postcards…
The world moves with me

Rat koji nismo videli 03/06/2020

 

Dođosmo na frontu, a tamo istom?! Kao da su ljudi pametniji od Boga! Htjedoše sve promijeniti: gdje bijaše brdo, tu kopaj jame. Gdje bijahu jame, tu gradi nasipe. Gdje je Bog stvorio travu, tamo je čupaj, a gdje bijaše golo kamenje, tamo je sadi! Rat se vukao i vukao kao trakavica, i ljudi se miješali kao mravi u mravinjaku. Jedni se tukli, drugi im koješta vukli. Jedni pjevali, drugi plakali, jedni molili, drugi psovali; jedni se smijali, drugi škripali zubima. Jedni gubili ruke, noge, zdravlje i živote, a drugi razum, stid, Boga i dušu.

Mihovil Pavlek Miškina – Zapisi iščeznuloga
Antimilitaristički motivi; Proza, knjiga I

 
——————————————————
 
Rat!

Čudna je to pojava.
Destruktivna. Bolna. Tragična.
Previše učestala.
Nezaustavljiva.
Osuđeni smo da kroz nju prolazimo iznova i iznova.

Izlazimo iz nje uvek kao gubitnici. Iako istorijski udžbenici tvrde suprotno. Istorija je obmanjivačica, manipulatorka proživljenih vremena.

Ona obezvrednjuje život pojedinca. Njoj je sve ispred naših ličnih života. Naših preživljenih patnji. Izgubljenih članova porodice, prijatelja, ljubavnika.

Ona je tu da nam od malih nogu nameće ideju krda. Pripadanja. Pokoravanja. Korenja. Vrednosti. Tradicije.

Nije sama. Na žalost!

Na žalost mnogo je više onih koji se pokore tim idejama i vrednostima, nego onih koji im se suprostave.

Uvek je lakše ne misliti. Lakše je prepustiti drugom da misli za nas. Sve što treba je da nađemo mesto u nekom postojećem poretku. I u njega se zabijemo. Onda ne moramo da donosimo odluke. Ne moramo da trpimo bol ako su odluke bile pogrešne. Ne moramo da rizikujemo ništa. Treba samo…

Treba samo da se odreknemo zdravog razuma. Slobode. Sebe. Sreće!

I kada si tako nesrećan zabijen u tom mestu koje iluzorno nazivaš svojim, postaješ idealan materijal za manipulatore. Oni te zovu da radiš za njih, da se boriš za njih, da umireš za njih.

Tvoj um je do tada već dovoljno otupeo od neupotrebe, a tvoje srce zgasnuto od te zadebljale opne jer već godinama ne oseća ništa, da ti pristaješ na sva obećanja, prihvataš nametnute ti dužnosti, bez mnogo ubeđivanja.

Uostalom ti samo izvršavaš naređenja. Ti ne možeš biti kriv za žrtve. Za gubitke. Za bedu. Za nesreću. Nisi ti počeo rat. Ti si samo radio šta ti je rečeno. Ti si ispunio svoju dužnost. Ti zaslužuješ nagradu za poslušnost.

A kaznu za glupost? Za nečovečnost? Za tuđi bol?

To snosi gubitnik. I posle će istorija da nas podseća uporno, iznova i iznova, da je za zlo kriv taj neko drugi. Taj koji je bio na drugoj strani. Taj što se borio protiv nas. Taj što se nije borio za nas. Ali…

Ti si ipak čovek. I ti znaš da nisi nevin. I ti znaš da nije samo onaj s druge strane kriv. Čak i ako je izgubio. Čak i ako je istorija na tvojoj strani.

Ti ne možeš da zaboraviš tu strahotu. Ni krv. Ni mrtva tela oko tebe. Čak i ako su ta mrtva tela njihova. Čak i ako je ta krv njihova. Ona su pre svega ljudska.

Sve će proći.

Sem tih mora koje će te buditi svaku noć. Sem tih slika horora koje će ti se uporno vraćati pred oči. Sem tog osećaja teskobe. Sem te nesreće koje se nikada nećeš otarasiti.

Rat za tebe ne prestaje kada se prekinu oružane borbe. Nije gotov kada oružje ostaviš sa straje. On ostaje u tebi zauvek.

Jedini način da iz rata izađeš kao pobednik je da u njega nikada ni ne uđeš!
 
——————————————————
 
Rat ostavlja ožiljke i traume. Predpostavljam neizlečive. I iskreno, ogorčeno sam verovala da oni koji su ubijali zaslužuju da više nikada ne prespavaju mirnu noć. Ali s godinama sam shvatila da stvari nisu tako jednostavne. Nisu crne i bele. I sada iskreno, i mnogo manje ogorčeno, verujem da svi zaslužuju oproštaj. Ali da bi nekome bilo oprošteno, on mora prvo da shvati da treba da traži oproštaj, a onda i od koga ga traži. Čovek, na kraju krajeva, prvo treba da se pomiri sa sobom i svojom savešću.

Ipak postoje i oni koji to pomirenje traže na nekim drugim nivoima. U nekim drugim oblicima. Veruju da se dijalogom traume mogu prevazići. Dijalozi se ne vode samo rečima. Nekada su slike jače od bilo koje izgovorene reči. Ne znam da li je i jednom od učesnika umetničkog projekta, o kojem ću pisati u nastavku, učestvovanje u istom pomoglo da nađe mir. Da se pomiri sa sobom, ali i svetom oko sebe. Na mene, kao gledaoca je ostavio jak utisak. Trenutna dešavanja u svetu, nasilje kojem smo svedoci, i skorašnje čitanje Miškina su me podsetili na jednu izložbu koju smo posetili u Muzeju moderne umetnosti u Bogoti. Ovim ću započeti i seriju postova o umetnicima i umetničkim postavkama koje posećujem na svojim putovanjima, a o kojima do sada nisam pisala.
 
——————————————————

Rat koji nismo videli

Rat koji nismo videli je projekat koji je trajao između 2007.-2009. Organizovali su ga Fondacije Puntos de Encuentro, Juan Manuel Echavarría, Fernando Grisalez i Noel Palacios. Ova fondacija se kroz razne umetničke i kulturne manifestacije i projekte, bavi oružanim sukobima u Kolumbiji. Ovaj projekat je imao za cilj da ostavi istorijski trag na sukobe iscrtane rukom samih učesnika tog sukoba. Naime bivši pripadnici paravojnih formacija su slikali neke od sukoba kojima su bili svedoci. Kao rezultat projekta, nastalo je 480 slika koji prikazuju sukob iz različitih uglova njegovih učesnika. Ne želim da ulazim u detalje ovog sukoba, objašnjavanje prilika i strana u sukobu, jer sve žrtve su posledice istog zla. Čini mi se, da bih mogla upasti u zamku onih koje sukobe i započinju, braneći, pravdajući, jednu od ideologija.
Uz svaku sliku je stajao opis, koji je sadržao svedočenje vojnika. Ta svedočenja sam navela ispod slike u celosti.
 



Henry – Mučenje čoveka
Bivši vojnik Ujedinjenih samoodbrambenih snaga Kolumbije (AUC). Pridružio im se u 18. godini.

To je nešto što ti je uvek u mislima, svesno ili podsvesno; nikada te ne napušta. Kada sam počeo da slikam te događaje, osetio sam nešto. Ne znam, nekako… Setiš se te osobe, njegovog lica i svega ostalog, i pobesniš.

Predpostavljam da je imao porodicu, i on je bio ljudsko biće; teško je sećati se tih stvari, stegne ti se srce, ne znam, osetiš nešto; kajanje predpostavljam? Kajanje.

Crno i belo kao tužno sećanje, nešto čega ne želim više da se sećam.


 



Jose Victor – Masakr u Barbakoasu, Narinjo 2003.
Bivši vojnik Revolucionalnih oružanih snaga Kolumbije (FARC). Pridružio im se sa 12 godina, ostao u grupi 9 godina.

Ovaj masakr se desio u Barbakoasu, Narinjo 2003. “El Paisa” je ovaj što drži radio, glavni, i to je momenat kada je preterao. Počeo je da ubija ljude. Bilo je ljudi koji su radili za paramilitarce i za vojsku. Poubijali su sve članove tri porodice. Oni su imali braću u vojsci. Iz svake porodice po jedan sin je bio u vojsci.

Kada su izvršili masakr, ja sam bio pogođen njihovim činom jer sam bio u srodstvu sa jednom od familija. Ja nisam lično video masakr, ali kada smo mi stigli, leševi su još uvek bili tamo. Video sam devojku na zemlji, Juli. Imala je 18 godina… Ovo je otac moje devojke i ovo, njena majka… Ovaj dečak, njen brat, Avison, imao je 8 godina… Ovo je sestra žene, a ovo je njen sin koji je imao 7 godina. Mi smo ih pokopali, bez opela, nije bilo sahrane jer nije ostao niko ko bi ih oplakivao…

“El Paisa” je ubio moju devojku, moju svastiku, i mog šuraka. U tom momentu osetio sam bes u mom srcu. Rekao sam sebi, “neću ostati još jednu godinu sa FARC-om. Neću ostati jer znam da ako ostanem još jednu godinu, počeću da masakriram ljude. Bolje da odem”. Dezertirao sam.


 



Carlos Mario – Kidnapovanje nevine osobe
Bivši vojnik Ujedinjenih samoodbrambenih snaga Kolumbije (AUC). Pridružio im se sa 16 godina, ostao u grupi 5 godina.

Ona je bila učiteljica u maloj školi u istočnom delu Antigve. A ovo je moj portret. Ovo žbunje je koka. Ja sam ga okitio za nju, da bi proslavili Božić. Odneću ga i ostaviti kraj njenog šatora. Postali smo dobri prijatelji.

Plakala je mnogo dok mi je pričala o svojih dvoje dece. Imala je oko 30 godina. Komandir je mislio da ima veze sa FARC-o, zato je bila kidnapovana 3 meseca.

Komandir je odlazio u njen šator i zlostavljao ju je. Držao ju je zbog seksa. Odlučio je da je ubije, da ne bi svedočila protiv njega.

Pucanje nije bilo dozvoljeno jer smo bili okruženi jedinicama FARC-a. Komandir ju je izbo. Ja sam iskopao njen grob.

Moraš da umreš kako bi zaboravio ove stvari.

Više o ovom projektu i galeriju svih slika koje su nastale u okviru projekta možete naći na njihovom sajtu:
La Guerra Que No Hemos Visto

Nema komentara

Oni su uplašeni 23/05/2020

Oni su uplašeni.
Uplašeni
da njihovi voljeni, kod kuće
mogu biti zaraženi Koronom.
Šta ako
se zaraze, u stranoj zemlji?

Oni su uplašeni
skvrčeni u jednoj sobi.
Soba je zagušljiva,
sa dva ventilatora na plafonu koja rade prekovremeno.
Njihov topli dah guši,
kao da ventilatori cvile.
Oni preklinju za pomoć nekoga da ih spasi…

Uprava im je naredila
da održavaju razdaljinu od jedne stope
dok stoje, sede, jedu i spavaju;
kao ljubavnici na daljinu,
bez dodira.
Oni su zbunjeni.
Kako da budu na distanci u tom skučenom prostoru?

Neki mere sobu
i broje zatvorenike da bi se pridržavali naredbi vlade.
Drugi mere dubinu
bora na svom čelu.

Uprava je naredila,
nošenje maski je obavezno.
Ali oni nemaju maske.
Spavaonica, uprava, firme –
ko će im dati maske?
Sprečeni su da izlaze napolje.
Ako nemaju maske, kako će ih nositi!
Bulje jedan u drugog.
Oni ne mogu da shvate ko gubi,
u ovoj trci života.

Oni su uplašeni.
Kada im se grla osuše
od straha,
odu u kupatilo da piju vode.
Kupatilo – prljavo, sumorno, smrdljivo.
Jedno kupatilo na više od stotinu njih.
Niko ga nije očistio danima.
Oni koji bi mogli su uplašeni.
Uplašeni da ne budu inficirani.

Gutaju vodu da utole žeđ.
I pevaju:
“Pretvorio sam se u selicu, lutam svetom”….
Po toj pesmi, snimili su video snimke, i okolo ih dele.
Ali i dalje su uplašeni.

Uplašeni su
da kažu šta misle.
Prezaduženi provizijom agencije,
njihovi životi su pod hipotekom nepoznatog.
Dani i godine prolaze,
blistavi grad se menja, ali ne i njihove plate.

Uplašeni su
da kažu šta misle.

Nemaju ni cilj ni jezik,
samo strah. Oni su sami.
Firma i država se međusobno podržavaju.
Vlada im govori da se ne plaše.
Ali, da, oni se plaše!

Oni su zabrinuti.
Oni znaju da je ambasada tu samo da
pošalje njihove leševe kući.

“Braća radnici”, tako ih zovu
vođe zajednice iz
njihove zemlje
u njihovim proglasima.
Reči ‘bhai’ i ‘dost’(1)
nisu namenjene njima.

S vremena na vreme,
novinari prilaze ponekom
s pitanjima.
Oni su previše uplašeni da odgovore
jer znaju
čak se i novinari plašene
Nekoga.

Ponekad ih posećuju i književnici i intelektualci.
Oni ih podstiču da čitaju, pričaju, pišu, crtaju, fotografišu, snimaju
ali naglašavaju da njihova umetnost treba da bude umirujuća, ne uzbuđivačka.

Oni se plaše da čitaju.
Oni se plaše da pišu.
Oni se plaše da crtaju.
Oni se plaše da fotografišu.
Oni se plaše da snimaju.
Oni se plaše da uče, da zagledaju.
Oni se čak plaše i pohvala za ono što su uradili.
Pst, oni ostaju nemi!

Oni se plaše da se smeju preglasno
zato što znaju da Ministarstvo
dobija pritužbe zbog njihovog preglasnog smeha.
Oni se samokontrolišu.
Smej se manje. Spavaj i jedi još manje.
Žive van grada, na njegovim obodima.
Njihovi snovi su umrli.
Termiti ih jedu dok im pacovi i bubašvabe ispunjavaju dane.
Tako država može da kaže,
migrantski radnici su samo resursi i radna snaga.

Neki od njih šapuću noću
“Sada je svaki trenutak depresivan
Sada je svako popodne zastrašujuće
Sada je svako veče opasno
Sada se svake noći prebrojavamo
Broj zaraženih
Broj mrtvih
Broj udisaja
Ne možemo da spavamo
Gledamo vlastite noćne more
Crtamo svoja lica u ogledalu
U nadi da će osvanuti bolji dan.

Oni su prestravljeni.
Njihova lica ocrtavaju strah, muku i očaj
i država ih fotografiše
da pokaže kako uspešno usrećuje radnike,
i obezbeđuje njihov komfor.
Državi čestitaju zbog uloženog truda.
Ujedinjuju se s njom u hvalospevom pevanju:
“Kralj i mi smo saborci u ovom kraljevstvu.
Kako bi inače služili tog kralja?”

Vest o njihovom krunisanju se širi nadaleko.
Do njihovih porodica, i šire.

Ali oni su uspaničeni. Ne progovaraju ni reč.
Oni su zlostavljeni ali ne drhte.
Oni ne mogu da govore.
Nemaju nikog ko bi ih razumeo. Oni su umorni od odmora.
Oni znaju da odmaranjem neće zaraditi pare.
Radne dozvole i provizije agencija u kombinaciji sa pozajmicama će ih ugušiti.

Oni su skamenjeni od straha.
Kriju svoje simptome bolesti od cimera, poslodavaca i prijatelja.
Oni se boje smrti.
Oni znaju da su u ovim sumornim vremenima samo broj.
Njihovi bliski sunarodnici neće poneti
njihove posmrtne ostatke, niti ih videti poslednji put.

Ko su oni?
Da li zaista preživljavaju sa ovim teretom straha?

Njihova dokumenta na sebi imaju pečat:
“Robovi modernog doba”.
To ih je bar zaštitilo od krize indentiteta
dok država, vlada, građani, kompanije, agenti
i bližnji zakazuju datum da bi ih razveselili
bar jedan dan u godini.
Oni će se smejati. Smejaće se glasno.

Preživeće
bez straha.

—————————————————
(1)brate i prijatelju na hindu jeziku

Autor pesme je Zakir Hosain Kokan. Poreklom iz Bangladeša. Od 2003. živi u Singapuru. Došao je u Singapur kao nadzornik na gradilištima i zbog toga bio u bliskom kontaktu sa radnicima. Sem što piše pesme, bavi se novinarstvom, fotografijom, filmom.
Engleski prevod pesme možete naći ovde.

—————————————————–

Svaka blistava država je izgrađena na robovima, eksploataciji, nejednakosti. Dok se s jedne strane cakli, s druge smrdi na trulež. Singapur nije izuzetak.

Singapurski prosparitet je delom zasnovan na jeftinoj radnoj snazi iz Bangladeša, Indije, Kine, Filipina i Indonezije. Mejdice, koje žive u kućama porodica za koje rade, mahom dolaze sa Filipina i Indonezije. Radnici na građevini su u najvećem broju iz Bangladeša i Indije. Broj Kineza sve više raste, ali je i dalje neznatan u odnosu na ostale. Ovi radnici žive u kolektivnom smeštaju. Između 10-20 njih po sobi. Sa jednim deljenim kupatilom po spratu. Ponekad sa prostorom za pripremu hrane, ponekad bez njega. Neki od ovih dormova su veći, neki manji. Svi se nalaze na obroncima Singapura, u industrijskim delovima grada. Sklonjeni “dovoljno” daleko od očiju javnosti. Same radnike naravno čovek može sresti svuda po gradu jer je Singapur jedno veliko gradilište. No to što ih ne gledaju kako žive u komšiluku, onima koji to žele, ostavlja mogućnost da zatvaraju oči, da se prave da oni ne postoje.

Oko 350.000 njih živi u ovim dormovima.

Početkom marta, bili smo u industrijskom delu grada da pokupimo 3D štampač. Tada sam prvi put prošla pored jednog od ovih dormova. Preko ograde su se jasno videli viši spratovi građevine. Stakleni prozori slični kao kod nas drveni šaloni. Kroz proreze je visio veš koji je bio nehajno okačen da se suši. Kroz neke od prozora nazirala se unutrašnjost. Kreveti na sprat i na njima leže ljudi. Pretrpane sobe. Sećam se da smo komentarisali da ako jedan od radnika bude inficiran Koronom, svi će se preko noći razboleti. Ali…
S obzirom kako je Singapur do tada izveštavao o virusu i borio se sa Koronom, pomislila sam da su verovatno i o tome na vreme razmišljali. Na kraj mi pameti nije bilo da bi ovako potencijalno žarište ignorisali.

Nekih 20tak dana kasnije nevladine organizacije upozoravaju na potencijalne probleme koji mogu izbiti ukoliko se dalje bude odlagalo rešavanje problema prebukiranosti po dormovima. I dalje mi je neverovatno da singapurska vlada nije svesna problema. Čitam detaljne izveštaje sa sajta Ministarstva zdravlja. Nalazim dodatne mere i preporuke za mejdice, ali zaista dormove i radnike na gradilištima niko ne spominje.

Tek krajem marta počinju da se pojavljuju preporuke za održavanje higijene, razdaljine itd. po dormovima. I to tonom i u obimu koji ne odgovaraju ozbiljnosti situacije. Deluje kao da država pokušava da prebaci odgovornost na firme koje su radnike zaposlile/dovele u Singapur i vlasnike dormova. U Singapuru, kao u svim ostalim kapitalističkim zemljama, postoji milion podizvođača i agencija koje vrše najrazličitije delatnosti, sve sa ciljem da se izbegne odgovornost u slučaju potencijalnih problema. Tako je praktično potpuno nejasno ko snosi odgovornost za zdravlje ovih ljudi? Vlasnici dormova u kojima oni obitavaju, firma koja ih je dovela, firma koja im daje posao ili država? Ono što je mene najviše zbunjivalo u tom momentu je zašto država ne preuzme odgovornost, jer na kraju krajeva ona je jedina koja će ispaštati? Sigurno da je ta rabota skupa, ali na kraju, kad dođe do sranja (kao što jeste) ukupni troškovi mogu biti samo još veći. Moja zbunjenost je bila pojačana time što je Singapur do tada preuzeo odgovornost za sve manjkavosti sistema. Primera radi, od prvog dana je snosio kompletne troškove lečenja i dijagnostokovanja virusa za sve stanovnike ostrva. U početku čak i za turiste. Time je pokrio odsustvo javne zdravstvene zaštite. Većina ljudi nema adekvatnu zdravstvenu zaštitu, niti bi imala sredstva da pokrije lečenja svih članova porodice.

Poslednjih dana marta konačno stiže izveštaj sa prvim obolelim od Korone u dormoviva. I od tada kreće pakao u kojem se još uvek nalazimo.

Broj obolelih se ne smanjuje. I dalje dnevno registruju oko 600 ljudi po ovim dormovima. Dormovi su u potpunosti izolovani od ostatka Singapura i krenuli su da ih razdvajaju donekle. No uzimajući u obzir u kakvim uslovima ovi ljudi žive jasno je da će pakao prestati tek kada oni dostignu kolektivni imunitet. Ono što zabrinjava je odsustvo jasnih i preciznih informacija na osnovu kojih bi običan čovek mogao da iznese zaključke. A po svemu sudeći, i vladi nedostaje relevantnih informacija da napravi bilo kakav jasno definisan plan. Nemaju uslova da testiraju dovoljno ljudi dnevno. Odnos između testiranih i zaraženih je premali da bi podaci bili relevantni. Ova brojka od 600 ljudi ukazuje na to koliko su ljudi mogli da testiraju dnevno, a ne koliko je zaista ljudi bolesno. Sreća u nesreći je, da većina ovih radnika ili nema simptome ili su oni izuzetno blagi.

Ono, čega se vlada trenutno najviše boji je očigledno gubitak podrške naroda. Postalo je jasno da je vlada preuzela na sebe odgovornost, tj. krenula da rešava problem tek kada je zajednica krenula da obraća pažnju na dormove. Reakcije ljudi na mrežama su u najmanju ruku šokantne. Ja se konstantno pitam, gde su ti ljudi živeli do juče? Kako tačno živiš u Singapuru i ne znaš da veliki broj ljudi živi u kolektivnom smeštaju i radi za 600SGD mesečno? Koliko čvrsto moraš da držiš oči zatvorene i uši zapušene?

S druge strane, svedoci smo očigledne manipulacije podacima već više od mesec dana. Iako se brojke ne skrivaju, i dalje se podaci prestavljaju tako da ne nude podatke koje običnom čoveku daju mogućnost da dođe do nekih smislenih podataka bez prethodnog ozbiljnog kopanja po sajtu Ministarstva zdravlja. Takođe se jasno može pratiti promena u načinu obraćanja u toku izveštavanja. Neko može pomisliti da pokušavaju da naglase dobre vesti i održe optimističan duh, ali mene takve stvari čine samo još više nervoznom. Takve manipulacije ukazuju ili na to da svoje podanike ne smatraš dovoljno inteligentnim ili da ih zasipaš podacima da bi se teže koncentrisali na suštinu, tj. prikrio svoju aljkavost u rešavanju problema.

Situacija je teška. I nema svetla na kraju tunela.

Nema komentara

Sreća, sreća, radost 15/05/2020

Recept za dan kada ustaneš na levu nogu:

  1. Idi na YouTube
  2. Potraži intervju sa Mijazakijem
  3. Odgledaj ga
  4. Još jednom zaključi da filozofija Džibli studija nudi najhumaniji pogled na svet
  5. Saznaj da Mijazaki pravi novi crtani
  6. Zahvali se nebesima što Japanci žive 100 godina te će Mijazaki imati dovoljno vremena da ga završi

Eto!

A sad odoh da gledam video do besvesti!

Nema komentara

Možda ipak ima nade? 04/05/2020

Ovih nedelja razmišljam o svemu onome što su mi mere borbe protiv korone oduzele. Slobodu kretenja. Slobodu da organizujem svoje vreme. Slobodu da vidim sebi drage ljude. Da su mi poslovne prilike drugačije, vrlo lako bi mogle da mi uskrate i slobodu rada. Jednom rečju, slobodu izbora.

Živimo u fašističkim vremenima. Većina zemalja u ovom trenutku svojim građanima oduzima pravo izbora, pravo kretanja, kontroliše sredstava proizvodnje tj. onemogućava normalnu proizvodnju, razmenu, distribuciju. Svaka javna kritika protiv preduzetih mera se tumači kao napad na sveopštu bezbednost i ista se sankcioniše.

Ono što me ljuti je da ne vidim otpor, bar nedovoljno intenzivan i jak otpor, nametnutim merama. Čak i kada je on prisutan obično je isključivo politički nametnut i služi političkim prepucavanjima. Ne vidim da se običan, normalan čovek suprostavlja tome. Ne u dovoljnoj meri. Ne dovoljno glasno. I ne u dovoljnom broju.
Ako se ikada zapitate kako je nacistička Nemačka bila moguća, odgovor je lak: Isto kao što je trenutna situacija moguća. Kao što se danas povinujemo nametnutim merama i prosečan Nemac se povinovao istim pre skoro 100 godina.

Vesti iz Švedske mi donekle daju nadu da ipak može i drugačije. Reči njihovog epidemiologa koje sam pročitala jutros na vestima su mi vratile osmeh na lice:

“Ni u Švedskoj život ne funkcioniše sasvim normalno, ali to nije stvar naredbe. Objasnili smo ljudima kakva je to bolest i kako treba da se zaštite i oni to poštuju. Ljudi nigde nisu glupi, ako im kažete šta je dobro za njih i ako im to objasnite, oni će vas poslušati”, kaže Gjesecke.
“Dok većina radi ono što ste preporučili, dobro je. To ne mora biti 100 odsto ljudi, 90 odsto je dovoljno”, rekao je.

Prvo je zaključio da ljudi mogu da donesu racionalne odluke ako raspolažu pravim informacijama. Da je samo tu stao bilo bi mi dosta. Ali gospodin Gjesecke je odlučio da prihvati da 10% njih može imati i drugačije prioritete i nije imao potrebe da ih osudi i kazni. Prihvatio ih je kao takve. Ne samo da se oslonio na znanje i informisanost kao ključne elemente društva, nego i njegove devijacije.

Gospodine Gjesecke ulepšali ste mi dan!
Hvala Vam na tome!

2 komentara
Kategorije: Singapore

Korona bluz 24/04/2020

Prvo jedna lepa vest. Obnovili smo zalihe Korona piva. Miljanova firma je mislila da je lep gest da svojim zaposlenima u ova teška vremena pošalje malu pomoć. Pre svega emotivnu. A svi znamo da alkohol leči sve duševne rane.

I tako, kad se čovek domogne piva, najbolji način da ga konzumira je uz kakvu poeziju. Danas vam poklanjam prevod pesme Džošue Ipa. Džošua Ip je singapurski pesnički podmladak. Objavio je do sada četiri zbirke poezije, pojavljuje se u par antologija, napisao je i par priči, a sudeći po njegovom sajtu trenutno radi i na stripu.
Uživajte!

sranje, ja nemam masku – Džošua Ip

prvo su došli po maske(1)
i ja sam ćutao
jer sam mislio da mi ne trebaju maske

onda su došli po sredstvo za dezinfekciju ruku
i ja sam ćutao
jer sam mislio da mi ne treba sredstvo za dezinfekciju ruku

onda su došli po toaletni papir
i ja sam ćutao
jer zaboga, ja perem dupe vodom

onda su došli po pirinač
i instant nudle
i mleko u prahu
i ekstra devičansko maslinovo ulje
i organsko povrće
i tampone
i onda sam pomislio
možda je bolje da stanem u red
ali sranje…
ja nemam masku

Orginal:

shit, I got no mask – Joshua Ip

first they came for the masks
and i did not say anything
because i thought i did not need masks

then they came for the toilet paper
and i did not say anything
because wah lau eh(2), i wash my ass with water

then they came for the rice
and the instant noodles
and the milk powder
and the extra virgin olive oil
and the organic vegetables section
and the tampons
and i thought
maybe i had better get in line
but shit…
i got no mask

(1) Od 14. aprila 2020. u Singapuru maske su obavezne za svakog ko izlazi van kuće.

(2) “wah lau eh” na hokian dijalektu (Min kineski) doslovno znači “o moj oče” odgovara našem “o moj bože” ili “zaboga” u zavisnosti od rečenice. To je samo jedan od mnogobrojnih izraza iz singliša, koji pored izraza iz hokian dijalekta u sebi sadrži i mnoštvo drugih izraza iz različitih kineskih dijalekata koji se govore u Singapuru.
Džošua Ip je poznat po svojoj ljubavi prema singlišu i njegova prva zbirka poezije nosi ime singliš soneti (sonnets from the singlish).

Nema komentara
Kategorije: Singapore