{"id":954,"date":"2013-09-17T00:12:06","date_gmt":"2013-09-16T16:12:06","guid":{"rendered":"https:\/\/marica.org\/?p=954"},"modified":"2024-04-05T17:26:56","modified_gmt":"2024-04-05T17:26:56","slug":"nazubljena-planina-i-ostale-nazubljene-stvari","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/marica.org\/?p=954","title":{"rendered":"Nazubljena planina i ostale nazubljene stvari"},"content":{"rendered":"\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

\u010cudni su putevi gugla\u010dki. I to niko ne zna bolje od nas suludih gugla\u010da. Suludi gugla\u010d je ona osoba koja ima tu fantasti\u010dnu osobinu da krene da gugla informaciju o jagodama, a zavr\u0161i sa informacijom o poslednjoj Ljosinoj knjizi za koju nije ni znala da je iza\u0161la, iako se svetu predstavlja kao veliki obo\u017eavalac istog. Suludi gugla\u010d ne zna za\u0161to je uop\u0161te krenuo da gugla o jagodama, niti kako je ta\u010dno zavr\u0161io na knjizi poznatog pisca. On se \u010desto \u010dudi samom sebi, kada u razgovoru sa ljudima, shvati da mu je sva ta pri\u010da o toj nekoj stvari njemu polu-interesantnoj jako poznata, no i pored toga ne mo\u017ee da se seti odakle. Suludi gugla\u010d ima previ\u0161e suludog znanja, o suludim stvarima koje je stekao suludo tro\u0161e\u0107i svoje slobodno vreme. Ta suluda znanja retko mogu biti od bilo kakve koristi, no eto kao i \u0107orava koka, i suludi gugla\u010d ponekad ubode \u0161ta treba.
Postoje razni na\u010dini borbe protiv ove sulude rabote i ja ih sve primenjujem. No s vremena, na vreme sebi dajem odu\u0161ka. U mom RSS skuplja\u010du i \u010dita\u010du, postoji na hiljade raznih izvora i ve\u0107inu njih ja uop\u0161te ne \u010ditam. Tu su \u010disto da se na\u0111u kad mi se suludo tro\u0161i vreme. I tako jednom, suludo tro\u0161e\u0107i vreme, naleteh u jednom od \u010dlanaka na informaciju o nekoj biblioteci otvorenog koda. Ve\u0107 iz prvog pasusa be\u0161e jasno da meni to ne treba ali me je privuklo ime iste, Nokogiri. Te u toj potrazi za zna\u010denjem re\u010di, tj. za\u0161to je i kako autor odlu\u010dio da joj da ime, izguglah more u tom momentu nebitnih informacija. Mnogo kasnije, kada smo krenuli da planiramo put za Japan, setih se da bi onomad nebitne informacije o Nokogiriju mogle biti bitne ovog puta.
Ono \u0161to mi je tada zapalo za oko be\u0161e informacija da u Japanu, nedaleko od Tokija, postoji planina Nokogiri \u010duvena po svom d\u017einovskom Budi. Ono \u0161to mi je tada tako\u0111e zapalo za oko, je \u010dinjenica da Japanci ovu re\u010d Nokogiri koriste za gomilu nazubljenih stvari. Te tako postoji vrsta ma\u010da sa nazubljenim ivicama sa ovim imenom, vrsta bube sa nazubljenim kracima sa ovim imenom kao i manga junak sa nazubljenim nosem sa ovim imenom. Te je tako i ova planina (yama) zbog specifi\u010dnh ivica stena dobila ima Nokogiri (\u92f8\u5c71 Nokogiri-yama). Ja \u0107u planinu u nastavku teksta zvati Nokogorijama jer mi iz nekog razloga s ovim jama nastavkom lep\u0161e zvu\u010di.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Nokogorijama se nalazi u \u010ciba pokrajni i gleda na Tokijski zaliv. Jedan od na\u010dina da joj se pri\u0111e je upravo preko zaliva, trajektom iz Tokija. No mi smo se odlu\u010dili za voz. Na\u0161a po\u010detna stanica je bila Hamakanaja (\u6d5c\u91d1\u8c37 Hamakanaya). Od nje smo se popeli do vrha, i s drugom strane se spustili do Hota (\u4fdd\u7530 Hota) stanice. Ova planina zapravo i nije planina nego brdo, svega 330m visoko te uspon nije te\u017eak. Kada se krene od Hamakanaja stanice, put vodi kroz malo pomorsko seoce, uskim ulicama do podno\u017eja brda. Odatle vas stepenice vode do vrha. Sve je ovde od po\u010detka tako japansko. Kad ka\u017eem japansko mislim ilustrovano slatkim crte\u017eima, odmereno, sre\u0111eno, kulturno, doterano sa toliko smisla i truda da vam se prakti\u010dno nigde ne gazi i ni\u0161ta ne dira da ne bi ste kojim slu\u010dajem svojim postojanjem naru\u0161ili \u010ditavo to savr\u0161enstvo.
Od podno\u017eja, do vrha brda pre\u0161li smo par stotina stepenika, zaobi\u0161li nekolko vidikoaca, i uspeli da ne sretnemo apsolutno nikog. \u010cudili smo se toj osamljenosti jer iako je bezrazlo\u017eno manje relamirana od ostalih izleti\u0161ta oko Tokija, i dalje je poprili\u010dno zastupljena u slavospevima mnogobrojnih turista koji su je obilazili. Taj put vodi kroz dosta gustu \u0161umu, i dok se ne iza\u0111e na neki od vidikovaca, pred o\u010dima \u0107e vam se smenjivati stepenici i visoko drve\u0107e, \u0161to je upravo ono \u0161to pri\u017eeljkujete ako pravite pauzu od u\u017eurbanog Tokija.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Samo odjednom, gotovo nenadano na\u0111osmo se ispred glatkih visokih stena koje svoj oblik duguju \u010dovekovoj eksploataciji a ne nekom prirodnom fenomenu. No verujte to ih ne \u010dini manje atraktivnim. \u010cak naprotiv, kada pomislite da su te stene kori\u0161\u0107ene jo\u0161 u vreme Edo perioda, one dobiju jo\u0161 vi\u0161e na zna\u010daju. One su kori\u0161\u0107ene kao podloga za gradnju jer je Edo gra\u0111en na vla\u017enoj zemlji te je bila neophodna dobra potpora kako ku\u0107e ne bi propadale.
Krenuli smo stazom koja je vodila tik uz stene do jednog od zvanji\u010dnih ulaza. Na njemu se pla\u0107a simboli\u010dna cena uz koju dobijete mapu i osnovne podatke o kompleksu, kao i obja\u0161njenje od zaposlenog o stanju na stazama (ispostavilo se da nisu sve bile prohodne u tom trenutku). Iz pravca iz kog smo do\u0161li, neposredno posle ulaza nalazi se prva impozantna ljudska tvorevina \u2013 boginja Kanon od stotinu \u0161akua (\u767e\u5c3a\u89b3\u97f3). \u0160aku je mera za du\u017einu pribli\u017eno jednaka stopi, te je ona ustvari visoka 100 \u0161akua ili oko 30 metara. Ona je klesana u stenu \u010ditavih \u0161est godina izme\u0111u 1960. i \u201966. u znak se\u0107anja na nastradale u II s.r. Ime boginje se u japanskom pojavljuje u nekoliko razli\u010ditih oblika, i jedno od njih je kori\u0161\u0107eno kao izvorno ime za Kenon fotoaparate. Zapravo oblik iz starog japanskog oblika Kwanon koje je kasnije amerikanizovano u Canon.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Mesto je toliko magi\u010dno da smo ostali ukopani dosta vremena, stoje\u0107i naslonjeni na suprotnim stenama. Taj razmak izme\u0111u njih nije dovoljno duga\u010dak da bi ste mogli boginju bez problema da sagledate. Zapravo, iz kog god ugla da je pogledate gleda\u0107ete glave podignute uvisinu, i osetiti bol u vratu posle kratkog vremena. Ne znam da li je autor ovog reljefa imao to na umu ili je puka slu\u010dajnost, no ovu boginju ne mo\u017eete gledati kao sebi ravnu. Ispred nje \u0107ete posle nekog vremena biti prisiljeni da gledate pokorno u zemlju, da bi ste bar na trenutak smanjili napetost u vratu.
Od nje je put dalje opasan visokim stenama sa obe strane, poput klisure i vodi do predivnog vidikovca. S njega kako ime ka\u017ee mo\u017eete virnuti u pakao \u2013 Jigoku-nozoki (\u5730\u7344\u8997\u304d), mada je pogled na tokijski zaliv odatle zapravo rajski. Na tim delovima su ve\u0107 polako po\u010deli da se pojavljuju turisti, dodu\u0161e samo poneki, i dalje je bilo poprili\u010dno pusto.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n
\n \"\" <\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Odatle opet krenusmo dalje, gomilom stepenicama koje su vodile kraj kamenih \u201cgalerija\u201d u kojima je va\u0161im o\u010dima izlo\u017eeno oko 1500 ru\u010dno u kamenu isklesanih Rakan (\u7f85\u6f22) buda. Onih koji su dostigli najvi\u0161i stadijum, koji se vi\u0161e ne ra\u0111aju i ne umiru jer nemaju vi\u0161e ni\u0161ta da nau\u010de. Kangoro Ono je sa svojim studentima po\u010deo da pravi ove statue 1779. i trebalo im 21 godina da ih sve iskle\u0161u. Svaka od njih je druga\u010dije veli\u010dine, izgleda, svaka od njih ima druga\u010diji izraz na licu pod uslovom da ima lice. Zapravo mnoge od ovih statua su uni\u0161tene krajem 19.veka, u toku Meid\u017ei perioda, u \u017eelji da \u0160intoizam postane zvani\u010dna i jedina religija. Ove statue su samo jedne od mnogih, \u0161to budisti\u010dkih \u0161to hri\u0161\u0107anskih koje su uni\u0161tene u ovom periodu. Te tako je ve\u0107ina od ovih statua ponovo ujedinjena sa svojom glavom tek \u0161esdesetih godina pro\u0161log veka.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Put kroz galeriju s Rakan budama vodi do najve\u0107eg od kamena isklesanog bude u Japanu \u2013 Yakushi Nyorai ili ti Bude iscelitelja koji u svojim rukama dr\u017ei posusu sa lekom. Ovaj Buda je poznat i pod imenom Nihon-ji Daibutsu (\u65e5\u672c\u5bfa\u5927\u4ecf) jer pripada Nihon-ji hramu a Daibutsu na japanskom zna\u010di d\u017einovski buda. U orginalu je bio visok preko 37 metara i klesao ga je Jingoro Eisei Ono sa svojim studentima izme\u0111u 1780. i 1790. Tokom godina je oronuo i znatno o\u0161te\u0107en u zemljotresima. Restauriran je 1969. i danas je visok 31.05m. Buda je okru\u017een s jedne strane brdom i gustim rastinjem, dok je s druge slobodan. Mo\u017ee mu se pri\u0107i do podno\u017eja. Kada sam pri\u0161la podno\u017eju i pogledala u visinu, ka vrhu statue, blago mi se zavrtelo u glavi od me\u0161avine straha i divljenja. Ve\u0107 s daljine je vredan svakog divljenja svojom lepotom, no sa daljine je nemogu\u0107e ste\u0107i pravu sliku o veli\u010dini. Dok smo prilazili gledali smo dvoje starijih budista kako kle\u010de ispred njega dok se u ti\u0161ini mole. I bez obzira koliko oni delovali malo u odnosu na tu divovsku tvorevinu, u njenoj lepoti je nemogu\u0107e u potpunosti u\u017eivati dok neosetite svoju sopstvenu krhkost i maju\u0161nost. Neki \u010dudan, pomalo mazohisti\u010dki, ose\u0107aj budi u posmatra\u010du. No nije li to upravo ono \u0161to svaka religija budi u \u010doveku?<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

I kao da sve to nije bilo dosta, ni stotine stepenika koji vode do stena kroz gustu \u0161umu, ni same stene i vidikovac, ni d\u017einovski reljef jednog bo\u017eanstva, ni hiljade malih, ni jo\u0161 jedna d\u017einovska statua drugog bo\u017eanstva, na kraju me je \u010dekalo iznena\u0111enje mo\u017eda ve\u0107e od svih ostalih.
Staza. Samo jedna staza, sa jo\u0161 puno stepenika. Za ve\u0107inu ljudi obi\u010dna staza. Dobro ne ba\u0161 obi\u010dna, ali samo jo\u0161 jedan u nizu prijatnih sre\u0111enih japanskih planinskih puteljaka. No za mene posebna staza, jer me je podse\u0107ala na animirani film Avantura male \u010cihiro (\u5343\u3068\u5343\u5c0b\u306e\u795e\u96a0\u3057 \u2013 Sen to Chihiro no Kamikakushi), poznatije verovatno i kod nas u engleskom prevodu Spirited Away. Presre\u0107na kao malo dete, pre\u0161la bih par stepenika, pogledala zadivljeno oko sebe i zamislila \u010cihiro kako tr\u010dkara po njima. Zapravo, sama nedu\u017ena \u010cihiro i nema mnogo veze sa tom scenom, ali ona je tako tipi\u010dna Mijazakijeva heroina da sam ja njen lik gotovo svuda u Japanu videla. Takve scene, u kojima deca tr\u010de uz stepenice na \u010dijem se vrhu nalazi hram su toliko \u010deste da bi ih bilo te\u0161ko sve nabrojati. \u010cinilo mi se da su ba\u0161 ove, morale biti inspiraciji ve\u0107ini crta\u010da. Kao da me je neko smestio u centar mojih najlu\u0111ih snova i dao mi za pravo da kona\u010dno i ja budem heroina jednog crtanog filma. Ono derle u meni \u0161to 35 godina odbija da odraste kona\u010dno se ose\u0107alo slobodno, toliko slobodno da je na momente ci\u010dalo od sre\u0107e. I \u010dinilo mi se, nepravedno, da su sva ostala \u010duda na Nokogorijami bila manje va\u017ena i manje \u010darobna od tog poslednjeg par\u010deta puta koje me i sada dok pi\u0161em o njemu suludom koli\u010dinom sre\u0107e ispunjava.<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\t\"\"\t\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n\t\t\t<\/div>\n<\/div>\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t\t\t\t\t

Vi\u0161e slika mo\u017eete na\u0107i u mojoj galeriji:<\/p>\t\t\t\t\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t<\/div>\n\t\t\t\t

\n\t\t\t\t
\n\t\t\t\t\t
\n\t
\n\t\t