Paralele.
Berlin i Atina.
Gradovi grafita. Buntovnih. Lepih. Umetničkih.
Gradovi poljubaca. Licemernih. Lažnih. Ružnih.
Meni treba jedna posebna kategorija na ovom sajtu. U tu kategoriju bi išla sva ona čuda nemačka na koja se nikada neću navići. Ovaj post bi recimo bio svrstan tamo.
Mislim da sam imala 15 godina kada sam prvi put pročitala Heseovog Stepskog vuka. Pročitala sam je od početka do kraja, ne trepnuvši, ne dišući, upijajući svaku reč. A onda nakon zadnje strane pomislila kako bi eto Hese da je živ bar razumeo sve moje muke. Onda sam je odmah nakon tog prvog čitanja pročitala ponovo, od korice do korice, ne ispuštajući knjigu iz ruke. Moja druga misao je bila: Čekaj malo, koliko je godina Hese imao kada je ovo pisao? Hm, nebi valjalo da ostanem ovako sjebana i kad me pubertet prođe. Tu negde, posle te misli se i zanesvestih od umora, jer sam to drugo čitanje završila oko 11 ujutru narednog dana. Heseom sam se naravno još dugo bavila. Do kraja puberteta sam pročitala većinu njegovih knjiga. I do kraja mi nije bilo jasno, kako nikada nije prevazišao taj seksualno-religijski konflikt. No pretpostavljam da kao neko ko je odrastao u ateističnoj kulturi to nikada neću moći ni da shvatim. Jednostavno mi je još od prve pročitane Heseove knjige bilo jasno da ću završiti s nekim ozbiljnim psihološkim poremećajem ako se budem zajebavala sa svojim libidom.
Mene zbog toga, odnos određenih grupa Nemaca prema seksu, golotinji itd., iskreno fascinira. Dok Nemci na golotinju gledaju kao na neku vrstu oslobođenja, za mene je to narušavanje privatnosti i izvor neudobnosti, često takođe i mučenje (mislim, mučno ih je gledati gole sa svim tim salom, celulitom i dlakama). Činjenica je da se čovek oblači i obuva već hiljadama godina i da nas ta odeća i obuća štite od hladnoće, prejakog sunca, ujeda insekata, prljavštine itd. Nismo krenuli da se pokrivamo iz verskih, nego praktičnih razloga – evoluirali smo, valjda. Naravno, Stari zavet i njegovi interpretatori su se potrudili da sjebu milione ljudi ubacujući osećaj stida i straha gde god stignu, pa taj fenomen nije zaobiša ni seks i golotinju. Te tako dok ja naše pokrivanje gledam iz stilskog, kulturološkog i evolucionog aspekta, nekada vrlo pobožni Nemci i dalje nepotrebno petljaju religiju u sve to. A nije im lako kad zemljom vladaju hrišćani, koji religiju smatraju neophodnom za održivost nemačke nacije (šta god to bilo).
Te je tako Nemačka zemlja puna turističkih agencija koje nude odmore za svingere, klubova sa fetiš temama tipa: oni koji mirišu jedni drugima pazuh ili oni što se pale na sranje, ili onih što ližu noge jedni drugima (i to ne bose, nego obuvene u bele patike i bele čarape) itd. Mi ne Nemci, često ovo koristimo kao sprdnju na račun domaćina. I zaista, poput mene, svi meni bliski ne Balkanci i ne Nemci, bez obzira na meridijane sa kojih dolaze se čude ovim nemačkim perverzijama.
U jednoj takvoj opuštenoj konverzaciji na temu nemačkog fetišizma i miksovanih sauna, između Srba i Novozelanđana, saznadoh da se po Berlinu reklamira ekološka nevladina organizacija FFF (F*ck For Forest). To jest šetaju aktivisti po Mauer parku i vrbuju nove članove. Akciji zaštite šuma možeta da doprinesete na dva načina:
– Da aktivno učestvujete u seksualnim okupljanjima. Ovo podrazumeva da budete uslikani ili usnimljeni nagi, ili u seksualnom aktu s jednom ili više osoba. Vaši snimci će biti prodavani u cilju prikupljanja para – nešto kao porno amateri.
– Da platite prilaz ovom sadržaju na sajtu.
Posle odslušane priče, odem ja na sajt da proverim verodostojnost iste. Priznajem, nisam pripovedaču ni reč poverovala, delovalo mi je sve to odveć ludo čak i za Nemce. No sajt stvarno postoji http://www.fuckforforest.com/ i sve je tako kao je čovek rekao. Očekivano religiju su morali dotaći, bar usput spominjući kao zbog masturbacije nećete završiti u Paklu. No da ne dužim s pričom jer se sve ovo odigravalo pre nekih godinu dana, i detalji i nisu toliko bitni.
Ono što me je na ceo ovaj tekst podstaklo je moja jutrošnja pretraga bioskopske ponude. Umalo se sa kauča ne skotrljah kada videh reklamu za dokumentarac koji se baš ovom organizacijom bavi http://fuckforforestmovie.com/. U međuvremenu sam ja na sve to u potunosti zaboravila, no izgleda da je autore filma cela ideja oko postojanja sjebanih ekologa baš inspirisala. Te eto meni još jednog filma za odgledati ovog leta.
Ja se često (i rado) žalim na to kako Nemačkoj nedostaje divljine i kako je sav ovaj zeleniš dosadan jer je ljudskih ruku delo. Kad to kažem uglavnom mislim na ono što u Nemačkoj spada u nacionalne parkove, ili ona prigradska zelenila što okružuju veće gradove. Valjda jer sam navikla da u Srbiji i Češkoj tu negde već počinje divljina. No da Nemačka ima zeleniša, ima ga u izobilju. Čini mi se da su Nemački gradovi najzeleniji na svetu, a gradskih parkova ima na svakom koraku. Ne manjka joj ni cvetnih, uređenih bašta. Zapravo, kada je to urbano zelenilo u pitanju Nemačka je daleko ispred svih ostalih. Berlinski parkovi su posebno lepi jer se neko mudro dosetio da svo ono smeće nastalo posle bombardovanja Berlina u drugom svetskom ratu iskoristi za pravljenje veštačkih brda po parkovima. Te tako iako se nalazi u niziji, Berlin ima brdovite parkove. Mnogi od njih bivaju zatrpani lokalcima koji piknikuju vikendom, pa je nalaženje pravog momenta za obilazak istih problematičan. Kišni, hladnjikavi vikendi, kada se u centru dešavaju velike turističke manifestacije, negde od maja do novembra, može biti najbolji izbor. Tada, čak i za vrlo probirljivu mene, berlinski parkovi deluju izuzetno primamljivo.
Istočno od centralnog dela Berlina nalazi se naselje Marzahn, poznato po Neonacistima ali i predivnom parku čiji je jedan deo rezervisan za bašte iz raznih delova sveta. Ironično, u sred tog legla Neonacista, istočni deo parka posvećen je Jeleni Šantić, našoj poznatoj balerini kao borcu za očuvanje mira. Park poput ostalih brdovitih parkova u Berlinu, deluje dosta divljije od onih ravnih, jer je izuzetno gusto pošumljen. Do njega se najlakše stiže metro linijom U5 (stanica: Neue Grottkauer Straße). A odatle vas put vodi od Jeleninog parka, preko gusto pošumljenog brda u pravcu severozapada, do kompleksa svetskih bašti (mapa). Ulaz u kompleks sa baštama se plaća 4 evra po osobi. Više informacija možete naći na zvaničnom sajtu.
U okviru kompleksa nalaze se: bašta višegodišnjeg bilja Karl Foerster (u čast poznatom berlinskom botaničaru), renesansna, kineska, japanska, koreanska, orjentalna i hrišćanska bašta, kao i bašta Balija i lavirint. Svaka od bašta sadrži neku specifičnost podnevlja sa kojeg orginalno potiče. Bašte ne sadrže samo biljke sa određenog podnevlja nego i strukture/konstrukcije tipične za podnevlje.
Neke konstrukcije su vrlo apstraktne, kao na primer “zidovi” hrišćanske bašte. Zanimljivo za ovu hrišćansku baštu je da je zidana kao ravnoteža ostalim baštama koje imaju religijski karakter, kineska – taoizam, japanska – budizam, Bali – hinduizam i orjentalna – islam. Međutim kako ove ostale religijske bašte imaju smisla, jer upravo nastaju oko verskih objekata, hrišćanska kao takva nema baš mnogo smisla. Te je to verovatno jedan od razloga zašto je konstrukcija apstraktna. Zidovi su sazdani od reči iz Novog i Starog zaveta, kao i raznih filozofskih učenja. Kao umetničko rešenje meni se izuzetno dopalo, ali cela ideja oko hrišćanske bašte mi je prilično suluda.
Bašta sa Balija je jedina koja je u potpunosti pokrivena. Deo je ogromnog staklenika u kojem se održava vlažna i topla klima. Bogata je orhidejama, koje je meni jedno od najlepšeg cveća, te mi se ova bašta posebno dopala.
Japanska bašta u sebi sadrži kamenu zen baštu koja se svako jutro održava (popravlja). Zanimljivo da tokom našeg dvonedeljnog boravka u Japanu prošlog meseca mi nismo videli ni jednu ovakvu baštu. Te eto još jednog izgovora da se u Japan ponovo vratimo.
Kineska bašta u svom kompleksu sadrži predivnu tradicionalnu kinesku čajdžinicu sa različitim sortama čaja na meniju, koji se služe na tradicionalni kineski način. Pravi mali raj za sve ljubitelje čaja.
Koreanska bašta je za mene bila najveće iznenađenje iz prostog razloga što nisam znala šta da očekujem u okviru iste. Visoki drveni totemi Zang Sung kojima se Koreanci mole za ispunjenje želja, i manji kameni Buk Su koji ih štite od prirodnih nepogoda su glavna atrakcija ove bašte.
Orjentalna je već prepoznatljivo nakinđurena. Mene sva ta kaligrafija i arabeska uvek ostavljaju bez daha. Sve te divne boje, i silni detalji na pločicama i drvenim delovima osvajaju na prvi pogled.
Lavirint je sjajan za gubljenje i vremena i sebe samog. I ma koliko se činilo lako u dolasku do centralnog dela na kojem se nalazi mali vidikovac, toliko može biti teško u povratku, ili obrnuto. U ovim lavirintima od živice se mnogo lakše gubi nego što sam ja, neiskusna, mislila.
Te eto ako volite cveće i uređene bašte, Gärten der Welt su savršeno mesto za jedno subotnje popodne.
Karneval der Kulturen je jedan u nizu izgovora Berlinjanima da organizovano krkaju i loču. Zvanična priča iza karnevala je da širi bratstvo i jedinstvo među sve šarenolikijom populacijom Berlina. U suštini licemerna kao i sva ostala okupljana organizovana od strane grada uz pomoć države.
Za razliku od ovog cirkusa, ona prava okupljanja protiv proterivanja imigranata su uglavnom tugaljiva i slabo posećena. No ako ne shvatate preozbiljno svu ovu zajebanciju, nego krenete u obilazak da biste se sudarali na ulici sa silnim narodom, jeli, pili, tražili ljubav svog života ili slikali okolo dok vas kažiprst ne zaboli, onda je ovo jedna od onih za “obavezno posetiti” stvari u Berlinu. Dobro dođe i nama ovdašnjima za šetnju gostiju koji su imali sreće da se zadese u Berlinu u vreme karnevala. Jer svi znamo da kad na odmor idete sem hrane i pića o malo čemu zapravo i razmišljate.
Hrana i piće su dakako preskupi, ali ko bi pare da štedi u Nemačku na odmor i tako ne bi došao. Mi smo na ovom karnevalu ubili dve muve jednim udarcem jer smo vodili gosta u provod i iskoristili sav taj fotogenični šareniš za slikanje. Slikanje ljudi, dece i kučića baš i nije po volji Nemaca koji su poznati po tome da cene svoju privatnost. Te je ovaj karneval raj za one s fotoaparatima jer se svi ubiše od poziranja. Te eto ja poželeh da podelim te retke trenutke sreće fotografa amatera sa prebivalištem u Nemačkoj, sa vama dragi slučajni i namerni gosti ovog bloga.
Verovala sam da ću dan provesti slikajući entuzijaste u kostimima svojih omiljenih anima/ manga likova i šetajući među pultovima sa japanskim džidžabidžama. No program u glavnoj sali, u kojoj su se na svakih pola sata smenjivali razni sportski klubovi predstavljajući različite borilačke veštine, japanski hor i bubnjari, stavio je sve ostalo u drugi plan. Džabe mi sve reči ovog sveta, doživljeno je neopisivo. Teško je izabrati najbolji deo, no bar s najslađim nema dileme – klinci iz kendo kluba iz Krojcberga su uspeli kolektivno da nas raspilave.
