cyop&kaf
Ne znam zašto ovaj post nisam napisala 2022. kada sam se vratila iz Napulja. Ne znam zašto ga nisam napisala ni početkom 2025. kada je… O tome će malo kasnije biti više reči. Ali, znam zašto ga pišem sada. Posledica je čitanja vesti o muralu sa likom Maradone. Pomislih, ako sam već ostavila pisani trag o uličnoj umetnosti Napulja, daj da to odradim kako treba. Mada taj fenomen Svetog Maradone i oltari na ulicama Italije zaista jesu fascinantni, oni nisu ni prva, ni jedina stvar na koju pomislim kada se prisetim napuljskog šareniša.
Španska četvrt u Napulju je najšareniji deo grada. Na tim ulicama se svakakva vizualna zadovoljstva mogu iskusiti. Kao svaka turistička četvrt, prepuna je turista i zato, na momente, strašno naporna. No, u većini uličica i prolaza zapravo i nema previše ljudi, a zidovi su i dalje išvrljani od temelja pa sve dokle je umetnik uspeo da dobaci u visinu. I ne može čovek da provede previše vremena na tim ulicama a da ne krene da primećuje radove cyop&kaf-a.
Stil je vrlo autentičan. Teško ga je pobrkati sa nekim drugim tj. ne primetiti mnoštvo radova do te mere vizuelno bliskih. Nema senki. Sve ivice su jasne. Uvek samo osnovne boje. Uvek ista plava, žuta, crvena, crna i bela. Isključivo na vratima prizemlja ili metalnim zastorima lokala.
Sve je počelo kada je autor krenuo da crta grafite po zgradama oštećenim tokom zemljotresa. Napuštenim objektima koji su zjapili prazni jer grad i vlasnici nisu imali sredstava da ih obnove. Radeći na jednom od grafita, uočio ga je slučajni prolaznik i zamolio da ošareni i njegov basso. Baso su prizemni stanovi tipični za talijanske metropole. Oni izlaze direktno na ulicu. Pod im je na nivou ulice. Često ćete primetiti ljude koji stoje na prozorima, posmatraju svet na ulici. Dovikuju se sa nekim u prolazu. Često iznesu sušilice na veš tik ispred ulaza. Ili prodaju džidža-bidže sa svog prozora. Život u basu je polu-javan. Nakon tog zahteva, došao je drugi, a onda treći, i kao lančana reakcija njegovi crteži krenuli su polako da osvajaju špansku četvrt Napulja. Autor je često izjavljivao da ne zna zašto je to radio, nije imao nikakav jasan razlog zašto je prihvatao sve te zahteve. Jednostavno mu se crtalo. I crtao je šta mu tog momenta padne na pamet. Nije se opterećivao ni temama. Mada sugrađanima nije izlazio u susret kada su dolazili sa konkretnim zahtevom. Uslov da im oslika vrata bio je jasan; slikaće ono što on želi.
Iako sam autor ne misli da su njegovi crteži preterano bitni i previše “duboki”, sama količina i “jednoličnost” su mene prilično fascinirali. On je godinama oslikavao ta vrata. Mnogi od crteža su već bili načeti i izbledeli 2022., sada je stanje verovatno i gore.
Svojevremeno je napravljena i mapa sa lokacijama svih radova. Štampana je i knjigu sa slikama istih. Sve se pretvorilo u ogroman projekat. Njegovi crteži su dali autentičan izgled španskoj četvrti.
Cyop&kaf već 30 godina ukrašava ulice Napulja svojim grafitima i instalacijama. Početkom 2025. krenule su da se pojavljuju umrlice koje najavljuju kraj. Kraj onoga što je bilo i transformaciju u nešto novo. Mnogi su u tome videli nezadovoljstvo autora zbog džentrigikacije Napulja. Opraštanje od grada koje je znao, u kojem je živeo. Nemogućnost da nađe svoje mesto u novom Napulju, prilagođenog turistima. Da li je zaista tako, ostaje samo da nagađamo.
Zanimljivo mi je da je na mestu, koje je na tradicionalnim umrlicama rezervisano za svetca, ovde slika Malateste. Nije li lik najvećeg (tj. najpoznatijeg) talijanskog anarhiste jasna poruka da se od borbe odustati neće?
Jer, ulična umetnost i nije ništa drugo od uporne borbe protiv ustaljenih pravila, ustaljenih normi, nametnutih ukusa i vrednosti.
(slika preuzeta sa zvanične instagram stranice)
Kao šlag na tortu, za kraj i topla preporuka za dokumentarc (Il Segreto – Tajna) istog autora koji prikazuje lokalni običaj napuljske dečurlije da prave ogromne lomače u slavu Svetog Antuna. Film prati decu i prikazuje njihove napore da nađu, dovuku i sačuvaju drva za lomaču. Veliki svet malih ljudi.
Film možete pogledati na autorovoj Vimeo strani.