{"id":3084,"date":"2022-01-10T13:01:12","date_gmt":"2022-01-10T05:01:12","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=3084"},"modified":"2024-03-28T06:54:55","modified_gmt":"2024-03-28T06:54:55","slug":"islandska-bespuca","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=3084","title":{"rendered":"Islandska bespu\u0107a"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\t17. avgust 2021. Landmanalugar - Hravtinusker\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

U autobusu sam, na putu do Landmanalugar (Landmannalaugar) kampa. Gledam kroz prozor predele koji promi\u010du. Dre\u010davo zelena mahovina na crnim vulkanskim stenama. Oblici i boje do sad ne vi\u0111eni. “I ovo je samo put do Raja! Kako li je tek u samom Raju!<\/em>” razmi\u0161ljala sam. Znala sam da \u0107e mi se dopasti ovi pusti predeli. Zemlja vatre i leda. Ne\u0161to \u0161to je proizvod takvih ekstrema, jednostavno mora biti impresivno. O\u010dekivala sam da \u0107e izledati poput krajnjeg juga Patagonije. Mo\u017eda i jeste donekle, atmosferom, odsustvom \u010dovekovog delovanja. Ti isti sivi, niski oblaci.<\/p>\n

<\/p>\n

Ali opet, istovremeno, bilo je sve potpuno druga\u010dije.<\/p>\n

<\/p>\n

Me\u0111ugradski prevoz po Islandu je o\u010dajan. To je donekle uticalo na moju odluku koje \u0107emo delove Islanda pe\u0161a\u010diti. Nismo ni imali previ\u0161e izbora. Dobra stvar je bila \u0161to je usled haraju\u0107eg virusa turista bilo daleko manje nego u normalnim uslovima. No i dalje, bilo ih je previ\u0161e za moj ukus na najpopularnijoj pe\u0161a\u010dkoj stazi na Islandu – Lugavejgur (Laugavegur) stazi. \u0160to je donekle i za o\u010dekivati jer se ova staza smatra jednom od najlep\u0161ih staza na svetu. Ovaj epitet svakako zaslu\u017euje jer spaja nekoliko razli\u010ditih reljefnih celina.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Lugavejgur staza nalazi se na jugu Islanda. Duga je 55km. Spaja Landmanalugar (Landmannalaugar) i Torsmork kamp. Do njih je mogu\u0107e do\u0107i prevozom. Izme\u0111u ova dva kampa nalazi se jo\u0161 4 kampa do kojih se mo\u017ee sti\u0107i samo pe\u0161ke. Zapravo, videla sam i kraj njih neka uslu\u017ena vozila, ali obi\u010dni smrtnici do tamo mogu samo na nogama. U okviru tih kompleksa postoje planinarski domovi vrlo ograni\u010denih kapaciteta. Oni su uglavnom bukirani mnogo pre nego \u0161to sezona po\u010dne. I domovi, i kamp mesta se napla\u0107uju. Svi oni prodaju \u010dips, slatki\u0161e, sokove, alkohol i sli\u010dne sitnice, ali restorani ne postoje. Zbog toga, svu hranu treba nositi sa sobom. Neki od ovih domova imaju i tu\u0161eve, koje treba posebno platiti. <\/em>
Lugavejgur staza se nalazi na relativno maloj nadmorskoj visini. Najvi\u0161a ta\u010dka je na oko 1200m nadmorske visine. Staza nije preterano zahtevna \u0161to se ti\u010de razdaljine i podloge, uspona ili spustova. Ono \u0161to je najve\u0107i izazov je nepredvidljivo vreme, tj. stalna promena vremena. Staza je neza\u0161ti\u0107ena i pusta. Nema drve\u0107a, stenja i sl. koji bi slu\u017eili kao za\u0161tita. Pe\u0161ak je na njoj maksimalno ranjiv i izlo\u017een spoljnim uticajima. <\/em>
Staza je podeljena u \u010detiri etape. Tako da se svaki pe\u0161a\u010dki dan zavr\u0161i kraj jednog od kampova. Iako, generalno, na Islandu nije zabranjeno divlje kampovanje, na ovoj stazi je dozvoljeno postavljati \u0161ator samo u kampovima. Razlog tome je velika pose\u0107enost, te da bi se smanjio \u010dovekov uticaj na okolinu.<\/em><\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Autobusu treba oko 4 sata od Rejkjavika do Landmanalugar kampa. Kamp se nalazi u istoimenoj regiji, poznatoj po brojnim prirodnim toplim izvorima. On je upravo i najsevernija ta\u010dka Lugavejgur staze, mada se na nju nadovezuje jo\u0161 par staza koje idu jo\u0161 severnije, u kopno.<\/p>\n

<\/p>\n

<\/p>\n

Kamp se nalazi u dolini, okru\u017een golim brdima. Nemogu\u0107e je nazreti predele iza tih brda. Nismo gubili mnogo vremena u kampu. Napunili smo fla\u0161e vodom i krenuli u pravcu u kom nas je putokaz usmeravao. 12km do slede\u0107eg kampa. Avgust je. Dan je dug. Koliko god da smo spori, i iako je ve\u0107 11h imamo vi\u0161e nego dovoljno vremena da stignemo do slede\u0107eg kampa pre mraka.<\/p>\n

<\/p>\n

Kamp je bio prepun ljudi, tek pristiglih autobusa, kamp prikolica. Ne mogu da zamislim kako bi ovo izgledalo u periodima normalne pose\u0107enosti. Za mene je ve\u0107 ovako bilo previ\u0161e. Sam po\u010detak staze vodi uzbrdo, preko jednog od brda, i nastavlja dalje, ka slede\u0107oj uvali, te kamp brzo izgubismo iz vida. Ve\u0107 na po\u010detku, oblaci su bili niski. Prekrivali su brda u daljini. Ti oblaci ceo predeo \u010dine jo\u0161 dramati\u010dnijim. To malo zelenila, koje dolazi od svuda ra\u0161irene mahovine, ima posebnu nijansu. Brda su sporadi\u010dno crna, oker i braon. Pusta. Bez drve\u0107a. Znala sam da drvo nije \u010dest ukras islandskih pejza\u017ea, ali me je i dalje fasciniralo potpuno odsustvo istih. Staza je dobro utabana, i izuzetno prijatna za \u0161etnju po tom hladnjikavom vremenu. Gde god je staza prolazila kraj zelenijih, travom obraslih livada mogle su se videti ovce. Ovce na Islandu ne \u010duvaju ni \u010dobani, ni psi ov\u010dari. One se izvedu na pa\u0161u i na njoj ostaju prakti\u010dno celo leto. Kako nema velikih grabljivica koje bi ih mogle ugroziti, a sam teren je takav da ne mogu daleko ni odlutati, \u010dobani uvek znaju gde ih mogu na\u0107i.<\/p>\n

<\/p>\n

Nakon prvih 2-3km pred nama su se ukazali prvi sumporni bazeni. Kona\u010dno malo boje; crvene, \u017eute, bele, i svih mogu\u0107ih me\u0111u nijansi. Vetar je raznosio toplu paru, \u010desto je nanose\u0107i u na\u0161em pravcu. Taj deo je veoma popularan i me\u0111u dnevnim turistima, te je silni narod, u redovima za slikanje, umnogome naru\u0161avao mir koji tra\u017eim u ovakvim prilikama. No cela ta gungula, na sre\u0107u kratko traje, te nakon slede\u0107eg uspona, ponovo nalazimo svoj mir.<\/p>\n

<\/p>\n

Predeli se menjaju sa svakim savladanim usponom, te \u010desto zastajemo da se nau\u017eivamo te vanredne lepote; jezera, brda i kona\u010dno gle\u010deri. U\u017eivali smo u pogledu, dok se oblaci nisu toliko spustili da je vidljivost bila svega par metara ispred nas. Ki\u0161a je udarala sa svih strana. Ispred nas se ni\u0161ta nije videlo. Iako je staza dobro ozna\u010dena, u takvim uslovima naprosto ne vidite ni\u0161ta pred sobom. Situacija bi bila prili\u010dno ozbiljna da nema savremene tehnologije. Na svu sre\u0107u sa svim mapama i tehnologijom danas, sve \u0161to \u010dovek treba da uradi je da baci pogled s vremena na vreme na ekran telefona. Potpuno je nadrealno, da stojite u oblaku ki\u0161e koja vas zasipa sa svih strana, ne vidite ni\u0161ta oko sebe, u sred ste zemlje u kojoj ste prvi put u svom \u017eivotu, na potpuno nepoznatom terenu, a i dalje se ose\u0107ate potpuno bezbedno i sigurno zbog tih ta\u010daka koje ste uneli na mapu pre puta i te strelice koju vidite na ekranu svog mobilnog telefona. Da smo kojim slu\u010dajem 30tak godina u pro\u0161losti, verovatno bi najbezbednije bilo da postavimo \u0161ator i sa\u010dekamo da se vreme promeni.<\/p>\n

<\/p>\n

Znali smo, zbog telefona, da je ispred nas bar jo\u0161 tre\u0107ina puta. Ceo taj put smo pre\u0161li “na slepo”. Vidljivost je bila minimalna. Svaki put bi se iznenadili kad krenemo uzbrdo ili nizbrdo i stignemo do kraja. Na po\u010detku je bilo te\u0161ko oceniti koliko \u0107e uspon ili spust trajati. Oko jednog takvog uspona smo se ba\u0161 namu\u010dili. Uspon je bio gotovo vertikalan, staza ve\u0107 pretvorena u klizi\u0161te, bez mogu\u0107nosti da se zaista sigurno oslonimo. \u0160tapovi za penjanje su svakako pomagali, ali i pored toga nemogu\u0107nost da vidimo kraj usponu i kako on izgleda na samo par metara odatle nas je u\u017easavala. Uporna, ledena ki\u0161a je ceo put \u010dinila jo\u0161 napornijim. \u0160ake su mi se mrzle i pored rukavica. Sline i suze su mi se ledile na licu.<\/p>\n

<\/p>\n

U jednom momentu smo nai\u0161li na 4-5 planinara koji su stajali u grupi. Pomislih prvo da se ne\u0161to desilo, no ispostavilo se da su se samo okupili oko gejzira da se ugreju. Zastali smo kraj njih. Taj vreli vazduh koji je \u0161irila ta klju\u010dala voda vra\u0107ao je u \u017eivot sve moje promrzle \u0107elije.<\/p>\n

<\/p>\n

Negde pred sam cilj za taj dan Hravtinusker (Hrafntinnusker) kamp, sreli smo dvojicu planinara koji su nam i\u0161li u susret. Onako, usput, uz pozdrav reko\u0161e nam da do kampa nema vi\u0161e od kilometar. Posle 15tak minuta hoda, mogli smo razaznati ljudske glasove, prigu\u0161ene sna\u017enim vetrom. Glasovi su dolazili iz razli\u010ditih pravaca, \u0161to je zna\u010dilo da smo ve\u0107 za\u0161li u kamp, ali od guste magle nismo ni obrise mogli razaznati. Prate\u0107i izvor najve\u0107e buke, posle svega 30tak metara na\u0161li smo se pred planinarskim domom.<\/p>\n

<\/p>\n

Kao \u0161to ve\u0107 napomenuh, Lugavejgur staza je jedna od najprometnijih na Islandu. Zbog toga je te\u0161ko na\u0107i mesto u planinarskim domovima, ako ga ne rezervi\u0161ete mesecima unapred. Mi svakako radije spavamo u \u0161atoru, no to ve\u010de nam zaista nije bilo do \u0161atorovanja jer nas je ki\u0161a zasipala bez prestanka satima. A ta planinska, maglovita ki\u0161a, udara sa svih strana pra\u0107ena jakim vetrovima. Koliko god da vam je oprema vodootporna, u takvim uslovima ona to vi\u0161e nije. Ono \u0161to mene najvi\u0161e u\u017easava u takvim uslovima je \u010dinjenica da \u0107e mi se \u0161ator nakvasiti vodom dok ga postavim i dok u njega budem ulazila tako blatnjava i mokra. Drugi problem je \u0161to \u0107e sve te mokre stvari ostati mokre celu no\u0107, i \u0161to \u0107u tako mokre morati da ih navu\u010dem sutra na sebe, a pri tome pojma nemam kakav dan mo\u017ee osvanuti. U ovom delu Islanda to je nepredvidivo.<\/p>\n

<\/p>\n

Pla\u0107anjem mesta za \u0161ator, dobijate pravo samo da koristite toalete, nemate pristup nikakvoj zatvorenoj, suvoj, prostoriji.<\/p>\n

<\/p>\n

Kad smo do\u0161li do mesta gde se kupuje \u0161atorsko mesto, onako usput, mada bez ikakve nade, upitah imaju li mesta u domu? Na moje iznena\u0111enje dobih pozitivan odgovor. Jo\u0161 vi\u0161e se iznenadih kad sam \u010dula cenu od 9500kn (65 evra). I to po osobi! I samo \u0161atorovanje je skupo, 2000 kn po osobi (14 evra). Island je poznat kao skupa turisti\u010dka destinacija, ali mi je i dalje bilo \u0161okantno kolika ta skupo\u0107a mo\u017ee da bude. No, ki\u0161a koja se nije smirivala i magla od koje ta \u0161atorska mesta nisam mogla ni da vidim, su me ubedili brzo da je toplo mesto za spavanje vredno svih para u tom momentu. \u010cak i po ulasku u planinarski dom, ostadoh pomalo iznena\u0111ena samim rasporedom i pravilima koja u njemu vladaju. Pa \u010dak i pona\u0161anjem ljudi. Ne poznajem dovoljno islandske planinarske prilike i razumem da se Nacionalni parkovi u drugim zemljama suo\u010davaju sa druga\u010dijim problemima te da je te\u0161ko generalizovati, ali opet ni u jednom planinarskom domu se nisam ose\u0107ala neprijatno kao u ovom. Mislim da je odsustvo humanosti, ono \u0161to mi je zasmetalo u islandskim kampovima.<\/p>\n

<\/p>\n

Toplom i suvom mestu, \u010dak i kad se za njega plati 130evra, se u zube ne gleda.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\t18. avgust 2021. Hravtinusker - Av\u0161tavah\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Prespavala sam. Ugrejala sam se. I osu\u0161ila. Jo\u0161 malo sam se na\u010dudila tom mestu na kojem smo proveli no\u0107, a onda smo nakon izlaska iz planinarskog doma po prvi put na Lugavejgur stazi ugledali sunce.<\/p>\n

<\/p>\n

Av\u0161tavah (\u00c1lftavatn) kamp je bilo na\u0161e slede\u0107e odredi\u0161te. Na samo 12 km od Hravtinusker kampa. Prvi deo puta je prelazak preko valovitih predela. Gola brda, boja zemlje, tanak sloj mahovine. Doline ispunjene lednicima. To umnogome \u010dini prelazak ovog predela lakim. Nema potrebe za “silazak” u dolinu, sve \u0161to \u010dovek treba je da pregazi sve te gle\u010dere. Nebo, bar u po\u010detku, \u010disto i plavo. Milina. Tih prvih, valovitih 4-5km, gotovo da smo preleteli. Tek po koji uspon malo te\u017ei i klizaviji, ali svakako kratak. Kada se stigne do kraja tog dela puta, pru\u017ea se \u0161irok pogled ka dolini i jezeru kraj kojeg se na\u0161 slede\u0107i kamp nalazi. Gotovo da je na dohvat ruke. Bar tako izgleda iz te perspektive.<\/p>\n

<\/p>\n

Ali nakon te u\u017eivaju\u0107e lagane \u0161etnje, zapravo sledi pakleni silazak – 400m konstantnog spusta niz prakti\u010dno vertikalnu liticu. Mo\u017eda bi bilo manje naporno, da nisam prethodni dan nagnje\u010dila deo noge iznad \u010dlanka. Desna cipela mi ne nale\u017ee ba\u0161 najbolje, te ili mi je previ\u0161e labava ili je pretegnem. Po svemu sude\u0107i, ju\u0107e sam je pretegla. Dok smo hodali po “ravnom” delu taj dan, mogla sam maksimalno da je olabavim, no sada na spustu trebalo ju je ponovo pritegnuti. Ose\u0107ala sam nesnosne bolove. Svaki korak morala sam dobro da odmerim. Bila sam spora. U \u017eelji da za\u0161titim taj deo noge, preterano sam optere\u0107ivala druge delove. Bolni korak. Pa jo\u0161 jedan. I jo\u0161 jedan. Gledam samo u vrhove svojih cipela. Bojim se da \u0107e me sporo napredovanje samo ubiti u pojam. Stajem \u010desto da namestim cipelu. \u010cas je olabavim. \u010cas je zategnem. 400m spusta sa takvim bolovima su ve\u010dnost. Mu\u010dna i bolna ve\u010dnost. Ali, 400m spusta je ipak samo 400m spusta. I tome do\u0111e kraj. Na kraju nas do\u010deka \u0161iroka reka sa jedne strane i ovce na ispa\u0161i sa druge. Put uz reku je relativno kratak, dok se ne stigne do mesta gde je treba pregaziti.<\/p>\n

<\/p>\n

Postoji nekoliko mesta na kojima treba pregaziti ve\u0107u vodu. Uz put je gomila manjih potoka u kojima voda ne dose\u017ee do \u010dlanaka, te ako izaberete pravi kamen, jedva da \u0107ete i \u0111on ovla\u017eiti. Ovo je bila prva zbog koje smo morali da se izuvamo. Bila je brza i divlja. \u010celi\u010dna sajla je spajala dve obale. Bez nje bi nas voda sigurno odnela. Duboka svega do kolena. Voda je bila ledena. No kako smo samo nedelju dana pre toga gacali po Studenici, isprobavaju\u0107i iste te sandale u kojima sam sada prelazila ovaj isladnski ledeni brzak, zapravo mi i nije smetala hladno\u0107a. Naprotiv, uklanjala je onaj bol iz moje noge. Ta ledena voda je bila poput kakve magi\u010dne masa\u017ee, odnosila je sav umor i bol iz mojih nogu. Se\u0107am se koliko me u\u017easavala ideja da \u0107u prelaziti ledene islandske planinske re\u010dice pred sam put. Sada osetih silno olak\u0161anje zbog toga.<\/p>\n

<\/p>\n

Sam kamp je mo\u017eda na nekih 2 kilometara odatle. \u0160etnja je lagana. Livada ravna. Isprepletana vodenim tokovima. Plitkim i lakim za pregaziti. Preko onih dubljih su \u010dak postavili i manje drvene mosti\u0107e. Vreme je i dalje bilo lepo. Sivlje i manje toplo nego ranije tog dana, no nije izgledalo da \u0107e biti nekih ozbiljnih pljuskova. Kamp se nalazi kraj istoimenog jezera. Tu no\u0107 smo prvi put prespavali u \u0161atoru.<\/p>\n

<\/p>\n

U planinarski dom nismo ulazili ovog puta. Av\u0161tavah kamp pored tog zatvorenog sme\u0161taja i mesta za \u0161atore, zapravo u svom sklopu ima i mali kafi\u0107\/restoran. Svi ovi kampovi imaju neki alkohol\/sokove i grickalice. U nekima sam \u010dak vi\u0111ala i instant hranu. No, ovaj je prvi koji je imao kafi\u0107. Ni\u0161ta spektakularno, ali deluje kao pravi luksuz piti pivo uz kikiriki u\u0161u\u0161kan na toplom mestu, u sred islandskog ni\u0161tavila.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\t19. avgust 2021. Av\u0161tavah - Botnar\/Emstrur\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Fascinirana sam svojom novom vre\u0107om za spavanje. Ovo je prvi put da je koristimo. Tehni\u010dki drugi, ali prethodnu no\u0107 smo spavali u domu, te mi se ta udobnost koju sam iskusila prvo ve\u010de \u010dinila nerelevantnom.<\/p>\n

<\/p>\n

No evo i sad nakon no\u0107i u \u0161atoru, definitivno mogu da potvrdim, da kona\u010dno imam idealnu zimsku vre\u0107u. Ruku na srce, onu prethodnu sam koristila 16 godina i bila prili\u010dno zadovoljna i njom. Mada sad, iz ovog ugla, po\u0161teno bi bilo re\u0107i da mi je prethodna bila dobra jer nisam znala za bolje. I kad pomislim da smo ove nove kupili samo zato \u0161to smo hteli lak\u0161e vre\u0107e. Nisam ni slutila da mo\u017ee toliko toplije i udobnije da mi bude u vre\u0107i. Zapravo mi je bilo toliko vru\u0107e da mi je vre\u0107a celu no\u0107 bila otvorena.<\/p>\n

<\/p>\n

Nema ni\u0161ta bolje od tople no\u0107i provedene u \u0161atoru!<\/p>\n

<\/p>\n

Taj dan je pred nama bilo 15 km \u0161etnje do Botnar\/Emstrur kampa. Bilo je obla\u010dno. No, nije izgledalo da \u0107e padati ki\u0161a. Ve\u010d nakon prvih 2 km valjalo je ponovo pregaziti ledenu re\u010dicu. Ova je bila podosta pli\u0107a i daleko sporija. Najvi\u0161e od svega je smarao taj ritual izuvanja, raspakivanja, obuvanja… No, \u0161to se mora nije te\u0161ko!<\/p>\n

<\/p>\n

Teren je uglavnom bio ravan, lagan za pe\u0161a\u010denje, izuzetno prijatan. Ta dodatna 2km do kampa Kfangil (Hvanngil) su proletela. Ovaj kamp je mnogo za\u0161ti\u0107eniji od Av\u0161tavaha i mnogo je bolja opcija za zavr\u0161etak drugog dana u slu\u010daju lo\u0161eg vremena. U njemu se nismo zadr\u017eavali. Malo posle njega, prelazi se vise\u0107im mostom preko divlje, \u0161iroke reke. Pogled je neverovatan. Ceo taj prvi deo puta je nestvarno magi\u010dan. Male re\u010dice sa toplom vodom, oko kojih buja dre\u010davo zelenilo, u sred pusto\u0161i. Okolo brda, sporadi\u010dno i\u0161arana snegom i ledom. Mahovina izrasla po okolnom kamenjaru, meka poput oblaka kada na nju stanete. Kao kakva vilinska zemlja.<\/p>\n

<\/p>\n

Ta \u010darobna vilinska zemlja prestaje kada stignete do slede\u0107e reke koju treba pregaziti. Ova je mnogo dublja od prethodne dve. \u0160iroka i brza. Ovoga puta sam morala skinuti i pantalone, voda je bila previsoka. Svaki korak pratilo je moje ci\u010danje. Voda je bila previ\u0161e ledena. Ta voda kao da je delila svet na dva dela. Onaj \u010darobni iz kojeg smo do\u0161li, sa ovim novim, vanzemaljskim, koji se pru\u017eao ispred nas. Siv kamen posvuda. Ispred nas se pru\u017eala ogromna dolina ispunjena sivilom, kamenjem razli\u010dite veli\u010dine. Uglavnom manjim, ali i dalje sa po kojom ove\u0107om sten\u010dugom na putu. Kako je takva nagla promena u reljefu mogu\u0107a? Nekako se i vreme odjednom promeni. Povuko\u0161e se oni oblaci. Nebo je ponovo bilo plavo. Zaista se \u010dinilo da svemu tome nema kraja. Brda su bila daleko. Pitala sam se na \u0161ta li \u0107e li\u010diti taj kamp kada do njega kona\u010dno stignemo. S obzirom da je teren ravan, bez prepreka, uspona ili spusta, i\u0161li smo izuzetno brzo.<\/p>\n

<\/p>\n

Kad se kona\u010dno pribli\u017eismo brdima, reljef je opet krenuo da se menja. Trebalo je uspeti se uz to brdo prekriveno crnim \u0161ljunkom. Brdo je bilo crno. Stene su okolo bile crne. Zemlja je bila crna. Zelena mahovina se jo\u0161 vi\u0161e zelenila kao kontrast toj tami. O\u010dekivala sam da \u0107e se reljef menjati, da \u0107u videti razli\u010dite predele i iskusiti razli\u010dite vremenske uslove, no ovo je i dalje bilo iznena\u0111uju\u0107e i o\u010daravaju\u0107e. Kada se nakon par kilometara crne doline, ispenje poslednja uzbrdica, sa njenog vrha se pru\u017ea pogled na Botnar\/Emstrur kamp i ogroman gle\u010der u njegovoj pozadini. Odatle je put do kampa blago strm i kratak. Dosta rano smo zavr\u0161ili \u0161etnju i tog dana.<\/p>\n

<\/p>\n

Mesta predvi\u0111ena za \u0161atore u ovom kampu su predivna. Kao na terasama izravnatim na brdskoj padini. Okolo hu\u010de brze re\u010dice i pogled na njih je \u010daroban. Ovaj kamp ima zapravo zatvoren prostor \u010dak i za kampere. Ni\u0161ta impresivno, ogromna providna \u0161atra, ali ipak daleko bolje nego u prva dva. Vreme je bilo toplo, nebo plavo, sun\u010dano. Idealni uslovi za zavr\u0161etak dugog dana na stazi.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\t20. avgust 2021. Botnar\/Emstrur - Basar\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Zapanjuju\u0107e je koliko je vre\u0107a za spavanje topla. Zapanjuju\u0107e mi je i koliko u\u017eivam na ovom putu!<\/p>\n

<\/p>\n

Danas je na\u0161 poslednji dan na Lugavejgur stazi. Ostalo nam je jo\u0161 16km do Torsmorka (\u00de\u00f3rsm\u00f6rk).<\/p>\n

<\/p>\n

\u010cetvrti dan smo na stazi i jo\u0161 uvek ne mogu da se na\u010dudim odsustvu rastinja. Tragovi vulkanskog delovanja posvuda, topli vulkanski izvori oko kojih se \u0161iri para i ledene reke nastale otapanjem lednika. Mahovina sporadi\u010dno prekriva te tamne, puste predele. Smenjuju se ti zeleniji, mahovinom prekriveni predeli i kameni, potpuno pusti.<\/p>\n

<\/p>\n

Ovaj dan po\u010dinje tim zelenijim delom. Prelazimo nekoliko reka koje se duboko urezane u te visoke povr\u0161i, \u010dine\u0107i prelepe kanjone. One najimpresivnije gledamo sa daljine. Pre\u0107i\u0107emo tek preko dve takve na ovom delu puta. Voda hu\u010di, udara sna\u017eno u kamenje, nosi sve pred sobom. Na svu sre\u0107u njih gledamo sa visine, sa vise\u0107ih mostova kojima ih prelazimo. Dan je i dalje sun\u010dan, nebo uglavnom \u010disto.<\/p>\n

<\/p>\n

Jedan deo puta prati \u0161iroko korito krivudave reke. Jo\u0161 jedan “mini” kanjon. Sama staza se ne pribli\u017eava koritu, i sa nje ne vidimo reku. Ali sa svakog uzvi\u0161enja vidimo na kilometre te staze koja se pru\u017ea pred nama. Rastinje u jednom momentu postaje sporadi\u010dno \u017ebunasto. Uvi\u0111am da su mi ti delovi reljefa najmanje lepi. Hodamo brzo. Sad ve\u0107 potpuno naviknuti na teret na le\u0111ima i teren pod nogama. Uostalom, uglavnom je ravno. Susti\u017eemo neke od planinara, koje ve\u0107 danima sre\u0107emo na stazi. Uglavnom oni susti\u017eu nas. Moje noge zaista imaju tu \u010darobnu mo\u0107 da se po ravnom terenu uop\u0161te ne zamaraju.<\/p>\n

<\/p>\n

Sa tim, suludo brzim tempom, dolazimo i do dela sa neuobi\u010dajeno visokim rastinjem. Izgleda kao neka d\u017einovska trava, kao neka islandska verzija bambusove \u0161ume. To je prvi put, od po\u010detka staze, da nam rastinje zaklanja vidik. Kad kona\u010dno iza\u0111emo kroz divljinu na\u0107i\u0107emo se pred impresivnim kanjonom. \u0160iroko korito, litice obrasle zelenilom, u pozadini planine prekrivene snegom. A nebo \u010disto, plavo, tek po koji oblak u daljini. Tu prvi put pravimo malo du\u017eu pauzu. Pauzu za u\u017eivanje u pogledu. Rani ru\u010dak. Sun\u010danje. Ovo je zapravo prvi put, u ova \u010detiri dana, da se na\u0111emo ispred reljefa vrednog razglednice, a da su vremenski uslovi savr\u0161eni.<\/p>\n

<\/p>\n

Nedaleko odatle, vreme je da ponovo pre\u0111emo jo\u0161 jednu \u0161iroku ledenu reku. Ova nije bila toliko duboka, ali je izuzetno brza. Sumnjam da bi sami lako na\u0161li dobro mesto za prelaz. Na svu sre\u0107u, na stazi je dovoljno planinara, da \u0107e neko uvek biti ispred vas te mo\u017eete da vidite gde drugi ljudi prelaze. Odatle ima jo\u0161 svega 2-3 kilometra do kampa. Ceo put je obrastao visokom travom, \u017ebunjem, drve\u0107em. Toliko razli\u010dito od svega \u0161to smo do tog momenta videli. Ove je nekako daleko vi\u0161e odgovaralo nekoj kontinentalnoj klimi. I zaista kad smo do\u0161li do Torsmork kampa ose\u0107ala sam se kao u idili\u010dnom \u0161vajcarskom selu. Vreme i dalje kao sa razglednica, drvene ku\u0107ice, borovina. Torsmork kamp je bio prepun ljudi. S obzirom da autobus saobra\u0107a do njega, tj. da predstavlja kraj staze, bio je prometan koliko i po\u010detni kamp Landmanalugar.<\/p>\n

<\/p>\n

Nismo se zadr\u017eavali, odlu\u010dili smo da nastavimo do Basar kampa. On je relativno blizu. Trebalo je pre\u0107i \u0161iroko re\u010dno korito i od\u0161etati par kilometara uz asfaltni put. Sama reka nije toliko \u0161iroka u avgustu. Postoje privremene konstrukcije koje postavljaju preko dubljih delova vode. Verovarno je celo korito ispunjeno vodom u prole\u0107e\/ rano leto kada se sneg otapa. No sada je ogromnim delom prazno. \u0160etnja po tim oblutcima je prili\u010dno naporna. A ni gacanje uz asfalt ne predstavlja preterano zadovoljstvo. Na svu sre\u0107u, ipak je taj put relativno kratak.<\/p>\n

<\/p>\n

Basar kamp je ogroman. Kamp mesta su razbacana po mini poljanama raskr\u010denim u \u0161umi. Na tom, po prvi put pravom, letnjem, popodnevnom suncu, prostrli smo svu opremu i stvari po livadi da se prosu\u0161e. Bio je to najtopliji dan od kada smo kranuli na stazu.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\t21. avgust 2021. Basar - Skogar\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Kad idemo na planinarenje obi\u010dno pravim vi\u0161e potencijalnih planova za pe\u0161a\u010diti. Stvar je u tome \u0161to nikada ne znam kako \u0107emo se zaista ose\u0107ati na stazi, kako \u0107e nas vreme zate\u0107i, kakvi \u0107e zaista biti uslovi. I uglavnom smo primorani da modifikujemo onu idealnu verziju plana, uglavnom skra\u0107ujemo vreme na planini. No, islandsko vreme je bilo posebno prijatno u poslednja tri dana, a i kako smo uspeli da se sklonimo na toplo onu prvu no\u0107, to nas je ohrabrilo da nastavimo put.<\/p>\n

Miljanovi \u0111onovi na cipelama su krenuli da se odvaljuju. I ja sam ih gledala kako se odvaljuju ve\u0107 dva dana. No on je tvrdio da je to samo ta ukrasna, spoljna maska, da su mu noge i dalje potpuno suve, a cipele savr\u0161eno udobne. Ja sam tako\u0111e uspela da na\u0111em balans sa mojom problemati\u010dnom cipelom jo\u0161 na kraju drugog dana. Sem toga zaista nije bilo drugih razloga da ne nastavimo dalje.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Fimvorduhals (Fimmv\u00f6r\u00f0uh\u00e1ls) staza se nadovezuje na Laugavegur stazu. Ova druga je dosta kra\u0107a. Svega 25 km. Kre\u0107e iz Basar kampa i zavr\u0161ava se u Skogar (Sk\u00f3gar) selu. Postoji jedan mali kamp sa planinarskom ku\u0107icom negde na sredini tog puta. Problem je \u0161to su mu kapaciteti daleko manji nego u drugim kampovima. Taj drugi deo staze od Fimvorduhals kampa do Skogara vodi uz Skoga reku na kojoj postoji skoro 30 vodopada. I upravo taj deo puta me je neodoljivo privla\u010dio.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Na celoj Laugavegur stazi, ozbiljniji uspon treba savladati samo prvi dan. Taj prvi dan se ispenje oko 500m nadmorske visine. Drugi dan, izgubite tih 500m i vratite se na nekih 500-600m nadmorske visine. Preostala dva dana je uglavnom lako spu\u0161tanje, dok se ne stigne u Basar koji je na oko 250m nadmorske visine.<\/p>\n

<\/p>\n

Ovaj prvi deo na\u0161e staze, do Fimvorduhals kampa, bi\u0107e manje-vi\u0161e konstantan uspon na nekih 1000m nadmorske visine. Prvi deo vodi kroz neverovatan kanjon. Vreme je bilo pomalo muljavo i obla\u010dno, ali s obzirom da je davalo zelenilu onu magi\u010dnu dre\u010davu nijansu, reljef mi se u tom prvom delu \u010dinio veli\u010danstven. Nakon prvog ozbiljnijeg uspona i prelaska preko impozantnog kanjona, ponovo zalazimo na prepoznatljivo vulkansku crnu podlogu. Penjanje uz ova brda su posebno izazovna. Sitno kamenje i pesak se kotrljaju ispod va\u0161ih stopala i pri svakom koraku, utonete pola koraka nazad. Na tom prelazu je krenula da pada ki\u0161a i da se smanjuje vidljivost. Bilo je prili\u010dno naporno hodati po toj ki\u0161i, mada je jo\u0161 uvek bila daleko od one koju smo iskusili prvi dan.<\/p>\n

<\/p>\n

Nakon toga sledi dug i klizav put preko lednjaka dok napokon nismo stigli do vrhova Moti i Magni. Kako lokalci vole da istaknu, upravo smo pre\u0161li najmla\u0111i sloj zemlje na Islandu. Na pojedinim mestima jo\u0161 uvek stoje table sa upozorenjima da nije bezbedno hodati van obele\u017eenih staza jer delovi tla i dalje imaju visoku temperaturu. Prosto je nadrealno da takve table stoje samo par desetina metara od lednjaka. Odatle se vreme konstantno pogor\u0161avalo. Zaobilaskom ovih vulkana, jasno se vidi Fimvorduhals kamp, na\u0161e potencijalno preno\u0107i\u0161te za taj dan. No, bilo je jo\u0161 uvek rano. Imali smo vi\u0161e nego dovoljno vremena da zavr\u0161imo stazu taj dan. Sama staza ne prolazi direktno kroz kamp. Do njega je trebalo savladati jo\u0161 jedno brdo. Meni se nije riskiralo da izgubimo sat ili vi\u0161e do kampa, a onda ne uspemo da na\u0111emo mesto za spavanje u domu. Po tom vremenu, koje je iz minuta u minut postajalo gore, nisam mogla da zamislim da ostanemo pola dana i celu no\u0107 izlo\u017eeni vetru i ki\u0161i pre nego \u0161to nastavimo dalje.<\/p>\n

<\/p>\n

Odlu\u010dili smo da taj dan zavr\u0161imo stazu. Da si\u0111emo skroz do Skogar sela. Uostalom, put od sada ide blago nizbrdo, trebalo bi da bar donekle bude lak\u0161e. Ali… nije!<\/p>\n

<\/p>\n

Pred nama se prvo ukazao prizor od kojeg se skamenih u mestu. Ogromna nizbrdica, do lednika u podno\u017eju, a onda ogromna uzbrdica uz lednik. Nizbrdica je bila pretvorena u blatnjavo klizi\u0161te. Nije mi bilo jasno kako \u0107u se spustiti po tom terenu. Ljudi koji su se spu\u0161tali pre nas su proklizavali i padali. Miljan je posle par minuta premi\u0161ljanja odlu\u010dio da sedne i prosto se prosanka na zadnjici do podno\u017eja. Meni se nije kaljalo u blatu. Hodala sam levo-desno, oslanjaju \u0107e \u010dvrsto na \u0161tapove. Za divno \u010dudo uspela sam da se spustim do podno\u017eja bez lomatanja. Prelazak preko horizontalnog, ravnog dela lednjaka se manje-vi\u0161e \u010dinio OK. Onaj vertikalni deo mi se \u010dinio daleko opasnijim.<\/p>\n

<\/p>\n

Ve\u0107ina lednjaka preko kojih smo gazili bila je prekrivena snegom. Sneg ume nekada da prokliza i nije najzgodnija podloga, no dok god smo izbegavali utabane delove bilo je OK. Na ovom delu, utabane delove je bilo nemogu\u0107e izbe\u0107i. Na vrh toga, mnogi delovi lednjaka i nisu bili prekriveni snegom. Imali su plavu boju. Zami\u0161ljala sam da ti delovi moraju biti ugla\u010dani poput stakla. Zaista nisam znala kojim putem da krenem. Na svu sre\u0107u stigla su nas dvojica planinara, koji su o\u010digledno znali \u0161ta rade. Ili se meni bar tako \u010dinilo. Kako sama nisam mogla da donesem odluku, krenula sam za njima, trude\u0107i se da stajem na ista mesta na koja su oni spu\u0161tali svoja stopala.<\/p>\n

<\/p>\n

Nakon par metara, \u010dula sam Miljanov prodoran uzvik iza sebe. Okrenuh se. Zaprepa\u0161\u0107eno mi je pokazivao u pravcu mesta gde smo pregazili s one ledni\u010dke reke, na ovu ledni\u010dku planinu. Ogromni procepi su se pru\u017eali s obe strane tog mesta na kome smo pre\u0161li. Da smo oti\u0161li samo metar levo ili desno, upali bi u te procepe, a tim provalijama se kraj nije video. To uop\u0161te nije bilo vidljivo iz pravca iz kojeg smo do\u0161li. Videla se crna stena, i videlo se da led ne nale\u017ee na tu stenu, ali iz tog ugla je izgledalo kao da je led izdignut, na vi\u0161em nivou od zemlje, ne da ih zapravo deli tolika provalija. Tog momenta pretrnuh jo\u0161 vi\u0161e. \u0160ta ako se okliznem na putu do vrha, krenem da se klizam po tom ledniku i upadnem u neki od ta dva procepa? Da sam mogla hodati jo\u0161 pozornije, to bih i u \u010dinila. No ja sam ve\u0107 dovoljno prestravljena bila i od pomisli da bi mogla skliznuti niz taj led, \u010dak i da nema tih provalija, te sam ve\u0107 hodala s maksimalnom oprezno\u0161\u0107u.<\/p>\n

<\/p>\n

Kad sam kona\u010dno si\u0161la sa lednika, i ponovo stala na tvrdo tlo, osetih ogromno olak\u0161anje. Bar u prvih par minuta. Odatle po\u010dinje ogromna visoravan kojom pu\u0161e najja\u010di vetar koji sam ikada iskusila. Ja sa rancem na le\u0111ima sigurno imam oko 80 kg. Taj vetar me je nosio kao da sam papir. \u010ceono nisam mogla da se pomerim uop\u0161te. Bo\u010dno bi me izguravao sa staze. I\u0161la sam prate\u0107i Miljana, postavljaju\u0107i se tako u odnosu na njega da vetar nikada ne duva direktno u mene. Druga\u010dije nisam mogla da hodam. Ovo je tako\u0111e bilo prili\u010dno nebezbedno jer bi vetar \u010dak i njega zaneo, te su mi vrhovi njegovih \u0161tapova pro\u0161li tik kraj lica nekoliko puta.<\/p>\n

<\/p>\n

Ki\u0161a je padala sve ja\u010de, u kombinaciji sa vetrom udarala nas je bo\u010dno, gotovo pod pravim uglom. Ruke su mi se ledile. Ose\u0107ala sam kako se ki\u0161a skuplja na naborima vre\u0107e koja je \u0161titila ranac i slivala mi se niz donji deo tela. Sva garderoba je bila slepljena uz mene. Nisam bila sigurna da li se lepi uz mene jer sam toliko mokra, ili je od vetra. Boleo me je ceo deo tela izlo\u017een vetru. Vetar me je bukvalno mlatio. Od o\u010daja sam samo ponavljala kao pesmicu:<\/p>\n

<\/p>\n

Gde je jebeni Skogar? Kad \u0107e jebeni Skogar?<\/p>\n

<\/p>\n

Mislila sam da \u0107e mo\u017eda biti malo lak\u0161e kad stignemo do Skoga reke. Da \u0107e biti bar nekog zaklona. Pi\u0161kilo mi se, ali bukvalno nije bilo mesta uz koje bih mogla da stanem. Bili smo izlo\u017eeni udarima vetru i ki\u0161i na toj pustoj visoravni bez ijednog drveta, \u017ebuna ili ve\u0107eg kamena. Samo nepregledna ravnica na sve strane. Staza uz Skoga reku nije bila ni\u0161ta bolja. Reka pravi kanjon i mi smo i dalje \u0161etali po toj neza\u0161ti\u0107enoj visoravni. Od siline vetra i buke koje pravi, \u010dak su i ti vodopadi na reci Skoga bili ne\u010dujni. Staza je bila blatnjava i konstantno sam proklizavala. Bilo mi je \u017eao da \u0161etam van staze, da gazim po toj okolnoj mahovini. Radila sam to retko, u onim momentima kad mi se \u010dinilo da vi\u0161e ni korak ne mogu napraviti.<\/p>\n

<\/p>\n

Gde je jebeni Skogar? Kad \u0107e jebeni Skogar?<\/p>\n

<\/p>\n

\u010cinilo bi mi se da \u0161etamo satima, a putokaz kraj puta bi pokazao da smo pre\u0161li svega kilometar i po. Sat je to potvr\u0111ivao. Jedva da smo hodali 20-25 min. Zapravo, bili smo izuzetno brzi sa date uslove. Skoro 4km na \u010das. Za\u0161to je onda taj sat bio tako dug? Za\u0161to mi se \u010dinilo kao da je pro\u0161la ve\u010dnost?<\/p>\n

<\/p>\n

Mu\u010denju nije bilo kraja. Svaki pre\u0111eni kilometar moja garderoba je bila sve natopljenija, moji koraci te\u017ei, moje telo smrznutije. Skoro 30 vodopada. Propustila sam skoro 30 vodopada. Nisam se okrenula da vidim ni jedan. Ostajali su nam iza le\u0111a. Sve \u0161to je trebalo je da okrenem glavu s vremena na vreme. Ali to je zna\u010dilo da se izlo\u017eim direktnom udaru vetra. Ne postoji vodopad vredan tog potencijalnog bola. U mojoj glavi nije bilo mesta za vodopade. Kroz nju je prolazila samo jedna misao:<\/p>\n

<\/p>\n

Gde je jebeni Skogar? Kad \u0107e jebeni Skogar?<\/p>\n

<\/p>\n

Kada smo kona\u010dno stigli do poslednjeg, najve\u0107eg Skoga vodopada, osetih silno olak\u0161anje. Stigli smo do kraja. Selo se pru\u017ealo u dolini ispod nas. Treba samo jo\u0161 da si\u0111emo niz te beskona\u010dno duge stepenice.<\/p>\n

<\/p>\n

U podno\u017eju je vetar bio dosta slabiji. Okrenuh se ka vodopadu. Ispustih, jedno dugo: “pffff” i uputih se ka hotelu.<\/p>\n

<\/p>\n

Put do hotela vodi kroz kamp. Kamp romanti\u010dno ima najbolji pogled na vodopad. Po toj ki\u0161i kamp mo\u017ee da ima \u0161ta god ho\u0107e, ja sam se nadala suvoj i toploj sobi u hotelu. Avgust je vrhunac sezone. Me\u0111u svim islandskim vodopadima Skogafos je jedan od naj\u010duvenijih. Skogar je selo kraj asfaltiranog puta koji je prohodan i za neterenska vozila. Drugim re\u010dima, svaki turista na Islandu \u0107e zastati kraj tog hotela. Pandemija je i nema mnogo turista, ali i dalje sebi nisam dozvoljavala da se nadam praznoj sobi.<\/p>\n

<\/p>\n

Kada mi je zaposlena na “Imate li praznu sobu?” odgovorila potvrdno, kona\u010dno sam smogla snage da se ponovo nasmejem. Bi\u0107u na toplom i suvom tu no\u0107.<\/p>\n

<\/p>\n

Tek sam nakon ulaska u sobu, shvatila da nam zaista jesu sve stvari bile natopljene vodom. Svi slojevi su mi bili mokri. Delovi oko vrata, marama, kape, rukavi, ga\u0111e, pantalone. Tek po koji suvi pe\u010dat na majici. Na ogromnom ogledalu sam primetila da mi je strana izlo\u017eena vetru, totalno crvena. Na dodir, butine su mi bile hladne poput leda. Ose\u0107aj je bio poput utrnlosti. Tu\u0161iranje vrelom vodom uop\u0161te nije popravilo situaciju. Nedeljama nisam mogla da spavam na toj strani, jer bi me bol u butini budio. Nedelje su pro\u0161le dok mi se ose\u0107aj nije vratio u taj deo tela.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\t22. avgust 2021.\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Naspavala sam se. Odmorila. I ugrejala.<\/p>\n

<\/p>\n

Sa \u017ealjenjem sam konstatovala da su mi garderoba i cipele i dalje mokre i da \u0107u te mokre stvari morati da navu\u010dem na sebe pre nego \u0161to krenemo na autobus. Dodu\u0161e, isti ide tek kasnije popodne. Na ovakve staze ja ne nosim rezervne jakne i pantalone. Svaki gram na le\u0111ima vi\u0161e, zna\u010di ve\u0107i muku. Samo jedan sloj pamu\u010dnih dugih stvari u kojima i spavam. Na svu sre\u0107u imali smo bar one sandale u kojima smo prelazili islandske reke.<\/p>\n

<\/p>\n

Svi moji saborci iz \u010ce\u0161ke \u0107e shvatiti na kojim sam psihi\u010dkim mukama bila to jutro kada sam krenula na doru\u010dak u tim sandalama i poslednjim parom suvih termo \u010darapa. Bukvalno sam deset minuta vagala da li mi je toliko hladno, da ne mogu da skinem \u010darape. Ali, zaista mi je bilo hladno. Brzo zaboravih na svoju sramotu kad sam stigla pred stolove sa hranom.<\/p>\n

<\/p>\n

Jela sam za desetoro. Mislim da sam u sebe to jutro sru\u010dila vi\u0161e hrane nego \u0161to normalno pojedem za doru\u010dak u toku cele nedelje. I kada sam kona\u010dno prestala da trpam hranu u sebe i dalje sam se ose\u0107ala polu-gladno.<\/p>\n

<\/p>\n

Napolju je i dalje lila ki\u0161a. Jednako kao i prethodnog dana. Nismo iza\u0161li iz hotela dok autobus nije stigao. Nije mi se dalo da obla\u010dim te vla\u017ene stvari pre tog poslednjeg momenta. Nisam imala mnogo snage za bilo \u0161ta. Poluprisutno sam provela dan bleje\u0107i u prazno. Nisam razmi\u0161ljala mnogo o putu koji sam upravo pre\u0161la. Nisam razmi\u0161ljala mnogo ni o preostalim danima koje sam planirala da provedem na Islandu. Mozak mi je kona\u010dno bio oslobo\u0111en svih misli.<\/p>\n

<\/p>\n

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t