Reka Kalang / 07.10.20

Kalang (Kallang) je najduža reka u Singapuru.
Najduža reka u Singapuru je i dalje svega 10km duga. Taj podatak je dobar pokazatelj kolicko nam je ovo naše ostrvce. 10km; to je dva sata šetnje po hladnjikavom vremenu ili pre oko tri po singapurskoj vlažnoj klimi.
Kalang izvire iz Donjeg Pirsovog veštačkog jezera i završava se u Kalang slivu, gde se sreće sa rekama Gejlang i Ročor.

Obale Kalanga, poput obala drugih singapurskih reka, nekada su naseljavali Morski Cigani (Orang Lauti). Po plemenu Kalang koje je živelo duž ove reke ona je i dobila ime. Za razliku od ostalih plemena Morskih Cigana, Kalangalci nisu pecali na otvorenom moru. Njihov život se u potpunosti odvijao na reci. Nakon dolaska Raflesa (1819.), ove porodice su raseljene na jug Malezije. Pre toga ih je u Singapuru živelo oko 500. Male boginje su ih u potpunosti istrebile do 1848.

Rekom su, nakon progona Kalaganaca, dominirali tongkang brodovi koji su obsluživali fabrike na obali, prenoseći sirovine i gotove proizvode. Tongkang brodovi su tipična plovila za Jugoistočnu Aziju. Svaka od zemalja je imala specifičnu verziju ovih brodova. Uz reku su građene sojenice u kojima su živele lokalne porodice. Taj tip sojenica i dalje postoji u siromašnijim delovima Jugoistočne Azije. Teško je zamisliti da je do kasnih sedamdesetih godina prošlog veka na obalalma singapurskih reka bilo moguće videti prizore kao na kambodžanskim rekama Bazak i Sangker.

Iz tih sojenica, od kojih mnoge nisu imale ni struju, ni pijaću vodu, porodice su raseljene u HDB-ove, tek izgrađene stambene blokove, slične novobeogradskim. Nije ni čudo da je tadašnji premijer bio toliko voljen i da je neprikosnoveno vladao Singapurom sve te decenije. Vladajuća partija (PAP) tek u skorijoj istoriji gubi glasove Singapuraca. Predpostavljam da će izgubiti većinu tek kada Singapurci prestanu da se sećaju tog “civilizacijskog” iskoraka.

Danas su obale Kalanga “sređene” kao obale svih drugih singapurskih reka. Sve one liče jedna na drugu. Korita su im izbetonirana, a obale oivičene pešačkim i biciklističkim stazama.

Šetnju Kalangom smo mogli početi od stadiuma, tj. istoimene metro stanice, ali nismo jer smo taj deo već dosta puta ispešačili, a imali smo samo 3 sata pred sobom. Te tako ni ovaj post neće baš prikazati celu Kalang reku. Taj propušteni deo, između Stadium stanice i Kalang metro stanice je jedan od lepših. Kad kažem lepši, mislim prostraniji i zeleniji, pošumljeniji.

U šetnju krenusmo uzvodno, od pomenute Kalang metro stanice. Jedan od izlaza sa stanice vodi pravo na obalu. Reka je dosta široka u tom delu. Mada, sve te odrednice za veličinu; široka, dukačka i sl. deluju neprikladno za lokalne reke. Na samom početku sretosmo podosta biciklista. Pešaka nije bilo. Inače ih je malo preko dana. Mi u šetnje obično okasnimo, te smo često napolju u delu dana kada većina lokalaca sedi ispod klime ili obeduje po hoker centrima. Sva sreća tog je dana bilo prilično oblačno, pa nije bilo nepodnošljivo vruće. Uz to je pirkao vetrić celim putem, tako da nam se vazduh činio manje vlažnim nego inače.

Već tu, na početku, susreli smo zaštitni znak svake pešačke zone Singapura. Uličnu mačku. Mačke su kao kučići u bilo kojoj drugoj zemlji na Planeti. Preterujem malo i ovo totalno neodgovorno tvrdim, jer niti sam posetila sve zemlje ovog sveta, niti obraćam pažnju na takve stvari. Ipak, uporno me fascinira odsustvo uličnih pasa i prisustvo uličnih mačaka. Zanimljivo je da je u HDB-ovima zabranjeno držati mačke. Ali sudeći po posudama za hranu i vodu po HDB naselju u našem komšiluku i broju mačaka koje naokolo životare, lokalci ih zaista vole. Za razliku od mačaka, uličnih kučića ima samo po većim i divljijim parkovima, na ulici ih zapravo nikada nisam videla. Takođe, i statistike pokazuju da je mnogo manje uličnih pasa nego mačaka.
Ova mačka koju sretosmo, kao svaka mačka, beše vrlo drska i samoživa. Ležala je opružena po sred staze, terajući pešake i bicikliste da je zaobilaze. Razvlačila se, lickala i poturala stomak da je mazimo. Uz to je i sa zadovoljstvom pozirala.

Veći deo puta je bio vizualno prilično monoton. Doduše, tražiti bilo kakvu vizuelnu akciju u šetnji singapurskim naseljima bi bilo smešno. Ta monotonost me zapravo i privlači. Na rekama uglavnom nema sadržaja koji je većini ljudi atraktivan, te samim tim nema ni mnogo ljudi preko dana. Kako nema ni velikih saobraćajnica (sem onih preko kojih treba preći s vremena na vreme), obale reka su verovatno najtiši i najmanje posećeni delovi Singapura. Sve to se menja kad padne mrak. Tada svi stanovnici naselja uz reku siđu do vode da protegnu noge pred spavanje ili otrče svoje dnevne kvote.

Uz put su mi pažnju najviše privlačila HDB naselja i autoputevi koje smo prelazili pešačkim mostovima. Surovo deluju ti ogromni stambeni kompleksi. Koliko ljudi staje u njih? U isto vreme ulice među njima potpuno puste, dečija igrališta prazna. Stanovi u HDB-ovima retko imaju terase, no mnogi od ovih su zapravo posedovali iste. Sve do jedne pretrpane stvarima, vešom. Ni na jednoj stolice, klupe, jastuka. Na ponekoj cveća. No izuzetno retko. Singapurci zaista ne vole da sede na svojim terasama. Rekla bih da je divanluk na terasi evropska stvar.

Pešački mostovi preko auto cesti su prilično uobičajena stvar u Singapuru. Zato me nije začudilo kada smo naleteli na prvi. Niti drugi. Oni više zagorčavaju život biciklistima, nego pešacima. Posebno jer nijedan nema lift, pa čak i prilaz za točkaše retko postoji. Zbog toga je većina ovih staza nepristupačna za dečija ili invalidska kolica. Ipak, sva ta naviknutost na njih me nije mogla pripremiti za pogled na singapurski najduži autoput (PIE). Sve te betonske reke, niz koje su se slivali automobili, su me istinski fascinirale. Često mi se dešava da zaista zanemim pred velikim građevinskim projektima. Impozantno mi je šta čovek može da isplanira i stvori. Veštačka i neprirodna stvar, a toliko skladna i organska. Retko ljudi obilaze, ili uopšte vide ovakve stvari kao atrakcije vredne gledanja, no meni su one simbol Azije. Često mnogo impozantnije od starih hramova ili gradova, posebno uzimajući u obzir da su oni često samo jedna od mnogobrojnih “reprodukcija” orginalnog objekta.

Dugo mi je autoput okupirao misli. Deo koji je usledio posle njega bio je mnogo zeleniji i prirodniji. Pojas uz reku širi i pošumljeniji. U jednom delu su čak uredili betonirano korito reke. Dodali su kamenje i posadili biljke. Ta mala promena je drastično obogatila život reke. Plitka voda je bila prepuna ribe, kornjača, čaplji. Jedan od velikih višegodišnjih planova predviđa i ovo, ponovno, oživljavanje singapurskih reka. Doduše, totalno bizarno deluje, da su urbanizovali divlju reku, a sada je šminkaju da ponovo deluje divlje. Čovek je zaista jedna nedokučiva živuljka.

Poslednje parče te reke, najbliže izvorištu, je upravo i najlepše. Prolazi kroz Bišan – Ang Mo Kio park i reka je u tom delu u svom prirodnom obliku. Zapravo, znajući Singapurce, verovatno samo imitira prirodni izgled reke. No ipak, osveženje je videti reku bez ograda, bez betonskih korita, dovoljno plitku i usku za pregaziti. Inače je taj park jedan od lepših u Singapuru i detaljnije ću jedared i o njemu pisati. Taman je tom svojom lepotom idealno zaokružio naše putešestvije uz Kalang.