postcards…
The world moves with me

Trinidadski zeleniš / 31.08.12

Kuba je vrlo pitoma zemlja. Na njoj žive pitomi ljudi i bezopasne živuljke. Čovek bi pomislio idealno mesto za duge šetnje kroz valovite predele. No, na Kubi je zabranjeno šetkati se po toj divljini bez pratnje vodiča. Zvanično vam je zabranjeno i da unesete GPS uređaj, a mape nenaseljenih mesta je nemoguće kupiti. Postoje turističke mape, sa ucrtanim hacijendama ukoliko krenete u obilazak starih plantaža šećera ili duvana, no one su neprecizne i često ne oslikavaju prave razdaljine na terenu.
Jedini način da vidite prirodu je da posetite lokalnu turističku agenciju i tamo se direktno raspitate o mogućim izletima. Trenutna ponuda zavisi od vremenskih uslova, raspoloživih vodiča i taksista koji će vas prevesti do željene destinacije, ali u mnogome i od zaposlenih. Zaposleni su uglavnom izuzetno ljubazni i predusetljivi, pričljivi i druželjubivi. No bez obzira na sve, na Kubi ne treba očekivati čuda, a pod čudom bi se već podrazumevalo da nađete Kubanca voljnog da šeta više od 10km. Naši pregovori u agencijama su uvek proticali gotovo identično. Te primera radi evo jednog kratkog dela iz našeg razgovora sa devojkom u Trinidadu dok smo pokušavali da nađemo vodiča za park Topes de Collantes.

– Evo imamo ovu turu, onu turu, ovakvu turu, takvu turu…
– A da li je moguće da idemo sami s vodičem, bez grupe?
– Znate to je mnogo skuplje. (obično ispadne do 30% skuplje, na Kubi generalno ne treba računati na izlet za dvoje jeftiniji od 100 dolara). Ali onda možete da se dogovorite sa vodičem šta god želite.
– Hm, a jel bi bilo onda moguće da krenemo od ovih vodopada, ka ovim gore, pa spojimo sa obilaskom starih šećernih mlinova i možda uključimo i ovaj ovde deo? – Pokazujemo joj prstom na karti razne delove parka.
– Teško u jednom danu, tu ima bar 20km.
– ???
– ?!
– Pa koliko imaju ove pojedinačne ture?
– Oko 5-6km
– I nema šanse da šetamo duže od toga?
– A koliko biste vi hteli?
– Pedesetak – Dodajemo uz osmeh, očekujući već čuđenje od nje.
Devojka počinje da se smeje, iskreno, glasno, potpuno razdragano. Osećala sam se kao da smo joj ulepšali dan. Toliko se slatko smejala da i mi prsnusmo u smeh sa njom.
– Hahahaha… volela bih da vidim Kubanca koji bi šetao 50km… hahahaha… pa to ne postoji…. hahahaha… vi Evropljani ste tako čudni… hahahaha… volite sve što mi Kubanci ne volimo prirodu, šetnju, životinje… probaću da vam nađem nekog ali mislim da su mi šanse nikakve.
A onda je krenula neumorno da okreće brojeve, povremeno se ponovo smejući na telefonu. Verovatno je i njenim sagovornicima onaj vic o 50km bio jako smešan. Na kraju poslednjeg razgovora je delovala prilično zadovoljno.
– Našla sam jednog koji uopšte hoće da ide sutra. Zbog kiše, kažu da je blato ogromno i da je kolima nemoguće ispeti se na vrh.
Dužinu puta koju ćemo preći peške nije više spominjala. Tada je već bilo jasno i njoj i nama da od duge pešačke ture nema ništa. Na kraju razgovora nisam baš shavatila ni šta ćemo sve obići sutradan. No nekako mi se to i nije činilo preterano bitno.

Sutradan su vodič i taksista došli u zakazano vreme po nas. Imena sam im na žalost zaboravila. Naš vodič nije imao više od četrdesetak godina. Radio je kao profesor engleskog godinama, ali je odlučio da promeni profesiju, kao i mnogi drugi Kubanci, jer turizam donosi mnogo više para. Njegov manjak znanja o biljnom i životinjskom svetu je bio očigledan. Prilikom obilaska nam je uglavnom skretao pažnju na glavne znamenitosti kubanskih šuma. Možda to i ne bi bilo tako očigledno da mi nismo imali vodiča koji je po struci botaničar dok smo šetali vijetnamskim šumama. No i pored toga nama se izuzetno dopao zbog svoje vesele naravi i napora da nam ispuni dan i pored nemogućnosti da nas usled lošeg vremena sprovede po svim planiranim delovima parka. Kubanci imaju izuzetno široko opšte obrazovanje. Sa visokoškolovanim Kubancem gotovo da ne postoji tema o kojoj ne biste mogli satima razglabati. On je bio prilično razgovorljiv i radoznao, postavljajući nam milion i jedno pitanje o skorijoj istoriji Jugoslavije i Srbije, pokušavajući to da poredi sa stanjem na Kubi. Delovao je prilično razočarano nakon mojih komentara da ljudi ne žive bolje i da naše kamere (koje su iz nekog razloga privlačile sve Kubance) i put za Kubu nisu kupljeni od prosečnih srpskih plata.
Kao malo dete raspitivao se o snegu, i čudio se mom manjku entuzijazma kada je skijanje u pitanju. On bi voleo da vidi sneg, ali ne veruje da će ikada biti u prilici. Čak i ako Raul ukine zabranu putovanja u inostranstvo teško da će ikada skupiti dovoljno para. Upitah ga šta još želi da vidi sem snega. Oči su mu se zablistale u momentu. A onda, za mene pomalo iznenađujuće, uskliknu s oduševljenjem:
– Egipatske piramide!
Od svih svetskih čuda, meni su piramide oduvek bile najmanje zanimljive i stalno odlažem gledanje istih. Dok sam se ja čudila (u sebi, naravno) on je u transu deklamovao istorijske podatke o piramidama, mumijama, egipatskim vladarima. Bez imalo sete na kraju dodade, kako će njegov sin zato jednoga dana obići sva ta čuda. Nasmeših se i samo dodadoh kratko da se meni pre desetak godina činilo da nikada nigde iz Srbije neću mrdnuti, pa eto ipak obiđoh toliko zemalja te da možda ni on neće morati da se oslanja na sinovljevu dobru volju.

Šetali smo po delu parka poznatom kao Guanayara uz Melodičnu reku (Río Melidioso) do vodopada Rosa (Cascada El Rocío). Reka na svom putu pravi nekoliko manjih vodopada i moguće je kupati se u bazenima kraj njih, no za mene je voda bila previše hladna. Put vodi kroz šumu i polja kafe u kojoj nam je vodič skrenuo pažnju na pticu Tokororo (Priotelus temnurus) koja živi samo na kubanskim ostrvima i ima karakteristične boje perja plavu, belu i crvenu odakle i potiče ime – kubanska trobojka. Gledajući u ptice oko nas sapletoh se te nas vodič nauči da kada zapneš na Kubi običaj je da se smotanku kaže: slatki krompir, ili kopaš slatki krompir jer su se u godinama najveće bede Kubanci prehranjivali slatkim krompirom a on se iz zemlje izbija vrhom stopala.

Put do parka od Trinidada vodi zemljanim putem. S obzirom da je vreme bilo promenjlivo sa kišom naš vozač je imao silne muke da nas izvuče iz svog tog blata. Često bi udarao rukom po volanu i bodrio svog džipa tepajući mu Palmiče (Palmiche) na šta bi se on i vodič svaki put zakikotali. Objasnili su nam da je Palmiče konj crtanog junaka pukovnika Elpidia (Elpidio Valdés). Ovaj crtani je delo Huana Padrona (Juan Padrón) koji se smatra začetnikom kubanskog crtanog filma. Crtani je nastao 1970. Radnja je smeštena pred kraj 19. veka i glavni junaci se bore protiv španskih kolonista. Na ovom linku možete pogledati kako su se Elpidio i Palmiče upoznali i neke od njihovih dogodovština. Priča nam se toliko dopala da smo veselo uz vozača svako malo uzvikivali Palmiče.
Nakon ručka po završetku prve u nizu mini šetnji krenuli smo ka poznatoj bašti divova (Jardin de Gigantes) u kojoj se nalazi preko 300 vrsta drveća sa najvećim mahagoni drvetom na Kubi. Drveće je toliko veliko da je u šumi prilično mračno, imali smo utisak da pada mrak. Dva dela su spojena starim visećim mostom a ceo kompleks se nalazi kraj vile koja je trenutno u prilično orušenom stanju no nekadašnja lepota je i dalje vidljiva. Kao i sve čuvene kubanske staze i ova je duga svega kilometar.
Naše poslednje odredište bila je Kuća kafe (Casa de Café) u kojoj je moguće degustirati lokalnu kafu u obliku raznih napitaka i posetiti mini muzej koji prikazuje tradicionalni način obrade i skladištenja kafe. Sadrži i kratku istoriju o kafi generalno i poreklu kafe na Kubi. Kako smo mi kupili neki suludi aparat za kafu malo pre našeg polaska na Kubu ja sam se preozbiljno bavila kafom u tom periodu te mi je sve to bilo već poznato no ipak zanimljiva pričica za one koji je nisu ranije čuli:

Dakle… veruje se da je kafu otkrio mladi čuvar koza u Jemenu koji je primetio da se njegove koze čudno ponašaju nakon konzumiranja crvenog semenja. Radoznalo momče je odlučilo da i samo proba par zrna i odmah opazio da je umor koji je osećao, odjednom nestao. Od tada, milioni ljudi širom sveta nakon ustajanja iz kreveta, prvo popiju kafu pa tek onda otvore oči.

Veruje se da je najstarija vrsta kafe, ona koju zovemo arabika stara i nekoliko hiljada godina. Kako se do 16. veka sva kafa konzumirana u Evropi proizvodila u Jemenu, evropsko tržište je zavisilo od Arapa. Holanđani su se dosetili da pokradu par džakova i u saradnji sa Francuzima rašire proizvodnju kafe po Aziji i Antilima uz pomoć svih onih silnih robova koje su u međuvremenu porobili.

I eto tako dođe kafa i do Kube.

Meni je degustirana kafa bila prejaka, kratki espreso je bio prekiseo. Cena za sto grama je bila slična ceni kafe u specijalizovanim radnjama po Nemačkoj koje same mešaju i prže zrna kafe, te sam odustala od kupovine. Doduše kafeni koktel koji smo pili je bio poprilično interesantan i sasvim opravdao svoju previsoku evropsku cenu.

Nakon posete muzeju vratismo se u Trinidad. Na putu ka Trinidadu smo im spomenuli da tražimo taksi koji bi nas prevezao do našeg sledećeg odredišta, jer bi put do istog bio prilično komplikovan. Ono što smo već naučili na Kubi bilo je da će se ljudi polomiti da vam pomognu ukoliko su imali vremena da vas “upoznaju” na neki način. Još dok smo se vozili ka pansionu taksista je pokušavao da nam nađe nekog preko radio veze, no bez uspeha. Obećali su nam na rastanku da će se raspitati i javiti ako nešto nađu u međuvremenu. Na naše zaprepašćenje, taman što smo se istuširali i krenuli u večernju šetnju ispred pansiona se zaustavio kombi u kojem je pored vozača sedeo naš vodič, sav srećan nam objašnjavajući kako nam je našao prevoz do sledećeg odredišta. Put će trajati više nego duplo kraće i koštaće nas manje nego prevoz autobusom. Još jednom pomislih kako se stvari čudno vrednuju u toj zemlji zbog poremećene duple valute. No eto, zahvaljujući tome, bar na prevozu, obostrano i turisti i lokalci mogu da profitiraju.

Trinidad / 05.08.12

To jutro sam ustala na desnu nogu. Nikada nisam čula da neko koristi ovaj izraz ranije, ali čini mi se da on najbolje oslikava stanje koje je suprotno od onog koje ljudi opisuju izrazom “ustao sam na levu nogu”. Svako jutro na Kubi sam zapravo počinjala desnom nogom. Te je ovo jutro bilo kao i svako prethodno. Dan smo počeli rano, standardno lošim kubanskim doručkom. Posle njega je usledilo jednočasovno čekanje taksija koji je trebao da nas prebaci s naših rajskih ostrva do Morona, odakle je trebalo da uhvatimo autobus za Trinidad. U Moronu su stvari krenule “neočekivanim” tokom. Imali smo malih komplikacija s prevozom, što je zapravo sasvim očekivano na Kubi te se nismo mnogo nasekirali. Odjednom sam samo osetila da me svi ti ljudi koji poskakuju oko mene, nudeći kojekakav prevoz silno zamaraju, te odlučih da sednem. Dragi mi se tu obenoške pridruži, te smo neko vreme sedeli na ivici trotoara zureći u mapu grada, i razmišljajući šta nam je činiti. Ozbiljne i duboke misli su nam često prekidali isti oni likovi od kojih smo samo par minuta ranije pobegli sa stanice. Te na kraju odlučismo da krenemo ka centru grada i tamo natenane odlučimo kada i kako ćemo do Trinidada stići. Gledajući plan grada, shvatili smo da smo na putu do centra obišli sve što bi nam jedan vodič preporučio da vidimo a kako ni nismo imali jarku želju da se zadržavamo, jedino logično nam se činio da potražimo neki taksi koji će nas prevesti do Trinidada. Jedan od najvećih paradoksa na Kubi, zbog dvostruke valute i odvojenih autobusa za turiste, je da će vas vožnja taksijem koštati koliko i autobuska karta ukoliko nađete bar jednog saputnika. Još veći paradoks je da će taksisata od para koje je dobio od nas za tu vožnju moći da hrani celu porodicu bar 2-3 meseca. Te se tako naše kratke muke pretvoriše u sasvim prijatnu vožnju do željenog odredišta sa sve taksistinim zalaganjem da nam nađe odgovarajući smeštaj bez uplitanja lokalnih prevaranata. Dan jednostavno nije mogao da se završi bolje.

Sutradan smo ustali rano i opet na desnu nogu. Doručak je takođe odlučio da nastavi tradiciju te je bio loš kao i svi pre njega. Taj doručak i nije toliko loš, ali i najveći obožavaoci jaja, sasušenog belog hleba, nezrelog ananasa i bljutave papaje bi se umorili da moraju to da jedu svako jutro. Nakon tog standardnog doručka, krenuli smo u obilazak grada. Volim te rane jutarnje šetnje, dok većina još uvek spava ušuškana u toploj postelji. Trinidad je star grad. Preživeo je gusare, zlatno šećerno doba i rat za nezavisnost. I pored burne istorije, uži centar grada se malo menjao. Kuće su tipične španske kolonijalne sa visokim tavanicama i ravnim krovovima, simetrične, obično s dvokrilnim vratima u sredini i visokim prozorima sa strane. Kuće su u živim bojama, te iako vrlo proste čine se izuzetno lepim. Kako temperature u ovim krajevima nikada nisu niske, prozori nisu ustakljeni. Sa spoljne strane zaštićeni su rešetkama a sa unutrašnje drvenim šalonima koji su preko dana širom otvoreni te možete da zavirite u svaku kuću pored koje prođete. U tim ranim jutarnjim satima, šaloni su na svim kućama bili zatvoreni. Tek po koji ranoranilac sedeo je na visoko izdignutom pragu svoje kuće i u tišini pušio. Uživali smo par sati u šetnji pustim šarenim ulicama. A onda, činilo mi se kao po dogovoru, ceo grad je ponovo bio na nogama. Ulice su odjednom preplavili ljudi dolazeći sa svih strana. Odlučili smo da se malo sklonimo tom užurbanom narodu s puta, te smo krenuli u obilazak galerija. Kuba je pretrpana galerijama, što dobrim, što onim lošijim. Nije lako naći nešto kvalitetnje po povoljnim cenama. Na žalost većina slika koja nam se dopala je premašivala budžet koji smo planirali za umetnost te smo veći deo oko podneva proveli zujeći čežljivo u slike po onim boljim galerijama, ulazeći po više puta u neke od njih i beznadežno se cenkali. Na kraju, više nismo znali šta nam se sviđa pa smo prezasićeni umetnošću seli na stepenište glavnog trga sa željom da malo predahnemo. Oko nas su se lokalna deca zabavljala puštanjem zmajeva. Jedan od klinaca je bio izuzetno nadaren. Ja nikada nisam uspela da ovladam tom veštinom kao dete, te sam ga pomalo ljubomorno gledala dok je spretno vukao konce. Svaki put kada se činilo da će se zmaj sručiti na krov, on je uspevao da ga podigne. Ubrzo su se i druga deca pridružila te su krenuli da obaraju zmajeve jedni drugima i meni se to više nije činilo kao preterana zabava.

Malo dalje u lokalnoj kafani, dok smo ispijali kafu, pridružio nam se sredovečni gospodin, filmski elegantan sa svojim slamenim šeširom i čistoj beloj košulji. Pričao nam je o Kubi, o revoluciji, o tome kako je jednom sreo Čea i delegaciju iz Jugoslavije dok je radio kao portir jednog hotela. Pričao je polako, tihim ispucalim glasom, onim koji obično imaju pušači. Pričao nam je i o čudima kubanske medicine, o svojoj porodici i kubanskoj budućnosti. Otišao je tiho, kao što je i došao više izvinjavajući se nego opraštajući se, dok se rukovao na rastanku.
Kasnije to popodne, naišli smo na grupu lokalaca koji su igrali domine. Na Kubi ljudi dosta vremena provode na ulici, ispred svojih kuća. Za razliku od Azijata oni ne jedu i ne pripremaju obroke na ulici, ali se okupljali druženja radi. Tako su se i ova četiri dominaša okupila oko stola koji je jedan od njih izneo ispred kuće. Nisu izgledali ni najmanje zbunjeno što im virimo u domine preko ramena sporadično ih slikajući. Jedan od njih je bio posebno druželjubiv i oran za ćeretanje uveravajući nas kako smo se već sreli to jutro. Ostali smo s njima dok nisu završili partiju, iščekujući pobednika. Moj favorit, na žalost, nije pobedio. Za razliku od puštanja zmaja, domine su mi prilično išle od ruke, no ipak se nisam usudila na partiju sa iskusnim kubanskim uličnim blejačima. Ti ljudi ipak imaju svo vreme ovog sveta da usavršavaju svoje domino veštine, a ja sam moju poslednju partiju odigrala pre više od dvadeset godina.

Da ne bi narušavali već ustaljenu naviku ustajanja na desnu nogu taj dan smo završili sa tradicionalno lošom večerom. Jednoglasno smo došli do zaključka, nakon višečasovnog razmišljana, da ta sreća koja nas prati mora biti nekako povezana sa monotonim obrocima. A ta večera, kao i doručak i nije tako loša, ali i najveći obožavalac pirinča, tamnog pasulja i piletine bi se umorio da to mora da jede svako veče.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.