Naš put za Istanbul, početkom godine, obeležio je povratak starom životu. Životu pre korone. Možda ne identičnom, ali stvari su konačno krenule da se vraćaju u normalu.

Poželeli smo da negde skoknemo na nedelju dana. Jugoistočna i Istočna Azija, koje bi preferirala za tu dužinu odmora, i dalje su bile u zaključanom korona stanju. I dalje su se maske nosile na otvorenom. I dalje je trebalo raditi testove nakon sletanja. I dalje je sve delovalo previše mučno i komplikovano. Bar je povratak u Singapur bio višestruko olakšan. Jedna forma za ispuniti pred put. Jedan test pred polazak, koji se brzo i jednostavno mogao obaviti na istanbulskom aerodromu. I kućni testovi, ako želimo napolje u narednih nedelju dana. I onako smo ih imali bar dvadesetak kod kuće jer ih je singapurska vlada delila u više navrata.

Turci su od svega tražili da ispunimo samo jedan formular pred let. Maske se nisu nosile na otvorenom. Gledano iz singapurske svakodnevice, Turska je delovala kao savršeno mesto za biti u tom momentu. Kupili smo karte, tek tako, na prečac, desetak dana pred put. Spontano. Kao u pre-koronska vremena.

Malo me je brinula činjenica da letim u zimu. Mi uspešno izbegavamo zimu već godinama. Volim da odem na planine, krajnji sever, ili jug planete leti i tada mi iznenadne hladnoće ne smetaju ni najmanje. Zapravo su poželjne. Leto u Patagoniji, na Islandu, i sličnim mestima na momente zna da izgleda kao zima. Ali je zapravo daleko lakše. Dan je dug i ta zima ne traje danima. Ona samo smenjuje proleće, leto i jesen na momente, u istom danu. S obzirom da idem u višednevna pešačenja, koja te zbog same vrste aktivnosti “greju” i sa sve profi opremom, hladnoća mi ne predstavlja problem. Ali u gradu, gradu na moru, zima u pravo zimsko vreme, zima u gradskim šetnjama, ta zima me nije preterano privlačila. Bar nije do skora. Možda je deset godina leta dovoljno vremena da čovek poželi da ponovo vidi zimu? Ili bar, da se iz radoznalosti osmeli da joj se ponovo prepusti? Uostalom, tih dana je u Istanbulu padao sneg. Imala sam prilike da vidim beli Istanbul. Kad sam poslednji put videla sneg u gradu? Naoružali smo se dugim zimskim jaknama, cokulama, kapama, šalovima, rukavicama i krenuli ka hladnom Istanbulu.

Tih 15-20 min na autobuskom stajalištu, na istanbulskom aerodromu obitavala sam u polu-usnulom stanju. Delimično zbog 10 sati dugog leta, delimično zbog neverice da sam ponovo na putu. Stanica je prolazna. Sa nadstrešnicom. Kao tunel. Osećala sam hladan vazduh na obrazima, onom malom delu ispod očiju. Sve ostale delove kože sam pažljivo ušuškala u tople slojeve garderobe. Vazduh je mirisao na hladno. Tako svež i drugačiji od onog tropskog na koji sam navikla.

Sneg smo samo u tragovima videli na poljima, na putu do grada. Tih nedelju dana bili su uglavnom sunčani. Nebo je bilo plavo, bez oblaka. Savršeni zimski dani. Savršeni za duge šetnje. Vreme dosta utiče na doživljaj grada. Kada je svetlo i vedro vreme sve deluje lepše. Raspoloženiji smo. Opušteniji. Ne znam da li je vreme jedan od krivaca za moj doživljaj Istanbula.

Rekoh drugarici, nakon povratka, kako mi se Istanbul mnogo dopao. Kako je lep. Na konstantaciju da je lep, ona je podigla obrve i pogledala me sa čuđenjem. Dodala je da se i njoj Istanbul dopada, ali zvati ga lepim je preterivanje. Onda smo po ko zna koji put prošle kroz istu diskusiju šta je, a šta nije lepo.

Verovatno je problem u meni. Nije ona jedina koja se iznenađuje kako ja koristim reč lep/lepota. I zanimljivo je da na isti način zbunjujem ljude bez obzira odakle su došli, gde su pošli i na kom jeziku pričamo.

Lepo je sve ono što u meni izaziva buru osećanja dok u to gledam, ne obavezno samo pozitivnih, što mi privlači pogled i budi radoznalost. Nemerljivo je i neuporedivo je. Ne postoje kategorije. Mada postoje asocijacije. I nešto što je u jednom periodu bilo ružno, može u sledećem postati lepo. I obrnuto, naravno. Lepota je vrlo fluidan koncept. Pretpostavljam da je u mom slučaju lepota određeni set osećanja.

Istanbul mi je zaista bio lep. Više je stvari doprinelo tome. No, krenimo redom.

Grafiti i murali po njegovim ulicama. Grad sa velikim brojem uličnih “žvrljotina” jednostavno ne može da ne bude lep. Grafita ima manje-više svuda po gradu, dok su najveći murali na azijskoj strani, u naselju Kadikoj (Kadiköy). Istanbul, poput nekih drugih velikih metropola praktikuje Grafiti festivale. Mnogi od ovih murala su iscrtani za vreme festivala održanih u poslednjoj deceniji.

Ulične cica-mace. One su me do te mere fascinirale da su odmah nakon povratka, dobile svoj mini-post-galeriju Portreti istanbulskih cica. Nije me iznenadilo da ih ima puno. Singapur je i sam pun uličnih mačaka. Singapurci ih obožavaju. Turski dokumentarni film Kedi (u prevodu Mačka) se svojevremeno mesecima ovde prikazivao u bioskopu. Istanbulci veruju da ulične mačke pripadaju svima i istovremeno ne pripadaju nikome. Po ulicama grada, puno je kućica za mačke. Na svakom koraku stoje posudice sa hranom i vodom. Ulične mačke su vrlo mazne. Desilo mi se čak dva puta, za to kratko vreme posete, da mačke pređu granicu “pristojnosti”. Jedna mi je uletela u zagrljaj kad sam joj pružila ruku da je pomazim. Drugom prilikom, dok sam sedela na klupi, zverajući naokolo duž ulice, mačka je došetala i sela mi u krilo. Toliku opuštenost i privrženost ljudima nisam ranije videla. Mačke su gotovo uvek na oprezu. Bar one “normalne” mačke. Mačke van Istanbula.

Voda. Najveći deo vremena smo proveli na vodi. Šetajući uz Bosfor, Zlatni rog, Mramorno more. Prelazeći Bosfor trajektima sa evropske na azijsku stranu, i obratno ili prelazeći Zlatni rog Galata mostom. Gde god da smo se našli u kopnenom delu Istanbula, nakon sat bi se spustili ponovo do vode. To nije moglo da mi dojadi. Postoje delovi koji su mi bili manje fascinantni (to kulturno, polički itd. korektna ja izbegavam da kažem ružni), ali je najveći deo tih šetališta bio izuzetno prijatan. Široke staze tik uz vodu. Beskrajni niz pecaroša. Razigrana deca. Zaljubljeni parovi.

Kuće, ulice i ljudi zarobljeni u nekim starim vremenima. Moj prvi (i jedini) vizuelni kontakt sa Istanbulom, do gotovo pred sam put, bile su Gulerove fotografije. Dobar deo fotografija je prikazivao ljude u uskim sokacima, stare drvene kuće. Ulične prodavce i nosače koji guraju ogromna kolica ispred sebe. Kaldrmisane ulice. Zanatlije. Čajdžinice. Neke nostalgične, arhaične momente. Onda sam, totalno neočekivano, u jednoj knjižari u Singapuru naletela na Pamukov Istanbul. Samo nedelju dana pred put. Prelepo izdanje sa fotografijama koje je Pamuk birao. I opet te iste Gulerove fotografije, pored mnoštva drugih. Pomislih tugaljivo da je šteta što taj Istanbul neću videti. U kakvoj sam samo zabludi bila. Ni zamisliti nisam mogla, da taj Istanbul i dalje postoji. Razbacan svuda po gradu. Dovoljno je samo malo zaobići ulickane moderne ulice, zaći iza starih crkvi i džamija. Jedan od najupečatljivijih detalja su stare drvene kuće. Najvećim delom oronule i zapuštene. Pamuk je u svojim memoarima pominjao požare koji su gutali čitave kvartove drvenih kuća dok je on u njemu odrastao. Čudi me da je ijedna preživela posle tolikih, nekada vatrenih, danas preduzetničkih stihija. Ni skupljači starih stvari, prodavci i nosači sa ogromnim drvenim kolicima nisu u potpunosti zamrli. Tu su da podsete na težak rad, da nas vrate u mladost svih tih pogrbljenih staraca na ulici.

Carigrad. Prestonica rimskog, vizantijskog i osmanskog carstva. Na tom malom poluostrvu, uknještenom između Mramornog mora, Bosforskom moreuza i Zlatnog roga, gusto je napakovano preko 2500 godina istorije. Previše za jednonedeljnu posetu. Setih se saveta svog prijatelja pred moj prvi put u Kjoto; Ne pokušavaj da obiđeš sve hramove. Moj savet svakome ko ide u obilazak Stambola bio bi: Ne pokušavaj da obiđeš sve palate i džamije. Iskreno, moje interesovanje za istoriju i nije takvo da bih gledala buržujske tvorevine starih vladara ili molitvena mesta. Uvek me je više interesovalo, šta su ljudi jeli, kako su provodili radno i neradno vreme, kako su se oblačili, šta su crtali/pravili, o čemu su filozofirali, na kakvim su mestima spavali. Mada i to više kroz pisanu reč, nego obilazak istorijskih muzeja i sličnih institucija. Mnoštvo stvari na jednom mestu me uglavnom umara. Posle nekog vremena sve mi postaje isto. Glavni razlog tome je svakako odsustvo pravog interesovanja. No, kad vas svi vodiči, članci i sl. konstantno bombarduju određenim informacijama, u nekim slučajevima ipak popustite. Te tako smo na kraju ipak otišli u obilazak Topkapi palate i Aje Sofije. Sav šareniš građevina u okviru palate je bio vizualno natprosečno prijatan. Sve te boje i šare na podovima, zidovima, komadima nameštaja na kraju ipak deluju impozantno, nezavisno od toga koliko vas istorijske činjenice zanimaju ili ne zanimaju. Od svih građevina u okviru palate najviše mi se dopala biblioteka Ahmeda Trećeg. Često, putujući, naletimo na neke zanimljive primere u arhitekturi i svaki put krećemo u duge i ozbiljne razgovore kako ćemo to i tako napraviti u našoj kući jednog dana. Posle posete ove biblioteke, konačno smo rešili problem prostora za knjige u našoj kući iz snova.

Istanbulci. Nije da smo se nešto preterano družili sa lokalcima. Ali ono što svaku posetu Turskoj uvek čini posebnom je svakako, dobrim delom, tursko gostoprimstvo i uslužnost. Ono svakako nije ni obeležje samo ovog grada. Postoji to nešto, što je toplo i drago, poznato a opet istovremeno drugačije, udobno. Nešto što asocira na kuću, sigurnost, detinjstvo. To nešto, iznad svega, svaku moju posetu Turskoj učini posebnom. Budi želju da joj se iznova vraćam.

Više slika možete naći u mojoj galeriji Istanbul.