Bariloče
Naša decembarska putovanja su vid bekstva od hladne i duge nemačke zime. Još prve godine našeg života ovde, shvatili smo da ćemo završiti na psihijatrijskom odeljenju neke bolnice zbog duboke depresije usled nedostatka sunca, ako ne pobegnemo negde na odmor u toku zime. Eksperimentalnom metodom je utvrđeno da je idealno vreme za taj odmor kraj decembra – početak januara. Logično, tada se trudimo da odletimo negde daleko sa puno sunca. Patagonija je bila rizičan izbor zbog ekstremnih klimatskih uslova na tom dalekom jugu. Praktično smo se kockali sa našim slobodnim danima. Verovatnoća da ćemo biti obasjani suncem je ista kao i da će dani biti tmurni, sivi i hladni.
Zbog dužine dana, tj. količine svetla nakon već mizerno kratkog dana u Nemačkoj, u početku nismo ni osećali neku preteranu smetnju što nam jakne i dalje trebaju. Ceo region je delovao mistično i dramatično pod tim povremenim oblacima, te se to činilo savršeno za okolnu divljinu. No ipak, nakon konstantnog sunca i znatno viših temperatura tokom našeg boravka u Kalafateu i oko njega, uvideli smo da možda nebi bilo loše naći neki sunčaniji predeo u kojem ćemo vreme trošiti u ležećem položaju, ispruženi koliko smo dugi, upijajući sunce. Kako nam se nije napuštala Patagonija, odlučili smo da preskočimo neke od planiranih pešačkih tura na južnijem jugu, i krenemo u severnije patagonijske predele. Bariloče je izabran samo zbog dobre konekcije sa ostatkom argentiskog juga.
Čekalo nas je nekih 24h u autobusu i ma kako to zvučalo strašno, iskustvo je zapravo nezaboravno. Mi smo pre nekih 8 godina proveli od Jezera Titikaka u Peruu, preko Čilea do Buenos Ajresa u Argentini skoro tri dana u raznim autobusima. Autobusi su ogromni, čisti, i određene skuplje verzije imaju bolja sedišta od prve klase u avionima. Sedišta su široka, udobna i mogu da se razvuku u krevet. A na sedištu ispred vas možete da gledate film ili slušate muziku. Razlika od pre osam godina i prošlogodišnjeg iskustva je da filmove sada puštaju na ogrinalnom jeziku, te Džordž Kluni ne priča više španski, i što je cena višestruko skuplja. Te sada za prevoz po Patagoniji treba izdvojiti pozamašnu sumu para.
Po dolasku u Bariloče dočekalo nas je još hladnije vreme nego prethodnih dana. Kiša je uporno padala i duvala je jaka vetrina sa jezera. Propisno smo već ogladneli, i nije nam se baš mnogo lunjalo okolo u potrazi za hostelom. Oboje smo bili u onom stadijumu, kad nam od umora, osećanja prljavosti i ispovređivanih nogu ideja o spavanju u hostelu sa deljenim kupatilom i lošim doručkom baš i ne zvuči kao primamljiva ideja. Te se zaputismo u mali, porodični hotel koji se ni manje ni više zvao Milan. Recepcionar se već potrudio da nam potvrdi da smo na pravom mestu svojim širokim osmehom i žarom da sa mnom vežba španski. Kako je po profesiji profesor španskoh, to mi je došla kao besplatna dodatna nastava.
Sobe su zapravo pravi luksuz, i daleko premašuju ono što biste u Evropi dobili za 50 dolara. Te smo odlučili da se zarad odmora zadržimo par dana u njemu, ispitujući okolni nacionalni park polagano, u kraćim šetnjama.
Bariloče (San Carlos de Bariloche) nalazi se u okviru Nacionalnog parka Nauel uapi (Parque nacional Nahuel Huapi) i obali istoimenog jezera. Bariloče je najveći turistički centar Argentine i to je vidljivo na svakom koraku, od uređenih mnogobrojnih ski staza, markiranih planinarskih staza, mnogobrojnih planinarskih domova po okolnom parku do sjajnih konekcija.
Njen prvi stanovnik, je bio ni manje ni više nego Nemac Karl Viderhold (Carlos Wiederhold) koji je odlučio da otvori radnju na mestu današnjeg grada i nazove je nemaštovito Nemačka. Veruje se da grad upravo po njemu nosi ime (San Carlos). Drugi deo imena Bariloče, na jeziku lokalnih indijanaca se piše Vuriloche i označava “ljude koji žive iza brda”, od vuri (iza) i che (ljudi).
Ironično, ovo mesto ne samo da je privlačilo Nemce u 19. veku, nego i kasnije posle drugog svetskog rata, jer je poznato kao jedno od glavnih nacističkih utočišta. Jedna od nepotvrđenih teorija tvrdi da su Hitler i Eva Braun preživeli rat, i svoj novi dom napravili upravo ovde.
Gradić ima lep centar i uređenu obalu, u kojoj zbog konstantnog vetra mi nismo mogli da uživamo. Kako je grad poznat po proizvodnji slatkiša centar je načičkan mnogobrojnim prodavnicama čokoladnih proizvoda. Mene južnoamerički slatkiši ne privlače baš mnogo, no to me nije sprečavalo da se u cilju ispitivanja tržišta davim u istim. Restoranska ponuda se svodi na roštilj i govedinu, te sam se ja hranila uglavnom picama i sendvičima. U toku našeg boravka u Bariločeu su izbili veliki socijalni neredi, uzrokovani sve gorom ekonomskom krizom. Argentinci su poput Peruanaca (slične nerede smo doživeli i u Peruu pre 8 godina), vrlo agresivni tokom ovakvih incidenata. Čemu je svedočila i totalna barikada radnji u centru. Očigledno vlasnici imaju puno iskustva sa ovakvim stvarima. Na žalost čitav protest se banalizovao, pretvarajući se u masovnu pljačku – nešto u stilu plavuša i patika, samo što su ovi krali plazma televizore.
Mi smo vreme provodili u šetnjama po Nauel uapi nacionalnom parku. Ovaj nacionalni park je jedan od najstarijih u Argentini. Kada je tip terena/parka za lunjanje u pitanju, parkovi poput ovog su mi omiljeni: guste stare četinarske šume, planinski vrhovi pokriveni snegom, široka jezera, i česti vodopadi. Ovaj nacionalni park se nalazi u takozvanoj Jezerskoj oblasti koja je poznata po velikom broju ledničkih jezera. Na žalost ja sa mojom povredom zgloba i Miljan sa njegovim povređenim kolenom, nismo imali ni snage ni volje da krenemo na višednevno i ozbiljnije planinarenje po okolini. Te daleko od toga da smo mogli u potpunosti da uživamo u lepoti parka. Ono malo što smo videli praveći ture oko jezera, kroz šumu i niže delove brda, bilo je dovoljno da se zaljubimo na prvi pogled i krenemo da planiramo ponovnu posetu.
Više slika možete naći u mojoj galeriji:
Darwin Lambert
Zvanična verzija i istorija kažu da se Hitler ubio 30. aprila 1945. u svom bunkeru u Berlinu. Eva Braun, njegova supruga na jedan dan, ubila se cijanidom. Prema Hitlerovim instrukcijama, oba tela su spaljena. Svet nikad nije dobio neosporne dokaze za ovu, danas opšteprihvaćenu verziju događaja.
Snežana
Prošle nedelje sam išla busom u Bangkok i to je za mene bilo prilično naporno zbog tolikog vremena (oko 16 sati ako se ne varam) u nekoj kutiji koja te vozi. I bilo mi je dosadno pa sam gledala filmove na kompu a kad mi je otišla baterija, na mini-readeru. E, a kada je i ova otišla, i ja bila prisiljena da po mraku ne radim ništa i ne vidim ništa kroz prozor, shvatila sam da su jedini načini putovanja pri kojima ti samo putovanje od tačke A do tačke B nije dosadno — da putuješ malom brzinom i da pri tome ti budeš “na otvorenom” (kao na konju, seoskim kolima, peške, biciklom). Sad me ovo tvoje podsetilo na to otkriće 🙂
Inače, ti simultani prevodi su mi zaista užas. I po pravilu, u zemljama gde su filmovi na TV-u i u bioskopima prevedeni simultano, veoma malo ljudi govori engleski ili neki strani jezik. Ne znam da li si i ti to primetila?
Marica
Oh da, i mene taj deo proveden u prevozu uglavnom ubije. Ja još imam dodatni problem da mi je u svakom vidu prevoza sem voza fizički loše. U avionu mi se poremeti cirkulacija i dobijam alergiju od onog recikliranog vazduha, a u automobilima i autobusima mi je muka a one tablete mi ne pomažu. Te ja svo vreme provodim u ležećem stavu, sa zatvorenim očima (i podignutim nogama u avionu). Pa me ti sad zamisli tako na +10 sati putovanju 🙂
Ali iz nekog razloga u ovim autobusima u J.A. nikakve probleme nemam. Bez problema sam mogla da čitam knjigu npr. što ponekad izaziva mučninu čak i u vozu. Doduše, ova sedišta su zaista široka (toliko da nemaju 2+2 sedišta u redu nego 2+1, četiri ne može da stane) i dosta stabilnija. Takve autobuse nikad nisam videla u Evropi, o Aziji da ne pričam.
http://1.bp.blogspot.com/-6-p1qGlrdVs/ToZfDcdmOqI/AAAAAAAAACo/y_umYaVlk3M/s1600/cama.jpg – ovako nešto, mada je ovo na slici stariji model 🙂
A to za jezik uglavnom jeste tako. Pretpostavljam da bi reči bar donekle prepoznavali da slušaju jezik u orginalu. 🙂