{"id":813,"date":"2013-03-28T13:11:46","date_gmt":"2013-03-28T05:11:46","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=813"},"modified":"2024-04-10T12:37:50","modified_gmt":"2024-04-10T12:37:50","slug":"u-pohode-nebeskim-kulama","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=813","title":{"rendered":"U pohode nebeskim kulama"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Ju\u017eni deo Patagonije, gledano iz autobusa s malobrojnih asfaltiranih puteva, je jedna beskrajna valovita livada obrasla niskim \u017ebunjem i pokojim drvetom koje se pod udarom jakih vetrova u toku rasta toliko deformi\u0161e da mu grane rastu paralelno sa zemljom, umesto ka nebu kako smo mi gradski ljudi navikli. Tek ponegde uzdi\u017eu se planinski vrhovi prekriveni snegom i ledom, a izme\u0111u njih \u0161ire se gle\u010deri po modrim hladnim jezerima. Patagonijskim prostranstvom duvaju vetrovi koji bi vas bez problema mogli poneti. Godi\u0161nja doba se ne smenjuju na par meseci, nego sati. Vreme u toku dana je manje-vi\u0161e uvek isto \u2013 nepredvidljivo i promenljivo: sun\u010dano s mogu\u0107om ki\u0161om, snegom i jakim vetrom, sa delovima dana sa i bez oblaka. Posle nekog vremena slojevito obla\u010denje sigurno dojadi, ali zato je duga na nebu gotovo svakodnevna pojava. Patagonija budi ose\u0107aj slobode i \u0161irine iako svaki njen deo zapravo pripada nekome.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

U sred te sulude puste zemlje s promenljivim vremenom nalazi se Nacionalni park Torres del Paine. Zvani\u010dno ovaj park pripada \u010cileu. No zapravo pripada samom sebi jer Patagonija je jedno od onih mesta gde \u0107e vam se \u010dove\u010dije postojanje i njegove sulude tvorevine, poput dr\u017eave, granica, ku\u0107a, \u010diniti apsolutno besmislenim. Ne pripada to par\u010de zemlje nikome sem Zemlji samoj. Deo je njene ko\u017ee. I to onaj daleki od srca deo, ispucao i izboran poput peta stopala koja jo\u0161 uvek nisu otkrila \u010dari pedikira. Torres su kule na \u0161panskom, a paine zna\u010di plavo na jeziku starosedeoca, te otuda mi ovaj romanti\u010dni naziv u naslovu: Nebeske kule. I zaista jesu poput \u010dardaka, ni na nebu, ni na zemlji, \u010desto zaklonjene oblacima i te\u0161ke za osvojiti. Kao u starim bajkama hodili smo tri dana preko brda i dolina, u susret kulama, no na kraju ne na\u0111osmo krilatog pegaza koji bi nas do vrha na svojim le\u0111ima poneo te put zavr\u0161ismo u njihovom podno\u017eju.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Usled suludih klimatskih uslova u nacionalnim parkovima po Patagoniji nije preporu\u010dljivo spavati van dozvoljenih kampova, paliti vatru van istih ili \u0161etati van utabanih staza. Mala nepa\u017enja u parku mo\u017ee izazvati katastrofalne posledice, te je tako ovaj park nekoliko puta bio zahva\u0107en katastrofalnim po\u017earima. Vetrovi mogu biti jaki, te ako krenete sa \u0161atorom na le\u0111ima u obilazak parka, brzo \u0107ete uvideti prednosti postavljanja istog na mestima predvi\u0111enim za to. Ovde je divljina zaista divljina, te \u0107e vam se i \u0161etnja van utabanih staza \u010diniti kao bespotrebno maltretiranje za va\u0161e i tako preumorne noge. Poslednje \u0161to \u0107ete \u017eeleti je da zabijate noge u divlje gusto \u017ebunje, gazite preko kamenih gromada koje lako mogu proklizati usled i najmanje nepa\u017enje ili prelazak preko mnogobrojnih ledenih potoka i reka na dubljim mestima. U parku postoje i planinski domovi sa sobama za prespavati i restoranima, no mi smo ipak odlu\u010dili da sve svoje nosimo na le\u0111ima u dva ranca od nekih 40tak litara. Polazna stanica za park je gradi\u0107 Puerto Natales gde komotno sve svoje vi\u0161ak stvari mo\u017eete ostaviti hostelu na \u010duvanje. Iako smo opremljeni poslednjim \u010dudima planinarske tehnike i planinarskog kulinarstva sa svega jedno majicom, jednim pantalonama, jednim ga\u0107ama i jednim \u010darapama ekstra oboje smo na le\u0111ima nosili po 7-8 kila ta \u010detiri dana. Kako nismo imali vremena za vi\u0161e odlu\u010dili smo se za \u010duvenu M rutu. Zapravo, ona je \u010duvena kao W (izvrnuto M) ali kako smo mi M(iljan)&M(arica) M je za mene imalo vi\u0161e smisla. Staza je duga oko 70km i ima oblik pomenutog slova. Mi smo odlu\u010dili da je pro\u0161etamo idu\u0107i od zapada ka istoku jer je guglanje pokazalo da je u tom smeru manje \u0161eta\u010da. Kako smo je mi \u0161etali u decembru ovo se pokazalo kao pomalo beskorisno u dono\u0161enju odluke jer je u tom mesecu turista ionako previ\u0161e. Ono \u0161to nam je donelo prazne staze u prvih 4-5 sati svakog dana nije bio dobro izabrani smer, nego na\u0161e ranoranila\u010dke navike jer smo \u0161etnje po\u010dinjali ve\u0107 oko pola sedam.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tDan prvi: Dolazak u park i gle\u010der Grey (mapa 1-2-1)\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Kada turu po\u010dinjete s leva, najbolje je uhvatiti rani autobus (ima ih nekoliko izme\u0111u 7 i 7.30) iz Puerto Natalesa ka parku. Autobus vozi do jezera Peho\u00e9, gde ga \u010deka brod koji prevozi putnike do prvog kampa: Paine Grande. Odmah po dolasku, postavili smo \u0161ator, oslobodili se vi\u0161ka tereta i krenuli u prvu \u0161etnju ka gle\u010deru Grey. Bilo je ve\u0107 izme\u0111u 1 i 2 popodne. Dan je izuzetno dug u decembru te je vremena za \u0161etnju bilo na pretek. Kamp se prakti\u010dno nalazi u levom donjem uglu W ture, a gle\u010der na kraju levog kraka te smo taj prvi dan prakti\u010dno \u0161etali levim krakom u oba smera, ukupno nekih 22km. Znala sam ve\u0107 pre puta da je taj deo staze bio zahva\u0107en po\u017earom 2011., ali ni zamisliti nisam mogla koliko tu\u017eno i nesre\u0107no mo\u017ee izgledati izgorela \u0161uma. Crni ugljenisani skeleti su pokrivali sve vidljive obronke i livade. Mlada trava je ve\u0107 uveliko nicala iz zemlje i \u0161areno cve\u0107e je raslo na sve strane, no to nimalo nije uspevalo da umanji strahotu zgari\u0161ta. Bilo je obla\u010dno, tmurno sa sitnom ki\u0161om i hladnim vetrom te je \u010ditav predeo delovao jo\u0161 nesre\u0107nije. Tek kada smo iza\u0161li iz te spaljene i opusto\u0161ene doline i popeli se na obli\u017enje brdo s kojeg je put dalje vodio uz jezero, osetih olak\u0161anje. Po jezeru su plivale ledene gromade podse\u0107aju\u0107i nas da \u0107emo se uskoro sresti sa na\u0161im prvim gle\u010derom. I zaista uskoro se ukazala, ogromna svetlo plava ledeno-sne\u017ena povr\u0161ina koja je prekrivaka jezero. Popeli smo se na vidikovac i bez re\u010di zurili u tu lepotu ispred nas. Prsti su mi se ledili i promrzli nos konstantno cureo, ali mi se ta savr\u0161ena pozicija nije napu\u0161tala. Bilo je previ\u0161e hladno i vetrovito za stajanje u mestu, ali nismo se pomerali. Stajali smo bez daha u\u017eivaju\u0107i u na\u0161em prvom pogledu na gle\u010der. Izgledalo je kao da iz njega isijava plava svetlost. Oblaci su bili niski. Nebo sivo, bez ptica. Vetar bu\u010dan i jak. Bez ljudi, bez \u017eivotinja, surovi mra\u010dni, hladni predeo. Glava bez misli, ose\u0107anja, strepnji, briga, sre\u0107e. Apsolutno ni\u0161ta.
Dr\u017ealo me je to spokojstvo u povratku ka kampu. Dr\u017ealo me je i narednih par sati dok ne utonuh u san.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tDan drugi: Francuska dolina (mapa 1-3-4-3-5)\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Probudila me je jutarnja svetlost. Pogledah na sat, bilo je malo pre 6. Ne znam da li sam ikada tako bezbri\u017eno i udobno prespavala no\u0107 u \u0161atoru. Trebalo nam je nekih 20tak minuta da spakujemo svoju putuju\u0107u ku\u0107u i krenemo dalje. Prvih desetak kilometara vodi do kampa Italiano, druge i sredi\u0161nje ta\u010dke na\u0161eg slova W. Zapravo izgled ture bi pre odgovarao izvrnutom malom m jer od te ta\u010dke postoji jo\u0161 jedan krak koji \u0107emo obi\u0107i tog dana. Taj prvi deo puta je dosta valovit i prati obalu jezera Skottsberg. Usponi su mali i savladivi bez ve\u0107eg napora. I dok sa na\u0161e desne strane le\u017ei duboko izdu\u017eeno jezero, sa leve se uzdi\u017eu Nebeski rogovi (Cuernos del Paine) \u010diji su vrhovi prekriveni snegom. Ove stene dominantniraju predelom. Izgleda zaista kao rog koji se uzdi\u017ee iz obli\u017enjeg brda jer je stena gola sa strmim ivicama do pola tamno sive boje, od pola svetlo sive. Nekako bi je ime nosorogov rog bolje opisivalo, po\u0161to je mene upravo na to podse\u0107ala. Predeo je uglavnom prekriven \u017ebunjem, niskim rastinjem i u jednom svom delu spaljenim drvenim kosturima. Pred sam ulazak u kamp prelazi se preko drvenog vise\u0107eg mosta i ulazi u gustu \u0161umu. U kampu smo ostavili svoje ran\u010deve i krenuli u \u0161etnju francuskom dolinom. Staza vodi kroz gustu staru \u0161umu. Posle svih onih spaljenih kilometara, du\u0161a nam je kona\u010dno u\u017eivala. Taj deo puta nije nimalo lak, treba savladati nekih 500 metara uzbrdice stazom isprepletanom korenjem drve\u0107a i ogromnim kamenjem. Na putu do vrha zastali smo kraj vodopada da se odmorimo. Priroda je ovde toliko divlja, a \u010dovekov uticaj mali da je sva voda u parku pitka. Ako ste \u017eedni bezbedno je zabiti glavu u bilo koji od potoka koji se spu\u0161taju sa planine. Put vodi kraj gle\u010dera Frances koji nije ni pribli\u017eno impresivan kao Grey. Led je \u201cuprljan\u201d sitnim \u0161ljunkom i zemljom, siv i ne tako velik. Meni se iz daljine \u010dinilo da su obi\u010dne stene u pitanju. Sa kraja na\u0161eg puta francuskom dolinom, pru\u017eao se fantasti\u010dan pogled. na celu dolinu i jezero u daljini. Dan je bio mnogo lep\u0161i nego prethodnog dana, i sun\u010dani intervali sve du\u017ei. Vratili smo se istim putem ka kampu, pokupili na\u0161e ran\u010deve i krenuli ka na\u0161em odredi\u0161tu za taj dan: kampu Los Cuernos.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Bili smo ve\u0107 poprili\u010dno umorni, ali svaki korak je bio u\u017eivanje. Iza\u0161li smo na prostranu livadu, vreme je bilo sun\u010dano, nebo plavo sa magi\u010dnim oblacima. Napravili smo pauzu na zaravljenom delu litice sa koje se pru\u017eao pogled ka gotovo zelenoj boji vode jezera Nordenskjold. Bili smo zaklonjeni od vetra ogromnim kamenjem, te ostadosmo neko vreme len\u0161kare\u0107i na tom mestu. Le\u017eali smo opru\u017eeni gledaju\u0107i u oblake i slu\u0161aju\u0107i vetar. Da li zbog sunca i plavog neba, zbog romanti\u010dnih re\u010di koje su se me\u0161ale sa zvukom vetra ili njegovih poljubaca, to mesto mi se \u010dinilo najlep\u0161im u parku. Nisam verovala u tom momentu da bolje od toga mo\u017ee biti.
Put je dalje vodio prvo preko pla\u017ee, a onda kroz \u0161umu. Predeo je zaista neverovatan, i toliko druga\u010diji na svakih par kilometara. Od umora i silnog blejanja na sve strane u jednom momentu gadno izvrnuh desnu nogu. Isti zglob, ista povreda u samo par dana. Upla\u0161ih se u momentu da ne\u0107u mo\u0107i da se oslanjam na nogu, ali posle par hladnih obloga bol se povukao te nastavismo dalje. Kamp je bio na svega stotinak metara dalje te sam imala vremena na pretek do sutra\u0161njeg nastavka \u0161etnje. Nogu sam nastavila da ignori\u0161em, i pre\u0107utno se sa sobom dogovorila da \u010darapu s te noge ne skidam do izlaska iz parka. \u010cinilo mi se to kao mudra odluka, ako ne vidim koliki je otok manje \u0107u pani\u010diti.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tDan tre\u0107i: Lepo, da ne mo\u017ee biti lep\u0161e (mapa 5-6)\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Budimo se opet zorom posle jo\u0161 jedne savr\u0161eno prespavane no\u0107i. Pomalo me buni \u010dinjenica da toliko lepo spavam, no jo\u0161 vi\u0161e da je bol u nozi i\u0161\u010dezao iako je otok vidljiv \u010dak i preko \u010darape. Dan je osvanuo sun\u010dan, \u0161to smo do\u010dekali kao vrlo dobar znak. Na jednom takvom mestu, gde se vreme toliko menja, sun\u010dani dani su jedna od najcenjenijih pojava. Prvih 7-8 kilometara su bili laki, preko valovitih livada i delom kroz \u0161umu. Po izlasku iz \u0161ume put se delio na dva dela. Levi je bio ozna\u010den natpisom \u2013 pre\u010dica. Nismo \u017eeleli da skra\u0107ujemo \u0161etnju nego smo znali da \u0107emo punom trasom ionako pro\u0107i u povratku, te nam se \u010dinilo kao dobra ideja da se dr\u017eimo pre\u010dice. Ubrzo nakon tog znaka je usledilo malo ozbiljnije penjanje. Ni\u0161ta preterano divlje i nesavladivo, ali dovoljno visoko da blokira pogled na put ispred nas. Kada smo se ispeli na njega, usledio je prili\u010dan \u0161ok jer je teren ispred nas izgledao totalno druga\u010dije od onog iza. Stajali smo na tom brdu, koje je prakti\u010dno prestavljalo granicu izme\u0111u dva druga\u010dija sveta. Ispred se pru\u017eala ogromna valovita dolina. Livade prekrivene mladom travom i cve\u0107em. Prostrane zelene poljane. Teren valovit tek toliko da ti ne dosadi da hoda\u0161 po ravnom. Prelaze\u0107i s jednog kraja na drugi, s vremena na vreme bi stali, odlo\u017eili ran\u010deve i legli da u\u017eivamo u vla\u017enoj travi. Beskrajni ose\u0107aj \u0161irine, ose\u0107aj slobode. Nadra\u017eaji, misli koje se roje, miris vla\u017ene trave. Opet spokoj, misli koje nestaju. Ostaje mir, ti\u0161ina u svetu punom zvukova.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Nastavljamo dalje. Posle toliko prelepih predela ne verujem da mogu videti jo\u0161 jedno \u010dudo pred sobom. Toliko pre\u017eivljenih \u010darobnih trebutaka u tako kratkom periodu. A onda opet, posle toliko \u010duda, ne bi li bilo jo\u0161 neverovatnije da \u010duda prestanu? Gledam u brdo ispred nas. Ono zaklanja dalji pogled u daljinu. Ve\u0107 znam da predeo mora biti druga\u010diji jer se penjemo, a re\u010dno korito polako prerasta u kanjon. No opet, mo\u017ee li ba\u0161 toliko da bude druga\u010diji da izazove jednaki \u0161ok kao oni pre njega. I na kraju kad izbijam na vrh po\u010dinjem da se smejem, glasno iz dubine du\u0161e. Ovo jednostavno nije mogu\u0107e. Koliko \u010darolija mo\u017ee da se do\u017eivi za tako kratko vreme, na tako malom prostoru. Pogled na reku Ascensio, vijugavu, brzu i usku, njenu zapadnu stranu prekrivenu \u0161ljunkom i vidljiv put kojim \u0107emo uskoro hoditi, i suprotnu obalu obraslu \u0161umom, ostavlja me u blagom transu. Ipak se desilo jo\u0161 jedno \u010dudo. Opijeni silnom lepotom prirode hodamo polako jer je jo\u0161 uvek relativno rano a znamo da nas ne \u010deka jo\u0161 dug put. Usputni kamp vidimo odatle i iako nas \u010deka ozbiljniji uspon kroz \u0161umu kasnije, kad pre\u0111emo reku, znam da nema jo\u0161 mnogo. Kona\u010dno uvi\u0111am da nam je ostalo jo\u0161 manje od 24h do odlaska iz parka. Kao da \u0107e moji usporeni koraci usporiti vreme, odbijam da hodam br\u017ee, odbijam da se rastanem od ovog mesta.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Posle kratkog predaha u kampu na reci, nastavljamo put. Prvi deo puta vodi uz reku koja je prozra\u010dno \u010dista, plitka i brza. \u0160uma je magi\u010dna, stabla stara i visoka, mirisna i pomalo hladnjikava. I\u0161li smo dosta uzbrdo, mada sama uzbrdica nije bila preterano strma. Put do kampa Torres je prakti\u010dno proleteo. Kamp se nalazi u \u0161umi i sem nastre\u0161nice u kojoj je mogu\u0107e pripremiti ve\u010deru prakti\u010dno ni\u010deg nema. Rano smo oti\u0161li na spavanje jer nas je sutra \u010dekalo rano ustajanje.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t

\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t

\n\t\t\t\tDan \u010detvrti: Nebeske kule (mapa 6-7-6-8)\t\t\t<\/h4>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Prvo be\u0161e lo\u0161e prespavana no\u0107. Spavati u \u0161umi, u \u0161atoru nije nimalo zabavno. Ve\u0107 sam znala da \u0107e biti hladnije nego prethodnih dana, ali nisam mogla zamisliti koliko \u0107e biti hladno. Dakle, ve\u010de pred spavanje obukoh sve \u0161to sam ponela: pamu\u010dne hulahopke, pid\u017eamu, planinarske pantalone, majicu kratkih rukava, pamu\u010dni duks, jaknu, vunene \u010darape i kapu. Tako natruntana spakovah se u debelu vre\u0107u koja je le\u017eala na podlo\u0161ki na naduvavanje. I ni\u0161ta od toga me nije moglo spasiti hladno\u0107e, te sam se celu no\u0107 preznojavala jer mi je bilo vru\u0107e iako sam cvokotala od hladno\u0107e. Jo\u0161 uvek mi nije jasno kako su ove dve radnje mogu\u0107e u isto vreme. Kada je sat zazvonio u 4h osetila sam olak\u0161anje jer sledi pentranje do nebeskih kula te \u0107u se verovatno ugrejati. Ka\u017eu da vredi oti\u0107i pre svitanja, jer kule izgledaju \u010darobno kad iza\u0111e sunce. Ka\u017eu i da je to najstrmiji deo staze. Ono \u010demu se nismo nadali je da \u0107e nam za 1km uzbrdice trebati 45min. Sva sre\u0107a pa po mraku ne vidite vi\u0161e od onoga \u0161to lampa osvetljava, te se uspon ne \u010dini tako stra\u0161nim.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Same stene izgledaju impresivno s te blizine. Ogromne sive strme gromade, u podno\u017eju jezero i svuda kamenje i stene. Bez zelene travke, drveta ili cveta. Jo\u0161 jednom se pred nama ukazao nestvaran teren. O\u010dekivala bih ga u nekom nau\u010dno fantasti\u010dnom filmu sa sve vanzemaljcima koji iska\u010du na sve strane. Iskreno, bilo mi je previ\u0161e hladno da bih u\u017eivala u potpunosti. Magla je bila gusta, te su vrhovi uskoro nestali me\u0111u oblacima. Kada je dan kona\u010dno osvanuo oni vi\u0161e nisu bili vidljivi. Izgleda da smo jedan od magi\u010dnih slika sa razglednica morali i da propustimo.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Tek u povratku u kamp sagledasmo strminu kojom smo se peli. Silazak jedva da je trajao 10tak min. Ostalo nam je podosta kilometara do autobuskog stajali\u0161ta. \u010cekala nas je jo\u0161 jedna \u0161etlja uz \u010darobnu reku Ascerisio i pogled na zelene livade. Od silnog tabananja nizbrdo i \u017eelje da smanjim pritisak na povre\u0111eni zglob preopteretila dam desni butni mi\u0161i\u0107. Dobar deo puta do stajali\u0161ta mi je pro\u0161ao u bolu. No ipak, to mi nije smetalo da maltretiram Miljana da len\u0161karimo po livadama, blejimo u nebo i zaljubljeno gugu\u010dem. I pored tog bola sve mi je nekako bilo po volji.
Nakon silaska do stanice i konstatacije da smo vodili vrlo zdrav \u017eivot 4 dana, odlu\u010dismo da se vratimo u civilizaciju sa stilom, te smo se po\u010dastili \u010dipsom, \u010dokoladnim keksom i koka-kolom. Nisam ni bila svesna koliko sam se zapravo iscrpela tih dana. Sve te grickalice nas nisu spre\u010dile da pojedemo jo\u0161 \u010detiri pice i popijemo silno pivo po povratku u Puerto Natales. No vredelo je svih istro\u0161enih kalorija, povreda i bolova. No ne\u0161to bih ipak menjala prilikom slede\u0107e posete \u2013 du\u017einu puta, \u010detiri dana je premalo za ovaj raj.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t