Malo je mesta kojima na rastanku kažem: “Do viđenja”. I to baš tako, odvojajući ovo “do” na početku, naglašeno, gotovo preteći: “Videćemo se mi opet!”. Malo je mesta koja me toliko ispune, da se ne bojim razočarenja pri sledaćem viđenju.
Budim se ovih dana sa slikom duge, peščane plaže. Prati me ta slika celog dana, dok se ne vratim u krevet i nastavim da je sanjam. Sedim na toj plaži u svojim snovima. Vetar koji dolazi sa mora, mrsi mi
Na aerodrom u Kitu stigli smo pre sedam tog jutra. Žurili smo da odemo. U gradu smo proveli prethodan dan i ostali prilično ravnodušni. Nije da Kito nema šta da ponudi, nego smo mi u njega došli nezainteresovani i premoreni.
Prolaze polako meseci od poslednjeg velikog odmora. Pisanje postova mi slabo ide. Zatrpao me svakodnevni život svojim budalaštinama. Dok ih otklonim, jednu po jednu, prođe dan. Pa onda i drugi. Treći. Nedelja. Dve. Tri. Mesec. Dve. Tri. Tek sada, dok