu\u010dili smo da izaberemo neke od kra\u0107ih staza. One najbolje, koje nude najimpresivniji pogled na kanjon su naravno i turisti\u010dki najpose\u0107enije. Zato smo odlu\u010dili da prvim jutarnjim autobusom krenemo do jedne od najudaljenijih i zapo\u010dnemo \u0161etnju \u0161to je ranije mogu\u0107e kako bi izbegli horde turista.<\/p>

Kako to obi\u010dno na Tajvanu biva jedan od zemljotresa je o\u0161tetio deo staze te je prohodno tek oko 2km puta. Tu stazu su gradili 1984. kako bi pri\u0161li delu reke na kojem su planirali da izgrade hidroelektranu. Od nje su vremenom odustali, ali se staza i dalje odr\u017eava zbog turizma. Jedna je od poznatijih u Taroko nacionalnom parku.<\/p>

Si\u0161li smo na stanici Tiansjang (Tianxiang) i odatle nastavili magistralnim putem do tunela iz kojeg zapravo po\u010dinje staza. Tu smo se ve\u0107 uveliko rastali od Livu reke i u\u017eivali u prelepom kanjonu njene pritoke Da\u0161e (Dasha). Sa samog puta, pru\u017ea se predivan pogled na kanjon. I zaista, ba\u0161 negde na sred tunela, nalazi se prolaz kroz koji se ulazi na stazu. Prolaz je zapravo pe\u0161a\u010dki tunel. Mra\u010dan i vla\u017ean. I dug. I svr\u0161en za igranje odjecima. I kad kona\u010dno iz tog mraka iza\u0111osmo, do\u010deka nas most, da nas prebaci preko reke Vahe’er (Wahei\u2019er). Jedva da smo zagrebali ovu na\u0161u stazu a ve\u0107 smo tri reke videli. Staza je zaista predivna. Pogled na kanjon je veli\u010danstven, priroda netaknuta, voda bu\u010dna i leptiri divljaju na sve strane. Hvatanje prvog autobusa se i te kako isplatilo. Sreli smo mo\u017eda svega 5-6 ljudi dok nismo stigli do kraja. Prva platforma je izgra\u0111ena na mestu na kojem se Vahe’er uliva u Tac\u0107ivi (Taci Jili). Staza dalje prati uzvodno kanjon ove reke. Taman kad \u010dovek pomisli kako ne mo\u017ee ni\u0161ta lep\u0161e od ve\u0107 vi\u0111enog do\u017eiveti, sti\u017ee do mosta, jo\u0161 jedne platforme i prekrasnog pogleda na Bajong vodopad. Odatle nema mnogo do tunela u \u010dijim se hodnicima voda sliva na sve strane niz zidove i na par mesta direktno sa tavanice formiraju\u0107i vodene zavese. Odakle i poti\u010de ime pe\u0107ine. Ova pe\u0107ina obele\u017eava i kraj prohodnog dela staze. Odatle se istim putem vra\u0107a ka Tiansjang stanici. U povratku smo napravili pauzu na platformu da u\u017eivamo u zvukovima vodopada i pogledu na kanjon. \u010cinilo nam se kao idealno mesto za doru\u010dak. Pored nas, tu je bio samo jedan stariji par lokalaca. Na na\u0161e \u010du\u0111enje nisu nam tutnuli nikakvu hranu. Krenuli smo dalje tek kada su ljudi krenuli da pristi\u017eu. U povratku smo sreli bar pedesetak ljudi. Mahom organizovanih u grupe. Bilo je o\u010digledno da su turisti\u010dki autobusi polako dolazili.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tLi\u0161ui - Hliu (L\u00fcshui - Heliu) staza\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Po povratku na Tiansjang stanicu, uhvatili smo autobus do Li\u0161ui stanice. Od nje po\u010dinje ova staza. Staza je jedna od manje popularnih. Tako\u0111e je oko 2km duga\u010dka, ali dobrim delom vodi kroz \u0161umu, \u0161to doprinosi toj slabijoj pose\u0107enosti. Mada su sporadi\u010dni pogledi na Livu reku i dalje impresivni. Na stazi smo sreli svega par ljudi. Usponi su izuzetno blagi i cela staza je vrlo prijatna za \u0161etnju. Prijali su izuzetno delovi kroz \u0161umu, ve\u0107 je bilo poprili\u010dno toplo i hlad nam je dobro do\u0161ao. Ima nekoliko kra\u0107ih tunela i jedan deo staze prati strmu liticu. Sa tog dela staze se pru\u017ea fenomenalan pogled na kanjon. Zadnji deo staze ponovo ulazi u \u0161umu. U \u0161umi smo naleteli na stari kameni spomenik koji je odavao po\u010dast poginulim japanskim policajcima. \u010cetvorica njih su poginuli u periodu izme\u0111u 1914. i 1922. od posledica zemljotresa dok su radili na popravci mosta. Ovakvi spomenici su nekada bili \u010desti i mogli su se na\u0107i du\u017e razli\u010ditih staza, no ve\u0107ina je uni\u0161tena ili zarasla u vegetaciju. Iz \u0161ume se izlazi na Hliu kamping zonu. Opremljena je \u0161irokim drvenim platformama, ima ogromno kupatilo sa \u010desmama za vodu i gleda na kanjon. Pored njega je vise\u0107i most koji koji vodi preko Livu reke. A odatle, dalje kroz \u0161umu, uz brdo po\u010dinje jo\u0161 jedna pe\u0161a\u010dka staza. Pro\u0161etali smo se mostom, islikali milion puta, a onda vratili na stanicu da sa\u010dekamo autobus. Bilo je tek ne\u0161to posle jedan popodne, i razmi\u0161ljali smo da obi\u0111emo jo\u0161 koju stazu. No, gu\u017eve na stazama koje smo mogli videti sa puta su bile zastra\u0161uju\u0107e. Izgubili smo \u017eelju da \u0161etamo bilo kojom od njih, te smo se vratili do Hualijena. Do kraja tog dana, moram da primetim sa pomalo razo\u010darenja, niko nam nije nutkao nikakvu hranu.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tStari D\u017eilu put (Zhuilu Old road)\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Najbolji pogled smo sa\u010duvali za kraj.
D\u017eilu staza je jo\u0161 jedna u nizu koja je samo delimi\u010dno otvorena. Prohodni su samo prvih 3.1 km. Prilaz stazi je ograni\u010den i dozvoljen samo odre\u0111enom broju ljudi u toku dana. Te posetu treba rezervisati unapred. Dozvola se dobija na sajtu nacionalnog parka<\/a>. To je jedina staza\/deo parka \u010diji se ulaz napla\u0107uje.
Ulaz na stazu nalazi se na po\u010detku Jenciku staze (Swallow Grotto, Yanzikou), kraj koje se nalazi i istoimena autobuska stanica. Kao i obi\u010dno uhvatili smo prvi autobus, no ispred nas je ve\u0107 bila ogromna grupa doma\u0107ih turista. To me nije preterano radovalo. Svi su bili u godinama, \u0161to je zna\u010dilo da \u0107emo biti pra\u0107eni njima sve do kraja staze. Kao olak\u0161avaju\u0107u okolnost im nisam mogla uzeti ni to \u0161to su bili izuzetno ljubazni i nasmejani. Kakvo god da je dru\u0161tvo, dok god ga ima u toj meri na stazi, u prirodi, sama smisao \u0161etanja tom stazom postaje besmislena.<\/p>

Staza po\u010dinje prelaskom preko vise\u0107eg mosta, koji vodi preko Livu reke. Sam po\u010detak je ve\u0107 grandiozan. Nastavlja se dosta strmim usponom kroz \u0161umu. Po ve\u0107em delu stazu su usa\u0111ene grede koje imaju ulogu stepeni\u0161ta. Prili\u010dno je strm taj deo, no posle onog uspona ka Dali i Datong selu sa sve opremom na le\u0111ima, ovo je delovalo kao \u0161ala. Kada smo kona\u010dno iz \u0161ume izbili na \u010distinu, videli smo ostatke Badagang sela. U njemu su nekada \u017eiveli pripadnici Badagang plemena. Japanci su za vreme kolonijalnog perioda u selu napravili policijsku stanicu, \u0161kolu i 1934. hotel usled porasta turizma. Pripadnici Badagang plemena su orginalno probili D\u017eilu put i koristili ga kako bi pri\u0161li bogatijim lovi\u0161tima i uspostavili komunikaciju sa drugim selima. Stazu su kasnije otkrili Japanci. S obzirom da im je trebao siguran put kroz planinu, odlu\u010dili su da pro\u0161ire uske staze koje su ve\u0107 postojale. No kako je sam rad bio previ\u0161e riskantant a naju\u017ei delovi staze na gotovo vertikalnoj litici \u0161iroki svega 30cm, za to su koristili stanovnike lokalnih plemena. Mnogi od njih su nastradali od eksplozija, jer su za pro\u0161irenja koristili dinamit. Informacija o novijoj istoriji sela i kako je pretvoreno u ruine, nije bilo. Mogu\u0107e da su ih Kinezi kasnije raselili u ni\u017ee krajeve, \u0161to su radili sa mnogim planinskim selima ili su jednostavno stanovnici migrirali u urbanije i pristupa\u010dnije delove. Sve do Badagang mosta, put nastavlja kroz \u0161umu. Uzbrdica je dosta bla\u017ea i sama staza mnogo prijatnija za \u0161etnju. Nakon mosta, put je gotovo ravan i dalje \u0161umovit, dok se ne stigne do D\u017eilu litice.<\/p>

Litica je gotovo vertikalna i predstavlja najimpresivniji deo staze. 500m staze, na naj\u0161irim delovima jedva oko metar \u0161iroke. Vertikalni zid sa desne strane i provalija sa leve. I pogled koji se \u0161iri preko celog kanjona. Najlep\u0161i vidikovac sa naj\u0161irim pogledom u parku. Na \u017ealost, staza je uska i nema pro\u0161irenja, sem malog na jednom mestu, na kojem bi \u010dovek mogao da se zaustavi, sedne i u\u017eiva. Staza se zavr\u0161ava prakti\u010dno, odmah nakon litice. U povratku smo imali mnogo vi\u0161e sre\u0107e. Ona velika grupa lokalaca je ostala da napravi du\u017eu pauzu na kraju staze. Mi smo se prakti\u010dno odmah vratili nazad. Na litici smo jo\u0161 uvek sretali ljude koji su i\u0161li u suprotnom smeru. Prili\u010dno je neprijatan ose\u0107aj kada se mimoilazite sa nekim na tom delu. No, nakon litice kona\u010dno smo mogli da u\u017eivamo u ti\u0161ini i atmosferi koju o\u010dekujemo u takvim prilikama.<\/p>

Promena nadmorske visine od najni\u017ee do najvi\u0161e ta\u010dke staze je nekih 600m, i najve\u0107i deo te visinske razlike se postigne u prvih kilometar, te je po\u010detak prili\u010dno iscrpljuju\u0107i. No sem tog dela na kojem se neko sa slabijom kondicijom mo\u017ee zadihati, ostatak je vrlo lagan i prijatan za \u0161etnju. Nakon onog pentranja prvog dana, mi se nismo zadihali \u010dak ni na tom prvom delu.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tJenciku staza (Swallow Grotto, Yanzikou)\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Janciku staza je najpose\u0107enija staza u parku. Vodi uz magistralni put, ali je deo za pe\u0161ake \u0161irok i prostran. Duga je svega 1.4 km. Pogled na kanjon i Livu reku je izuzetno lep i fotogeni\u010dan. Verovatno usled toga i povezanosti i u\u017eiva toliku popularnost me\u0111u turistima. Nama je zbog broja istih bila prili\u010dno naporna. No kako po\u010dinje na samom izlazu sa prethodne staze, nismo je mogli ignorisati. Ve\u0107i deo je pod tunelom, \u010dija je jedna strana otvorena, prave\u0107i terase sa kojih je mogu\u0107e posmatrati kanjon. Stene litica klisure su izbu\u0161ene mnogobrojnim pe\u0107inama, koje laste koriste kao prirodna gnezda, te otuda i ime staze. Taj kratki put je pro\u0161ao u zaobila\u017eenju ve\u0107ih i manjih grupa turista i sumanutom slikanju prelepog kanjona. Poseta Taroko nacionalnom parku se bli\u017eila kraju i mo\u017eda je to bio najbolji na\u010din da se od njega oprostimo.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Taroko je zaista preplavljen turistima i nemogu\u0107e ih je zaobi\u0107i. Ne znam kakvo je stanje na stazama u drugim mesecima, ali sumnjam da je kanjon ikada praznjikav. Sjajna infrastruktura, laka dostupnost i neverovatni predeli definitivno doprinose popularnosti. Iznova se, pri svakoj poseti Tajvanu iskreno divim kako odr\u017eavaju red i \u010disto\u0107u, i uspevaju da sa\u010duvaju prirodu i pored tog broja ljudi koji dnevno probruji kroz parkove. Verovatno treba zahvaliti tome \u0161to strikno vode ra\u010duna o broju ljudi na stazama koji bi mogli dovesti do naru\u0161avanja balansa. Meni i dalje ponekad broj posetilaca ume da padne te\u0161ko jer kad krenem negde na odmor iz singapurskog mravinjaka uglavnom tra\u017eim mirne i puste predele. I pored svega, Taroko je izuzetno impresivno i \u010darobno mesto, vredno posete.<\/p>

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t