Kolumbija je čudna jedna zemlja. Čas mi se jako sviđa, čas bih da pobijem pola stanovništva. Ovo potonje uglavnom kada me Kolumbijci sateraju u ćošak, pa od njihove buke umaći ne mogu. Kao recimo sinoć, kada me je oko 2 ujutru probudila buka iz obližnjeg kafića i ista mi nije dala da nastavim da spavam do 4 ujutru. Ili juče, dok smo se kombijem truckali od Santa Marte do Kartagene, a putnica iza nas odlučila da nas počasti muzikom sa svog mobilnog, iako je muzika već dopirala sa radio aparata vozača. Doduše, moram ga pohvaliti, vrlo diskretne jačine tona. Prvi utisak o Kolumbijcima je bio upravo taj, da se stanovnici ove zemlje uporno natiču ko će biti glasniji. I što idete severnije, buka je intenzivnije. Ovaj incindent od juče, iz kombija, nije čak bio ni prvi te vrste. Zapravo sumnjam da je moguće voziti se u bilo kakvom prevozu po Kolumbiji, a da se bar dvoje ljudi ne natiče jačinom zvuka. Tako smo pre par dana bili svedoci vrlo suludog takmičenja u buci, začinjenog tipičnim karibskim mačo mentalitetom. Ta dvo-časovna vožnja vrlo verno oslikava Kolumbijce i Kolumbiju u malom.

Dakle, krenemo mi tako kombijem-džipom od Tajrona Nacionalnog parka ka Santa Marti. U kombiju-džipu dve klupe, jedna naspram druge. Na jednoj sedi Miljan. Do njega netipični Kolumbijac, dakle tih i miran čovek. U nastavku Nemica pozamašnih gabarita koja uživa u svojoj nagloj popularnosti jer Kolumbijci vole veeeeelike žene. I do nje Bruno, tipična karibska mačo-seljačina. Na drugoj klupici sedim ja, preko puta moje lepše i bolje polovine. Do mene Kolumbijka, zgađena ponašanjem mačo-seljačine Bruna. I do nje Nemica II, ozbiljno ružnjikava i previše mršava da privuče pažnju čak i mačo-seljačine Bruna. Trucka se tako naša vesela družina do Santa Marte. Vozač, još jedan netipični, tih i miran lokalac, vozi u tišini. Ta, za prosečnog Kolumbijca, nesnosna tišina, nije mogla potrajati, te Bruno nesebično podeli salsa hitove sa svog mobilnog sa svima prisutnima. Muziku sa mobilnog je pratilo njegovo preglasno pevanje. Jer, Bruno se morao nadjakivati sa nekim, u nedostatku ljudi, sam sebi je postao izazov. Pratila ga je u pesmi Nemica I, koju je on onako šovinistički, pipkao, štipkao i grlio svako malo. A bogami, imalo je šta i štipnuti. Ona se zanosno, samo se šalim, totalno fejk i izveštačeno smešila, jer kao kul je i sva blesava na svom super, nezaboravnom odmoru. Fini netipični Kolumbijac je samo mirno gledao pred sobom, razmenivši par reči, s vremena na vreme, sa Kolumbijkom preko puta. Ova je većinu vremena provela na Fejsu, gledajući samozadovoljno svoje selfije. Nemica II je pak pokušavala bezuspešno da se pridruži Nemici I, ali ma koliko se trudila, Nemica u njoj je odbijala da pređe granice pristojnosti makar sve to bilo samo zarad njihovog super, nezaboravnog odmora. Vreme je odmicalo, Bruno postajao sve glasniji i bahatiji, Kolumbijka do mene sve više iritirana ponašanjem svog sunarodnika. U jednom momentu, valjda joj prekipilo, šta li?, krenula je da pojačava muziku sa svog mobilnog. Prvo suptilno, a zatim sve glasnije, dok nismo imali dva neverovatno glasna izvora zvuka, u 5 metara kvadratnih. U jednom uglu Bruno sa svojim salsa hitovima, u drugom Lady Kolumbijana sa španskim pop hitovima. Borba je bila prilično izjednačena. Ni jedan od takmičara nije popuštao. Do kraja je ostalo neizvesno ko će odneti pobedu. Samo jedno je bilo sigurno od početka, M&M će izaći iz tog vozila kao totalni gubitnici, sa ozbiljnim psihičkim traumama.

Sve ovo vam pišem kao podugačak uvod da shvatite zašto mi sever Kolumbije neće ostati u sećanju kao super, nezaboravni deo odmora i zašto mu neću posvetiti više redova, ne-daj-bože ceo post. Doduše, možda je problem u nama, jer ne umemo da budemo kul i blesavi, dok se fejk smešimo. Mada, mogla bih bar da naučim da puštam glasno muziku. Ako nanesem ozbiljne traume bar jednom Kolumbijcu pankom mogla bih to smatrati jednim od većih životnih dostignuća.

No, pre nego što smo krenuli u pohode buci u severnom delu Kolumbije, proveli smo par predivnih dana u Bogoti. Taman da do kraja odmora i odlučim da uhitim nekog lokalca i život provedem u ćeliji sa bivšim pripadnicama narko kartela, zahvaljujući Bogoti verovaću da je vredelo. Za početak, ne znam ni odakle da krenem sa hvalospevima kolumbijskoj prestonici. Možda, od pogleda, onog iz vazduha. U Bogotu vredi sletati po danu, jer za početak, taj pogled na visoravan po kojoj se Bogota širi sa planinskim vrhovima svuda naokolo, izmamiće prvi Oooooooh. Prvi Uuuuuuh usledio je nakon dolaska u hotelsku sobu, u kojoj smo shvatili da je krevet bar 10cm kraći od Miljana. Nije nam taj Uh dugo trajao vremenski, jer smo na recepciji naučili prvo, turističko pravilo Kolumbije; slike nikada ne odgovaraju stvarnosti i za sobe sa slike u normalnu veličinu kreveta uvek valja doplatiti bar desetak evra. Triput ura za putovanja bez limitiranih budžeta. I triput ura za krevete od 2+ metra. Tu se odprilike završavaju sve naše bogotske nedaće. Jer sve posle toga pre naliči kakvoj bajci. Bogota se nalazi na visini od 2600m, te dodatno opasana tim brdima ima pomalo neobičnu klimu. Oblaci su relativno niski, ali zbog nadmorske visine često duva vetar koji iste te oblake rasteruje. Gledanje u nebo je tako za početak, samo za sebe, posebna predstava. Ali slike zato deluju pomalo hladno i tmurno. I sami Kolumbijci u Bogoti, ne liče na svoje severnjačke sunarodnike, vole tamne i zagasite boje, ne čine se preterano razdragani i daleko su tiši. Očekivala sam da će grad ličiti na nešto, do sada viđeno. Ali Bogota je svet za sebe, drugačiji i mnogo čemu poseban. Za početak, stari deo grada ima široke trgove i na svakom po jednu crkvu. Oko njih je splet uskih, vijugavih uličica sa niskim kolonijalnim kućama. Te kuće su iznenađujući šarene, obojene u pastelne boje, koje po tom mrgodnom vremenu dobijaju posebnu nijansu. Često prekrivene muralima, svaka kuća je pravo umetničko delo. Stari grad je prepun vojske i policije, koji su tu valjda da čuvaju red i mir. Moram priznati da se ja nisam osećala nesigurno u Bogoti, nije mi se činilo da ima potrebe za toliko naoružanog, unifomisanog sveta na ulicama. No možda baš otuda taj osećaj sigurnosti, ma kako mi se činilo teško da priznam to i ma koliko mi se to činilo besmislenim i kontradiktornim. Novijim delovima Bogote dominiraju stambeni blokovi sa fasadnom ciglom i uređenim zelenilom, morem hipsterskih kafića i restorana. U tim delovima je i mnogo manje policije i ceo kraj bi mogao biti deo bilo koje izuzetno sigurne i bogate zemlje. Deluje sterilno i uređeno poput kakvog stambenog bloka u Evropi. Nema u Bogoti tog suludog miksa u arhitekturi na koji sam navikla u Buenos Ajresu, na primer. To je donekle objašnjivo time što je Bogota nastala spajanjem manjih naselja, srastanjem više zasebnih gradskih celina, poput Beograda i Zemuna. Ali opet, očekivala bih u glavnom gradu jedne južno-američke zemlje mnogo više haosa, mnogo manje reda i organizovanosti, nego što sam našla u Bogoti. Bogota me je prvo iznenadila upravo tom svojom uređenošću. Svemu tome treba dodati i vrlo laku navigaciju, jer su sve ulice numerisane, pa znate da posle 23. sigurno dolazi 24. Bogota je sva brdovita i valovita. Mi smo se uglavnom držali Carrere 7 kao glavnog orjentira jer ona ujedno spaja i najzanimljivije delove grada, s druge strane ravna je pa nismo mnogo energije trošili na bespotrebna penjanja i spuštanja.

“Skućili” smo se u Čapineru (Chapinero), negde na granici te uglađene i sređene Bogote i onog drugog, daleko siromašnijeg dela grada. Ali smo gotovo svo vreme provodili na jugu u Kandelariji (La Candelaria) i Santa Feu (Santa Fe) obilazeći muzeje i lunjajući po uskim šarenim ulicama, uživajući u grafitima. Muzeji Bogote su bili još jedno, izuzetno prijatno iskustvo. Jedan od najčuvenijih muzeja je Boterov muzej koji sadrži bogatu kolekciju koju je Botero poklonio gradu. Ne samo kolekciju njegovih dela, nego i dela poznatih umetnika koju je imao u svom vlasništvu. Muzej je sam po sebi impozantan, ali sam ambijent u kojem je smešten dodatno uveličava čitav doživljaj. Ceo blok je kompleks od nekoliko muzeja, te tako možete uživati u arhitekturi tih starih kolonijalnih zgrada, hladovini koje prave atrijumi, prolazima između istih. Boterov muzej je na nas ostavio ogroman utisak, ali o Boteru, njegovim delima i zašto je on toliko inspirativan i bitan, napisaću poseban post, kada završimo obilazak Kolumbije. Tik uz njega nalazi se sjajna kolekcija savremenih kolumbijskih umetnika u galeriji Centralne banke Kolumbije. Prolazeći tom galerijom, nisam znala hoću li se smejati ili plakati kraj pojedinih radova. Cinično je da je gomila izloženih radova politički vrlo angažovana, a završila je u posedu banke. Doduše, da li bi umetnost i bila ono što jeste danas da u nju nije upleteno toliko para?

Pored ova dva, poseta Muzeju moderne umetnosti nas je totalno raspametila. No s obzirom na specifičnost postavki i zbrku u glavi koju mi još uvek ovaj muzej izaziva i njemu ću posvetiti poseban post. Najhvaljeniji muzej Bogote, Muzej zlata nas je ostavio poprilično ravnodušnim. Još jedan u nizu, onih čuvara beskorisnih, ili nekada korisnih stvari, koje ne razumemo ali eto, lepo izgledaju. I stvarno, neki komadi izuzetno lepo izgledaju i izuzetno su fotogenični. Ali za više od slikanja, definitivno, ne vrede.

Iako je većina muzeja u Bogoti besplatna, ili je cena vrlo simbolična, moja omiljena savremena umetnost je i dalje na ulicama. Dostupna svima. Svakoga dana. Bogota je grad grafita. Doduše, pre murala nego grafita. Pa čak i ti naručeni grafiti, ne deluju manje impozantno. Najveći deo njih je u Kandelariji, ali ih ima svuda po gradu. Zato ih i ostavih za kraj, kao kakav kolač, da zaslade post o Bogoti.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.