postcards…
The world moves with me

Singapur opet prvi… / 06.03.15

…u skupoći.

Ne znam kakve su statistike bile pre našeg dolaska, ali evo već drugu godinu zaredom nas proglašavaju najskupljim gradom za život. Na ovom “takmičenju” u skupoći učestvovale su 133 zemlje, a kažu da su rezultati dobijeni poređenjem više od 160 različitih usluga i servisa.
No, da li je baš tako? Tj. da li je zaista Singapur najskuplji grad za život?

Meni se celokupno ovo istraživanje čini besmislenim, jer je moj subjektivan osećaj totalno drugačiji. I ne samo moj, nego mnogih Evropljana koji nas posećuju ili žive ovde. Te evo jedne “prave” analize troškova u Singapuru.

Redovni čitaoci ovog bloga već znaju da smo pre Singapura živeli u Frankfurtu, Berlinu, Brnu, Beogradu i verovatno ne znaju da smo pre toga oboje bili stanovnici još po tri različita grada što je za ovu diskusiju nebitno. Od svih navedenih gradova, i onako samo Frankfurt (tj. Nemačka) može ozbiljnije da konkuriše Singapuru na ovom takmičenju. Evo ja već na početku izbacujem Češku i Srbiju iz analize jer su apsolutna primanja, tj. apsolutni troškovi u tim zemljama neuporedivo niži nego u Nemačkoj ili Singapuru. To ne znači da život u tim zemljama mora biti manje kvalitetan, ali u mnogome utiče na životni stil, tj. kojekakve dodatne troškove.

Ono što je u Singapuru najveći trošak je definitivno stambeni prostor. Iznajmljivanje trosobnog stan u Singapuru košta duplo više nego u Frankfurtu, triput više nego u Berlinu, četiri-pet puta više nego u Brnu ili Beogradu. Ovaj deo troškova svakog meseca redovno proplačem jer je kvalitet stanova užasan. Kupovna cena kvadrata u Singapuru je tolika da ja ni u najluđim snovima ne razmišljam o posedovanju nekretnine ovde. Iako su stambeni krediti daleko povoljniji nego u ostalim zemljama (verovali ili ne oko 1%), i dalje bi odvajanjem istih para koje dajemo za iznajmljivanje, stan otplaćivali 30 godina. U Nemačkoj bi nam za tako nešto trebalo maksimum 10 godina. No, kad se uzme u obzir odnos visina plate/cena iznajmljivanja, cena je na nivou Frankfurta i Brna. U Beogradu nas je u tom slučaju stan koštao više, a u Berlinu daleko jeftinije.

Automobili obično dođu kao druga stavka na listi troškova. Kod većine ljudi. Kod nas ne dođu nigde, pošto su oba člana naše male porodice nevozači. Tu smo silne pare uštedeli, jer su zbog ogromnih poreza automobili i duplo skuplji nego u Evropi, a i treba vam posebna licenca da uopšte posedujete kola koja se dodatno plaća. Sve to sa ciljem da se smanji broj automobila na ulicama. I dragi Singapore, hvala ti na tome.

Gradski prevoz je daleko jeftiniji nego u Nemačkoj, tri-četiri puta. Ako uzmemo u obzir da cena karte zavisi od dužine puta, na kratkim relacijama je prevoz na nivou beogradskog, tj. i niži ako u Beogradu treba da promenite 2 autobusa. Ako se vozite u ranim jutarnjim satima, metro je besplatan. Taksi vozila na ulicama Singapura ima preko 30.000 i uglavnom su zauzeti ili ne voze (ako pljušti kiša). Ono, kao ti stojiš na sred ulice i mašeš taksisti, a on stane su scene iz američkih i evropskih filmova. U Singapuru su takve akcije moguće samo noću kad gradski prevoz ne radi. Preko dana postoje taksi stanice. Cena je daleko manja nego u Beogradu, i generalno niska jer taksi vozila ovde nisu luksuz nego dopuna gradskom prevozu. Na kraćim relacijama će vas taksi prevoz u Singapuru koštati koliko gradski prevoz u Nemačkoj. Češki gradski prevoz je na posebnom mestu zbog svoje efikasnosti i tačnosti. Da mi za njega traže suvo zlato cena bi mi se činila OK, tako da je totalno izuzet iz ovog dela natecanja. Ako se još uvek dobro sećam cena prevoza po Brnu je bila neznatno više nego u Beogradu.

Struja, gas, voda, smeće i ostalo je višestruko jeftinije nego u Nemačkoj. Naš račun varira u neverovatno velikom opsegu na svaka 2-3 meseca kad očitavaju brojila tako da mi je teško da procenim koliki je prosek, ali sigurno ne platimo više od 80 evra mesečno, za ove nabrojane stavke. U Nemačkoj je ovaj broj premašivao 200-300 evra (Warmmiete + struja).

Alkohol je papreno skup. Ako dolazite iz Evrope isplati vam se da dovučete 10l alkohola i platite carinu, cena će i dalje biti manja nego u prodavnici. O kafićima da ne pričamo. Jedno opušteno veče, sa našim alkoholičarskim kapacitetima lako može da dostigne ceh od 200-300 evra, a da ne stignemo ni da se pošteno napijemo. Iz istih razloga po barovima ne blejimo koliko smo to radili u Brnu i Beogradu. Cena piva po kafanama u Nemačkoj je i onako proredila već podosta naše barsko-kafanske pijanke.

Troškovi za odeću i obuću su daleko niži nego po Evropi, ako ne kupujete evropske i američke marke. Kada su rasprodaje tipa sezonskih rasprodaja ili autleta sa jeftinom garderobom u pitanju, niko ne može da se meri s Nemačkom. Lično, ja sam samo jednom profitirala na rasprodaji u Nemačkoj. Šmekala sam neki kaputić godinu i nešto dana, no nije mi se mililo da za njega dam 400 evra. Kupila sam ga bukvalno godinu i po kasnije za duplo manju cenu. I dalje papreno, slažem se. No celu priču spominjem jer sam najskuplju stvar ovde platila 50 evra, a i to mi je uglavnom mnogo. Ono na čemu ovde čovek profitira je u stvari činjenica da ste u Singapuru mahom goli i bosi, a letnje krpice su svejedno bagatela. Mislim da kad se sabere cena svih sandala, japanki i baletanki koje sam kupila u Singapuru za poslednjih godinu i po, ne bih pokrila cenu kvalitetnih zimskih čizmica. Treba doduše uzeti u obzir da lokalni Kinezi vole da se hvale svojim bogatstvom i često su zavijeni u krpice marki Prada, Versaći i sličnim. Te i prodavnica tog tipa po Singapuru ima mnogo više nego u Evropi.

Hrana, slično garderobi košta daleko jeftinije ako se hranite lokalno. Još ako niste lenji da odete do pijace, vašoj uštedi kraja nema. Problem je što sam ja na pijacu otišla jednom od kada smo se doselili, i to čisto turistički. Takođe je naša dijeta veoma specifična, i dalje mahom evropska. Meso gotovo da ne kupujemo. Ovde je riba daleko jeftinija nego u Evropi, o izboru da ne govorim. Ali istu ni ja ni Miljan gotovo ne jedemo. Piletina takođe, ako vam nije mrsko da prošetate do pijace, još ako je u indijskoj četvrti tu ste totalno na dobitku u odnosu na Nemačku. Ali u poređenju s Beogradom, pa recimo da…. da ne može da se poredi. Kvalitetnu svinjetinu, govedinu i ostalo crveno meso možete komotno da zaboravite i ne samo zbog cene nego i kvaliteta. Mislim da mi kupimo manje od pola kilograma mesa mesečno tako da i nismo baš relevantni. Suhomesnate proizvode za sebe, ne kupujemo nikad. Pre nekih dve-tri nedelje sam ih kupovala za goste i cene i izbor su izazvali jezu, prvi visinom, drugi minimalnošću. I dok lokalno voće i povrće volim i preferiram, i geografski se lociram na Maleziju i Indoneziju tj. ne kupujem ništa uzgojeno dalje od toga, mleko i mlečni proizvodi me apsolutno ubijaju. Mleko je još donekle lokalno, kupujemo japansko. Buter i pavlake novozelandsko. Sa sirevima i jogurtom smo i dalje u Evropi. Te uvozne stvari su toliko skupe, da mislim da nas nedeljno unos kalcijuma košta oko 70-80 evra. Doduše, voće i povrće je dosta jeftinije nego u Nemačkoj, tako da smo sa Nemačkom na isto što se troškova hrane tiče. I daleko skuplji u odnosu na prvu i drugu domovinu.

Prejedanje napolju je zato ovde bagatela. Postoji nešto u Singapuru što zovu hawker centri. To vam je praktično ogroman otvoreni prostor sa gomilom malih tezgi/trafika gde prodaju gotova jela. Nastali su iz želje lokalnih vlasti da se izbore s prljavštinom i nehigijenom koju sa sobom donose klasični ulični prodavci hrane. Naravno, zavisi u kom delu grada je lociran ovaj centar cene variraju, ali čak i u turističkim delovima grada u njima možete dobiti glavno jelo za 2 evra. Bolji su i jeftiniji što su dalje od centra, posebno ako su u sastavu stambenih kompleksa. U tržnim centrima postoje ti tipični lanci, i manji porodični restorani u kojima su cene pristupačne i na nivou happy hour-a u Berlinu, gde možete da jedete za 5-6 evra. Mada cene mogu biti i znatno više. Neki poznatiji, bolji, otmeniji restoran košta koliko i u Nemačkoj, tj. treba izdvojiti za romantičnu večeru između 60-100 evra. Naravno, Singapur ne bi bio to što jeste da dame i gospoda zavijeni u Versaći, ne bi imali dovoljno otmeno mesto ispred kojeg bi mogli da parkiraju svog Poršea. (Jasno je iz izbora brendova koliko ja nemam pojma ni o skupoj garderobi, ni o kolima.) Te tako oni sa najdublji džepom, komotno mogu da potroše i četvorocifrenu količinu evra na večeru.

Dodajte sad na sve to da u Singapuru nismo obavezni da uplaćujemo penziono, socijalno itd. Od bruto plate, mi uplatimo oko 3% za zdravstveno. U Nemačkoj je bilo 12%, u Srbiji i Češkoj ne znam jer se u njima pregovara o neto, a ne bruto plati. I na trenutna primanja, 7% damo na porez godišnje. To mu dođe nekih, 10% na mesečnom nivou, što je daleko niže od svih prethodnih zemalja. Naravno to nas ostavlja bez penzije u budućnosti, ali kako stvari stoje s penzionim fondovima po svetu, mi i tako nikada nismo videli sigurnost u njima.

Sve u svemu, zaključak bi bio da mi zbog visine stanarine zaista potrošimo više para u Singapuru nego bilo gde drugo. Međutim, zbog tog odnosa visina primanja/troškovi i visine svih ostalih “može mi se jer imam” troškova subjektivan osećaj je dosta drugačiji. Meni je Frankfurt delovao mnogo skuplji u odnosu na Singapur. A Berlin čak jeftiniji od Beograda i Brna. Zanimljivo je da dva Nemačka grada zauzimaju prvo i poslednje mesto na listi. Takođe, iako su mnogi troškovi uporedivi sa Brnom i Beogradom, u Singapuru daleko više para trošimo na sve ostale budalaštine jer su primanja neuporedivo viša. Ali najveća razlika je upravo u tome što u Singapuru i dalje možete da živite relativno jeftino, posebno ako ste spremni da svoj životni prostor delite sa nekim. Ova praksa je zapravo vrlo zastupljena ovde. Dok su u Nemačkoj svi naši prijatelji samci i samice, živeli sami, u Singapuru i mnogi parovi dele stan sa drugim ljudima. Ovo mesečne troškove stanovanja može da smanji i do 4-5 puta. Da se Miljan i ja iz nekog razloga odlučimo na taj model, mi bi mesečno prolazili sa daleko manje para nego u Nemačkoj, možda bi bili negde na nivou Brna. Poenta je drugim rečima, da su sva ova istraživanja teška budalaština i totalno nerelevantna za svakodnevni život. I ja im zaista ne vidim drugu svrhu sem da ovakvima poput mene, idu na ganglije.

Čika zuba / 16.01.15

Danas sam bila kod zubara. Po prvi put u Singapuru. Ajde što me je odrao s parama, nego me je i silno uvredio. Sedim, tj. ležim na onoj stolici zubarskoj. Gledam u monitor na kojem je rendgenski snimak mojih zuba. Još uvek svi na broju. Lepi. Lepi meni. Čika zubi se baš i nisu svideli.

– A ta jedinica gornja okrnjena?
– Šta s njom?
– Od kada vam je to?
– Uskoro će biti 30 godina.
– Jel ste razmišljali o nadogradnji? Znate, mnogim ljudima se čitava ličnost promeni posle takvih intervencija.
– A šta fali mojoj ličnosti? Mislim, tek smo se upoznali.
– Ne, ne, ništa. Mislio sam, ljudi se zbog takvih stvari osećaju nesigurno, nelagodno… Ma znate?
– Ne znam. Nisam se osećala ni nesigurno, ni nelagodno zbog njega. Uostalom, ovaj okrnjeni zub mi je tu da me podseća na jednu od prvih naučenih životnih lekcija.
– Zaista?
– Da.
– I?
– Ne bih Vas gnjavila tom pričom.
– Naprotiv. Molim Vas. Baš me interesuje.
– Pa ajde, ako Vas baš interesuje. Imala sam nekih 7-8 godina. Tek su mi izrasli ti novi prednji zubi. Bila sam inače, vrlo tiho i povučeno dete. Bar, dok me ne iznerviraju. I bila je ta neka mala glupača koja nije htela da me se otkači. Nešto me je maltretirala. I baš je bila uporna. Na kraju sam eksplodirala i ubila boga u njoj. Pustila sam je tek kad je krenula da moli za milost i obećala da će me ostaviti na miru. I tako, još uvek besna ustanem ja sa nje, jer sam do tada pobedonosno sedela na njoj čupajući je za kosu, i krenem ka svom stanu. I ona me dohvati za nogu. Ja padnem. I ostane mi ovaj okrnjen zub.
– I?
– Pa, onda ništa. Ustanem. Okrenem se. I zavalim je tom istom nogom po sred glave. Tu sam je još par puta šutnula dok nas neka starija komšinica nije razdvojila. I eto, to je to.
– I dobro… šta je tačno poenta?
– Kako šta je poenta? Čak i kada pobediš protivnika, ne okreći mu leđa. Nikad ne znaš da li će te budala nabosti od pozadi.
– Hahahaha. Poruka primljena, okrnjeni zub će ostati okrnjen.
– Da. Uostalom muž mi ne bi oprostio da ga taknem. On baš misli da sam zbog tog zuba za trunčicu slađa.

Njemu je eto bilo smešno. Meni nije. Razmišljala sam o tome koliko je ovaj svet sjebano mesto kad zubar veruje da tridesetšestogodišnja žena može da se oseća nesigurno jer joj fali pola milimetra od ćoška prednjeg zuba. Ali, sa zubarima se ne vredi pregoniti. I tako je sve to krenulo jer je njemu samo do para.
Tih njegovih četrdesetak minuta u toku kojih mi je napravio pomenuti snimak vilice i plombirao jedan zub koštali su me 320 singapurskih dolara. To mu dođe skoro 200 evra. Kad sam videla račun, momentalno su me umnjaci zaboleli. Još mi je preporučio intervenciju na pet dodatnih zuba. Slagah da ću zvati za dve nedelje da zakažem.
Mislim da ću kao svi gastosi, od sada zube lečiti u domovini. Što je mnogo, mnogo je čika zubo čak i za Singapur.