Pisala sam već o Gejlangu jednom. Tj. pisala sam o prostituciji u istom. I o tome koliko mi se zbog te prostitucije ogadio ceo kraj, iako je na prvi pogled delovao kao mesto koje bi mi se baš moglo dopasti. Već sam tad napomenula kako je Gejlang zbog svoje “jeftinoće” prilično popularan među turistima, ali i lokalcima. U isto vreme, gotovo savršeno je pozicioniran i dobro povezan sa ostalim delovima grada. Na južni deo Gejlanga nadovezuje se moj omiljeni deo Singapura, Marine Parade. I upravo iz tog razloga, htela, ne htela, moj život u Singapuru je usko povezan sa Gejlangom. Što uopšte nije loše, sada kada sam naučila da živim zaobilazeći crvenu četvrt. Jer, Gejlang je mnogo više od toga i neke delove bi bilo šteta tek tako zaobići.

Kad nam je istekao ugovor sa prethodnim stanodavcem, silne smo muke imali da nađemo odgovarujuću lokaciju za sledeći stan. Pomenuto, moje omiljeno, naselje Marine Parade ima jedan ozbiljan nedostatak. Naime, taj deo Singapura trenutno nije pokriven metro linijom što silno povećava vreme koje bi svakodnevno gubili u prevozu do posla. Gejlang je zato ušao u ozbiljno razmatranje, ali sve novije zgrade su mogle na takmičenje za najklaustofobičniji životni prostor, i većina njih je zahtevala svakodnevni prolazak kroz delove Gejlanga od kojeg mi se dizao želudac. Zato sam bila prilično skeptična na predlog jedne agentice, da pogledamo tek izgrađene zgrade, na vrhu novog šoping mola, na samom izlasku iz krš dela Gejlanga. Jedina dobra stvar, koju sam mogla videti gledajući u mapu, je bila blizina metro stanice Paya Lebar, na kojoj su se ukrštale dve metro linije koje najčešće koristimo. Duga je to sad i nebitna priča, ali ispostavilo se da su te zgrade baš po našoj meri, a i taj život na vrhu šoping mola ima milion i jednu prednost, i nijednu manu u odnosu na život na zemlji. Te tako mi završismo na granici između Gejlanga i Marine Parade, na tačno onom mestu, na kojem smo završili šetnju onomad, kada mi je Gejlang preseo. Od tada smo Gejlang, prešli i uzduž i popreko milion puta i otkrili te mnogo zanimljivije i lepše delove naselja.

Po južnom obodu Gejlanga teče istoimena reka Geylang sungei. Sungei (sungai) je malajski izraz za reku. Zanimljivo je da je većina malajskih reči, koja se koristi za geografske pojmove ili imena ulica, pogrešno napisana, tj. drugačije od onoga što ćete videti u Maleziji. Pre par godina, završen je projekat proširivanja korita i sređivanja obale ove reke. U Singapuru se non-stop nešto gradi, dograđuje, popravlja i preuređuje, i postoji na stotine trenutno aktivnih projekata. Jedan od njih je i projekat, koji je počeo pre desetak godina, koji ima za cilj da uredi sve vodene tokove u Singapuru, u narednih dvadesetak godina. Jedan deo projekta je taj da se pored proširivanja korita radi bolje drenaže, uređuju i obale za pešake i bicikliste. Te tako, već sada, moguće je šetati na desetine kilometara uz razne vodene tokove, a da na automobile ne naletite. S obzirom da je Singapur grad autoputeva, ogromnih nebodera i šoping molova, ovi parkovi i park konektori, kako ih ovde zovu, predstavljaju prave male oaze za nas pešake i sve mnogobrojnije bicikliste.

Već neko vreme planiram da se uputim peške, od naše zgrade, prateći Gejlang reku, celim putem do mora, i preko brane, do poslovnog centra grada. Zapravo, planiram obrnuti put, ali sam obično previše iscrpljena za takve poduhvate posle napornog radnog dana. Kako Miljan radi i državnim praznicima, odlučih da se za 2.maj uputim dokona i sama pomenutom stazom. Ceo put mi je dobro poznat, prelazila sam ga više puta, ali nikada u celini, u jednom potezu. Krenula sam oko sedam ujutru. Tek je svanulo, pa je vazduh bio još uvek svež. Tek po koji prolaznik na ulicama. Šetalište nam počinje na manje od stotinak metara od kuće. Prvi deo šetališta je oivičen kondoima s jedne strane i mini parkom sa druge. U parkiću je grupa starijih žena uvežbavala svoju plesnu koreografiju uz neki pop hit osamdesetih. Hrabro su savijale svoje kukove u svim mogućim pravcima, praveći za većinu žena njihovih godina, nemoguće poze. Taj, desni deo obale, uređen je tako da podseća na prve maležanske naseobine u Singapuru. Prvi stanovnici Gejlang obala su bili Orang Lauti – Ljudi sa mora, koji su u ovom delu Azije poznati i pod imenom Morski Cigani. Taj narod živi kraj obala mora, gradeći drvene platforme, na kojima podiže kuće i deljene prostorije. Mnogi od njih žive isključivo na svojim brodovima. Ogroman broj njih i danas žive čergarskim životom, ima ih dosta oko Sulavesija, Bornea i Burme. Oni su se prvo naselili na mestu gde se Singapurska reka ulivala u Singapurski moreuz. No, kako se to vremenom pretvaralo u jednu od najvećih luka i trgovačkih centara, po dolasku Kineza i kolonizatora, ovaj narod je iseljen na obronke Gejlang reke. Uzgajali su najpre kokos, onda limunsku travu, pa kasavu. Zanimljivo je da u Singapuru, mnoga naselja, ulice ili geografski pojmovi, na malejskom nose imena biljaka, te tako postoji Gejlang kelapa (kokos), Gejlang serai (limunska trava) i Gejlang ubi (kasava). Veruje se da Gejlang još jedna od loše napisanih, interpretiranih malajskih reči, te da joj je pravo poreklo kilang, što znači presa, ili fabrika. No, vratimo se šetalištu. Taj, desni deo reke je prekriven drvenim daskama, da podsećaju na kalong (kallong) tj. te drvene platforme, sa nadstrešnicama od istog drveta. Svuda po ogradama vise upozorenja da je pecanje zabranjeno i kažnjivo sa 3000 SGD, no to silne pecaroše načičkane kraj ograde očigledno ne uznemirava previše. Cela ta slika, sa razigranim bakama i pecarošima “kriminalcima” u sedam ujutru, kraj Gejlang reke mi je delovala nadrealna.

Zaobiđoh moju omiljenu kafanu u kraju, koja je jedino mesto gde zapravo treba preći ulicu, i tu me dočeka nekoliko trkača. Staze su se polako punile trkačima-ranoraniocioma. Zabavljala sam se zagledajući ih. U tome mi nekako proleti vreme i već se nađoh kraj Dakota metro stanice. Na tom delu leva obala mi je mnogo lepša, jer je zeleni pojas uz reku širok, a na njega se nadovezuje naselje sa stambenim kućama. U isto vreme, s desne strane se uzdižu visoki kondoi. Za razliku od onih sa početka, u ova dva sam očajnički želela da se skućim, ali su cene stanova premašivale naš budžet, te se sa setom setih koliko smo stanova obišli po tim kulama. Jedan od njih ima predivne bazene, i to što se nalaze tik uz reku, bio im je ogroman plus. No ostadoh na desnoj strani, jer se uz te visoke moderne stambene komplekse, nadovezuje jedan od najstarijih državnih kompleksa. I iako je prilično oronuo, uvek me oduševe široki, pod konac sređeni travnjaci i broj maznih mačaka koje se okolo smucaju. A iskreno, volim da prolazim kroz te državne komplekse, kad naletim na stariji dokoni svet koji sedi na klupama. Prisetim se svih onih baba po malim rumskim ulicama, koje će se satima domunđavati nezadovoljno, ako im slučajno ne nazoveš “Dobar dan” u prolazu. Nakon toga, valjalo je preći nadvožnjak i verovatno bi mudrije bilo nastaviti levom obalom reke kraj novijih državnih stanova. No, kako desnom obalom hodila ranije nisam, odlučim da se držim desne strane sve do kraja, dok se Gejlang reka ne završi Kalang slivom. Sa te desne strane, staza je zapravo u očajnom stanju. Vrlo je uska i zaklona nema, jer sve do sledećeg mosta ceo put vodi uz livadu. Sa leve strane, onaj kompleks zgrada se relativno brzo završava, i ostatak vodi kroz park. Taj deo parka sam, čini mi se i najviše puta prepešačila. Jer, čim se prođe ispod nadvožnjaka, stiže se do naše stare kuće.

Tu sam konačno i prešla sa desne, na levu obalu. Tu Gejlang reka završava svoj put u Kalang slivu. Na istom mestu, sreću se Gejlang reka, Kalang reka (Kallang) i Ročor kanal (Rochor). Na levoj obali, načičkalo se nekoliko ogromnih, starih kondoa. Preko puta, nalazi se novi stadijum, ogroman sportski kompleks, koji je nedavno završen. Ovaj sliv je popularan među kajakašima i kajakašicama. Jednom smo slučajno naleteli na neke drugare u kafani, gde su se oni nalazili sa svojim drugarima kajakašima. Jedan od njih nas je ubeđivao da se pridružimo njihovom treningu. Bio je baš uporan, a glavni argument mu je bio da su kajakašice neverovatno zgodne žene. Tu se Miljan i ja zbunjeni pogledasmo, jer dve godine provedosmo prolazeći kraj kajakašica na reci čudeći se njihovoj zdepastoj, muškobanjastoj građi. No o ukusima ne vredi raspravljati. Ti silni kajakaši na reci su me baš nostalgično vratili u taj stari kraj. Baš mi se nekako blejalo tu po kraju. Te sam skrenula malo s puta, da bih svratila do pomenutog stadijuma, kupila kafu i izležavala se na suncu, kraj reke. Uživala sam, u tom savršenom miru, koji su prekidali ritmični zvuci kajakaških zamaha veslima po vodi.

Shvatila sam u momentu da je već devet. Trebalo je nastaviti dalje, uz obalu. Sunce je bilo već dovoljno visoko, da su njegovi zraci krenuli da me umaraju. Kalang sliv se, malo niže spaja sa Marina veštačkim jezerom. Ono je dosta široko i odvojeno je branom od Singapurskog zaliva. Uz taj deo obale, široka staza razdvaja park od vode. Uz samu obalu zasađena je bugenvileja, koja je vrlo tipična za Singapur. Cvetovi joj mogu biti različitih boja, čak i ako rastu na istom stablu. S obzirom da je na drugoj obali, već uveliko šire neboderi modernog i poslovnog Singapura, potroših silno vreme slikajući. Ostatak vremena sam zaobilazila bicikliste, kojih je odjednom bilo svuda oko mene. Kad sam došla do brane, bila sam već podosta iscrpljena suncem. Povetarac koji je duvao s mora je doneo osveženje, ali sunce mi je i dalje neumorno pregrejavalo mozak. Praktično, od stadiona, do prelaska preko brane, ne postoji mesto sa pravim zaklonom, ili mesto gde se možete okrepiti vodom. Taj deo staze je prilično naporan u toku dana. U njemu smo uživali skoro svakodnevno šetajući ili vozeći bajs, u jutarnjim i večernjim satima dok smo živeli u tom kraju. I upravo za te delove dana i jeste najprikladniji. Po jakom, dnevnom suncu, šetnja je vrlo iscrpljujuća. Tako prekuvana, prešla sam branu i sela u debelu ladovinu da se razladim, polivajući litre vode po sebi, u nadi da ću sniziti temperaturu. Nisam očekivala da ću praviti pauze pre nego što stignem do grada, ali je sunce tog dana bilo baš pakleno. Malo dalje od brane, prateći jezero sa suprotne strane, stiže se do Marina zaliva. Ceo taj potez ide uz park, koji se nemaštovito zove Park kraj zaliva. No, sam park po sebi je više nego zanimljiv i maštovit, pa ću se njim nekom drugom prilikom detaljnije baviti. Marina zaliv je verovatno najturističkiji deo Singapura. Njega su oivičili čuveni hotel-kazino, muzej u obliku lotosovog cveta, jedan od skupljih i poznatijih tržnih centara, poslovni centar… Čak su i tribine za formulu uspele da sebi tu nađu mesto. Iscrpljena od silnog sunca, ispružih se na jednoj od klupica, da poput lokalaca, ispruženih na susednim klupicama, zakuntam. Ako sam se u nečemu ugledala na lokalce, to je definitivno u toj navici da spavam gde stignem. I taj deo asimilacije međ’ lokalce, mi odlično ide. I ko zna koliko bih ja tu dokona divanila, da se senka nije povukla, i ja po obliku i veličini iste, shvatih da je podne. Te tada i zvanično završih svoju avanturu.

Mogu vam reći, po tipičnom, sunčanom, singapurskom danu ova šetnja od nekih 11km zaista postaje avantura. Do nekih 9 sati, šetnja je bila uživancija. No nakon toga, sunce postaje već previše jako. Dok sam ležala na onoj klupi pomislila sam da ću se ubuduće manuti ove šetnje u toku dana. Ali, kada su šetnje u pitanju, iz nekog razloga vrlo lako zaboravljam sve pretrpljene muke. Naime, već isto to veče, kada mi je Miljan predložio da izađemo i prošetamo po kraju, sva oduševljena sam istrčala iz kuće. Očigledno, lekciju naučila nisam jer sam u sličnu, suludu pešačku turu, po istom tom suncu, i juče krenula. No o tome više u sledećem postu.