Kubanske plaže / 07.05.12

Umorih se od silnih političkih aktivnosti u zemlji bivšoj, zemlji sadašnjoj i svetu, te reko da skoknem malo do plaže da se opustim.

Moram da priznam da ja ne spadam u one ljude koji moraju da idu na more svake godine. Obala mora ili okeana mi nije ništa fascinantnija od drugih oblika reljefa. Klasične morske aktivnosti mi na primer ne pričinjavaju nikakvo preterano zadovoljstvo. Ako se već nađem pored neke “beskrajne” vode, najveće uživanje mi je da otplivam dovoljno daleko da ne razaznajem objekte na plaži i provedem sat-dva plutajući, uživajući u toj otcepljenosti od sveta. Ili da ustanem pre petlova i krenem u višekilometarsku šetnju plažom. Bilo kakve druge aktivnosti, tipa bacakanje po plićaku, ronjenje, vožnja brodićima od jedne do druge uvale, prženje na suncu itd. za mene je samo napor. Silno me zabavlja Miljanova potreba da na primer, nosi peraja na put, dok ja ne vidim ni svrhu nosenja peškira na plažu.
No pošto nas je dvoje, a moja lepša polovina voli more na način na koji ga vole deca, odlazak na Kubu je podrazumevao i obilazak kubanske obale. Te sam se pre puta bacila na detaljno istraživanje kubanskih plaža. Nekako mi se, čitajući o ostrvcima razbacanim po Karipskom moru Kajo Koko (Cayo Coco) učinio kao savršen izbor. Nacionalni park s retkim vrstama, relativno jeftini hoteli, nasipani veštački putevi koji spajaju razbacana ostrva i čuvena plaža Pilar (Playa Pilar) obećavali su idiličan odmor.

Ostrvo Koko pripada arhipelagu Kraljevi vrtovi (Jardines del Rey). Kubanci nemaju slobodan pristup ovim koralnim ostrvima. Pristup je dozvoljen samo zaposlenima na ostrvu. Ovo je uobičajena praksa na većini turističkih ostrva sa hotelskim kompleksima. U pojedine hotele ne možete ući ako ne posedujete odgovarajući pasoš. Te tako postoje hoteli u kojima su samo Italijani dobrodošli. Iskreno mislim da ništa posebno nećete propustiti ako jednostavno zaobiđete kubanske turističke komplekse. Gotovo sve plaže na glavnom ostrvu su javne, otvorene i za turiste i za lokalce, i izuzetno lepe. Uglavnom su na svega par kilometara od većih gradova u kojima je jeftinije odsesti i do njih postoji lokalni prevoz ili neka jeftina taksi varijanta.
Moja želja da ipak odem na ova ostrva proistekla je iz želje da uživam u njihovoj netaknutoj prirodi. Očekivala sam netaknutu romantičnu divljinu jer su ova ostrva bila nenaseljena dok nisu krenuli da grade skupe hotelske komplekse po njima. Ovo je doduše samo delimično ispunilo moja očekivanja. Priroda jeste divlja, ali nimalo očaravajuća, relativno nisko sagorelo rastinje koje ne može da posluži kao zaklon od sunca. Plaže koje ne pripadaju hotelaima su uglavnom prenatrpane smećem koje je verovatno more nanelo sa turistički eksploatisanih delova ostrva. Sreća u nesreći je da su gotovo svi hoteli bili poluprazni u vreme našeg boravka te su hotelske plaže bile gotovo puste. Kako su hoteli relativno načičkani jedni pored drugih, bilo je moguće šetati kilometrima uz sređenu obalu. Sređenu, samo u smislu čistoće. Na tim plažama gotovo ne postoji nikakva usluga (srećom), ili je toliko retka da je ja nisam ni primetila, verovatno jer su svi hoteli all-inclusive pa turisti nisu raspoloženi za dodatne troškove jer je sve i tako uključeno u cenu hotela. S druge strane, imali smo tu sreću očigledno, da totalno neplanski dođemo u najnepopularnije vreme. Vreme smo uglavnom provodili šetajući uz obalu. Vremenski uslovi su za mene bili idealni. Opet neko, ko je došao da leži na plaži i kupa se u moru, će verovatno proklinjati dugo svoju lošu sreću zbog konstantnih oblaka, upornog vetra i povremene kiše. No ja mislim da ne postoji romantičnija slika od oblačnog neba, beskrajne peščane plaže i te specifične plave boje koju more ima usled nedostatka svetla. Sve deluje nekako duboko, daleko i usamljeno, pomalo setno.
Cene smeštaja na ostrvu su bile vrlo prijatno iznenađenje. Raspitujući se o cenama pre puta bilo je nemoguće iskopati all-inclusive hotel, a samo takvi na ostrvima postoje, jeftiniji od 100 evra. No kada smo došli do recepcije najjeftinijeg od njih, ispostavilo se da je cena svega nekih 50 evra za oboje. S obzirom koliko su prevoz, hrana, piće i smeštaj skupi ako plaćate u turističkim dolarima, 25 evra dnevno po osobi je bila više nego povoljna cena. Po Koko ostrvu, od hotela do hotela, i susednom Guiljermo (Cayo Guillermo) na kojem se nalazi čuvena Pilar plaža saobraća turistički autobus, a s obzirom na obično očajnu konekciju to mi se dodatno činilo bitno prilikom planiranja puta.

Plaža Pilar će verovatno prosečnog obožavaoca peščanih plaža ostaviti bez daha. Sitni, gotovo beli pesak i svetlo plava boja plitkog mora se neće mnogo razlikovati sa slika koje ste možda videli na razglednicama ili turističkim magazinima. Ako ste strasni plivač, kao i svaka druga peščana plaža, za vas će se kupanje na ovoj plaži pretvoriti u noćnu moru. Posebno što je ona obeležena onim plutajućim stiroporom koji ima tendenciju da vam ograničava daljinu plivanja a iz nekog razloga čuvari plaže daju sebi za pravo da vas opominju da ne plivate dalje od toga. Kao strasan plivač, a kao nestrasan sunčar (onaj što voli da se sunča) ili plićakar (onaj što voli da se brčka u plićaku) jasno je da ja verovatno nisam najbolja osoba za peščane plažne putopise. Ipak, od silnog stresa i umora, koji su nas gotovo samleli pred put na Kubu, trodnevni boravak na ovom ostrvu bio je pun pogodak. Sati provedeni u ležanju u debelom hladu s knjigom u rukama dok je bilo sunca i duge plažne šetnje po oblačnom i kišovitom vremenu su nam oporavile telo za predstojeće skitnje po Kubi.

Za razliku od ovih izolovanih turističkih plaža, plažu Del Este na istoku Havane ne bi trebalo propustiti. Prosto je neverovatno da se jedan takav dragulj nalazi blizu prebučne, prezagađene, uzavrele Havane. Ova plaža je javna i na njoj ćete sretati lokalce. Do ove plaže postoji organizovan prevoz od centra Havane. Toliko je dugačka da bez obzira na broj ljudi ne može biti prenatrpana. Mnogo je lepša od hotelskih plaža na ostrvu Koko ili se bar meni tako činilo od silnog šoka posle haosa u Havani. Bila mi je smešna jedna lokalna familija koja je došla sa zetom Amerikancem da uživa na plaži. Niko se sem njega i ćerkice nije kupao. Ostali su piknikovali na plaži jer je njima more bilo previše hladno za kupanje, a ja iskreno nikada nisam umočila svoje telo niušta toplije.
Jedna od najačih slika koja me prati sa Kube su upravo ove duge peščane plaže. Neki drugačiji miris mora i svežina vazduha zbog izolovanosti ovih ostrva. Verovatno bih se pri sledećoj poseti zadržala isključivo na glavnom ostrvu daleko od turističkih kompleksa, no usled silne radoznalosti, to prvog puta nije bilo moguće. No ipak ukoliko niste obožavalac all-inclusive hotela jedan dan na ovim ostrvima je više nego dovoljan.

Više slika možete naći u mojoj galeriji:
Cayo Coco
Playa Pilar
Playas Del Este