Kalamanthana na sanskritu znači “ostrvo sa paklenom klimom” i jedno je od monogobrojnih imena koja su korišćena za Borneo.

Moj prvi put na Borneo desio se još 2009. godine. I to u sred Kapadokije (Turska). Miljan je želeo da zameni svoju pročitanu knjigu, za neku drugu, u jednoj od onih knjižara namenjenoj turistima. U Turskoj ih iz nekog razloga ima u neverovatnim količinama. Kao da se pola populacije bavi samo razmenom polovnih knjiga. Mene je taj proces obično zamarao. Kopanje po gomili najprodavanijih hitova i jeftinih ljubića, jednostavno nije bilo zabavno. No u ovoj maloj knjižari, stvari su izgledale drugačije. Knjižara je u isto vreme bila i kafić, i imala je svega stotinak knjiga. Sve do jedne, razni putopisi. Verujem da sam po prvi put obrnula baš svaku knjigu sa police da bih pročitala sažetak na kraju. Neki delovi sveta me naprosto nisu interesovali te je to čitanje sižea pomagalo u sužavanju izbora. Onda bih otvorila knjigu, pročitala par redaka, i donela sud o čitljivosti iste. Tako mi je ruku dopala knjiga Stranac u prašumi od Hansena (Stranger in the Forest: On Foot Across Borneo – Eric Hansen). Privuklo me je par crno-belih fotografija u knjizi. Slike pripadnika lokalnih plemena i činjenica da je on na ostrvu bio 1982. mi se nije uklapalo u sliku sveta. Uostalom, gde je tačno taj Borneo?

I evo, nekih pet i po godina kasnije, Borneo mi je tu na dohvat ruke. Podeljen između Malezije, Indonezije i Bruneja. Da ne postoji taj sporazum između Singapura i Malezije koji nam omogućava da dobijemo jednogodišnju vizu sa više ulazaka, pitanje je da li bi baš tamo i išli ovom prilikom na odmor. I da odmor, ne na iscrpno višemesečno pešačenje kroz prašumu Bornea kao Hansen. Daleko od toga da bi taj put u današnje vreme bio tako avanturistički i romantičan. Plemenske zajednice su gotovo proterane sa svojih orginalnih staništa od strane kompanija koje eksploatišu tj. uništavaju šumu. S druge strane ni oni nisu odoleli uticaju savremenog sveta, te danas njihova sela izgledaju kao skladišta smeća, a pripadnici plemena zavijeni u polovne, dotrajale krpice pre izgledaju kao prosjaci nego mistični ratnici iz prašume. Po ostrvu postoji nekoliko etno sela, koja možete posetiti i videti romantičnu verziju običaja i tradicije starosedeoca ovog ostrva.

U sred maležanskog dela Bornea ugnjezdio se Bruneji, deleći ga na dve oblasti Savarak i Sabah. Borneo je većim delom i dalje pokriven gustom prašumom i ne postoji baš mnogo prokrčenih puteva kroz to divlje rastinje. Doduše, većina puteva, posebno onih uz obalu i onih koji spajaju veće gradove, je sasvim pristojna. Bar na tom severnom delu oko Kota Kinabalua. Ne možete baš lako da skoknete s jednog dela ostrva na drugo. Već iz Singapura je bilo jasno da za nedelju dana nećemo otići mnogo dalje od aerodroma na koji sletimo. Iskreno, mislim da bi nam za obilazak i potpuni doživljaj Sabaha trebalo bar mesec dana. Samo na tom parčetu Bornea moguće je sresti nekoliko egzotičnih majmunskih vrsta, posetiti jedno od najpoznatijih mesta za ronjenje, ispeti planinski vrh od preko 4000m, prošetati na stotine kilometara kroz prašumu, skoknuti do jednog od omiljenih ostrva među lokalnim kornjačama, izležavati se na kilometarskim peščanim plažama. Kraja čudesima samo u Sabah regionu nema.

Po sletanju u Kota Kinabalu, shvatili smo da smo napravili silnu grešku što nismo sve organizovali unapred. Internet je toliko retka i spora stvar, da je bilo kakva pretraga ili rezervacija sobe trajala satima. Da smo imali više od sedam dana to i ne bi bio problem. No sa pomenutim vremenskim limitom to je značilo ogromno gubljenje vremena. Na kraju smo čak odšetali do turističke organizacije da bi se raspitali o svemu onome što obično pitamo Google. U pomenutoj organizaciji smo našli neke zanimljive mape, saznali da postoji podosta označenih, prokrčenih staza u Kinabalu nacionalnom parku za koje nam ne treba vodič. Ideju da se popnemo na 4000m visoku Kinabalu planinu nismo ni imali. Taj uspon je inače zajebancija teška jer ga treba organizovati dosta unapred, a obavezni ste i da platite vodiča i kojekakve usputne dozvole. Mada kažu da je jedan od fizički lakših uspona, te da zbog toga privlači silne turiste. Takođe smo otkrili da na Borneu svi putevi vode u Kota Kinabalu i da manje-više gde god odemo, moramo da se vratimo u KK da bi otišli do sledeće željene destinacije. I ajd što su putevi tako projektovani, nego često prevoz postoji samo u jutarnjim satima što bi opet značilo da gubimo dane samo na prevoz. Sva ta saznanja su nas naterala da svoje vreme podelimo na plažu i pomenuti nacionalni park. I od svih ostrva koja su relativno blizu KK-u, Tiga se činilo najbliže našim očekivanjima i željama. Te je ono izabrano za plažni deo odmora.

Tiga ostrvo

Tiga ostrvo je relativno blizu Kota Kinabalu. Trućkate se jedno dva sata kombijem, pola sata brodom i tu ste. Izležavanje na plaži može da počne. Postoji samo par sitnica koje vas mogu zaustaviti u nameri da posetite ovo ostrvce. Prvi je cena, drugi da na ostrvu postoji samo jedan resort u kojem morate da ostanete ako želite da prenoćite na ostrvu, i treći je da morate da odete do turističke agencije da bukirate sve to unapred jer ne postoji javni prevoz do ostrva. Sa te strane je sve vrlo turistički. Mislim da nam je to bio prvi put u životu da koristimo usluge agencije, da nas je neko pokupio ispred hotela, transportovo do ostrva i obezbedio nam krevet i tri obroka dnevno. Da stvar bude još bizarnija, celu stvar smo bukirali u agenciji koja ima kancelariju u hotelu u kom smo odseli u Kota Kinabalu. Nismo energiju potrošili ni na izlazak iz hotela.

Ostrvo je relativno mlado, nastalo erupcijom vulkana pre manje od 150 godina. Majušno je, i možete ga prepešačiti u danu. Mi smo čak imali i dva zarona u toku posete ali ovaj deo Sabaha ne može baš da se pohvali podvodnim lepotama. Vidljivost je mala, korali polumrtvi i neimpresivni, oprema im je prilično dotrajala, a na vrh svega ni vodič nije jedan od boljih koje smo sreli. Tako da taj deo komotno možete i da preskočite. Sem kilometara peščane plaže, zagarantovana vam je i apsolutna izolovanost. Nekako, svi turisti dolaze na jedno noćenje, siđu sa broda, odu na grupni snorkling, jedu, i krenu do blatnjavog vulkana da se u isti uvale. Tako da ako izbegavate tu jednu stazu do vulkana, prilično ste prepušteni sami sebi. Vulkan je inače, apsolutno neimpresivan. Blato ko blato. Na ostrvu je sniman serijal Survivor pa naokolo svuda postoje prokrčene staze kroz šumu koje možete koristiti za šetnju.

Ja generalno nisam ljubitelj maležanskih plaža. Pesak mi nekako nije po volji. Ali ta silna mala razbacana ostrva nude poptuni mir. Ako sanjate o danima koje ćete provesti lenškareći na plaži, gledati zalazak sunca i konačno se naspavati ovo bi moglo biti idealno mesto. Jedina opasnost na ostrvu su majmuni. Ne prava opasnost, naravno. Ali strašno su dosadni i ako ostavite otvorena vrata bungalova verovatno će uleteti i napraviti rusvaj. Jedno prepodne, posle zarona, sedela sam na verandi ispred bungalova i čitala knjigu odmarajući u hladu. Miljan je iskoristio vreme pred ručak da odspava malo. I onda se pojavio on. Majmun. Dasa je konstatovao da ja sedim praktično ispred vrata, no on je i dalje nameračio da uđe u bungalov i proveri ima li šta unutra vredno njegove pažnje. Toliko me je ignorisao, da sam morala da ustanem, blokiram vrata i krenem da urlam na njega. Tek onda se sklonio. Doduše, na svega par metara, i dalje me promatrajući. I povremeno sikteći nezadovoljno. Pored majmuna, srešćete i velike guštere. Doduše oni će se potruditi da šmugnu pre nego što stignete aparat da izvadite i namestite se za slikanje.

Toliku količinu lenjosti i opuštenosti odavno nisam iskusila. Moram priznati da je prijalo ne raditi ništa tih par dana. Opušteno ležati na pesku sa sve četiri podignute u vis. Povremeno sam samo dupe sa peska, pomerala u more da se rashladim. I onda se trudeći uglavnom da plutam na vodi jer me je tih dana čak i plivanje zamaralo. Evo sad, dok kuckam ove redove, usta mi se razvlače u osmeh od silne miline. Ne znam šta se to tačno promenilo, ali u poslednje vreme mnogo više uživam u tim ništa ne radećim momentima nego ranije. Prija mi da odvojim par dana svakog odmora za lenškarenja. Da li je silna količina peska i slane vode u okruženju uticala na to ili su godine u pitanju, još uvek nisam sigurna.

Više slika, s ovog ostrva, možete naći u mojoj galeriji.

Kinabalu nacionalni park

Bio jednom jedan park. Kakav park? Divan park!
Toliko divan, da jednom kada sam došla nisam htela da odem. I bez ikakvog preterivanja, zaista je divan. I konfuzan, ako pokušavate da bukirate i osmislite put pre dolaska na Borneo. U okviru parka postoje dva planinska vrha za osvojiti Kinabalu (4095m) i Tambuyukon (2579m). Kažu do je uspon na Kinabalu lakši, naravno samo pod uslovom da ne patite od simptoma visinske bolesti kao ja. Posle iskustva sa Tajvanom nije mi se ni pokušavalo. To sećanje je ipak još uvek sveže. Ovaj drugi mi se nije penjao zbog pijavica i klimatskih uslova. Uopšte me ne privlači planinarenje kroz vlažnu šumu. Probali smo jednom u Vijetnamu i super je iskustvo, ali nije nešto za čim preterano patim. I dalje kad razmišljam o planinskim usponima, ja vidim gole vrhove ili osećam miris borovine. Bez bar jednog od njih mi se prosto ne penje. I mora da bude prohladno. Mora da dune taj vetrić da me ladi dok se znojava pentram. Drugačije mi je sve to previše naporno. Do parka smo zato krenuli samo u izvidnicu, da vidimo vredi li šta tamo sem tog pentranja na vrh.

Postoji nekoliko ulaza u park. Nas su najviše privlačili Glavni i Mesilau jer se u blizini njih nalaze staze koje vode na Kinibalu vrh. Razmišljali smo o opciji da krenemo stazom od Mesilau ulaza na stazu, stignemo do Layang-layang kućice i odatle siđemo do Timpohon kapije, koja je u blizini glavnog ulaza. Sve ukupno nekih desetak kilometara. Problem je samo što prolazite kroz te kapije tako da čak i za taj deo treba platiti vodiča i kojekakve takse, a to nam se nije radilo. Na kraju smo odlučili da lunjamo stazama oko Glavnog ulaza u park. Zbog katastrofalno loše povezanosti parka sa Kota Kinabalu, u tri popodne ide poslednji bus za KK, odlučili smo da prespavamo u parku. Cene su visoke ako želite da odsednete baš u parku. Inače, moguće se naći smeštaj i okolo ulaza za mnogo manje para. No meni se činilo baš romantično i savršeno da prespavamo u nekom od smeštaja u sred šume. Za dvokrevetnu sobu bez kupatila trebalo je izdvojiti nekih 70evra. Snebivala sam se nekoliko minuta, ali na kraju ipak kliknuh na magično dugme “plati”. Te sreći našoj kraja nije bilo kada smo došli na recepciju, i teta nam objasni kako su odlučili da nam daju bolju sobu. Bolja soba je inače prava planinska vila na dva sprata. Prostor je otvoren, tako da iz spavaće sobe gledate na dnevnu. Sva je ušuškana u drvo, opremljena lokalnim stilom. A ni na kupatilima nisu štedeli, tako da smo od stanja “soba bez kupatila” naprasno sebe našli u stanju “dvospratna vila sa dva kupatila”. Sada se i ona cena činila mnogo više OK. Toliko mi je bilo lepo u toj kućici da sam razmišljala da se zabarikadiram u njoj i odbijem da izađem sledećih par nedelja. Sva sreća pa smo sve šetačke planove za taj dan već ispunili, inače iz sobe ne bih izašla.

Kako se Glavni ulaz nalazi na 1520m, prilično je “hladnjikavo” u šumi. Hladnjikavo posle uzavrelog Kota Kinabalua. Prvo smo se šetali uz Liwagu stazu koja prati istoimenu reku. Odvela nas je do Timpohon kapije od koje počinje čuveni Kinabalu uspon. Staza je duga 5620m i ide konstantno kroz šumu. Prvih 3-4km su smejurija, nismo se ni zadihali. No poslednjih kilometar i po zbog uspona, nije naivan. Najveći problem na prvom delu staze su cevi kojima crpe vodu iz reke. Staza se na par mesta ukršta sa njima pa nekako umanjuje lepotu predela. Nekih 2km te cevi su uvek negde na vidiku ako ne i direktno na stazi. Ali ono što me je prijatno iznenadilo je miris šume. Sve te puzavice i lijane naokolo ne obećavaju baš preteranu svežinu. No ipak miris je bio tu. Svež. Prijatan. Neobičan. Iako mogu jasno da se prisetim mirisa tipičnih za kontinentalne šume, ovaj ne mogu ponovo da oživim u mislima. Samo se sećam da je bio totalno drugačiji od svih šumskih mirisa koje sam ranije iskusila. Od kapije smo se vratili do recepcije Bukit ular stazom (997m) i Mempening stazom (2516m) koja nas je spustila do Liwago staze. Druge dve staze su bile mnogo šire i prijatnije za šetnju. I dalje, staze vode kroz guste šume sa visokim drvećem koje prave savršen hlad. Vreme je toplo i zbog fizičkog napora kratki rukavi su sasvim dovoljni. No vetrić koji konstantno piri, savršeno prija i dodatno hladi vazduh. Sve staze su bile prazne. Izgleda da do Glavnog ulaza u park dolaze samo oni koji planiraju uspon na vrh. A do Timpohon kapije ih prevoze u kolima, jer po stazama nije bilo nikoga. S druge strane oni koji dolaze na dan očigledno preferiraju Poring hot spring ulaz, zbog bazena sa toplom vodom i kojekakvog usputnog sadržaja koji postoji u tom delu. Verovatno bi i Sayap ulaz bio dobar izbor u našem slučaju, jer naokolo nema “nikakvih” znamenitosti. I za razliku od Glavnog ulaza, gde je uvek more ljudi, bar na ulazu, jer je to jedino mesto na kojem može da se registruje za uspon, Sayap je oslobođen bilo kakve gužve. Doduše do njegovog ulaza je mnogo teže doći javnim prevozom. A po kišnom vremenu nemoguće je probiti se bez džipa, jer dobar deo puta nije asfaltiran.

Više slika, iz parka, možete naći u mojoj galeriji.

Borneo se menja. Iz dana u dan, prašume se smenjuju plantažama i polako nestaju. Maležani su donekle uzdržaniji od seče prašuma od Indonežana, ali situacija ni u Maleziji nije sjajna. Pomalo me cela situacija podseća na ono što se dešava oko Amazona, samo u daleko manjim razmerama jer ostrvo nije toliko veliko. Taj majušni deo Sabaha koji smo videli je bio dovoljan da osetimo koliko je Borneo divlje mesto čim se malo udaljite od gradova i velikih puteva. Takođe nam je pokazao, da će nam trebeti još dosta vremena da proputujemo samo ovaj maležanski deo.