Palmengarten / 24.11.08

Trenutno živimo u stanu na čijem zidu ne vise naše slike. Spavamo u tuđoj posteljini i jedemo iz tuđih tanjira. Dobra strana toga je što svakog petka dolazi teta koja čisti ovaj stan i menja posteljinu. Loša je, što ovaj stan nije naš dom. Osećamo se kao da živimo u hotelu, što nas tera da svaki mogući trenutak provodimo skitajući. To opet ima svojih dobrih strana; ovde smo nešto manje od četiri nedelje, a Frankfurt gotovo da nosimo u džepu.

Juče je osvanula jedna od onih nedelja kada poželim da se lenjo razvlačitm po krevetu ceo dan. Odvrnem grejanje do maksimuma, a onda se s onim slatkasto-maznim osećajem uvijam oko Miljana, naizmenično ga štipajući, ljubeći i grickajući do iznemoglosti. Ali ova posteljina koja nije meka onako kako sam navikla, i nema onaj miris na koji sam navikla, tera nas da ustajemo iz kreveta.

Gde bismo po ovoj tmurnoj nedelji? Zagledam spisak sa muzejima i nekako mi se svaka umetnost čini dosadna u tom trenutku. Ja bih negde u prirodu, ali znam da nije vreme za to. I dok gledam kako se drvo ispred prozora savija pod naletima vetra neka hladnoća mi se uvlači u kosti. Na kraju mi pogled pada na kartu. Palmengarten. Spas. Olakšanje u trenutku.

Lako smo se dogovorili da doručak i prvu jutarnju kaficu završimo u gradu, u našem omiljenom Coffee shop-u. Valjda je to ime za ona mesta na kojima vam pored raznoraznih kafa nude i nešto na brzaka za pojesti i po koji slatkiš. Šetnja širokim trotoarima na kojima smo sretali taman toliko prolaznika da se ne osećamo usamljeno bila bi potpuno uživanje da hladan vetar nije ledio krv u žilama.

Kada smo najzad stigli do ulaza u kompleks u kojem se nalazi staklenik sa palmama bilo je već podne. U kompleksu se nalazi više odvojenih staklenika u kojima se održavaju vremenski uslovi koji odgovaraju mestima sa kojeg su biljke orginalno potekle. Te smo sa one hladnoće uleteli pravo u tropsku baštu, prvo suvu, a zatim hodnikom prešli u vlažnu. Sa temperaturama iznad dvadeset stepeni, uživali smo u šetnji među rascvetalim tropskim biljem.

Ova šetnja među džinovskim primercima onih biljki i puzavica koje naše mame često gaje u svojim stanovima gurnu me nekih par godina u prošlost. Setila sam se naših lunjanja po Južnoj Americi gde su kaktusi, indijanska pera, filandedroni i ostalo cveće veliki kao naše zimzeleno drveće, sa listovima preko pola metra širine, koje vam pravi hlad dok šetate po upekloj crvenici. Nozdrve su nam se punile egzotičnim mirisima a oči odmarale u beskrajnom zelenilu.

Uživali smo u “alejama” kafe i kakaa, manga i papaje. Ispipkali smo sve moguće bodlje svih viđenih kaktusa, nagledali se nekih čudnih šara na još čudnijem drveću, posmatrali neke neobične mesožderke. Propustili gomilu korisnih informacija, jer su sve na nemačkom, i s vremena na vreme bili u konfuziji jer su oznake sa imenima biljaka i njihovim poreklom na pojedinim delovima nespretno postavljene.

Iz egzotičnih tropskih bašta, izašli smo ponovo na hladan vazduh koji se nakon onih dvadesetak stepeni činio još hladnijim. Bukvalno dotrčašmo do sledećeg staklenika u kojem nas je dočekala hladna subantartička klima sa rastinjem koje istu krasi. Treba li naglašavati da smo u ovom stakleniku proveli onoliko vremena koliko je dovoljno da se vrata otvore, uđe u neku prostoriju i iz iste pobegne? Ali, bar smo našli omiljeni staklenik za letnju posetu bašti.

Posetu smo završili obilaskom kuće palmi u kojoj smo se sudarali i tiskali sa gomilom dečurlije. Kako smo kasnije otkrili u okviru kompleksa nalazi se i pozorište za decu, pa ih roditelji dovode u baštu da uživaju pre predstave. U šetnji do centra sustigao nas je mrak, vetar se konačno smirio pa je put do kuće bio mnogo prijatniji. A onda opet ritual: uvlačenje u posteljine bez mirisa, spavanje, buđenje i preživljavanje do sledećeg vikenda i temeljnog gledanja Frankfurta iz nekog drugog ugla.