Eh da, videla sam bubašvabu, u svom kupatilu. I na svom krevetu. Doduše ovo drugo možda i nije istina. Nisam sigurna da li je to na krevetu bila beba bubašvaba ili neka sasvim druga buba. Nisam ekspert za bube. Ali po svemu sudeći, na dobrom sam putu da postanem. Nakon susreta s ovom malom sam paranoično pregledala posteljinu i sva smorena otišla do kupatila u kojem sam se srela s velikom bubašvabom. Tu sam već na ivici suza pogledala u Miljana i zamolila ga da se obračuna sa nepozvanim gostom. No dok je Miljan stigao da otvori vrata ponovo gost je otišao tamo odakle je najverovatnije i došao, odliva za vodu. Bila sam poprilično razočarana svojom reakcijom. Mislila sam da ću to podneti muškije. Ali eto nisam. Sutradan sam poslala poruku agentici koja nam je pomogla da nađemo stan i zamolila je da mi pošalje kontakt nekog iskusnog istrebljivača buba. A onda mi je ona na to odgovorila da je vlasnik dužan da se bakće s tim, da joj ja samo pošaljem sliku (sliku bube?!) na Ša’ima? program (WhatsApp). Tu se ja gorhotom zasmejah i pomislih kako je tako nešto samo u Singapuru moguće i kako bih mogla jedan “Samo u singapurskim stanovima” post napisati i staviti bubašvabu u naslov.

Singapur ne prestaje da me fascinira na svakom koraku. I vrlo su mi sve te sitnice interesantne. Možda i zbog toga što je ovo naša prva seoba u koju sam uspela da uđem bez velikih emocija. Zaista se osećam kao deo velikog eksperimenta, i vrlo ozbiljno shvatam svoje učešće u njemu. Eto recimo na ovom bubašvaba delu sam totalno omanula. Sve je ovde nekako drugačije, ali sam primetila da me ništa emotivno ne dotiče. Što je jako bitno, jer ja već uporno 7 godina pokušavam da dođem do ovog stadijuma odsustva emocija i gubljenja živaca zbog stvari na koje ne mogu uticati.

Singapuru je doduše mnogo lakše da me ne jedi nego prethodnicima iz prostog razloga što je zvaničan jezik engleski. Neverovatno je koliko sam ja podcenjivala značaj jezika u ranijim seobama. I da se razumemo, natucanje zvaničnog jezika neke zemlje nije dovoljno za komotno funkcionisanje u toj zemlji. Posebno ukoliko ste tip ličnosti kao ja, tj. ne cimate druge ljude za savete, pomoć, itd. ukoliko im to nije posao. Samostalno funkcionisanje u svetu čiji jezik ne govorite iziskuje silno vreme i energiju i za najsitnije stvari. Uzmite samo na primer standardne ugovore. I u Singapuru, kao i u Nemačkoj morali smo da potpišemo ugovor na dve godine s internet provajderom. Za razliku od Nemačke, meni su sve naše obaveze prema provajderu, kao i uslovi otkazivanja usluge savršeno jasni od prvog dana. Glavni razlog je što je ugovor na engleskom te sam mogla da ga pročitam. Drugo, komunikacija sa Singapurćanima je mnogo lakša, ne znam da li to proističe iz raznolikosti jezika i kultura ovde, ali vas sagovornik neće pustiti dok ne bude siguran da ste shvatili sve o čemu je pričao. I opet, nadrkanih ljudi ima ovde koliko volite ali generalno meni je komunikacija s ljudima ovde mnogo lakša. No, kao što već rekoh biće da je glavni razlog za to engleski kao zvanični jezik.

Sad, pošto se sa svima “razumemo” na miru mogu da se od čuda bečim, naprasno pucam od smeha i divim lokalcima. Krenimo samo od tog Ša’ima? programa i ostalih programa za mobilne telefone. Ili još bolje, krenimo od mobilnih telefona. Kada smo onomad u Japanu bili ja se načuditi nisam mogla koliko ljudi bleje u svoje mobilne telefone, igraju igrice, čitaju vesti, pišu mejlove i poruke. Oni zaista izgledaju kao u onim reklamama gde karikiraju otuđenost. Singapurćani su mnogo društveniji, no i dalje ne mogu da zamisle život bez telefona. I ovde je upotreba ove spravice na mnogo višem nivou nego u Evropi. Te tako se Ša’ima? program koristi i u poslovnoj komunikaciji. Sve je vrlo praktično. Zašto trošiti snagu, energiju, pare i vreme na skeniranje i slanje dokumenata? Dovoljno je da ih uslikate mobilnim i pošaljete preko WhatsApp programa nekome. I ovo je apsolutno legalan i validan vid komunikacije. Ova njihova fleksibilnost i primena novih tehnologija me fascinira na svakom koraku. Ovde je papirologija svedena na minimum.

Te tako na primer registracija firme traje svega pet minuta i sve se završava preko interneta. Sve je vrlo jednostavno jer su svi podaci o vama centralizovani te sa brojem koji vam je dodeljen kao građaninu, negde tamo u bazi već imaju sve podatke o vama. Znam, znam privatnost. Ali eto mene odsustvo privatnosti na tom nivou ni malo ne uznemirava. I u Nemačkoj, Češkoj i Srbiji su imali sve te moje podatke samo ih tamo nisu efikasno koristili.

Ono šta mi je u Singapuru posebno bilo neobično su stanovi, naselja i uopšte kultura stanovanja. Ja sam provela dve nedelje, svakodnevno gledajući po pet stanova u nadi da ću naći mesto koje ću nazvati prijatnim za život. U Singapuru najveći deo stanovništva živi u u državnim ili privatnim kompleksima. Ovi kompleksi su obično skup od par zgrada sa više ulaza. Razlika je samo što ovi privatni obično imaju bazen, teniski teren, teren za skvoš, teretanu, igralište za decu, itd. Naivno bi mogli pomisliti da to znači da su ovi privatni luksuzniji, ali ako su novogradnja, manjka im prostora, ako su stariji od 2-3 godine manjka im i prostora i održavanja. Ako su stariji od desetak godina prostora ima, ali je opet održavanje katastrofalno. Još sve to nekako liči na blokove sa Novog Beograda. Nehumano. Ono što se meni najviše svidelo su razni tipovi kuća i manje zgrade do 2 sprata, no one su ili preskupe, ili u lošem stanju ili daleko od centra.

No nije samo njihov izgled i raspored meni bio neobičan. Neobični su mi bili i sami detalji u stanu. Recimo da imate samo po jedan šteker u sobi. Da mašina za pranje sudova nije standard čak ni u novim stanovima sa ugrađenim kuhinjskim elementima. Mi čak u kuhinji nemamo ni toplu vodu npr. Da imate magnete na vratima da ih drže prilepljene uza zid, zbog promaje valjda. Da se prozori otvaraju tako da im opet promaja ne može ništa. Izolacija je katastrofalna i zvučna i toplotna. Klima uređaj je sastavni deo svake prostorije. Ventilatori su moji omiljeni komadi nameštaja.

Singapurćani takođe pate od potpunog odsustva svesti o uštedi energije, vode, i ideji reciklaže. Možda ovo ne bih ni primetila da nismo došli iz Nemačke koja je verovatno jedan od evropskih lidera po tom pitanju.

Odnos samog stanodavca prema stanu i stanaru su za posebnu priču. I opet biće da me to najviše pogađa upravo jer sam iz Nemačke došla. Stanovi vam se predaju u vrlo zapuštenom stanju. Njihovi standardi čistoće su izuzetno niski. Krečenje stana se ne podrazumeva. Sve ovo zapravo važi za sve stanove u kojima smo živeli u Srbiji, ali na mene bi se ovde mogla primeniti poznata jevrejska kletva “Da Bog da, im’o pa nem’o!”. Recimo samo da smo se u prethodnoj domovini navikli na bolje. Jedino što se ovde redovno servisira su upravo te klime. Vidi se odmah ko zaslužuje koje mesto u hijerarhiji. No i to servisiranje me silno nasmeja juče. Došla su mi dva majstora da odrade spomenutu akciju čišćenja. Čistili su neko vreme jedan nepokretne delove klime, dok je drugi prao one pokretne u gostinjskom kupatilu. No ispostavilo se da je svojim neiskustvom onaj što je brčkao po delovima na zidu uspeo da pokvari jednu od klima. Tu se njih dvojica sporečkaše, što je bilo zabavno za gledanje, i odoše na kraju sa zaključkom da će poslati servisera da to popravi. Nego, sranja se dešavaju, ne plaćamo mi popravku, sve manje-više OK. Ono što me je šokiralo par sati kasnije, kada sam paradirala kroz kuću s gošćama pokazujući im stan je da su njih dvojica uspela da zaključaju s unutrašnje strane ono kupatilo što su koristili. To jutro imala sam četiri ispravne klime, funkcionalno kupatilo za goste i dva nasmejana majstora na vratima. Par sati kasnije imala sam tri ispravne klime, zaključano kupatilo i dva posvađana majstora na vratima. Samo u Singapuru.

No kad smo već u stanu i oko njega, ja provedoh celu prošlu nedelju družeći se sa kojekakvim majstorima u stanu. Prvo onima što su krečili, onda onima što su nam doneli i raspakivali stvari. Za sve to vreme ja sam ribala prljavštinu. To moje samostalno čišćenje je izazvalo silnu konfuziju u majstorskim redovima. Nije im bilo jasno zašto ja sama čistim. Na moj naivni odgovor da sama čistim jer živim samo s mužem koji je te nedelje radio duplu smenu, oni bi preinačili pitanje zašto nemam čistačicu. Da ne pričamo o tome koliko su mi zabrinut pogled uputili kad im rekoh da mi sami kačimo svoje slike i popravljavo svoje stvari. Usluge u Singapuru su jako jeftine. I lokalcima je jako čudno da neko može da čisti iz ideoloških razloga, što ja upravo činim. Da neko odbija da iznajmljuje čistačice ili koristi služavke većini lokalaca je jako neobično. Na neki način oni još uvek žive u tom kolonijalnom svetu i dobar deo njih pored porodice belaca vidi služavku iz Indonezije ili Filipina. No ovu sliku u životu održavaju i sami belci. Pre neki dan sam prolazila kraj igrališta za decu. U susret mi je išla grupica od tri bele žene i njihovih četvoro dece, koji su praćeni sa tri tamnopute služavke. Belci su u Singapuru uspeli da unazade celo čovečanstvo. Zar je zaista neophodno da šest žena nadgleda četvoro dece?

U nedelju smo sasvim slučajno, tražeći bankomat, završili u jednom molu krcatom agencijama za izdavanje služavki. Te agencije su smeštene u najobičnijim standardnim lokalima, što znači da možete da vidite sve šta se dešava kroz izlog. U njima su sedele nečije buduće služavke poređane uz jedan zid, a preko puta su se nalazili radni stolovi sa zaposlenim službenicima. Između dve vatre, na stolicama su sedeli zavaljeni vlasnici, pardon poslodavci, buduće robinje, mislim služavke. Taj mol će mi biti na listi turističkih atrakcija Singapura, u horor kategoriji.

No dobra stvar cele priče, zbog koje i dođosmo ovamo je da je vreme lepo i sunčano. Bazen ispred zgrade super za kupanje i gotovo uvek prazan. A već tri avionske povratne karte za okoline zemlje kupljene. Do novih putopisnih postova odoh da se raspakujem i mlatim sa majstorima.