Još pre nego što smo kročili na Ognjenu zemlju sakupili smo podosta informacija o mogućim izletima van Ušuaje. Plan je bio da preostala dva dana iskoristimo za oporavak od maratonskog puta u pripremi za maratonsku šetnju koja nas je čekala za par dana. S obzirom da je nekih 630 kvadratnih kilometara Ognjene zemlje zapravo istoimeni nacionalni park, jasno je da mogućnosti ima bezbroj. Pribegli smo staroj dobroj metodi ‘pitaj lokalce za savet’ od kojih su svi do jednog preporučili šetnju do glečera Martial.

Bez žurbe, nakon nekih 12 sati sna, našli smo se na lokalnoj stanici odakle kreću autobusi za nacionalni park. Južna Amerika u generalu ima neku odbojnost prema ideji postojanja centralizovanog mesta sa kojeg polaze i na koje dolaze svi autobusi pa uglavnom ne postoji nešto što bi se moglo nazvati autobuskom stanicom. Kažem uglavnom jer u većim gradovima uglavnom imaju glavnu autobusku stanicu. I opet samo uglavnom. Na stanici nam objasniše da taksisti voze za iste pare, te da nam se ne isplati da čekamo 45min do sledećeg autobusa. Ako putujete Patagonijom često će vam se dešavati da vas prodavac nekih usluga upućuje na konkurenciju. Dosta agencija i prevoznika je specijalizovano za jednu stvar i ako ocene da to što vama treba neko drugi nudi u povoljnijem paketu savetovaće vam da odete do tog drugog. Iako se nama to može činiti nelogičnim jer smo navikli da nam uvaljuju usluge problematičnog kvaliteta za jednog Patagonjanina je to sasvim prirodna stvar, te će isti biti vrlo iznenađen ako mu se zahvalite. Sve to dovodi do toga da će usluge koje platite u Patagoniji biti na vrhunskom nivou.
Dok smo ugovarali prevoz taksijem upoznali smo se sa parom iz Buenos Ajresa s kojima smo na kraju delili kola. Ispostavilo se da je njima prvi put da putuju na jug zemlje. Kao i svakom domaćinu oči su im zacaklile od sreće i ponosa kada im rekosmo da smo jednom već posećivali njihovu zemlju i da nas je ista toliko opčinila da smo došli da je obiđemo opet. Na žalost naše znanje o Argentini tj. njenim turističkim znamenitostima, je bilo veće od njihovog te nismo uspeli da se dokopamo nekih korisnijih informacija. Taksi vožnja je praktično proletela jer je glečer udaljen svega 4,5km od grada.

Glečer Martial nalazi se na istoimenoj planini na visini od 1050m. Ime je dobio po francuskom kapetanu Ferdinandu Martialu koji je 1882. doplovio na svom brodu Romanš kao deo naučne ekspedicije koja je pratila planetu Veneru. Taksista nas je ostavio u podnožju žičare koja u to vreme nije radila. Krenuli smo relativno blagom uzbrdicom koja prati žičaru. Bilo je sunčano veći deo tog puta. Jedna od stvari na koju ne možete računati u ovom delu sveta je stabilno vreme. To što nas je sunce grejalo tokom prvog uspona nije značilo da će nas pratiti do vrha. Put uz žičaru je širok i prekriven šljunkom. Svaki sporedni putić na koji bi skrenuli bi pre ili kasnije bio blokiran, te smo na kraju do vrha žičare bili prinuđeni da se držimo tog širokog puta. Baš negde pred kraj krenula je da se spušta magla i provejava sneg. Vetar je postao jači, mada nije bio suludo jak kao prethodnog dana na Bigl kanalu. Put je dalje vodio kroz predivnu dolinu oko koje su se izdizali crni vrhovi prekriveni snegom. Malih gomila snega je bilo manje-više svuda oko nas, mada je većina na tom delu kroz dolinu već iskopnila. Bilo je hladno, mada ne ledeno hladno sa sitnom kišom. Prolazili smo kroz oblak te se ta vlaga oko nas kišom i ne bi mogla nazvati.

Posle šetnje kroz dolinu usledio je strmiji uspon po crnim stenama. Materijal pod nogama je bio sličan krupnom šljunku, samo oštriji i crne boje. Sve oko nas je bilo crno – belo. Dolina se više nije videla jer je bila pod maglom. Čak smo se i nas dvoje savršeno uklapali s našom crnom opremom. Uspon je delovao mnogo strašnije iz podnožja. Do vrha smo stigli relativno brzo. Poslednja prepreka je vodila preko naslaga snega do table na kojoj je pisalo da smo na kraju puta. Ostadoh pomalo zbunjena. Bili smo okruženi gustom maglom. Glečer nije bilo moguće razaznati od snega. Obećavani fantastični pogled na zaliv je izostao zbog smanjene vidljivosti. U isto vreme imala sam neki fenomenalan osećaj i sve je izgledalo nestvarno savršeno iako se zapravo ništa nije videlo.

Stajanje u mestu i čekanje da se magla raščisti nije dolazilo u obzir zbog hladnog vetra te smo krenuli nazad. Stvarno ne znam šta ima toliko fascinantno u toj šetnji po maglovitom brdu. Nečega je očigledno bilo jer sam se osećala vrlo srećno i ispunjeno. Pred sam povratak u dolinu, magla se podigla te smo konačno imali čist pogled ka zalivu. Moram da priznam da meni sam pogled nije delovao preterano fascinantno. Šetnja je magična i pored odsustva ushićenja zbog onoga zbog čega je svi hvale (tog pogleda na zaliv) zbog, za nas, neobičnog terena.
Dok smo se spustili do podnožja žičare kiša je krenula da pljušti te smo se sakrili u obližnjoj čajdžinici. Čajdžinica je jednim delom zapravo i prodavnica pribora za čaj. Ceo lokal je ogroman i zauzima ceo prednji deo prostrane drvene kuće, tipične za celu Ameriku. Podseća na one velike kuće koje gledamo po američkim serijama sa ogromnim prozorima, kaminom u uglu i ne baš obećavajućom izolacijom. Unutrašnjost je opremljena u nordijskom stilu, ušuškana i topla. Zavalili smo se u najudobnije fotelje u uglu kraj kamina, ispijali čaj, čekali da pljusak prestane i pravili listu mesta na kojima bi mogli da sagradimo baš jednu takvu kuću.

Uz sve te “rasprave” da li je bolje imati kuću na hladnom ili toplom moru, vreme je proletelo a kiša konačno stala te krenusmo dalje. Krenuli smo uz asfaltirani put ali nas ubrzo privuče poljski put koji se odvajao na stotinak metara od čajdžinice. Šume ovde imaju pomalo mističan šmek. Drveće je staro, duboko izborano od surovih klimatskih uslova i obraslo mahovinom. Kora je pre sivkasto-plava nego braon. Na žalost kao i mnogi putevi pre njega ovaj se završavao u sred ničega. S obzirom da je pre našeg dolaska Patagoniju zahvatio dvonedeljni konstantni pljusak i sneg se ubrzano topio, vode je bilo svuda. Noge su nam konstantno bile u vodi. Iako su nam cipele kvalitetne, po toj vodurini bi pre ili kasnije popustile. Naši pokušaji da nađemo dalji put kroz gušći deo šume idući uz potoke ili da se izborimo sa poplavljenim poljima su propali, te smo se vratili na asfaltirani put i s njim sišli do Ušuaje.
Nakon celodnevne šetnje dan smo završili preobilnim obrokom i još jednim dugačkim snom. Ja sam na povratku u hostel uspela da izvrnem zglob moje i tako kljakave desne noge. Zgob je poprilično natekao no ja sam odlučila da ga ignorišem jer nas je čekalo još podosta za prepešačiti kilometara. Ta povreda je vodila u novu samo dan kasnije, te nakon toga izazvala i neke druge dodatne povrede. Ceo put kroz Patagoniju ću između ostalog pamtiti i po silnim povredama, ova je bila samo prva u nizu.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.