Naokolo Sanrema / 28.12.22

Italijanska avantura počela je krajem septembra 2022.

Pre toga, u Italiji sam bila samo jednom. Pre nekih 13 godina. Manje-više. Godine lete, a mene mrzi sad vršljati po starim kalendarima. Ali beše to davno. Sećam se kiše. Sećam se cipela koje su propuštale. Sećam se po još čega neimpresivnog. Cipele i kiša su glavni razlog zašto se ničeg drugog ne sećam. Da mi je bušnih cipela na svakom putovanju nikada ni jedan post ne bih napisala.

Ali ovog puta na putešestviju sam provela podosta vremena te sam spakovala više pari cipela. A i kiša je svega 2 dana padala. Uglavnom je bilo sunčano i toplo. Te se zahvaljujući toj magičnoj kombinaciji, sada mnogo bolje svega sećam.

Kao i pre 13 godina i ovog puta smo navratili u Đenovu. I kao i pre 13 godina i ovog puta o njoj neću pisati. A bilo je lepo vreme. I noge su mi bile suve. I pored toga, Đenovi je pošlo za rukom da me opet ostavi ravnodušnom. Doduše, nalazim simpatičnim to što je na tom prvom putu bila poslednji grad koji smo posetili, a sada prvi u nizu. Kao da smo napravili pauzu od 13 godina. Pauzu da prestane kiša. Pauzu da ja kupim nove cipele.

U Sanremo smo stigli u petak uveče. Vozom iz Đenove. Već na početku Sanremo je ponudio nešto što nikada neću zaboraviti; najduži podzemni prolaz od perona do izlaska iz stanice. To je jedno arhitektonsko čudo monotonosti. Ako je projektant želeo da napravi nešto jednolično, sivo i dosadno, u tome je uspeo. Dakle, ideš, i ideš, i ideš tim hodnikom bez kraja. Uz zid se pružaju pokretne trake. Ali u Italiji smo, pa one, očekivano, ne rade. Na kraju tog beskonačnog hodnika nas čeka Frančeska, jedno od milijih nam ovozemaljskih bića. Uzvrpoljeno skakuće s noge, na nogu. A onda kada nas konačno opazi, uzbuđeno trčkara ka nama.

Ne! Frančeska nije pas! Ali dok sam je gledala iz daljine, podsećala me je na jednog.

Plan je bio da sa njom provedemo produženi vikend. Šta ćemo tačno raditi za to vreme bilo je na njoj da odluči. Mi smo došli da vidimo nju i to nam je bilo dovoljno. Ona je pak želela da mi vidimo mnogo više od nje, te je odlučila da nas u dva dana izvoza po selima oko Sanrema. Gledaćemo Frančesku sa romantičnim seocima u pozadini. Savršen plan!

Bajardo

Subota. Dan sunčan. Topao, ali ne prevruć. Oko 9 krećemo na put. Put do Bajarda je kratak, strm i krivudav ali putnika u automobilu ništa od toga ne pogađa. Parkirali smo se na ulazu u selo i odatle krenuli ka trgu koji je svega stotinak metara dalje. Trg je opasan starim, srednjovekovnim, kamenim kućama i crkvom. U jednoj od tih kuća nalazi se glavna lokalna kafana. Tu sedamo da popijemo kafu i čaj i isprobamo lokalne poslastice. Većina tih slatkiša podseća na naše sitne, suve kolače, tipa vanilice. U toj kafani učim prvu lekciju o talijanskoj kuhinji, zapravo prvu lekciju o tome kako pričati sa Talijanima o njihovoj kuhinji. Dakle, sve je strava, ništa bolje u životu nisi jela i ni na šta te ne podseća jer je njihova hrana toliko unikatna da se sa njom ništa ne može uporediti. U toj kafani saznajemo i da selo ima svega oko 300 stanovnika i da naša domaćica poznaje veći deo njih. Selo je mirno i pusto. Sem zveketa čaša i tanjira, i veselog razgovora nas desetak gostiju kafane, ne čuje se ništa.

Iz kafane krećemo uskim, pustim, kaldrmisanim uličicama uz brdo. Sve uličice su opasane visokim, kamenim kućama. Još je rano, senke su duge, te smo u senci. Ulice se čine mračne. Ulice su pre staze nego ulice i sporadično se pretvaraju u stepenište ili još uže prolaze. Na ulicama nikog nema. Dopada mi se taj mali Raj koji imamo samo za sebe. Na vrhu brda dolazimo do ostataka stare crkve. Na tom mestu je nekada bilo svetilište keltskih druida. U njemu su se molili Abeliu. Kada su u te krajeve stigli hrišćani, na ostacima starog svetilišta, podigli su crkvu.

Februara 1887. jak zemljotres je uzdrmao i razrušio ovaj deo Italije. Kako je taj dan bila Čista sreda crkva je bila puna. Od jačine zemljotresa, crkvena tavanica se raspala i ubila 226 ljudi. Keltski druidi bi to mogli videti kao osvetu svog božanstva. Hrišćani verovatno veruju da su nešto zgrešili, te ih je Bog kaznio. Mi ateisi pak mislimo da su samo trebali unajmiti bolje građevince za izgradnju crkve. Danas su od crkve ostali još samo zidovi. Po njima se tiskaju golubovi. Nekadašnji crkveni hol sada nadleću leteći pacovi. Čuje se samo klepet njihovih krila i dugi huci koje ispuštaju.

Kraj ostataka te stare crkve prostire se livada, a sa nje predivan pogled na Primorske Alpe. Odatle se pružaju mnoge pešačke staze. Krenuli smo unaokolo prateći jednu od njih. Našli smo se u sred planinarskog Raja. Naša šetnja je bila relativno kratka. Staze smo birali nasumično, često pokušavajući da preprečimo put kroz pregusto žbunje. Priroda nas je, za to mučenje, nagrađivala ukrasima u vidu čičaka koje smo pola sata skidali sa sebe. Ako se ikada vratim u ovaj kraj valjalo bi organizovati neku višednevnu šetnju po ovim brdima, sa pauzama u srednjovekovnim selima poput Bajarda.

Čerijana (Ceriana)

Kada se iz Bajarda, dolazi ka Čerijani, prolazi se kraj vidikovca sa koga se selo na brdu vidi u celosti. Srednjovekovne višespratnice izgledaju kao masivna, kompaktna gromada koja prirodno izranja iz okolne šume. Selo je potpuno sraslo sa okolnom prirodom. Unutar sela postoji par trgova, ali ulice su uske, stepenaste, čas nadsvodnjene, čas otvorene. Trgovi su uglavnom mali, ukrašeni mnogobrojnim saksijama cveća i sitnim detaljima na granici kiča. Selo izgleda ujednačeno i skladno, kao da ga je izjedna isti umetnik klesao.

Šetali smo besciljno uskim prolazima, penjali se i spuštali niz stepenice seoskog lavirinta. Ovo selo se čini za nijansu impozantnije od Bajarda, ali razlika je samo u veličini. Nešto je veće, te čovek ima više prolaza i sokaka za preći, više kamena za dotaći u prolazu. U podnožju brda nalaze se crkvica i manastir. Mnogo je lepši sam prilaz kompleksu i njegovo okruženje, nego sami objekti. U njih nismo ni ulazili, vrzmali smo se samo naokolo šumskim putevima.

Stara Busana (Bussana Vecchia)

Stara Busana je jedino selo o kojem sam nešto znala pre puta. Umetničko selo nadomak Sanrema. Očekivala sam kiči galerije, džidža-bidže na sve strane, tu i tamo po neku opuštenu kafanu i gomilu bosonogih hipika naokolo. Ta čuvena umetnička sela po svetu uglavnom izgledaju tako. Malo je naselja, delova grada ili čitavih sela koji zaista prerastu u prave, kvalitetne kulturne centre. Ipak, čak i ovakva hipi naselja poput Stare Busane predstavljaju lepa mestašca za vikend izlete. Šarena su i vesela. Ne deluju pretenciozno, čak naprotiv opuštena su i prijatna.

Stara Busana je, poput mnogih drugih sela u kraju, teško pogođena zemljotresom 1887. Selo je nakon zemljotresa napušteno i pored njega je nastala Nova Busana (Bussana Nuova). Staru su posle nekog vremena krenuli da naseljavaju siromašni migranti sa juga Italiije. Vlasti su ih izbacivale, rušile krovove i uništavale prilaze kako bi sprečili slične pokušaje u budućnosti. To hipike, umetnike (a ima li razlike uopšte među njima?) i slične, nije obeshrabrilo da krenu u pohode osvajanja Stare Busane. Njih vlast još uvek nije uspela da izbaci, iako već decenijama pokušava. Slobodan čovek je tvrd orah. Ne možete mu oduzeti ono što i onako nema (kuću). A ono što ima (slobodu i kreativnos) neslobodan i tako ne zna kako da mu otme. Te tako Stara Busana i dalje stoji tu gde je i odoleva. Zanimljiv dokumentarac Bussana Resilient – Art In Ruins govori malo više o istoriji ovog sela, pa ako vam se negde ukaže prilika da ga pogledate toplo preporučujem:

Subotnju skitnju smo završili Busanom. Za razliku od prva dva sela u kojima nikog sem lokalaca nismo sretali, u Busani ih je bilo poprilično. Iz nje smo se vratili za Sanremo.

Dolčeakva (Dolceacqua)

Nedelju smo počeli u Dolčeakvi. Centralni parking se širi u nedogled. Prati reku. I taman kada stignete do kraja jedne livede, pretvorene u parking i pretrpane automobilima, znak vas upućuje na sledeću. I tako redom, čini se bez kraja. Kada smo konačno izašli iz kola, šetali smo nazad, do sela, podosta.

Šetali smo najpre po starijem delu sela. Vrzmali smo se malo donjim ulicama. Dolčeakva sad već nije ni mogla preterano da nas iznenadi svojim izgledom. Sve je izgledalo poznato. Ličila je na sela koja smo obilazili prethodnog dana. Starim lučnim mostom, koji je čak i Mone oslikao, prešli smo na drugu stranu sela. U njemu je bilo mnogo manje turista. Njegove uličice bile su puste. Jedino je trg, kraj reke, bio živ i prometan. Glavni razlog je verovatno taj pogled na stari deo sela. Na tom trgu smo seli u lokalnu kafanu da se okrepimo uz jutarnje čajeve i kafu. Za tim predahom i nije bilo preterane potrebe, ali nas je privukao, očigledno gnevno-smoreni natpis, da se u rastoranu ne prodaje pica.

Izgleda da nam je svima u ovom selu bilo pomalo previša svega. Nisam sigurna iz kog razloga je ovo selo bilo toliko komercijalizovanije od ostalih. Moguće da ga je upravo Mone proslavio. Ili stari zamak na vrhu brda koje se izdiže iznad starijeg dela sela. Možda je i koji drugi velikan slikao njegove pejzaže ili pisao o njegovim lepotema. Kao što rekoh, prilično sam neinformisana krenula u skitnju ovim selima. A sama poseta me očigledno nije dovoljno inspirisala ni da mu poklanjam preterano mnogo pažnje posle puta.

Roketa Nervina (Rocchetta Nervina)

Iz Dolčeakve smo manje-više pobegli. Bila nam je malo previše pretrpana ljudima, malo previše komercijalizovana, malo previše turistički eksploatisana. Iz nje smo pobegli u Roketu Nervinu.

Samo selo je minijaturno. Verovatno manje i od Bajarda. Sve već viđeno, ali ipak mnogo prijatnije nego Dolčeakva. U starim kamenim kućama ljudi su živeli. Iz njih nisu zjapele suvenirnice, džidža-bidžarnice, bilo kakve radnje. Bilo je to selo poput Bajarda, poput Čerijane. Selo u kojem su ljudi živeli. Po uskim prolazima i strmom stepeništu nisu se tiskale tezge. Niko nije ništa prodavao. Mogli smo do mile volje da se provlačimo po svim uzanim, strmim sokacima. Život se, kao i u dva pomenuta sela, odvajao na trgovima. Na njima je smešteno onih par restorana i jedna prodavnica.

Kroz selo prolazi planinska reka, koja pravi predivan kanjon. Na momente je širi, mada je uglavnom dosta uska. Dno je ispunjeno velikim kamenjem, i svako malo pravi vodopade. Staza koja vodi iz sela, prati reku uzvodno. Priroda je predivna i sama staza je laka za pešačiti. Stazu smo pratili do brane, odakle smo se vratili nazad. Već je bilo kasno popodne i nije nam ostalo baš puno vremena do zalaska.

Razmišljala sam da se definitivno treba vratiti u ovaj kraj Italije i prepešačiti ove planinske staze odsedajući u selima poput Bajarda, Čerijane i Rokete Nervine. Ova vožnja kolima bila je previše intenzivna za mene. Bilo mi je svega previše, i u isto vreme ničeg dovoljno. Sve mi je bilo previše brzo iako zapravo nigde nismo žurili. Mom mozgu očigledno treba podosta vremena da obradi sve nadražaje. Kad nema tog vremena, on na brzinu trpa sve u fioke, po kratkom postupku. Osećam se kao da trpam prebrzo stvari u sebe. Bez vremena i snage da ih zaista degustiram. Kao da se obesno prejedam.

Ovaj kratki “road trip” je bio zanimljivo, novo iskustvo, ali svakako ne nešto što bih često praktikovala. Daleko više uživam na onim putovanjima gde mi u jednom mestu postane “dosadno”, kada ulice i trgove krećem da prepoznajem, kada me u kafiću i prodavnici dočekaju sa osmehom “ah, oni turisti od juče”… Kada stignem da poželim da krenem dalje. Kada osetim da sam spremna za sledeće mesto.

Više slika možete naći u mojim galerijama: Bajardo, Čerijana, Stara Busana, Dolčeakva i Roketa Nervina.