{"id":801,"date":"2013-03-02T20:50:16","date_gmt":"2013-03-02T12:50:16","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=801"},"modified":"2024-04-10T13:40:55","modified_gmt":"2024-04-10T13:40:55","slug":"zaliv-lapataja-bahia-lapataia","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=801","title":{"rendered":"Zaliv Lapataja (Bah\u00eda Lapataia)"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Poslednji dan na\u0161eg boravka u U\u0161uaji odlu\u010dili smo da kona\u010dno skoknemo do nacionalnog parka Ognjena zemlja. Uhvatili smo lokalni autobus oko 10h i nakon 12km truckanja stigli do ulaza u nacionalni park. Kao u ve\u0107ini nacionalnih parkova u Patagoniju na ulazu u park se pla\u0107a karta. Ulaznica za parkove nije ba\u0161 mala i sam prevoz do, od i po parku dosta ko\u0161ta. Cena karte i prevoza je oko 185 argentinskih pezosa (25 evra) i ako se dobro se\u0107am u ovom nacionalnom parku ta karta va\u017ei za samo 2-3 dana. S druge strane, ako se uzme u obzir gde se Ognjena zemlja nalazi i kako se stvari transportuju do nje to verovatno i nije tako mnogo. Nakon ulaska u park vozili smo se jo\u0161 dobrih 3km do na\u0161e polazne stanice \u2013 male luke u Ensenada zalivu (Bah\u00eda Ensenada Zaratiegui). Voza\u010d autobusa nam je pokazao u pravcu usamljene drvene ku\u0107ice (barake) i objasnio da tamo treba \u201cne\u0161to\u201d da radimo sa paso\u0161em. Nije mi bilo najjasnije \u0161ta se de\u0161ava jer ja jedva da natucam \u0161panski a voza\u010d nije govorio nijedan drugi jezik. No poslu\u0161no krenusmo ka ukazanom nam mestu. Po ulasku u istu shvatili smo da smo upravo u\u0161li u najju\u017eniju po\u0161tansku stanicu na svetu. Izvukoh paso\u0161e poslu\u0161no iz ranca. I dalje mi nije bilo jasno za\u0161to ih dajem tom \u010doveku sa sme\u0161nom bradom iza pulta, no kako su to neki turisti radili ispred mene rekoh valjda tako treba. Tek kada je krenuo da lepi nalepnicu i udara pe\u010dat sa pingvinima i natpisom \u201cFin del Mundo\u201d (kraj sveta) shvatih da je u pitanju jedna od onih turisti\u010dkih viza koje ni\u010demu ne slu\u017ee ali lepo izgledaju u paso\u0161u. Razroga\u010dih o\u010di od odu\u0161evljenja, pe\u010dat sa pingvinima je prelep i apsolutno vredi onih 10 pezosa koji su mi naknadno napla\u0107eni. Ushi\u0107ena lepotom mog novog otiska u paso\u0161u iza\u0111oh iz barake da se odu\u0161evljavam okru\u017eenjem.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Za taj dan je planirana priobalna staza (Senda Costera) od nekih 8 km a posle nje gde stignemo u zavisnosti od vremena. Vreme je bilo obla\u010dno, a voda u zalivu tirkizna. Prekoputa pristani\u0161ta se pru\u017ea malo ostrvo (Isla Redonda). Staza prati obalu i naizmeni\u010dno vodi kroz \u0161umu i preko pla\u017ea. Ve\u0107 na samom po\u010detku staze neko nenaviknut na ove subantarti\u010dke \u0161ume osta\u0107e zate\u010den njihovim izgledom. Iako nali\u010de onome \u0161to smo videli prethodnog dana, prava lepota prirode je tek sada do\u0161la do punog izra\u017eaja. Plavkasta stara debla tek oki\u0107ena sve\u017em zelenim listovima. \u0160uma deluje magi\u010dno, savr\u0161ena za neku misti\u010dnu pri\u010du sa \u0161umskim vilama i bogovima. U po\u010detku su pla\u017ee bile male i \u0161ljunkovite prekrivene plavo ljubi\u010dastim oblutcima, o\u0161trim sivkasto plavim stenama i jarko ljubi\u010dastim \u0161koljkama. Sve boje su bile vrlo intezivne, a njihova kombinacija neo\u010dekivana. Priroda se igrala sa na\u0161im \u010dulima sla\u017eu\u0107i skladno boje na \u010diju kombinaciju u prirodi nismo navikli. Poku\u0161avala sam da uhvatim te boje i oblike fotoaparatom, ali one nisu delovale tako impresivno na uhva\u0107enim snimcima. \u0160irina tog prostora, magi\u010dnost tih \u0161uma i sve te nijanse nisu mogle biti zabele\u017eene sa par digitalnih slika. I taman kada pomislih da ne mo\u017ee biti lep\u0161e, male obale su po\u010dele da smenjuju ve\u0107e zelenije uvale. Uz obalu je bilo puno gusaka i poneki soko. Sve vrste druga\u010dije od onih na koje smo uglavnom navikli. Sem ptica na \u017ealost nismo videli nijednu drugu \u017eivuljku, mada su brane i ponegde opusto\u0161eni delovi \u0161ume jasno ukazivali na brojnost dabrova.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Ta relativno kratka \u0161etnja i lak teren su nam oduzeli nesrazmerno mnogo vremena. Sve je delovalo toliko magi\u010dno da smo dugo ostajali na pojedinim mestima, prosto sede\u0107i zagledani u prirodu oko sebe. Ni\u0161ta posebno uzbudljivo se nije de\u0161avalo pred nama. Proletela bi po neka ptica, zatalasala bi se tirkizna voda, savila bi se koja travka pod povetarcem, razvukao bi se neki oblak. A ipak u isto vreme de\u0161avalo se mnogo toga, moja ko\u017ea je poku\u0161avala da zapamti svaki dodir, uvo da oslu\u0161ne svaki zvuk a oko da zabele\u017ei svaku sliku, moja glava se trudila da sve to sastavi u pri\u010du koju \u0107u vam jednoga dana ispri\u010dati. Glava je sada prili\u010dno razo\u010darana jer sve ove re\u010di nisu dovoljne da prenesu sve ono \u0161to su moja \u010dula u tom parku sakupila.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Nakon verovatno najsporije \u0161etnje u na\u0161im \u017eivotima nastavili smo malo br\u017eim tempom preko Lapataja reke koja odliva vodu iz jezera sa najvi\u0161e imena ka Lapataja zalivu. Jezero se okitilo sa \u010dak tri imena te u zavisnosti koga pitate moglo bi se zvati: Acigami (na jeziku starosedeoca zna\u010di torba, vre\u0107a), Err\u00e1zuriz (biv\u0161i \u010dileanski predsednik) ili Roca (biv\u0161i argentinski predsednik). Zaimljivo je da su se ova dva predsednika sastala 1899. godine u Magelanovom prolazu nebili se tenzija izme\u0111u dve zemlje smanjila.
Poslednji kilometar puta smo prakti\u010dno pretr\u010dali kroz mo\u017eda \u010dak i najlep\u0161e par\u010de \u0161ume u tom delu parka kako bismo stigli na kombi koji je polazio za 15min. Ovaj put kroz \u0161umu je u potpunosti prekriven drvenim mostovima-stazama i vodi do vidikovca koji gleda ka zalivu.
Dan smo manje vi\u0161e neslavno zavr\u0161ili jo\u0161 jednim preranim odlaskom u krevet. Nije ba\u0161 ni da smo planirali neke lude izlaske i jeste da na tom dalekom jugu dan traje dugo u toku decembra, no ipak je \u0161teta da nismo uhvatili to no\u0107no nebo bar na tren dok smo bili na Ognjenoj zemlji. Slede\u0107i dan smo proveli u celodnevnoj vo\u017enji ka Punta Arenasu, koji je opet slu\u017eio samo kao usputna stanica za nabavku pre na\u0161eg slede\u0107eg odredi\u0161ta nacionalnog parka Torres del Paine.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t