Stvari nikada ne idu po planu. Trebalo je da dobijem vizu, dođem do Češke, pozavršavam što se mora za dva dana, a zatim da se verem po Visokim Tatrama pet dana. Trebalo je, ali nije. Na kraju je ispalo da dva dana nisu dovoljna da se pozavršavaju sve formalnosti, a da je za planinarenje potrebno lepše vreme i manje mrzovolje. Tako da se odmor pretvorio u kraće izlete, po okolnim mestima. Kada živiš u Brnu, Beč ti je na samo 100 minuta vožnje ultra modernim i komfornim autobusom. Nedovoljno dugo da se do kraja odgleda neki noviji holivudski film, koji su konačno pustili na engleskom (obično su sinhronizovani na češki).

Kao i obično, ozbiljno se bacih na pripremu puta. Prvo biranje karata i vodiča. Taj posao može biti posebno problematičan u Češkoj. Treba iskopati kvalitetnu literaturu na engleskom, a nekako i taj deo knjižare je obično prepun putopisnih knjiga sa predivnim fotografijama, i opet previše blizu knjigama o fotografiji i sličnoj literaturi. Česi su fin svet, znaju kako se oprema knjižara, udobno zavaljeni u prostrane sofe teško da ćete iz knjižare izaći bez tri sata provedena unutra i gomilom knjiga. Ako ikada odlučimo da se skućimo biće to samo zbog težine papira. Već odavno je prostor koji zauzimaju knjige daleko iznad onog koji zauzimaju sve ostale naše stvari zajedno. A verujte mi, zaista se trudim da ih ne kupujem, niti primam na poklon. Trudila se ja ili ne, izađošmo posle par sati sa knjigom “viška” i provedoh ceo dan na iščitavanje istih. Plan je bio spreman: U 8 stižemo u Beč, obilazimo Hunderwasser House i Muzej Kriminala slobodnim stilom tj. ulicama izabranim u datom momentu, zatim prelazimo kanal i krećemo redom, Rotenturmstrasse-om do Stephanonsdom-a, tu se vrzmamo okolnim ulicama, eventualno posetimo Figarohouse (jedno vreme je Mocart stanovao u njoj i napisao delo po kome je i dobila ime), zatim Graben-ovom do Muzeja Igračaka i Muzeja Satova, pa obilaska Buggartena i Volksgartena i čuvenog Nene Burg-a, ali samo spolja… itd… Bio je to zaista sjajan plan u čak dve varijante, u prvoj – sunčanoj obilazimo ulice i uživamo u fasadama, u drugoj – kišnoj obilazimo muzeje. No, kao što već rekoh na početku, stvari nikada ne idu po planu.

To jutro u Beču je bilo prilično hladnjikavo. Krenusmo nasumično u nepoznatom pravcu, tiskajući se jedno uz drugo ne bi li se bar malo zagrejali. Sve je nekako delovalo konfuzno, natpisi na tablama na nemačkom, u vodiču na engleskom, na mapi češkom, trebalo nam je neko vreme da pohvatamo nastavke u rečima. Prvi utisak nekako čudan, novine lete rasute po trotoaru, nigde nikog (tek kasnije sam postala svesna činjenice da je nedelja, Uskrs, a još nije bilo ni 8 ujutru), pa još i tabla sa reklamom Pinka i City Records-a… valjda su i pospanost, hladnoća i prazan želudac učinili svoje, te nekako smo prebrzo prešli kanal i promašili plan već na početku. A onda je usledilo i prvo istinsko oduševljenje jednim neobičnim natpisom u obliko slova M (iz istog razloga su M&M moji omiljeni slatkiši, a to nema nikakve veze sa ukusom), uskim stepenicama, starim drvenim vratima, kovanim natpisima, kitnjastim fasadama i ostalim detaljima koji su nas ostavljali bez daha… i magija je konačno počela :D.

Jedva da je bilo 8 i 15 kada smo jednoglasno odustali od mapa i odlučili da se “gubimo” po Beču. Najuži centar grada jedva da ima 5km u prečniku i u njemu je smešten ogroman broj muzeja, opera, teatar, parlament, velelepne zgrade sa parkovima ispred istih… Svaka zgrada ima svoju priču, svoju sopstvenu istoriju dugu par vekova. Ispred svake od njih možete provoditi sate uživajući u detaljima na fasadi, statuama ili zasebnim izdvojenim spomenicima. Mnoge od ovih zgrada imaju prelepe pasaže i dvorišta, sa kitnjasto ukrašenim mini fontanama, različitim lampionima i cvetnim aranžmanima. Čini se da su vodili računa o svakom milimetru, ne postoji mesto na kojem bi mogli da odmorite oči od silnog bogastva i raskoši. Svaki pedalj centra je podređen turistima. Nemački je gotovo nemoguće čuti, a čovek bez fotoaparata ili kamere je davno izumrla vrsta.

Na trenutke sam zagledala vodič, pokušavala da otkrijem ispred koje znamenitosti se nalazim, da pročitam nešto o istoriji iste ali sam brzo odustajala. Arhitektura je zaista fascinantna, meni takve stvari obično ne privlače preterano pažnju, ali ove grđevine su toliko lepe da je teško odvojiti oči od njih. Pažnja koja je poklanjana svakom deliću zida ili statue je zaista za divljenje.

Uži centar je presečen sa nekoliko prostranih bulevara, odvojenih drvoredima od biciklističkih i pešačkih staza. Mene je ipak, najviše oduševila Mariahilfer Strasse, ne tako prostrana i sređena kao druge ulice, ali puna reklama, nekako neobično šarena i živa. Pešačka zona opet tipična, prostrana i prekrivena ukrasnim blokovima sa nanizanim lokalima, u kojima možete kupiti ručni sat za preko 20000 evra i grudnjak za 300, ali i onih jeftinijih HM, C&A, Zara ili pak popiti kaficu uz neki čuveni slatkiš za 10 evra. No opet, moj definitivni favorit je Spittelberg pešačka zona sa uskim, loše kaldrmisanim uličicama i jedva po kojim manjim kafićem.

Na kraju šetnje, nismo mogli da zaobiđemo Prater, zabavni park. Oboje smo totalno ludi za vašarskim drangulijama, što luđi tobogan (ili kako li se već zovu sve te mašine za totalno uživanje) to smo veseliji. Polako smo padali u očaj što imamo previše dragocenih stvari da bi ih ostavljali nekome nepoznatom na čuvanje dok ludujemo. Uveliko smo kovali planove da dođemo sutradan samo sa parama u džepovima, kad ugledašmo neke poznanike iz Brna. Tu našoj sreći kraja nije bilo, a ni mom vrištanju :D.

A sledeći post o Aqua Zoo, nije mogao dan tek tako da mi prođe bez divljine, pa makar one pripitomljene ;)