postcards…
The world moves with me

Hačimantai 21/06/2019

Mislila sam da ću posle dva meseca lunjanja po Južnoj Americi biti spremana i čila za nove radne popede. Ali na poslu me je zateklo takvo rasulo, da sam gotovo pola godine pokušavala da nađem neki red u novonastalom haosu. Na svakih 5-6 nedelja mi je imunitet opadao zbog nespavanja. Pokušavala sam to da prekinem kratkim produženim vikend odmorima, ali oni su me samo još više iscrpljivali. Odlazak na jedno od “idiličnih” indonežanskih ostrva, na kojem su me dočekali buka, haos i građevinski radovi na svakom koraku, je bila kap koja je prelila čašu. Zaklela sam se da više nikad neću obići ni jedno ostrvo, ni jednu plažu u regionu. Obećala sam sebi da će svaki moj naredni odmor biti koncentrisan na usamljene planinske staze. A onda sam bukirala povratnu kartu za Japan krajem juna i krenula da tražim mesto na kojem je najmanja verovatnoća da nas zadesi neko iznenadno nevreme.

Leto nije idealno vreme za posetu Japana. Leta su pretopla. Vlažnost previsoka. Tajfuni i poplave gotovo zagarantovani. Put od pre par godina, kad je tajfun pogodio Hokaido, koji je obično zaštićen, nas je uverio da praktično ne postoji mesto u Japanu na kojem smo u potpunosti izuzeti opasnosti. Ipak, početak leta i odlazak u severnije krajeve je donekle smanjivalo verovatnoću da se fijasko ponovi. U potrazi za dugim planinskim stazama završili smo u oblasti Ivate (岩手県, Iwate).

Put do podnožja planine s kog smo krenuli u osvajanje planinskih vrhova je bio iscrpljujući. Let od Singapura do Tokija, traje 7 sati. U Tokijo smo stigli pred zoru, ne uspevajući da odspavamo ni malo u avionu. Tako umorni smo sa aerodroma uhvatili brzi voz do Morioke. Taj put traje skoro 4 sata, koja smo prestojali u vozu jer su sva mesta bila rasprodata nedeljama unapred. Od umora sam se na momente zanesvešćivala u stojećem položaju. Na stanici smo se na brzinu prepakovali ostavljajući u rančevima samo stvari koje će nam trebati za prestojeća 3 dana na planini. Ostavili smo rančeve u lokerima na stanici i odatle opet jurcali do tržnog centra da kupimo gas za kampovanje. I onda nazad da višak stvari odnesemo do hotela u kojem ćemo odsesti po povratku sa planine. Jedva da smo stigli da svratimo do pekare na stanici pre nego što smo uhvatili lokalni voz za Api Kogen. Nakon sat vremena klackanja u lokalnom vozu, kroz neverovatno lepe pejzaže, izašli smo na našu stanicu. Odatle nas je čekalo još oko tri kilometra pešačenja do hotela gde ćemo provesti noć. Na sajtu hotela je pisalo da imaju uslužni mini bus koji sa stanice vozi do hotela, ali da leti isti mora da se rezerviše unapred. Iz nekog suludog razloga je sam verovala da će nam prijati da ta tri kilometra prepešačimo do hotela. No, nagomilani umor i preko 30 sati bez sna su učinili svoje. Put mi je bio mučenje. Taj asfalt po kojem smo tabanali je samo pogoršavao stvar. Kada smo konačno stigli do hotela, imala sam neki osećaj da sam prešla najteži deo puta. Kakva god da je planina i planinske staze po njoj, nije moglo biti napornije od ovog. Već tih 3 km puta i pogled na okolna brda nam je jasno stavljao do znanja da nas čeka Raj u narednih par dana.

Na recepciji sam gledala “kroz” recepcionarku koja mi je objašnjavala sve usluge i pogodnosti uključene u noćenje. Api Kogen je jedan od onih ogromnih turističkih hotela. Ima gomilu bazena i sauna, nekoliko restorana. Nalazi se pored žičare koja vodi do vrha, odakle kreće čitav sistem žičara i ski staza. Api Kogen je poznata ski destinacija. Sve to nas uopšte nije interesovalo. Jedini razlog zašto smo izabrali taj hotel bila je njegova pozicija. Blizina žičare koja će nas sutradan podići do početka naše planinarske avanture. Od toga nas je delilo nešto više od 15 sati. Istuširali smo se i komirani prespavali ostatak dana i noć.

Kada sam se probudila sutradan, trebalo mi je podosta vremena da shvatim da je jutro, a ne veče. Sedela sam na krevetu osvrćući se oko sebe. Zaspala sam sinoć na pomoćnom krevetu dok je Miljan još uvek bio u kupatilu. On je komiran, još uvek spavao na bračnom krevetu. Sem stvari koje sam skinula sa sebe pre tuširanja i samo bacila kraj kreveta, sve je bilo u savršenom redu i na svom mestu. Čak i posteljina na tom pomoćnom krevetu. Sinoć se nisam pokrila i očigledno se nisam mnogo pomerala jer su krajevi i dalje bili savršeno zategnuti. “Umor leči sve nesanice” – pomislih. Posebno zadovoljstvo mi je pričinjavala činjenica da sam se probudila pre alarma. Mudro sam ga podesila na telefonu, još u vozu za Morioku. Predpostavila sam da se ovako nešto može desiti. Dok sam se umivala, konačno se oglasio alarm i razbudio Miljana. Bilo je vreme da krenemo.

Iznenadih se, kada me žena na biletarnici žičare upita, na savršenom engleskom,: “Dve karte?”. Nisam očekivala da će na blagajni, u sred nedođije, raditi neko ko zapravo priča engleski. “I Japan se menja” – pomislih. Zaboravljajući da se nalazim u poznatom ski odmaralištu, koje zimi verovatno ima i mnogo stranih turista. Nakon mog odgovora, žena nastavi sa klasičnim raspitivanjem; Odakle smo? Koji su nam planovi? Kako smo uopšte iz te daleke Srbije završili planinareći po severu Japana? Pitanja na mestu, ako se izuzme činjenica da smo zapravo iz Singapura i da je Japan jedna od bližih planinarskih destinacija. No, to objašnjenje je samo pokrenulo lavinu dodatnih pitanja; Odakle mi u Singapuru? Čime se bavimo? I jel smo bili na Alpima? Na momenat se ugrizoh za jezik, Alpi vode priču ka Nemačkoj, a onda i Češkoj. A mi nemamo baš toliko vremena. Trebalo je i pešačiti tog dana.

Žičara nas je odvezla do početka staze. Što je zapravo vrh Maemori (1304m). Duvao je neki hladan vetar i oblaci krenuli da zaklanjaju sunce. S obzirom da je u podnožju bilo vedro, iznenadih se ovoj nagloj promeni. Očekivala bih na planini promenu vremena, ali mi je ovo pre ličilo na promenu godišnjih doba. Početak vodi kroz šumu, i jedva da smo šetali pola sata, odjednom stade vetar i opet se razvedri. Odjednom zazujaše dosadne mušice i zacvrkutaše ptice. Učini mi se da se neko igra sa vremenskim prekidačem. Nisam sigurna da sam ikada ranije iskusila išta slično. Bilo mi je pretoplo, i mušice smorne. Iskreno sam se nadala da će se neko opet nasloniti na prekidač. A onda na top nagle promene vremena, naglo se menjala i priroda oko nas. Odjednom se ona prepoznatljiva šuma pretvori i poljanu prekrivenu grmljem, gustim drvenastim rastinjem, kroz koje se nije moglo prolaziti. Na svu sreću staza je bila dobro održavana, sveže prokrčena. No i dalje prekrivena krupnim kamenjem i relativno uska te je kretanje bilo otežano. Jedva da sam imala mesta da nesmetano prolazim.

U jednom momentu zaglavih štapove za hodanje između kamenja i izgubih ravnotežu. Hodala sam sporo i u normalnim uslovima, pri normalnom nagibu, bilo bi dovoljno da ispravim leđa i malo se isprsim da bih održala ravnotežu. Pod tim teretom, među tim rastinjem, krenuh polako da se naginjem ka napred. Kao u kakvom usporenom filmu pokušavam da se uspravim dok me teret uporno tera da napravim kolut. Prepustila bih se trenutku da podloga nije bila prekrivena kamenjem, a šiblje sa strane toliko debelo i jako. Bilo mi je jasno kako će se sve završiti, te u nemoći da to sprečim počeh da se smejem. Miljan se okrenuo u momentu da vidi kako mi se glava sudara sa zemljom. To je bio blag i bezbolan udarac, jer to padanje i nije bilo padanje nego pre nezaustavljivo naginjanje do zemlje. U toj komičnoj, klečećoj, pozi ranac mi je bio pretežak da normalno ustanem, a staza preuska da bilo šta uradim sem da probam da se prevrnem na grmlje sa strane. Svo to vreme sam se smejala suludoj situaciji u kojoj sam se našla. I to cerekanje mi nije pomagalo u vraćanju u prvobitno stanje. Kao što sam se i pribojavala grmlje je bilo previše grubo i oštro te izgrebah celu ruku. I danas, godinu dana kasnije, imam vidljivi ožiljak na ruci.

Staza je dalje vodila kroz sličan pejzaž dok nismo došli do prve “raskrcnice” i planinske kućice Čausu-so (Chausu-sanso). Kućica kao iz kataloga. Mala, ali unutra besprekorno čista. Platforme izdignute za spavanje. Sa peći i naslaganim drvima. Ispred ogromna veranda sa klupama za sedenje.
– Kakav je ovo raj? Misliš da će ovakva biti i kućica u kojoj ćemo spavati?
– Izgleda da smo džabe nosili šator.
Šetali smo uzbuđeno. Nismo očekivali takav luksuz na planini. Ko još pravi takva planinska skloništa? Kako ostaju tako besprekorno čista? Bili smo oduševljeni.
– Eto kako nastaju priče da su Japanci sa druge planete. Da su iznad svih ostalih.
– Totalno zaslužuju te pohvale.
– Odmah čovek da im oprosti sve seksualne perverzije i sve pobijene Kineze.
– I sve pobijene NE Kineze.
– Eto da su nemačka planinarska skloništa takva, verovatno bi i njima oprostili Hitlera.
– Verovatno!

Nismo se mogli nagledati lepote oko nas. Nakon onih preuskih staza i kamenjara, pelazili smo preko manjeg brda. Nije bilo strmo i blage padine su bile prekrivene snegom. Nije bio debeo sloj i na tom delu sneg nije bio ni dubok. A dovoljno sipak da nam noge propadaju kroz njega i ne klize. Nisam očekivala sneg. Nisu to neke visine. Oko 1500m. Nakon brda dočekala nas je ogromna preplavljena livada, sa drvenim stazama. Na japanskim planinama, čovek ne može ni cipele da ukalja blatom.

Te drvene staze su nas odvele do našeg prvog prenoćišta, planinske kućice Rijon-so (Ryoun-so) koja gleda na Hačiman jezero. Trebalo nam je oko 6.5 sati da stignemo do odredišta. Mapa je sugerisala da treba nešto jače oko 5 sati. Nije mi se sviđala ta vremenska razlika, jer smo sledeći dan prema toj mapi, trebali da pešačimo dotovo 9 sati. Nisam se previše zamarala tim mislima, sve što je trebalo da uradimo je da krenemo u šetnju čim svane.

Rijon-so je bila nešto veća od prve kućice. Kao ni u prvoj, ni u njoj nije bilo nikoga sem nas. Bila je izdignuta kao sojenica. Imala je wc sa sve wc papirom. Platforme za spavanje su izdignute oko pola metra od zemlje. Ispod njih su bile cepanice za loženje. Unutar kućice je bilo i ćebadi, četki i metli, kao i upaljača i šibica. Ja sam pokušavala da zapalim vatru u peći koja je bila postavljena na sredinu prostorije. Nije mi išlo. Bilo mi je žao što nisam obraćala više pažnje na loženje kad odem kod mojih na planinu. Do sada sam mogla da naučim kako koje drvo gori. Miljan je za to vreme prečišćavao jezersku vodu i punio flaše. Već se mračilo i napolju je bilo hladno. Koliko li je tek voda ledena? Podilazila me je jeza od pomisli. I ma koliko želela da ugrejem kućicu pre nego što se vrati, nije mi polazilo za rukom da nateram cepanice da gore. Na kraju je on upalio vatru na povratku. Grejali smo se uz peć i uživali u slabašnoj svetlosti koja je iz nje dopirala. Sve to nam je delovalo veoma romantično. Nije nam se kvarila ta romantika svetlošću lampe. U krevet smo otišli rano, nadajući se da se vatra neće prebrzo ugasiti. Tu noć smo spavali na šatorskim podlogama i u vrećama za spavanje. Bilo je na početku dovoljno toplo.

Ujutru se probudih promrzla. Trebali smo da podmetnemo onu ćebad. Doručkovali smo i krenuli na stazu sa prvim suncem. Razmišljali smo da vodu dopunimo opet na jezeru, ali mapa je pokazivala da se u blizini nalazi turistički centar sa parkingom i prodavnicom, jer je na tom mestu trebalo preći preko asfaltnog puta, te smo to ostavili za kasnije. Kad smo stigli do centra bili smo neprijatno iznenađeni da nikakve vode nema i da ćemo morati da sačekamo 10h da se prodavnice i uslužni objekti otključaju. Vagali smo da li da se oboje vraćamo do jezera da punimo flaše ili da jedno ostane tu sa stvarima, a drugo ode nazad po vodu. Problem je bio što vode na stazi nema bar narednih 6-7 sati. U tom vaganju priđe nam sredovečni Japanac da pita gde idemo i što smo tako pogubljeni. Sva konverzacija se odigravala više pantomimom, nego pričom. Njegov engleski je bio jednako očajan koliko i naš japanski. Posle kratkog objašnjavanja i podizanja u vis prazne flaše, završismo u njegovim kolima, u pohodu na izvor čija je lokacija samo njemu bila poznata.

Hačimantai je poznat po mnogobrojnim banjama. Ove planine su vulkanske i na mnogim mestima izbijaju topli izvori bogati sumporom. Tako se delovi planina konstantno puše i mirišu na pokvarena jaja. Japanac nas je odvezao do jedne od lokalnih banja. Ogromna drvena kuća. Bez ikakvih pregrada. Cela unutrašnjost je jedna velika prostorija. U njoj su sedele dve japanske bakice. Učini mi se na momenat da sam uletela u neku priču iz Edo perioda. Bake su bile majušne, pognute. Sa okicama koje se od starosti gotovo nisu videle. Nasmejane i stidljive kao tinejdžerke. Tinejdžerke iz Edo perioda. Ove današnje su sve samo ne stidljive. Japanac nas je pozvao da legnemo na pod. Nije mi bilo jasno zašto bi to trebali raditi, ali ga iz nekog razloga poslušasmo. Radoznalost je čudna stvar. Pod je bio topao. Momentalno osetih, kako mi toplota greje svaki delić tela, kako rasteruje onu hladnoću koja mi se u toku noći zavukla u kosti. Provodao nas je malo po kompleksu. Pokazao jednako veliku drvenu konstrukciju u kojoj je bio bazen sa vodom. Pre je izgledalo zapravo da su konstrukciju podigli oko prirodnog jezerca, da bi mogli da koriste taj bazen za banjanje u bilo kakvim uslovima. Pored te kuće bilo je isto takvo jezerce na otvorenom. Sve je to moglo biti tu već vekovima. Samo su električna kuvala za pirinač i parkirani automobili narušavali sliku srednjevekovnog Japana. Sve ostalo je bilo zarobljeno u vremenu. Napunili smo flaše na jednoj od česmi i krenuli u pravcu iz kojeg smo i došli. Naš vozač se zaustavljao par puta da bismo mogli da uživamo u vidikovcima i slikamo okolinu. Rastali smo se kad smo stigli na parking.

Čekao nas je dug pešački dan. U zavisnosti koliko se brzo budemo kretali trebalo je da odlučimo u kojoj planinskoj kućici ćemo prespavati. Umirivala me je misao da ćemo moći da izaberemo bližu u slučaju da budemo prespori. Prvi deo staze je bio valovit. Opet među grmljem i na uskoj stazi uglavno prekrivenoj kamenjem. Na samom početku sreli smo dvojicu planinara. Prvi ljudi na stazi od kada smo krenuli. Nosili su male rančeve i objasnili da oni idu od banje do banje. Posle onog toplog poda, pomislih da to i nije loša ideja, te da bi trebali probati i taj planinsko-banjski turizam sledeći put. Stalno smo šetali po vrhovima. Pogled je bio nezaklonjen i veličanstven. Duvao je jak vetar i bilo poprilično hladno. Ali kiša nije padala, iako su se sivi oblaci uporno rogušili na nebu. Po padinama je bilo malih snežnih površina, ali je sama staza bila suva. Naizmenično smo se spuštali i penjali, ali te visinske razlike nisu bile veliki. Jedva da je jedan spust, tj. uspon nakon njega bio malo teži. Baš na početku tog uspona sretosmo još jednog planinara. Išao nam je u susret, i objašnjavao kako je to jedina teža prepreka pred nama. Bio je u pravu. Do planinske kućice Ofuka-sanso smo relativno brzo i lako stigli. Tu smo sreli grupu starijih japanki, s kojima smo razmenjivalji priče o japanskim planinama uz čaj i kolače.

Nakon kratkog predaha, odlučili smo da ipak nastavimo dalje. Pored te kućice nalazi se izvor pijaće vode. Obnovili smo zalihe i krenuli ka sledećoj kućici. Put koji je sledio bio je sličan onom koji smo već prešli. Predivne valovite zelene površine. Naokolo predivna brda. Na stazi opet potpuno sami. Šibao je jak vetar. Ali mi je prijao, jer me je rashlađivao. No čim bi stala da dođem do daha, hladnoća bi probijala do kostiju. Nestvarno mi je lep bio ceo taj predeo koji se pružao ispred mene. Uviđala sam da nisko rastinje ne pruža nikakvu zaštitu od vetra. Nadala sam se da nećemo morati da spavamo u šatoru. Uostalom nisam videla ni mesto gde bi ga mogli postaviti. Nakon par sati puta, konačno smo videli planinsku kućicu u dolini. Mapa je pokazivala da je na nekih kilometar od nas. Ali se do nje trebalo spustiti niz strmu padinu prekrivenu snegom, koji je na pojedinim delovima pretvoren u led jer se sneg konstantno otapa i voda se sliva. Spuštali smo se polako, nogu pred nogu. Od silnog napora i grča, gubila sam snagu u butnim mišićima i na momente gubila kontrolu nad nogama. Ili mi se to tako činilo. Kao da nisam imala mišiće uopšte i da bi svaka kost mogla svakog časa odleteti nekuda. Stajeli smo često da odmorimo. Da mi butine ožive. Taj kilometar spusta nam je oduzeo čitav sat te smo stigli do kućice Micuiši-so (Mitsuishi-sanso) pred mrak. Posle večere smo ispod vreća za spavanje postavili tri ćebeta. I isto toliko prebacili preko sebe, kad smo se uvukli u vreće. Umorni i iscrpljeni brzo smo utonuli u san. A tako lepo ušuškani, prespavali smo do jutra.

Ustala sam sveža i odmorna. Naspavana. Proveli smo nekih sat čisteći kućicu. Uredna je, ali prašnjava. Kao da je niko nije dugo posećivao. Dosta je i starija od ostalih. Previše je bilo hladno da peremo podove vodom, ali smo detaljno očistili metlom celo sklonište. Krenuli smo nešto kasnije nego što smo planirali, ali je bar u međuvremenu granulo sunce. Nebo je ponovo plavo. I dosadne mušice ponovo lete oko moje glave. Bilo mi je pretoplo. Zapravo bih rado menjala ovo plavetnilo za jučerašnje sivilo, dok god kiša ne pada sa neba.

Pogled na okolna brda mi se činio još impozantnijim nego prethodnih dana. Uviđam da je taj doživljaj verovatno povezan sa činjenicom da se taj dan vraćamo u civilizaciju. Udisala sam halapljivo. Ima li taj izraz uopšte smisla? Ali definitivno sam pokušavala da zarobim što više tog mira, čistoće i lepote unutar sebe. Prebrzo smo stigli do vrha žičare iznad Amihari banje. Zastali smo na vrhu, sada zelene, mladom travom prekrivene ski staze. Sa njenog vrha se videlo selo u dolini. Seli smo da se odmorimo i piknikujemo. Iskreno, seli smo da bi odložili povratak. Nismo bili gladni, ali podelili smo poslednje kriške tosta i poslednje kašike džema od višnje koji smo poneli iz Morioke. Lepota. Opuštajuća. Umirujuća. Samoća i izolovanost. Tišina i mir.

Nije nam se kretalo dalje. Nije nam se vraćalo u civilizaciju. Ali izbor je samo iluzija u ovom slučaju. Odlažemo neodloživo. Spustili smo se padinom, prateći ski stazu dok konačno nismo stigli do parkinga. Skinuli smo rančeve i premoreni legli na klupe. Bilo je tek 11 ujutru. Mapa nije pružala nikakve korisne informacije, no nekako je bilo logično da je ta zgradurina u koju smo gledali morala biti hotel. Poslednjim atomima snage smo stigli do recepcije i saznali da nam autobus za Morioku kreće za neka 2-3 sata. Taman dovoljno vremena za ručak i momenat da se nakačim na internet. Telefon je krenuo da se puši od mejlova i poruka koje su stizale. Brzo sam uvidela da sam napravila grešku. Skinula sam se sa mreže, a zatim i ugasila telefon. Nisam želela da dođem u priliku da gledam ono što je već uspeo da skine.

Povratak u civilizaciju je uvek prokleto bolan!

Nema komentara
Kategorije: Japan

Asahidake 11/08/2016

Prvi susret sa novom sredinom je uvek najintenzivniji.  Nije da na to možemo ikako uticati. To je način na koji naš mozak napojen strahovima, snovima i znanjima, reaguje na sredinu u kojoj se našao. Svaki naredni susret je tu da normališe prethodni. Strahovi polako iščezavaju, snovi blede, stičemo nova znanja. Naš osećaj se uravnotežuje. Sve je više činjenica kojima možemo manipulisati. Sve je manje razloga da nešto volimo ili mrzimo bez konkretnog “zato”. To “zato” ubija magiju. To je verovatno razlog zašto se retko vraćam na ista mesta. Ko će se suočavati sa tim gubitkom ushićenosti?

Japan je malo specifičan slučaj. Pošteno bi bilo reći da sam najveće ushićenje doživela i pre prvog fizičkog susreta, kao što su i sva razočarenja došla dok zapravo u njemu nisam ni bila. Čudan je on prevarant. Jedan od onih šmekerskih đilkoša. Ja na takve obično ne padam, ali neki od njih se i meni, s vremena na vreme, podvuku pod kožu. Zabavan je. Šarmantan. Zna kako da se ulicka, napirlita i proda kao kakav dragoceni umetnički eksponat. Onaj, koji ćete vremenom, slučajno zakačiti u prolazu i oboriti na zemlju. On će se tada raspasti na sitne komade, a vi otkriti sve one šupljine koje su se krile ispod površine. Ali svejedno, i pored toga ćete mu se predavati. Vremenom ćete prihvatiti da je površan, da su mu priče lažne, ali vas neće sve to mnogo pogađati. Biće to vaš greh, kojem ćete se prepuštati s vremena na vreme, svesni da pred mnogim stvarima zatvarate oči zarad dobre zabave. I ta vaša veza, trajaće dok traje. Prestaće da vas opterećuju sva ta osećanja koja ste imali za njega. Biće vam zabavno i to će biti sasvim dovoljno.

Najveći deo te magičnosti Japana proističe iz starih običaja i rituala koji su uspeli da nadžive ova moderna vremena. Japan je verovatno jedina zemalja gde ćete gledati tetu kako vam priprema čaj sat vremena i misliti kako ona radi magičnu stvar, umesto da je požutite da vam da vrećicu iz kutije i nalije je vrelom vodom. Gledaćete ceo taj ritual, opčinjeni njenom gracioznošću, kao da izvodi kakav spektakularni ples. I to će vas silno zabavljati, dok ne krenu da vas obuzimaju praktične misli, koje uvek na kraju, unište svu romantiku. Jer zaista, ko još ima vremena da sa ovim stilom života kuva čaj sat vremena? Dok god uspete da sačuvate taj nevini pogled na Japan, u kome je on zemlja teatralnih nastupa, magija će biti tu. I dok god vidite svaki od tih nastupa kao umetničku formu, a ne silno gubljenje vremena, Japanu ćete se opčinjeni vraćati. Na žalost, ja sam odvratno praktična žena, prepuna naivnih razočarenja, idalna podloga za cinizam. A uz to, i nisam neki ljubitelj čaja. Jasno je da je Japan za mene, posle tolikih poseta i života u Aziji, izgubio ogroman deo mističnosti.

No, nema razloga za očajanje, jer ta ostrvska zemlja ima mnogo više u ponudi od šarenog papira. Čak i bez tog magijskog dela, i dalje je jedno od najprijatnijih mesta za posetiti. Japanci su vrlo uslužan, disciplinovan i profesionalan narod. Japan je zemlja bogata raznovrsnim reljefom. Iako ja potroših silna slova ovde sprdajući se njihovoj ceremoniji čaja, iz te potrebe da očuvaju te stare običaje, proističe gomila specifičnosti koje od Japana čine ono što on jeste danas. I možda sam ja pomalo umorna od tog potonjeg dela, ali japanska divljina, kao i bila koja druga, teško da bi mi ikada mogla dojaditi. Zato smo mu i krenuli ovog puta u posetu. Sa željom da obiđemo i upoznamo njegov najseverniji i najdivljiji deo – Hokaido.

Ja sam na Hokaido stigla savršeno odmorna. Telo mi je bilo lagano i divno opušteno posle par lenjih dana provedenih u Tokiju mahom spavajući. Miljan je nasuprot meni, svo to vreme proveo radeći, od jutra, do kasno u noć. Tako smo na Hokaido stigli nebalansirani, ja odmorna spremna za avanturu, on iscrpljen i neispavan. Imali smo kasni let za Saporo, a hotel bukirali pored železničke stanice, jer je zorom trebalo nastaviti dalje, ka našem prvom odredištu: Velikim snežnim planinama (Nacionalni park Daisetsuzan, 大雪山国立公園). Od Sapora to veče nismo videli mnogo, rominjala je kiša i bilo nam je pomalo hladnjikavo. Taman idealno za penjanje po planinama koje su nas čekale. Prvo smo se klackali vozom od Sapora do Asahikave (Asahikawa, 旭川), a onda autobusom do Asahidake banje (旭岳温泉). Autobus nas je izbacio ispred kampa u kojem smo planirali da prespavamo prvu noć. Kada smo izašli iz autobusa, kiša je lila kao iz kabla. Gledali smo u nebo, koje nije pokazivalo nikakve znake razvedravanja.

– Šator, a?
– Dok ga postavimo bićemo mokri i mi i on do gole kože.
– Lep ovaj hostel preko puta…

Tako završismo u hostelu. Jedina slobodna soba koju su imali je bila tradicionalna japanska, sa tatamijem na podu i futonom za spavanje. To nam je recepcionarka rekla, gotovo se izvinjavajući. Pomislih da je to donekle srećna okolnost, oduvek me je zanimalo kako te njihove tradicionalne sobe zaista izgledaju. Soba je bila kao bilo kakva seoska soba, u seoskoj kući, bilo gde na svetu. Pod ovim mislim, vrlo svedena, bez suvišnih stvari ili nameštaja. Bez ukrasa, slika. Specifičnost je što je pod prekriven tatamijem. Tatami se pravi od sušenog sena. Nekada se za to koristio pirinač. Kada se pirinač “pokosi” i osuši ne izgleda mnogo drugačije nego seno koje ćete videti po pokošenim srpskim livadama. I vrlo slično miriše. Posebno po kišnom hladnom danu, kada se sva ona vlaga uvuče u te podne presvlake. Jedna klasična japanska seoska soba miriše na pokošeno seno. Bilo je neke posebne nostalgičnosti u tome. S obzirom da je tatami i danas vrlo čest podni materijal u Japanu, izrada tatamija je dosta evoluirala. Živo me zanima da li neki savremeniji modeli manje mirišu. Na sred sobe bio je oniži sto i četiri veća jastuka raspoređenih kao stolice, jer Japanci tradicionalno sede na podu. Ceo jedan zid je bio prekriven plakarima, opet tradicionalno japanski, sa vratima pravljenim od specifičnog presovanog papira. U njima su bili smešteni futoni za spavanje, tanki dušeci ispunjeni pamukom, koji ne zauzimaju mnogo više prostora od jednog starinskog debelog jorgana. Zapravo, mene je njihova struktura i debljina podsećala na jorgane koje je moja mama jednom davno punila ovčijom vunom. Futoni su bili izuzetno prijatni za spavanje, jer ja inače volim da spavam na tvrđim podlogama. Nekome ko preferira meke dušeke može biti noćna mora.

U plakarima smo našli i peškire i jukate koje su trebale da nam služe kao laka odeća za po sobi i u banjskim bazenima. U japanskim banjama je prihvatljivo šetati naokolo u jukatama. To nije ništa drugo nego pamučni ogrtač za kupatilo. Za razliku od onih koje možete naći po Evropi, sa pamukom tkanim kao za peškir, ovi japanski su sličniji najobičnijoj posteljini. Meni je nekako to na nivou pidžame, pa mi je vrlo neprijatna bila misao da navlačim tuđu pidžamu na sebe i u njoj se šetkam naokolo. Kako je u pitanju bio hostel, kupatila u sobi nije bilo. Za kupanje smo morali da se spustimo do banjskih bazena. Pre nego što se uđe u bazen, postoji deo na kojem se okupate, pa tako čisti i okupani legnete u mineralnu toplu vodu da se banjate. Manje-više kao bila kakva druga banja ili tursko kupatilo. Ja ne spadam u one koji su u stanju da uživaju u tome. Pomisao da ležim u bazenu zarad ležanja u bazenu, a da mi pri tome kožu ne peče sunce, mi se nije činila preterano impresivnom. Postoji milion različitih koncepata ovih banjskih kupatila u Japanu. Kako je Japan zemlja u kojoj na svakih par stotina kilometara postoji neki vulkan, puno je mineralnih izvora vode. Samim tim svako malo možete naleteti na neku banju. One su vrlo popularne među svim uzrastima. I često porodično svi odlaze u posetu istim. Bojim se da kada su banje u pitanju, za mene komotno može da se upotrebi ona poslovica “baciti bisere pred svinje”.

Kiša je lila satima. Nije prestala dok nismo krenuli na spavanje. Nije prestala u toku noći. Nije popuštala ni sledeće jutro. Okolni planinski vrhovi su bili skriveni sivim oblacima. Nigde ni naznake da će se vreme prolepšati. Dogovorili smo se da ostanemo još jednu noć u hostelu. Dan pred nama iskoristićemo da ispenjemo Asahidake vrh, i proverimo realno stanje na planini. Nedaleko od hostela nalazi se žičara koja skraćuje dobar deo koji treba ispenjati. Činilo mi se greota da prelećemo tu predivnu šumu ispred nas, ali kiša je toliko intenzivno padala da smo se ipak odlučili za žičaru. Ne znam šta sam očekivala na kraju žičare. Dugu i jednoroge koji trčkaju po suncem okupanim livadama? Kako god, na vrhu žičare nas je dočekala još gušća magla i još vlažnije vreme. Kiša više nije dobovala jako kao u podnožju planine, ali smo osećali kišne kapi na sebi. I pored toga što u reljefu nismo mogli preterano uživati, jer je vidljivost bila svega par desetina metara i dosadne ledene kapljice su nas bombardovale iz svih pravaca, odlučili smo da se držimo plana i ispenjemo Asahidake. Što smo više odmicali, vidljivost je bila manja. Vetar uporniji. Kapljice nesnosnije. Na momente su nas zalivali talasi kiše. Hladnoću nisam osećala, iako sam mogla osetiti da mi je desni deo tela, koji je konstantno bio izložen udaru vetra i nanosima kiše, bio u potpunosti mokar. Pokazalo se da nam pod tim ekstremnim uslovima oprema nije vodootporna, ali nas je definitivno i dalje odlično štitila od vetra. Teren nije preterano težak za penjanje, iako su ove planine vulkanske te je podloga uglavnom pokrivena sitnijim i krupnijim kamenjem. Više od tog puta po kojem smo hodali nismo mogli ni nazreti. Od magle se ništa nije videlo. Činilo mi se, zbog obrisa, da smo dobar deo šetali uz ivicu, ali kako tačno ta okolina izgleda bilo je nemoguće proceniti. Uspon nije previše strm i naporan, nije nas zamaralo samo penjanje, ali ta konstantna kiša nam često nije dozvoljavala da podignemo pogled sa zemlje. Uporno smo nastavljali ka vrhu, gubeći u toj magli bilo kakvu prostornu ili vremensku referencu. Na momente bi osetili sumporna isparenja koja je vetar nanosio, ali te vulkanske izvore nismo mogli videti. Svet oko nas je imao vanzemaljsko obličje. Kada smo na kraju izbili na malu zaravan sa pločom i drvenim stubom bilo je jasno da smo stigli do vrha. Iskustvo je bilo toliko neobično i jedinstveno, da smo i pored svih fizičkih nelagodnosti, bili u transu od oduševljenja. Osećali smo mazohistično uživanje okupani tom silnom vodurinom koja se slivala sa neba, šibani i dalje upornim vetrom. Vratili smo se istim putem kojim smo i došli. Sve mi je izgledalo, u isto vreme, totalno drugačije i totalno isto. Da markacija nije bila tako dobra krenula bih da paničim. Iako smo planirali da se spustimo kroz šumu u povratku, zbog sve upornijeg vetra i kiše, odlučili smo se ipak za žičaru. Kad smo stigli do hostela, litre vode smo iscedili iz stvari koje su bile na nama. Svaki komad je bio natopljen vodom. Kasnije, dok sam se tuširala, topla voda je u dodiru sa mojom promrzlom kožom, ostavljala male plihove po celom telu. Koža mi je bila neprirodno crvena i osećala sam strašan svrab. Napolju je i dalje kiša lila. Bilo nam je jasno da planiranu višednevnu planinarsku šetnju, možemo da zaboravimo, te se tako neslavno oprostismo od najvećeg japanskog nacionalnog parka. Slaba nam je uteha bila što smo, varajući žičarom, stigli bar do njegovog najvišeg vrha.

Nema komentara
Kategorije: Japan

Mitake i Odake 05/05/2015

Sanjam ponekad kontinentalne šume. One listopadne. I one četinarske. Podjednako mi obe nedostaju. Nedostaju mi i visoki, goli, planinski vrhovi. Toga ovde baš i nema mnogo. Doduše, goli vrhovi se još i daju naći, ali do njih se obično stiže kroz prašume. I previše su kupolasti za moj ukus. Ovde su svi vrhovi mahom vulkani, aktivni ili ugašeni. Ima to svojih draži svakako, ali eto, ipak ponekad usnim, te listopadne i četinarske šume. I planinske vrhove, koji se kao venci nižu, jedni na druge.

Kada se ukazala prilika da “skoknem” na produženi vikend u Tokio, samo jednu misao sam imala u glavi; Kako šmugnuti na neki izlet van grada? Moja prvobitna ideja je bila da svaki, od tri dana, provedem u šetnji po nekom okolnom zelenišu. Međutim, Tokio je previše velik za takve akcije. Ispostavilo se već nakon prvog dana da i nije tako lako otići negde, na brzaka. To obično zahteva bar 2 sata vožnje lokalnim vozovima. Zapravo mnogo duže, ako niste familijarni sa japanskim železničkim sistemom i nemate pristup mobilnim aplikacijama koje vam nude najbrže konekcije. No bar iskoristih prvi dan, za obilazak okolo-tokiskih šuma.

Ovo je ujedno bilo i moje prvo solo brdarenje/šumarenje. Miljan je u Tokio išao poslom, te sam sve te dane bila prepuštena samoj sebi. I nije mi bilo svejedno. Ja nisam neko ko je stvoren za solo život. I ne uživam preterano u tome da stvari radim sama. Zapravo, pomisao da ću negde morati da idem sama ili uradim nešto sama, me obično užasava. Sam ishod solo akcija ne mora biti loš, naprotiv često je prijatan, ali se meni kao ideja tj. koncept obično baš i ne dopada preterano. No, moja želja da prošetam familijarnim zelenilom je bia prevelika da bih se preterano bakćala tim solo krizama pred put. Ipak, to jutro kad se uputih ka stanici, polako se udaljavajući od hotela, osetih silnu nelagodnost što Miljan nije kraj mene.

U vodiču, koji sam ja posedovala pisalo je da od Šindžuku stanice u Tokiju, do Mitake stanice treba promeniti bar dva voza i vozati se preko sat i po. Kako je naš hotel daleko od pomenute stanice bio, to je značilo minimum 3 voza i dva sata vožnje. U stvarnosti, sa svim presedanjima i pokojim zajebom kada sednete u lokalni, umesto brzog voza, lako se i treći sat izgubi. Od Tokija ka Mitake planini, vožnja je manje-više bez problema prošla. Više zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, nego mojoj usresređenosti da vožnju učinim bržom. U svakom slučaju, posle skoro dva sata puta i tri promenjena voza, konačno uđoh u četvrti, poslednji, koji me je odvezao od Ome do Mitake stanice. Sva dotadašnja vožnja je ili bila pod zemljom, ili kroz urbane delove grada. Kada poželite da pobegnete iz Tokija, tek onda uviđate, koliko se on beskonačno širi na sve strane. Već sam krenula da gubim bilo kakvu nadu da ću se iz grada ikada izvući. No jednom, kada se nađoh na toj poslednjoj deonici, okolna zelena brda su bila sve što sam pogledom mogla obuhvatiti. Moje raspoloženje je naglo skočilo. Možda je ipak vredelo smarati se po svim tim vozovima.

I konačno se nađoh na peronu poslednje stanice. Preko puta malo seoce, i most koji vodi preko Tama reke. Predeo opuštajući. Divan. I pomalo zastrašujući, jer ma koliko se radovala što ću uskoro tabanati po tim brdima ispred sebe, trebalo je to uraditi po prvi put samostalno. Šetala sam nekih pola sata prateći asfaltni put, na putu ka lift/voziću koji od podnožja vodi ka gotovo samom vrhu Mitake. Mislila sam prvo da preskočim tu žičaru i krenem putem peške, uzbrdo. No pomalo ostadoh zatečena činjenicom da je već uveliko prošlo podne, te da ću na tu akciju izgubiti bar još sat i na vrh žičare neću stići pre dva. Te na kraju ipak iskoristih vozić da se popnem do vrha. Odatle nasumično krenuh nekom stazom koja mi se dopala. Najudaljenijom od vašara koji me je na vrhu žičare dočekao. Sva sreća pa mi posle desetak metara sinu da proverim mapu, i shvatim da sam u krivu. Vratih se brzo na pravi put. A pravi put je asfaltirana stazica, koja vodi do sela, tj. do hrama, koje se nalazi na vrhu. Mene sam vrh i nije interesovao. Sve je to još uvek bilo previše urbano. Htela sam da što pre pobegnem od civilizacije. Bukvalno sam pretrčala taj deo i na polovini stepeništa do hrama, skrenula na put koji je vodio ka Odake vrhu. I konačno šuma. Doduše, još neko vreme je prošlo dok se put nije odvojio ka turistički posećenijoj kamenoj bašti, posle kog se nađoh među pravim zelenilom. A od Tokia do tog momenta trebalo mi je preko četiri sata. Toliko o vodičima i opisima u njima. I zelenih jednodnevnih izleta van Tokija.

Na stranu gunđanje, jer se konačno nađoh u šumi kakvu sam očekivala. Staza koja vodi do Odake vrha je vrlo prijatna. Staza je uređena, sa jedva jednim, malo ozbiljnijim usponom. Prvih 2km mi prođoše u konstantnoj razmeni “konićiva” pozdrava i mahanja glavom, jer je bilo podosta ljudi na stazi. Svet koji sam sretala mahom behu stariji Japanci. Bili su mi simpatični, sređeni kao za najozbiljnije planinarenje, pod punom opremom, i silnim oduševljenjem što me vide. Svi su nešto pokušavali da ćaskaju sa mnom na japanskom, iako je jasno bilo da ja pojma nemam šta mi pričaju. Stalno mi, usput nutkajući neke slatkiše i kolačiće. Neodoljivo su me podsećali na češke planinare, i sama šuma na one u kojima sam uživala oko Brna. Uhvati me neki čudni osećaj nostalgije za Moravskim krasom. Od vrha žičare do Odake vrha sve ukupno ima oko 4km. Na drugoj polovini puta, planinari se najednom prorediše. Do tog dela, nisam ni imala mnogo nedoumica u kom pravcu ići. Staza je više nego jasno definisana, i gde god postoji “raskrsnica” bilo je i putokaza jasno označenih i na engleskom jeziku. S tim da Odake, nekad pišu Otake, a nekad Othake. To me nije zbunjivalo, jer sad već meseci života po Aziji i lunjanja po istoj naučiše me kako za lokalce ne postoji uniforman način za pisanje lokalnih imena koristeći alfabet.

Muke su nastale kada stigoh do napuštenih objekata u sred šume. I prvog neprevedenog putokaza. Kuda sada da krenem? Logično je, najstrmijim od označenih puteva jer do Odake vrha još nisam stigla. Već neko vreme ljude nisam srela, te nisam imala ni koga da pitam. Miljane gde si sada? Sad ja treba da budem izgubljena, i ti treba da kažeš odlučno – Tamo! – pokazujući prstom u pravom smeru. Umesto toga, ja sad očajnički čučim blejeći u kartu, uviđam da je prošlo tri sata, da ja pojma nemam kada pada mrak, i bez ikakve želje da donesem odluku kuda da krenem. Pufff – izdahnuh ravnodušno. Ajd idem uzbrdo. Najlogičnije je. Vratiću se istim putem ako ne naletim na kakve znake ili staza ne postane jasnija. Misli su se rojile, produbljujući moju nesigurnost. Poslednjih 500-600m su zaista strmi. Kamenjar. Za pentranje po njemu trebale su mi i ruke. Morala sam da ostanem koncentrisana na svaki korak, pa i ne stigoh da se zadišem. Tek, odjednom, nađoh se na vidikovcu, koji je bio jasno markiran kao Odake vrh. Jasno, samo brojevima. Moj vodič Odake nije ispisao na isti način. Kako god, putokaz koji me je tu zatekao je totalno poljuljao moju samouverenost da ću plan za taj dan ispuniti do kraja. Moj plan je bio da od Odake vrha, odem do Nakogiri vrha, a zatim siđem do Okutama stanice i odatle uhvatim voz za Tokio. No, znak me je upozoravao da će mi za to trebati 4 sata. Moj vodič je tvrdio suprotno, a mapa je jasno pokazivala da je ispred mene kraći put. Pomislih da verovatno postoje dva puta, ali mi bi jasno da ako promašim onaj iz mog vodiča, biću u ozbiljnim govnima ako me mrak uhvati u šumi. Prokleta večita ravnodnevnica u Singapuru, totalno sam se odvikla od dugih i kratkih dana, i pojma nemam kada da očekujem mrak. Te tako odlučih, da priznam poraz i vratim se putem kojim sam i došla. U tom slučaju, na vrhu žičare ću biti najkasnije do pet.

I tako se nađoh na istoj stazi opet. Na povratku sretoh samo dvoje ljudi. I samo jednog koji je išao, zapravo trčao u istom smeru kao ja. Tek tada postadoh svesna da na čitavom putu, niko od ljudi koje sam sretala nije išao u istom smeru kao ja, sem pomenutog trkača. Šuma je bila već uveliko pod senkom. Delovi sa gušćim rastinjem, su bili već dosta tamni, iako još uvek nije bilo pet sati. Pomislih, da sam dobar izbor napravila. Konstantno sam čula divljač oko sebe, uspevajući u jednom momentu, krajem oka da uhvatim nešto što me je podsetilo na jelena. Ostali zvuci su očigledno dolazili od mnogo sitnijih bića, poput zečeva i sl. U principu ja nisam strašljiva kada su divlje životinje u pitanju, ali svuda naokolo su bili neki znaci sa ilustracijom medveda i nekakvim brojevima. Sinu mi u momentu da su svi oni Japanci nosili zvončiće da bi “plašili” živuljke na putu, a ne da se slučajno ne zagube kako mi se prvobitno činilo. Kako god, imala sam plan. Ako naiđe meda, praviću se mrtva kao Duško Dugouško. Misli o bizarnosti pretvaranja da si mrtav pred medvedom su me silno zabavljale, ali šetnja mi je postala prilično naporna u tom poslednjem delu. Trka sa vremenom, ne bi li izašla iz šume pre nego što se smrači, nije podizala atmosferu. Nemogućnost da sa bilo kim podelim lepotu predela koji me je okruživao, je ceo taj predeo činio mnogo manje atraktivnim. Do tog momenta sam verovala da sam uvek bežala od samoće zbog slabosti, nekog straha da ću biti nemoćna da sebe zaštitim, no ova šetnja mi je jasno ukazala da mnoge stvari za mene jednostavno nemaju čar ako nemam s kim da ih podelim. Zato mi je prvi deo puta, ka Odake vrhu, na kojem sam sretala tu gomilu ljudi bio toliko zabavniji i prijatniji. Na njihovim licima, bilo je očigledno da uživaju koliko i ja. Sad, kada zaista ostadoh sama sve mi se činilo manje fascinantno.

Na putu kroz seoce, od hrama do žičare, osetih se kao u lošem horor filmu. Ono živahno seoce bilo je skroz prazno. Nigde nikog na ulicama. Već sam pomislila da žičara verovatno neće ni raditi, i da mi predstoji još nekih sat tabananja do stanice. No, na svu sreću uhvatih poslednju vožnju, a onda i autobus koji je vodio do železničke stanice. Putešestvije vozom od Mitake stanice, do lokalne stanice u Tokiu se oteglo na tri i po sata. Prvo, ulazak u lokalni umesto brzi voz, a onda i jedan pogrešan voz, su gutali moje sate. Na kraju, kada sam sišla na stanici, uspela sam da se izgubim. Znala sam da je hotel tu negde, ali sam se uzaludno vrtela u krug pokušavajući da ga nađem. Tokio izgleda totalno drugačije noću. Prepune ulice i svetleće reklame su svemu davale drugačiji izgled. Ništa nije delovalo poznato. Na kraju se umorih. Uđoh u taksi i rekoh vozaču da sam se izgubila, da znam da je hotel tu negde, u krugu od 500m, ali da nema šanse da ga nađem. Dobri čika se nasmeja i pristade da me odveze tih par stotina metara do konačnog odredišta.

Sve u svemu, suludo iskustvo. Provesti 8 sati u prevozu i gubljenju, da bih provela četiri-pet sati u šetnji je, pa recimo, blesava rabota. U svakom slučaju, posle Mitake i Odake odustadoh od daljih “dnevnih” šetnji van Tokia. Odveć sam ja stara za jednodnevne izlete koji zahtevaju toliko vozikanja. Moje sledće japansko brdarsko/šetačko iskustvo će definitivno biti višednevno.

5 komentara
Kategorije: Japan

Hram kamenih patuljaka 15/04/2014

Prvi savet koji sam dobila pre odlaska u Kjoto bio je: “Ne pokušavaj da obiđeš svaki hram”. Savet sam vrlo ozbiljno shvatila te sam pred put odlučila da napravim listu onih koji se ne smeju propustiti. Izučavajući hramove u Kjotu brzo sam uvidela da je vrag odneo šalu i da sama nikada neću uspeti da listu napravim dovoljno kratkom da ih sve obiđem za svog života. Što je najzanimljivije od svega, ja ni najmanje nisam zainteresovana za religijsku stranu ovih objekata, ono što me je privlačilo su arhitektura, statue u hramovima i oko njih, kao i okruženje u kojem su hramovi smešteni. Na kraju sam pretragu obrnula, tražeći najneobičnije hramovi. I jedini koji je u sebi imao nešto neobično, po mojim standardima neobičnosti za hramove, bio je Otagi nenbucu hram.

Otagi nenbucu (愛宕念仏寺) hram se orginalno zvao prosto Otagi što je ime oblasti u Kjotu gde je orginalno sagrađen u osmom veku. Taj orginalni hram nije dugo trajao i ne tako dugo nakon izgradnje uništen je u poplavi. Ubrzo je ponovo sagrađen na istom mestu. Međutim, 1922. su odlučili da ga presele na sadašnju lokaciju (naselje Saga) kako bi ga sačuvali. Nenbucu je jedan od pravaca u Budizmu i kasnije je pridodat nazivu hrama.

Ovaj hram se nalazi na vrhu jedne male krivudave uličice u zapadnom delu Kjota. Jedna od onih ulica zbog kojih mnogi u Japan i dolaze, sa tradicionalnim kućercima, po kojim drvetom rascvetale trešnje i papirnim lampionima. Samuraja, ronina, gejši i seljaka po ulicama nije bilo. Sasvim obični prolaznici, automati za prodaju i neuredno viseći strujni kablovi su nas vraćali u realnost. Nisu umanjivali lepotu kraja. Vidite, istina je da mi iskreni ljubitelji Japana u svojoj bajkovitoj viziji samuraja uvek vidimo naslonjenog na automat za prodaju kako ispija svoje rashlađeno piće od pasulje. Degustiranje ovog napitka možete preskočiti. Ja sam to već učinila za vas i recimo da je to jedna od odvratnijih stvari koja mi se našla među nepcima.

Na ulazu će vas dočekati ljubazni čikica, zapleniti 300 jena za ulaznicu i otvoriti vrata ovog čarobnog sveta kamenih patuljaka. U dvorištu hrama se nastanilo preko 1200 njih u periodu između 1981. i 1991. Razmileli su se po celom dvorištu, na ulazu, pored stepenica, uz svetilišta. Zgusnuli se u redove i gledaju u vas. Neki se grle, neki pevaju, drugi piju, neki se prosto mole, dok treći slušaju muziku sa svog vokmena. Jedan nas je čak i slikao. Svaki od njih je zauzet nekim svojim hobijem i neće baš mnogo hajati za vas. Konačno sam mogla da izađem iz svoje bajke, otarasim se Ivice i ukradem Snežanino mesto. Sa 1200 patuljaka naspram njenih sedam imala sam mnogo veće šanse da osvojim princa. Onaj patetični deo sa prenemaganjem, jedenjem jabuke i umiranjem sam preskočila, princu sam se smesta bacila u zagrljaj. On je i tako došao bez konja. Imao je doduše fotoaparat kod sebe. Posle toga smo naravno živeli srećno do kraja života. Bez patuljaka doduše, njih sam morala da ostavim tamo. Bilo bi malo čudno da smo se svi pojavili na aerodromu. Uostalom neko mora da čuva hram.

Ako poželite da odete do hrama, za put se raspitajte na sajtu, mrvice koje sam bacala za sobom su pojeli alavi japanski vrapci.

2 komentara
Kategorije: Japan

Japanska “skupoća” 08/10/2013

Da li je nešto skupo ili ne je vrlo relativna stvar. Ovo naravno zavisi od mnogo faktora. Standard zemlje u kojoj živite, tj. visina vaših primanja je verovatno presudan ali ne i jedini. Dalje, visoke cene određenih usluga u jednoj zemlji će vam delovati sasvim na mestu dok će vas u drugoj iritirati. I ovo čak ne mora da bude vezano za kvalitet usluge. Te tako recimo ja praktično uopšte nisam putovala preterano po Nemačkoj u kojoj sam živela pet godina jer sam putovanja po istoj smatrala preskupim (i uglavnom nezanimljivim). Obrni-okreni, kada god sam preračunavala troškove produženog vikenda na nekom mestu u Nemačkoj, ja bih došla do cifre od minimum 500evra za dve osobe. Što je meni suluda cifra bez obzira kolika su mi mesečna primanja. Moja misao bi uvek bila ista, za te pare iz Nemačke mogu da odletim za Tajland. Propustimo 2 takva vikenda u Nemačkoj i možemo da budemo na egzotičnoj plaži. Naravno u tom momentu mi tih 500evra ne deluju tako veliko jer mi za put do Patagonije treba više od 1000. Pri tome Nemačka je meni apsolutno nezanimljiva kao turistička destinacija dok me i Tajland i Pategonija oduševljavaju, te je jasno da bi i 100evra za Nemačku u mom slučaju bilo previše. Naravno, i na sreću dodala bih, svi smo različiti te će neko drugi verovatno imati drugačije putujuće prioritete.
Japan je za mene bio iznenađujuće neskup. Daleko je od jeftinog, da se odmah razumemo, i definitivno nije destinacija za male pare, ali je bio mnogo jeftiniji od onoga što sam očekivala. Imala sam tu neku sliku, pre detaljnog planiranja puta, da je reda veličine Japan duplo skuplji nego neka evropska destinacija. Istina je da su troškovi otprilike na istom nivou, čak i jeftiniji u zavisnosti sa kojom je evropskom destinacijom poredite.


Put do tamo

Nama je iz Berlina bilo najjeftinije da letimo za Osaku preko Finair-a. Ako me pamćenje još dobro služi povratna karta je oko 700evra, bez preterano mnogo dana kupljenih unapred. Te verovatno može biti i jeftinija. Karta za Tokijo je recimo čitavih 250evra skuplja. Te već letom do nekog drugog aerodroma možete uštedeti poprilično para. Još ako ne planirate put od danas, do sutra, u sred najluđe sezone, sigurna sam da se još koja stotina da uštedeti.


Smeštaj

Mi smo prerasli onaj deo spavanja po hostelima u deljenim sobama ili bilo kojih varijanti spavanja za džabe preko raznoraznih sajtova. Istini na volju nikada nismo ni bili preterani obožavaoci istih. I ja i Miljan smo previše povučene ličnosti da bi smo tek tako delili svoj prostor sa nekim. Lično mislim da je sjajno da takve stvari postoje, ali one jednostavno nisu za nas. I pored toga, u Japanu smo upravo poželeli da budemo gosti kod lokalaca. Ovaj tip odsedanja kod nekoga definitivno ima prednost kada želite da naučite više o lokalcima i saznate više o nekom mestu iz prve ruke. No eto, kao za inat nije nam se dalo jer smo se za ceo put odlučili na brzinu u vreme cvetanja trešnje koja je i turistički najživlja sezona u Japanu. Te smo tako i pre samog puta bili dosta ograničeni, jer kao što sam već spominjala u pojedinim mestima nismo ni uspeli da nađemo smeštaj. Najjeftinija varijanta hotelskog smeštaja u takozvanim poslovnim hotelima je i dalje koštala oko 80evra za klaustofobične sobe koje, po svedočenju bivših gostiju, bazde na cigare čak i kada je pušenje zvanično zabranjeno. Tako je sva naša pretraga koncentrisana na apartmane preko airbnb sajta. Zbog gužve nismo uspeli da nađemo sobe na dotičnom sajtu, no bilo je apartmana (praktično garsonjera) za 50tak evra. Te smo tako, manje-više zbog ponude naš dvonedeljni odmor podelili na 7 noćenja u Osaki i 7 u Tokiju. Treba takođe obratiti pažnju na to da Japan nije zemlja u kojoj možete da praktikujete onu veštinu “ja banuo jel imate slobodnih soba?”. Svakako nije nemoguće, ali za razliku od većine zemalja u Japanu će vam na ovo pitanje reći ne, čak i ako ima mesta zato što se niste najavili unapred. Japan je zemlja rituala i treba da imate u vidu da je i spavanje deo rituala te se za njega treba pripremiti kao i za svaku drugu svečanost. Ne retko Japanci će vas dočekati s poklonom u svojoj kući, i kao što ih rado daju, takođe ih i rado prihvataju. Ovo je zapravo deo vrlo stare japanske tradicije, koja se i danas poštuje. Ona se može videti i u japanskom svakodnevnom životu, te tako ako rentirate stan u Japanu ne samo da treba da ostavite kiriju unapred u slučaju da se neko zlo u stanu desi dok vi u njemu boravite, nego još i stanodavcu poklanjate jednu kiriju i taj deo nameta se zove poklon. I eto dok su mi tih 50evra u Japanu za noćenje delovali sasvim OK, ja nikako da se odlučim da skoknem do Belgije za vikend trenutno jer smatram da su ludaci što mi traže iste te pare. Kao što rekoh, sve je stvar perspektive. Opet u Japanu je spavanje dozvoljeno i besplatno na svakoj javnoj površini, za razliku od većine evropskih zemalja, te praktično možete da kampujete gde hoćete. Postoji par eksluzivnih i skupih mesta koja su na žalost bila daleko iznad našeg budžeta, to je noćenje u japanskim tradicionalnim kućama ili manastirima, obično u banjama ili logično, manastirima. U blizini stanica postoje i takozvane kapsule u kojima se noćenje plaća po satu. Ove kapsule su obično modularno, jedna na drugu naslagane. U njih se praktično penjete kao na krevete na sprat, duge su koliko i ležaj i visoke i široke možda oko metar ili nešto jače. Mi nismo imali nikakvu želju da isprobamo iste, ali pretpostavljam da mogu biti vrlo praktične i korisne ako ste premoreni a imate par sati viška.


Po ostrvu vozovima

Prevoz po samom ostrvu, tj. ostrvima može biti izuzetno skup ali i ne mora ako imate dovoljno vremena i volje da sve na vreme isplanirate. Najčešći vid prevoza koji vam poturaju je železnica. I zaista japanski vozovi su sjajni. Ostrvo je isprepletano železničkim prugama uzduž i popreko, vozovi ne kasne i ne kvare se, čisti su i uredni, a ljudi u njima kulturni (uglavnom). Kažem ovo uglavnom, jer u japanskim vozovima koji voze po metro linijama ne tako retko mlade devojke bivaju meta vaćarenja od strane muške populacije. Da li od previše hentai mangi i anima, da li od predugog radnog dana, no izgleda da je to toliko uzelo maha da ne treba da vas iznenadi ako vidite vozove sa kupeima u kojima je ulaz dozvoljen samo ženama. U jednom vodiču za strance u Japanu, o ovoj temi čak naširoko naglabaju, dajući raznorazne primere koji jasno pokazuju da je ovakvo ponašanje manje-više društveno prihvatljivo. No ako ste klasična Evropljanka, sigurno ste bezbedni, u odnosu na Japanke mi definitivno delujemo kao nezgrapne kobile Japancima. No vratimo se vozovima. Najveći deo železničkih pruga je u vlasništvu Japanske železnice (JR), međutim postoje i drugi vlasnici te treba obratiti pažnju da li vaša karta pokriva određenu liniju. Ove manje kompanije uglavnom pokrivaju prigradske i gradske linije. U gradovima je to regulisano, slično kao privatni i državni busevi po Beogradu, jedna karta važi za sve, ali na prigradskim linijama uglavnom nije tako. Vozovi su izuzetno skupi po Japanu.Dok nisam otišla u Japan verovala sam da skuplje od nemačke železnice ne može. No eto, dokazali su da može. Postoji više različitih tipova karata koji vam omogućavaju da putujete po dosta jeftinijim cenama. Postoje takozvane JR pass karte koje pokrivaju manje više sve vrste vozova i sve linije u Japanu. Važenje im je 1, 2 ili 3 nedelje i mogu se naručiti samo van Japana. Cena – prava sitnica, 206, 309 ili 421 evro po osobi. Šokantno, u najmanju ruku. Zato vam rekoh detaljno razrađen plan puta vam može uštedeti silne pare. Ove JR pass karte su bacanje para ako ne prelazite velike razdaljine i naravno ne putujete kao ludi u tom ograničenom vremenskom periodu. Postoje i takozvane regionalne karte, koje ne obuhvataju Shinkansen (super brze vozove) ali oni su i nepotrebni na tim kratkim linijama koje i onako ne traju više od sat. One traju 1, 2, 3 ili 4 dana. Dobre su ako se nađete u sličnoj situaciji kao mi. Tako npr. sa Kansai regionalnom kartom možete spojiti Osaku, Kjoto, Kobe, Naru, Himeji i Kansaji za, u najskupljoj varijanti, 45evra za 4 dana. Više informacija o ovim kartama možete naći na zvaničnom sajtu Japan rail pass, gde možete i naručiti karte. Kad naručite karte, vama ustvari stiže vaučer na kućnu adresu koji morate overiti kada stignete u Japan, u nekom od JR prodajnih mesta. Ima ih inače na svakom aerodromu. Tada dobijate pravu kartu na kojoj morate precizirati od kog dana je karta validna. U svakom slučaju savetujem vam da dobro isplanirate svoja putovanja i na osnovu toga vidite da li vam se isplate određene popust karte ili ne. Ovaj sajt vam takođe može pomoći u planiranju, jer pored konekcija prikazuje i cene za određene relacije.


Po ostrvu avionima

Ono što je meni prvo palo na pamet kada sam videla koliko su vozovi skupi, je da verovatno kao i u Nemačkoj može biti jeftinije putovati avionom na domaćim linijama. Što se pokazalo kao istina. Te povratna avionska karta od Osake do Tokija, može koštati manje od 50evra ako je kupite na vreme. 39evra je bila najniža koju smo našli ako se ne varam. Mi smo leteli japanskom kompanijom Starflyer koja je “low-cost” kompanija. No, na naše veliko iznenađenje japnski “low-cost” nema veze s onim evropskim, jer piće i prtljag su bili besplatni, a na izgledu i komotnosti pozavidele bi joj mnoge (zapravo sve, s kojima sam ja do sada letela) evropske kompanije. Ova kompanija ima specifičnu cenovnu politiku, cena karte je fiksna u zavisnonsti od toga koliko dana unapred je kupite. Tj. tačno znate kolika je cena za kartu kupljenu 6 meseci, 3 meseca ili mesec unapred. Po vrh svega, jedina su kompanija čije sam mere bezbednosti odgledala bez zevanja, uverite se i sami zašto: http://youtu.be/knN_L62vTIw. Jedina mana mu je što je kupovina karte na japanskom, a google nije baš efikasan kod prevoda pa smo se malkice namučili oko kupovine.


Nešto kao zaključak

Kao poslednja opcija ovde je naravno i autobus. Verovatno još jeftiniji od prethodnih, ali u mom slučaju autobus je opcija samo za vožnju po Južnoj Americi, pa se za iste po Japanu nismo ni raspitivali, ali nam je prijatelj rekao da je znatno jeftiniji od voza. Stopiranje po Japanu nije nemoguće sudeći po Vilu Fergusonu (Hokkaido Highway Blues). Inače preporučujem knjigu, vrlo vickasto i opuštajuće štivo. No za nas zbog kratkog vremena, stopiranje takođe nije dolazilo u obzir.
O hrani sam već pisala u postu Prejedanje u Japanu, te sam valjda s ovim pokrila ključne troškove koje treba očekivati u zemlji izlazećeg sunca.
Dodala bih možda još samo, da smo mi u Japan išli ne tako davno nakon poslednjeg velikog zemljotresa, i jen se kotirao dosta loše u odnosu na evro, što je verovatno doprinelo nešto nižim cenama. Takođe budite na oprezu pri planiranju budžeta, jer možete kao ja neplanirano završiti u suludoj kupovini jer je u Japanu sve tako slatko i drugačije da će vam oči svega biti gladne, a duša svega željna bilo da je u pitanju najslađa haljina na svetu ili Totoro od pola metra.

4 komentara
Kategorije: Japan