No i pored sve silne ljubavi za naše drugare, trebalo je nekako “ubiti” te “silne” dane. I ubijali smo ih ronjenjem. Zapravo, totalno neplanirano, još jednom ronilačkom obukom. Izgleda, kad god Miljan i ja ne znamo šta bi sa sobom na moru, mi upišemo neki kurs ronjenja. Naime, nakon našeg petog zarona kao neiskusni open water ronioci, mi smo se zaputili na Fidži. Sa open water dozvolom, vodič ne bi smeo da vas vodi na dubine veće od 18 metara. No našem vodiču na Fidžiju to nimalo nije smetalo da nas upoznaje sa podvodnim lepotama Fidžija na 30 metara. I na tome smo mu večno zahvalni. No posle njega, prvo Malezijci, a zatim i Filipinci nisu pokazali nimalo fleksibilnosti sa odlaskom na veće dubine. Te shvatismo, da nam i tako ne gine neka obuka uskoro. A kad se već nađosmo na Filipinima sa previše slobodnog vremena, odlučismo da spojimo lepo i korisno. Obuka za naprednu open water ronilačku dozvolu, koja vam omogućava odlazak na dubine do 40 metara je najgora pljačka i poprilično beskorisna stvar ako ste imali sreće sa dobrim instruktorima i vodičima, sa prethodnom obukom. Sve te PADI obuke su vrlo ozbiljan biznis za pomenutu organizaciju. Obuke koštaju đavo i po, i tu su samo da bi vam uzeli gomilu para. Ništa na njima nećete naučiti. Ronjenje je kao bilo koja druga aktivnost, sve je u vežbi i rutini. Što više ronite, bićete slobodniji i efikasniji u vodi. No s druge strane ja im bez mnogo halabuke punim džepove iz prostog razloga što njihovi centri zapravo omogućavaju da gde god da odete dobijete manje više zagarantovan kvalitet i standardizovane podvodne vodiče. A iskreno, da ja treba da vucaram opremu svuda sa sobom i sama se smaram sa organizacijom prevoza i “lunjanju” pod vodom, na ronjenje nikad ne bih ni krenula. Ja sam u podvodnom svetu najgori turista, poput onih ljudi što odlaze u turističke agencije da zakupljuju aranžmane. Jedna od veština koju smo trebali da savladamo tokom obuke, bilo je i bolje, efikasnije balansiranje u vodi. Moje ubeđivanje sa instruktorom da mi je dovoljno 3, a ne 5 kg tegova nije prošlo preterano uspešno, te ja potroših 45 minuta pod vodom u pokušaju da se odlepim od dna. A ja se još naivna nadala kako ću uspeti da se oslobodim bar jednog tega za buduće zarone, te da ću svoj dvadeseti zaron proslaviti sa svega 2kg na svom pojasu. Od toga nije bilo ništa. Jedva ga ubedih da mi skine i ta dva dodatna kilograma do kraja obuke. Od izabranih pet veština ni jedna mi nije “popravila” ronilački stil. On se sam po sebi popravlja sa svakim zaronom. No, zahvaljujući “osvojenoj” tituli naprednog open water ronioca, odvedoše nas u posetu potopljenom ribarskom brodu.