Naš prvi susret sa parkom, bio je zapravo dosta udaljen od Livu (Liwu) reke koja kreira veći deo ovog prekrasnog kanjona. Avanturu smo počeli uz uspon, do obližnjih sela na ulazu u park. Dali i Datong sela su spojeni hajking stazama i potrebno je dva dana da bi se ova staza ispešačila. Na sajtu nacionalnog parka je pisalo da nam treba dozvola policije, međutim ispostavilo se da je informacija zastarela. U policijskoj stanici, na ulazu u park, na kojem i počinje sama pešačka staza su nam rekli da nam dozvola ne treba. Izgleda da su je u međuvremenu iz nekog razloga ukinuli. Na Tajvanu generalno postoje dve vreste dozvola, jednu izdaje nacionalni park i ima za cilj da ograniči broj posetilaca na određenim stazama. One su uglavnom neophodne na delovima na kojima žele maksimalno da smanje uticaj čoveka na okolinu. Drugi tip dozvola izdaje policija, i uglavnom za predele koji mogu biti kritični tj. opasni za vreme tajfuna ili iznenadnih zemljotresa.

Dali i Datung sela su izolovana u planini. Asfaltnog puta do njih nema. Jedini način da se stigne do njih su ove pešačke staze. To su poslednja dva sela na Livu planini u kojima neko još uvek živi. Naseljavaju ih pripadnici Truku naroda. Oni su jedni od etničkih grupa koje su živele na ostrvu pre dolaska Kineza. Taroko na njihovom jeziku znači veličanstven. Nekada je ovaj narod živeo u nižim delovima, ali su bežeći od Japanaca, završili u brdima. Kinezi su ova plemena pokušali da asimiliraju i rasele po pristupačnijim mestima, međutim plemena na istočnoj obali i dalje odolevaju. Doduše njihov način života, kuće i okućnice ne izgledaju ništa drugačije nego bilo koje drugo ruralno selo na Tajvanu.

Tog jutra smo uhvatili prvi autobus, koji je kretao iz Haulijena. Autobus nas je ostavio ispred Glavnog turističkog centra. Sve je još uvek bilo zatvoreno. Ceo prilaz je lepo uređen, i bilo je naokolo par građevina koje su ličile na planinarske domove. Nijedna od njih doduše to nije. U pitanju su razne uslužne zgrade, no kako je bilo rano, sve je bilo zatvoreno. Napunili smo flaše sa vodom i krenuli na Dekalun stazu.

Prvi deo staze je izuzetno strm. Toliko strm, da su za prvih 1.2 km puta napravili stepenice jer se od silnih turista put pretvorio u klizište i po kiši je gotovo nemoguće uspeti taj deo staze. Tu stazu stanovnici sela koriste kad god treba da se spuste do većeg grada zbog snabdevanja ili kakvih privatnih poslova. Dakle, prvi deo staze je zapravo 1400 stepenika, kojima se prolazi kroz gustu suptropsku šumu. Visoko rastinje, ogromni listovi, po koja lijana, previše osica i poneki majmun. Drvene stepenice su odlično održavane i na par mesta postoje proširene platforme sa klupama. Sa nižih se pruža pogled na kanjon i reku Livu, dok su više ušuškane među bujno rastinje. Vreme je bilo izuzetno vlažno. Prilično je jednoličan i neimpresivan taj prvi deo puta.

Kad čovek pređe tih 1400 stepenika surove uzbrdice, čeka ga još nekih 1800m jednake uzbrdice po krupnom kamenjaru i korenju drveća koje se poput zmija prepliće iznad zemlje. Kako deo deluje prirodnije i divljije, bilo nam je bar psihički lakše da ga penjemo. Ljudi su na tom delu polako krenuli da nas sustižu i zaobilaze. Nije ih bilo mnogo. Uglavnom bi klimnuli glavom u prolazu ili dodali kratko “Ćao”. No, dok smo stajali na jednom od proširenja kako bismo propustili pešaka iza nas, on nas iznenadi svojom pričljivošću. Bio je i sam zadihan, te je iskoristio priliku da dođe do daha. Tako saznadosmo da se zove Donal i da nas je njegov saputnik prešišao pre jedno pola sata. Nije prošlo mnogo od tog susreta, pre nego što smo stigli na vrh uzbrdice i odvajanja za Dali selo. Put je bio blokiran, a na njemu tabla koja nas je obaveštavala da je taj put zatvoren. Nije nam bilo u potpunosti jasno da li se zabrana odnosila na Staru Tongli stazu (Tongli Old Trail) ili na sam silazak do sela. Na zvaničnom sajtu nacionalnog parka je pisalo da je ta staza trenutno neprohodna. Interesovanje za samo selo nismo imali te nastavismo dalje Šakadang putem (Shakadang Logging Road).

Ubrzo ponovo sretosmo Donala. Ovog puta je bio sa prijateljem Fransisom. Te smo nastavili svi zajedno ka Datong selu. U razgovoru saznašmo da im je plan sličan kao nama, da ostanu da spavaju u selu, a sutra se spuste nazad. Oni su platili neki smeštaj, dok smo se mi nadali nekom prijatnom mestu za šatorovanje. Fransis je imao za nas suludi tempo, te smo se odvojili posle nekog vremena, i stali da piknikujemo. Šakadang put je mnogo širi i povezuje dva sela. Sa desne strane pute uzdiže se visoka litica, i ista se spušta u provaliju sa leve strane. Sam put blago zavija i pod blagim je usponom svih 3.6km. Negde na sredini, nalazi se jedini izvor vode.

Pred kraj puta ugledasmo ponovo table sa natpisima. One su se sporadično pojavljivale uz put. Putokaz je pokazivao odvajanje za Datong selo na levo, a na putokazu u suprotnom smeru je pisalo Sapah Tadaw Mawna. To isto je bilo obleženo na maps.me sa oznakom za smeštaj, a nedaleko od toga nalazio se i vrh Livu planine. Znala sam da je negde, u blizini tog vrha i jedan od čuvenih vidikovaca, koji je gledao ka istoku, ka moru. Te tako odlučismo da krenemo suprotno od Datong sela.

Deo puta koji je vodio ka potencijalnom smeštaju na mapi, bio je strm, ali kratak. Brzo smo putem naišli kraj seoske kuće. Krenuli smo ka njoj u nadi da ćemo naći domaćine i zamoliti ih da nam dozvole da prespavamo pod njihovom nadstrešnicom. Bilo je vlažno i skupljali su se oblaci. Bilo je samo pitanje časa kada će se sručiti kiša. No, na imanju nije bilo nikoga. Odlučili smo da pričekamo veče i ukoliko se niko ne pojavi tu prespavamo. Kuća se nalazila na uzvišici, te se sa kraja livade pružao predivan pogled na okolna brda i Datong selo u daljini. Bilo mi je drago što smo odustali od posete istog. Na kraju livade, na tom mestu sa magičnim pogledom, neko je napravio dugačku klupu, te se ispružismo na istu. Nije nas mogla oterati dosadna kiša. Ples oblaka je bio previše očaravajuć. Oprema nam je i tako vodootporna. Taman kada se kiša primirila, začusmo glasove. Pomalo razočarano pomislih kako ipak nećemo biti sami. Nije me brinulo da će nam gostoprimstvo biti uskraćeno, brinulo me je da će nas domaćini naterati da spavamo u kući.

Na naše iznenađenja, umesto očekivanih vlasnika, pojavili su se Donal i Fransis. Kakva slučajnost! Ova kuća je taj njihov iznajmljeni smeštaj. Ja sam ih očigledno krivo razumela da idu do sela. Posedali su do nas na klupi. Stigli su do kuće nekih sat vremena pre nas, te su iskoristili vreme da obiđu vrh Livu planine i nađu vidikovac. Zaključili su da vrh nije vredan osvajanja, jer je u sred visokog rastinja, bez ikakvog pogleda. Za vidikovac su rekli da je spektakularan, i da bi definitivno trebalo svi da krenemo do njega pred zoru da uživamo u izlasku sunca. Njih je kiša uhvatila dok su se vraćali sa vidikovca, te se staza pretvorila u blatnjavu reku. Jedva su se izvukli iz blata.

Ispostavilo se da su vlasnici kuće u Hualijenu, te smo odlučili da šator postavimo pod ogromnu nadstrešnicu. Pokrivala je bar 50tak kvadratnih metara. Služila im je donekle kao letnja kuhinja, vešernica, trpezarija na otvorenom. Posedali smo za sto, uz pirinčano vino. Čaše su se naizmenično punile i praznile. A razgovor tekao u svim mogućim pravcima. Donal se raspričao. To mu i nije bilo teško. Brbljiv je po prirodi. Bio je simparičan, bucmast, u ranim četrdesetim, Irac. Radio je kao editor u jednoj novinskoj kući u Hanoiju. Žalio se na uređivačku politiku. Žalio se na odluke s vrha. Žalio se na komunističku partiju. Žalio se na jednoumlje. Žalio se na sve… Za sve su naravno bili krivi komunisti. “Kad bi se samo medernizovali…”, “Kada bi partija…”. Time je počinjao svaku drugu rečenicu. Mi smo ga gledali. Uglavnom u tišini. Ponekad bi postavili i koje pitanje, čisto da proverimo, da li je Vijetnam u skorijoj i davnijoj istoriji imao bilo kakvih problema, razloga da “zaostane u razvoju”, da li je nešto postojalo pre komunizma, da li su ikada Amerikanci ili Francuzi npr. radili nešto tamo, ili je sve to do komunizma… Ali avaj, za čoveka sa zapada komunizam je strašniji i od napalm bombi. Strašniji od kolonijalnog ropstva. Strašniji od samog đavola. Zaista, čovek se u razgovorima sa njima često oseća kao da razgovara sa kakvim religioznim fanatikom u čijoj religiji postoji pakao na čijem tronu sedi Marks, a crvene zastave plamte poput večne vatre.

Sa besmislenog razgovora kako mali Irac zamišlja idealni Vijetnam, bacili smo se na to kako mali Kanađanin zamišlja idealnu Kanadu. Da bi prekinuli mučni vijetnamski razgovor, Miljan dobaci Fransisu kako smo skoro odgledali sjajnu kanadsku humorističku seriju Krimi triler (Série noire). Te se tako prebacismo na Fransisovu domovinu. Većina ljudi krene sa hvalospevima o svojoj domovini, posebno ako u čitav razgovor ušetate sa komplimentom. Ja se ježim takvih ljudi. I na svu sreću Fransis nije bio jedan od njih. Bili smo pošteđeni priča o lepotama Kanade. Fransis je bio u ozbiljnom problemu sa svojom domovinom. Naime on je programer koji radi od “kuće”. A kuća mu je, kako to biva sa modernim nomadima, tamo gde mu je kompjuter. Poslednjih godinu dana mu je kuća u Japanu. “Ali ni Japan nije ono što je nekada bio.” – setno nam se požalio. “Svi ovi Kinezi turisti. Stoka! Ne znaju ni da se ponašaju.” – nastavio je. “Oni su svuda” – dodao je. I onda setno sa Kineza turista pređe na Kineze buržuje koji polako osvajaju Kanadu. Kupuju kuće i podižu cene nekretnina. Remete njihove živote. Dolaze na njihovu zemlju… Nisam bila sigurna šta me je više zasvrbelo u njegovim izjavama. Gledala sam u sijalicu, oko koje su obletali insekti. Mislila sam da je previše hladno za to. Gledala sam u leptira koji se vrzmao oko njegove čaše sa alkoholom. Mislila sam o tome kako je beli čovek dolazio u Kanadu, i šta li su Indijanci mislili o tome? Šta li Japanci misle o kanadskim turistima? Nisam ga pitala. Da je imao odgovore na moja pitanja, ne bi rekao sve to što je rekao. Nije mi se nastavljao taj isprazni razgovor. Počeo je da me zamara koliko i razgovori o sportu i automobilima, koji su njih dvojica vodili dok smo nas dvoje nameštali šator.

Dok sam ja tražila izgovor da se povučem u šator, neko se dosetio da pogasimo svetla, sednemo na onu klupu i blejimo u zvezde. Sedeći pod zvezdanim nebom, Fransis i Donald su se takmičili ko će prepoznati više sazvežđa. Uvek me je fasciniralo kako su ljudi u stanju da ih opaze. Ja vidim velika i mala kola na sve strane. Ima ih bar deset na nebu. Ostalim sazvežđima čak i ne znam imena. Bilo ih je konačno zadovoljstvo slušati. Nije bilo mesečine. Nebo je bilo tamno, bez oblaka. Zvezde su sijale punim sjajem. Nismo mogli poželeti bolju noć za gledanje u nebo.

Kad smo se konačno uvukli u šator, bila sam već promrzla. Miljan se uvukao u vreću i u momentu zaspao. Moja ledena stopala meni nisu dozvoljavala taj luksuz. Okretala sam se sa jedne na drugu stranu. Trljala stopala. Ali sve beše uzalud. A onda se setih zaštitnih folija koje već par godinama uredno nosim na naša šatorovanja i nikad ne koristim. Kupili smo ih pre par godina kad smo planirali višednevnu pešačku avanturu po Hokaidu. Pomislih da je sada vreme. Uvila sam se u foliju i nakon desetak minuta zaspala kao beba.

Probudio nas je alarm negde oko pet. Obukli smo se na brzinu i sačekali par minuta razmišljajući da li da budimo momke za uspon ili da idemo sami. Na kraju se odlučismo za drugo. Fransis je rekao da je dovoljno 20tak minuta. S obzirom na njegovu brzinu, on komotno može da krene i pola sata kasnije. Mi smo odvojili čitavih 45min za taj uspon. Krenuli smo polako. Veći deo puta je bio najpre pod blagim, a zatim pod izraženijim nagibom. Staza je bila potpuno blatnjava. Donekle se blato steglo u toku noći, ali smo i dalje proklizavali. Jasno smo videli tragove proklizavanja koje su njih dvojica ostavili juče. Izmorilo nas je to stalno upadanje u blato i klizavanje po njemu. Rastinje sa strane je bilo previše gusto i visoko da bi mogli da šetamo po neutabanim stazama. I pored toga, stigli smo prerano. Ispeli smo se na vrh. Ispod nas se spuštala ogromna provalija. Nije se videla, ali bilo je očigledno da smo na ivici vrlo oštre nizbrdice. Bio je mrkli mrak. Sedeli smo dobrih 15min pre nego što je krenulo da se razdanjuje. Sunce se polako promaljalo. Nije se videlo more. Nije se videlo rastinje. Bili smo na vrhu oblaka. Beskrajni predeo ispunjen oblacima i išaran nijansama žute i crvene. Prizor je bio veličanstven.

Put nazad, do šatora, smo proklizali. I ono malo blata što se steglo preko noći je već uspelo da se rastopi na tom jutarnjem suncu. Do šatora smo stigli blatnjavi do struka. Nekoliko puta sam uspela da se okliznem. Spakovali smo stvari, a onda seli na klupu, da se oprostimo od tog čarobnog mesta, sa najboljeg vidikovca. Opijalo nas je to jutarnje sunce. Doručkovali smo polako uživajući u niskim oblacima koji su plesali u dolini. Oprostili smo se od Fransisa, i krenuli pre nego što je Donal uspeo da se probudi. Znala sam da će nas u nekom momentu sustići, bez obzira kada krenu. Vraćali smo se istim putem. Prvi deo puta je bio nesvakidašnje prijatan. Blaga nizbrdica, jedva osetna i širok pogled sa desne strane. Stajala sam često da udahnem svež vazduh i uslikam svaku travku, kapljicu, cvetić i leptirića kraj puta. Ne znam zašto to radim, jer ću i tako izbrisati 90% tih slika. Nijedna neće dočaravati te momente u kojima sam slikala. Neće čak izgledati ni vizuelno prijatno. Ono što je u mom oku sada kapljica rose na listu će biti samo gomila lišća, jedna neinspirativna zelena masa na fotografiji. A u tom momentu, dok je slikam, ona je savršena transparentna loptasta tvorevina na kojoj se zrak prelomio pod savršenim uglom i na taj način skrenuo moju pažnju sa tog zelenog mnoštva na jedan tako maleni detalj.

Sve je izgledalo novo i drugačije u povratku. To odsustvo fizičkog napora, jer se ne penjemo, nego silazimo je sigurno doprinosilo tome. Kada smo konačno prošli prvi deo staze i našli se na mnogo izraženijoj nizbrdici, krenuli smo da srećemo i prve seljane koji su se vraćali ka svojim kućama. Taj narod mnogo više liči na Maležane ili Indonežane, nego Kineze. Imaju krupnije oči i tamniju kožu. Svi su nosili ogromne tovare, zavijene u velike marame koje su kačili tako da ih praktično nose na čelu. Ili su velike sanduke i plastične bidone konopcima pričvršćivali oko struka i preko ramena, kao ranac. Mogu samo da zamislim, koliko je to morala biti bolna metoda, iako su stavljali marame kao zaštitu na mesta na kojima se kanap najviše urezuje. Pri susretu bi se malo sklonili u stranu, praveći nam mesta da prođemo i osmehnuli se, bez imalo napora na njihovom licu. Bilo je očigledno da su navikli na taj teret i teren, česte odlaske u podnožje u nabavku.

Fransis i Donal su nas stigli kada smo konačno bili na vrhu onih stepenica. Ja sam iskoristila priliku da sednemo na klupu i izujem cokule. Stopala su mi prokuvala i čarape u potpunosti bile mokre od znoja. Dok sam preturala po rancu, tražeći rezervne, njih dvojica su naišli. Iskoristili su susret za kratki predah, a onda nastavili svojim suludim tempom niz stepenice. Ponekad mi je drago što nisam tako živahna i brza. Čini mi se da bih svašta na taj način propustila. Da bih samo preletala kraj svih tih lepota kraj mene. Doduše ja sam spora u svemu, u hodu, u gledanju, u presabiranju misli. Možda tim ljudima i mozak procesuira nadražaje brže? Ko će ga znati? Stepenice su bile… pa, stepenaste, ubijale su kolena i činilo se da im nema kraja. Ali eto, kraj dođe svemu pa i stepenicama koje su nas podsetile da to znači i kraj ove avanture te nisam na kraju bila načisto da li se osećam ushićeno ili pomalo razočarano.

Od početne tačke sa koje smo krenuli na stazu, do mesta gde smo prenoćili smo savladali oko 1000m nadmorske visine. Najveći deo toga je prvih 3km što u stepeništu, što u penjanju po onom kamenju. To će nam u narednih par dana zadavati silne bolove u listovima. No, vredelo je. Iako staza nije spektakularna i generalno nisam ljubitelj suptropskih šuma, bilo je lepo u toj izolaciji, tom usporenom svetu ušuškanom u zvezde, oblake i bujno rastinje. Bio je to savršen početak za naše dvonedeljno tumaranje Tajvanom.

Autobus koji je trebao da nas vrati do Hualijena, je kretao za petnajstak minuta. Jedva da smo imali vremena da se upristojimo u toaletu pred polazak. Seli smo u zadnji deo, pokušavajući da izolujemo miris znoja koji smo širili. No, izgleda da jednoj baki to nije preterano smetalo te sede do nas. Od tajvanskih baki ne očekuješ da pričaju engleski. Još manje da pričaju engleski i nemački. No ova naša baka nije bila tek tamo neka obična baka. Baka Li, kako se predstavila, je odrasla u Nemačkoj i tamo se školovala i naučila i engleski. Pričala nam je o Nemačkoj koje se ona sećala. Pričala je onda, puna ponosa, i osvom sinu. A zatim, sa još više ponosa o svom unuku. Inače, baka je bila na putu da poseti unuka. Nosila je kesu jabuka. Uredno je iz nje izvadila jednu za mene i jednu za Miljana. Ja sam je gledala smešeći se. Ne bi valjalo da je prekinula taj čarobni krug naših poseta Tajvanu i naviku lokalaca da nam daju hranu. Prvo banane na protestu, za koji nikad nismo shvatili čemu je posvećen. Onda žena s mandarinama i keksom. I sad baka Li sa jabukama. Bi mi žao što ja nikada nemam neko voće da podelim s lokalcima. Zapravo nisam imala ništa. Sve što smo poneli na planinu smo uspeli da smažemo za ta dva dana. Moram se bolje pripremiti sledeći put. Stavka u podsetniku, odmah ispod lampe koju stalno zaboravljam, treba da bude: jabuke i banane za slučajne i namerne prolaznike!