Tufničasti jeleni i Daibutsu / 22.09.13

U Japan smo došli u vreme cvetanja trešnje. Taj period je vrlo popularan među turistima te je gotovo nemoguće naći smeštaj na brzaka. Nekako smo se i na prečac odlučili za odlazak te je već bilo kasno za izvoljevanje oko stanova. Recimo, za dve nedelje ostanka nismo uspeli da nađemo nikakav slobodan smeštaj u Kjotu. No, sreća u nesreći je da nas je to nateralo da ostanemo u Osaki i iz nje planiramo dnevne izlete po obližnim bivšim prestonicama. Kažem srećom, jer je Osaka bar 30% jeftinija i turistički mnogo neatraktivnija od susednih gradova, te su mir i odmor zagarantovani. Plus je i taj što su svi ovi stari gradovi relativno blizu te od Osake do njih nema ni sat vremena vožnje vozom.
Ove postove naravno ne pišem hronološki, jer se zapravo i ne sećam po kojem smo redu obilazili okolinu. No danas je red na Naru.

Nara je bila prestonica između 710. i 794. godine. Ovaj period je poznat u japanskoj istoriji kao Nara period. Prestonicu je izmestila u Naru tadašnja vladarka Genmej, koja je preuzela presto na kratko jer je budući naslednik prestola bio još uvek dete. Genmej je bila jedna, četvrta po redu, od ukupno osam žena vladara u japanskoj istoriji. Vladala je od 707. do 715. godine. Iako je u početku planirala da se povuče kada muški naslednik dostigne zrelost, povukla se ranije a presto je nasledila njena ćerka Genšo. Ovo je inače presedan u japanskim običajima i jedini takav primer. Genšo je na vlasti ostala do 724. kada je presto konačno preuzeo muški naslednik carske loze. Doduše ovde se ne završava vreme vladavine žena. Na presto ponovo dolazi vladarka Koken 749. i ostaje na njemu do 758. godine. Ista ta žena, samo pod drugim imenom Šotoku ponovo preuzima presto 765. i ostaje na njemu do smrti 770.

U toku Nara perioda 759. godine sastavljena je najstarija sačuvana zbirka pesama Manjošu – Zbirka deset hiljada listova (万葉集 man’yōshū) u kojoj su sakupljeni radovi pisani između 347. godine i godine izdanja. Ona je pisana manjoganom (万葉仮名), pismom koji je koristilo kineske znakove u slovnom obliku. Iz njega su se kasnije razvli katakana i hiragana.

Nara period je bitan u japanskoj istoriji ne samo zbog ženskih naslednika i književnosti nego i širenja budizma, koji je bio podržan od strane prestola. Jedna od legendi kaže da je Šotoku bila u vezi s budističkim monahom te da je to doprinelo tom silnom interesovanju prestola za budizam.

Nara je danas jedan od najposećenijih turističkih gradova Japana. Grad je zapravo majušan i dva nama najzanimljivija dela su bili park sa hramovima i stari trgovinski centar Naramači. Ona čuvena vladarka Genšo, je izdala naredbu da se napiše istorija Japana, te su tako 720. izdate Hronike Japana (Nihon Shoki 日本書紀). U njima piše da je ime prestonice Nara izvedeno od glagola narasu koji znači poravnati. Međutim mnogi sumnjaju u verodostojnost ove tvrdnje jer na korejskom nara znači kraljevstvo. Štagod da je istina od ova dva to ni najmanje ne umanjuje lepotu i značaj ovog grada.

Idući od stanice nama je ovaj park nekako došao sa leve strane. Penjući se uz stepenice, već na samom početku sve je delovalo pomalo mistično. Nismo imali nikakvu mapu pri ruci ali smo otprilike znali kako su stvari raspoređene, tj. da ćemo tu u tom parku naći gomilu starih hramova i da se u jednom od njih nalazi još jedan džinovski buda (Daibutsu). Prošli smo pored starog carskog hrama i pagode na pet spratova, da bi konačno stigli do Velikog istočnog hrama (東大寺 Tōdaiji) u kojem je smešten Daibutsu.
No pre nego što smo ušli u kompleks sa hramom, proveli smo dosta vrmena u parku “jureći” se sa jelenima. Po carskoj mitologiji bog Takemikazuči je vladarsku familiju predvodio u Naru na belom jelenu, te je tako jelen postao zaštićena vrsta. Danas ih u Nari ima preko 1500. Rusi ovu vrstu jelena zvanično zovu jeleni s tufnama/šarama te otuda i ovo moje ime tufničasti jeleni. To je ona najslađa vrsta što izgleda slično bambiju čak i kad odraste. Svuda naokolo su postavljeni slikoviti znaci koji vas podsećaju da su jeleni divlje životinje i da vas mogu ugristi ili podbosti te da ne pokušavate s njima ono što biste radili s cica macama. Kako je moguće kupiti keksiće za jelene i hraniti ih okolo, oni su prilično razmaženi i ne morate mnogo ni da jurcate za njima sami će vam prići tražeći hranu. Ja imam neki čudan osećaj kad me jeleni gledaju, kao da me gleda tele. Nekako imaju slične te oke i izraz lica, a krava je meni omiljena od svih životinja (bez zezanja) i domaćih i divljih. Ne znam odakle ova ljubav potiče, mada nagađam da ima veze sa bakom (maminom mamom) koja me je vodila ujutru u štalu kad muze krave. Ona bi mi tada pričala kako je krava jedna divnica koja će da mi da svoje mleko, a u to vreme mleko je bilo jedna od retkih stvari koju sam ja jela/pila bez prenemaganja. Te sam tako ja mazila te bakine krave dok ih je ona muzla, i odatle proistekla valjda ta silna ljubav.

No, vratimo se Velikom istočnom hramu. Dakle pojavili smo se na ulazu u hram mi i na stotine malih Japanaca. Svi svrstani u grupe, u različitim školskim uniformama, sa različitim kapicama na glavi ili maramama oko vrata. Nije puno vremena prošlo pre nego što nam je prišla prva grupica:
– Gospodine jel možemo da vam postavimo par pitanja? – pomalo stidljivo reče najhrabriji među njima.
Pri tome pritrča nastavnik, izvinjavajući se i dodajući da je deci to deo prakse engleskog jezika i da kada ih vode u obilazak hramova gde uglavnom ima dosta turista koriste priliku da deci zadaju zadatke kako bi mogli da vežbaju jezik u realnim situacijama.
– Naravno – odgovorismo u glas smešeći se. Što je ispraćeno silnim klanjanjem od strane nastavnika uz uporno ponavljanje reči zahvalnosti.
– Kako se zoveš?
– Miljan
– Kako?
– Mi-lja-n – ponovi moj dragi rastavljajući ime na slogove.
Japanci zapravo prepoznaju lj i nj i mogu lepo da ih ponove. Te su bez problema sricali njegovo ime.
– A ti? – pogleda u mene, u međuvremenu izgubivši onu prvobitnu stidljivost.
– Marica, Ma-ri-ca – rekoh lagano. – A vi? Kako se vi zovete?
Krenuše da ređaju imena i na moje iznenađenje nijedno nisam prepoznala, ranije čula. Ili Japanci imaju baš raznolika imena ili izbegavaju deci da daju imena koja se pojavljuju u mangama i animama.
– Odakle ste?
– Srbija.
– ???
– Da probamo s Nemačkom? – upitah Miljana
– Nemačka?
– Aaaaa – za nju su već čuli, i očigledno osećaju posebnu simpatiju prema Nemcima.
Jbn. Nemci, pomislih u sebi. Sledećoj grupi naširoko objašnjavam gde je Srbija.
– Jel vam se sviđa Japan?
– Naravno, Japan je najlepša zemlja na svetu.
– Stvarno? – tu već krenuše da se tope od zadovoljstva što nam se njihova zemlja toliko sviđa.
– A japanska hrana?
– Aha.
– A koja vam je omiljena hrana?
– Mmmmm…meni kari – reče Miljan.
– Vauuu i meni – dodade jedna od slatkih glavica iz grupe, šljaštećim okicama. A ostali zaklimaše glavama u znak odobrenja.
– Meni suši – dodadoh ja.
– I mojoj mami je suši – reče jedan.
– I mom tati – dodade drugi.
A ja pomislih kako sam ispala ko dosadne mame i tate, dok Miljan mora da im je dodatno interesantan sa tim karijem.
Posle toga nas zamoliše da im potpišemo list na kojem su pisali podatke koje smo im govorili i posle poziranja, a japanska deca baš vole da se slikaju, izgubiše se u masi.

Veliki istočni hram (東大寺 Tōdaiji) je budistički kompleks u kojem centralno mesto zauzima hol u kojem se nalazi najveći bronzani Buda u Japanu, visok 16m. Jasno je da pored onog kamenog Daibutsu u Nokogorijami, ovaj bronzani iz Nare deluje prilično sićušno. Međutim ovaj bronzani Nebeski Buda – Vairocana je uspeo da dovede Japan do ivice bankrotstva jer su za njegovu izgradnju utrošene gotovo celokupne rezerve bronze. Izgradnja hola i Bude je završena 752. i prema spisima sačuvanim u hramu u njihovoj gradnji je učestvovalo preko 2.5 miliona ljudi. Južnu kapiju ovog kompleksa čuvaju dve ogromne drvene statue visoke oko 8.5 metara koje predstavljaju Nio kraljeve. Oni simbolizuju rođenje i smrt svih stvari. Agio ispušta glas “a” otvorenih usta, dok Ungio ispušta uzdah “un” zatvorenih usta, što prema verovanju čini svaki čovek pri rođenju i smrti. Ove dve figure su meni delovale izuzetno moćno i impresivno. Zaštićene su mrežom te nekako deluje kao da statue izviru iz mraka, i na prvi pogled nisam bila sigurna da li je u pitanju slika na zidu ili statua. Kako se prvo prolazi kroz kapiju a onda ulazi u hol sa Budom, zaista deluju kao zastrašujući ratnici koji čuvaju Budu.

Iako smo prvo videli kamenog Budu koji je mnogo veći, 16m je dovoljno visoko da još jednom ostanete impresionirani. Kako je napravljen od bronze i sprednje strane izložen dnevnoj svetlosti ima neverovatan odsjaj. Međutim to što je smešten u unutrašnjost građevine podosta umanjuje čitav doživljaj. Nemoguće ga je u potpunosti sagledati jer je zapravo vrlo malo prostora oko njega, a ne pomaže ni odsustvo svetla. Zadnji deo statue je praktično u mraku. Dečurlija koja je okolo jurcala nam je toliko privlačila pažnju da je Buda nekako ostao u drugom planu.

Čim smo izašli iz hola u kojem se nalazi Buda, saletela nas je još jedna grupa dece. Ovog puta bio je čitav čopor u pitanju te su nekako i manje stidljivi bili. Nakon standardnog seta pitanja, raspričaše se o omiljenim mangama i animama. Očigledno japanska deca najviše vole seriju One Piece (ワンピース Wan Pīsu), koja čak i na japanskom zapravo nosi englesko ime. “Van pisu” je tipičan iskrivljen način na koji japanci izgovaraju reči na engleskom, uvek sa dodatkom samoglasnika na kraju. Pred rastanak nas upitaše jel mogu da nešto učine za nas te ih smorismo sa besomučnim slikanjem. Deca u Japanu zaista vole da poziraju. Te kad ih konačno islikasmo upitasmo jel možemo sad mi nešto da učinimo za njih. Na to su gotovo u horu krenuli da urlaju “kiso, kiso, kiso…” njihovoj verziji “kiss, kiss, kiss… (poljubac, poljubac, poljubac…). To nas je silno zabavljalo, no pred decom se ipak nismo ljubakali. Japanci su izuzetno konzervativni u javnosti, naglašavam samo na javnim mestima, te nas njihov zahtev nije mnogo iznenadio. Sumnjam da su imali mnogo prilike da vide takve izlive nežnosti u javnosti, sem kad nalete na neke turiste poput nas. Šetali smo još dugo po parku obilazeći ostale hramove i sudarajući se sa decom. Čini mi se da lepota japanskih hramova upravo proističe iz toga što su okruženi baštama i smešteni u parkovima. Ima ih uvek nekoliko u okviru parka. Svi ti hramovi posle nekog vremena krenu da vam deluju isto, ako ne krenete dobro pripremljeni u njihov obilazak ili ako se ozbiljno ne bavite japanskom religijom i istorijom. No to ni malo ne umanjuje uživanje. Hramovi su izuzetno lepi, građeni od drveta, ukrašeni japanskom kaligrafijom, okruženi uređenim baštama, savršeno uklopljeni u zelenilo koje ih okružuje – sve to nekako stvara utisak da šetate nekim prelepim seocetom, da se nalazite u nekom savršeno uređenom univerzumu totalno drugačijem od bilo kog koji ste ranije videli. Ta njihova odmerenost, pažnja i ljubav koju ulažu u svaki detalj, smirenost i elegancija nisu nešto što ćete sresti ni u jednoj drugoj kulturi. Japan je zaista svet za sebe, i svaka šetnja kroz ove parkove sa mnogobrojnim hramovima me je na to podsećala.

Stari deo grada nas je još uvek čekao. Krenuli smo u obilazak Naramači naselja (奈良町). Naramači doslovno znači “grad Nara”. U ovom naselju su nekad živeli prodavci. I danas je načičkan mnoštvom prodavnica, s tim da su mnoge od starih radnji pretvorene u rastorane i kafiće. Kuće su mahom drvene, prizemne i nesrazmerno uske u odnosu na dužinu. Nekada se porez plaćao na osnovu toga kolika je dužina kuće koja gleda na ulicu. U prdnjem delu bi bio smešten lokal, a u zadnjem je živela porodica. Ulazak u neki od mnogobrojnih lokala je dovoljan da osetite da ste se zagubili u nekom drugom vremenu. Nama je taman bilo i vreme za ručak te smo iskoristili priliku da uživamo u jednom od tradicinalnih restorana. Božanstvena hrana, servirana u nekoliko različitih posuda sa mnoštvom raznolikih ukusa i ljubaznost zaposlenih devojaka se savršeo uklapala u svu tu idilu čiji smo deo bili od dolaska u grad. Nara je toliko magično mesto da nam se od nje nije rastajalo. Iako je grad mali i verovatno smo obišli tog dana gotovo sve znamenitosti, čini mi se da bih mogla provesti još pet dana prolazeći uporno istim stazama u parku i gubeći se u istim uličicama Naramačija.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.