I Hrist konačno prođe Eboli
Kada smo odlučili da provedemo mesec dana u Italiji, činilo mi se da je to dovoljno vremena da je obiđemo bar uzduž, ako ne i popreko. Doduše, mislila sam da preskočim sve severnije od Đenove (tj. karabatak Italije) i fokusiram je na ostatak čizmice. Ali, vrlo brzo shvatih da će i to biti izazov. Na kraju sam spala na nedelju dana oko Sanrema i dve nedelje u Apuliji. Znam, to nije mesec dana. Ali, kad uvideh koliko je svaki delić Talijine noge dražestan nisam htela da srljam naokolo. Posvetili smo se štiklici, a preostalo vreme od onih mesec dana otidosmo da posetimo braću Slovence.
– Kad već ideš u Apuliju, moraš da svratiš do Matere – reče moja drugarica.
Ništa se ne mora, pomislih u sebi, kao i obično kad mi neko kaže da nešto moram. Onda sam malo guglala tu Materu, jer ta drugarica je jedna od onih koju zapravo slušam (s pažnjom), i shvatila da se Matera (obići) ipak mora.
Par meseci kasnije sam otišla u tu Materu i ostala bez daha. I reči! Evo reči mi dolaze tek sada, 3 godine kasnije. Nekada se sve kockice slože. Nekada sami posložitmo sve kockice. Matera je bila ovo drugo. Doduše, Matera je bila toliko vizuelno dopadljiva, i šarmantna, i intrigantna na prvi pogled, da me je to i podstaklo na slaganje kockica.
Matera je jedino naseljeno mesto u kojem sam bila, koje se nadograđivalo od praistorije do danas, a da su tragovi tih prethodnih epoha toliko vidljivi i u današnje vreme. Kad gledate Materu sa obližnjeg brda, možete videti sve slojeve istorije u njenim temeljima. Kad guglate Materu vrlo brzo ćete doći do podataka (i slika) koji ukazuju na to da se u njoj nakon drugog svetskog rata nije živelo mnogo drugačije nego u srednjem veku. I to me je navelo da se udubim u istoriju ovog grada. Kako je tako nešto u Italiji uopšte bilo moguće? Da sam malo bolje poznavala jug Italije možda to pitanje ne bih postavljala. Ali nisam! Zato sad sledi, za mene, netipično dug, istorijski uvod.
Matera se nalazi na kraškoj visoravni Murđe, na jugu Italije. Arheološka nalazišta na ovom području ukazuju na to da su se prva stalna naselja razvila još u neolitu. Iako ova visoravan danas izgleda pusto, obrasla niskom sprženom travom i sem kamenja i stena malo šta zapada čoveku za oko, nekada je bila prekrivena šumama i gustim rastinjem. Verovatno su već u to vreme ljudi povremeno koristili pećine kao sklonište ili ostave za čuvanje hrane. Tek kasnije, sa velikim invazijama i ratovima, ljudi kreću intenzivnije da ih koriste za stanovanje, jer su bile najsigurnije, prirodno sklonište.
Današnji, središnji deo istorijkog centra Čivita (Civita znači grad) je bio glavno mesto, centar te naseobine. Okolo tog centara su se, na obroncima visoravni razvijala sela. Iz tih sela su kasnije izrasli Saso Barisano (Stena orjentisana ka Bariju) i Saso Kaveoso (Stena orjentisana ka Monteskaljosu – srednjovekovni Mons Caveous). Ove tri celine danas čine istorijsko jezgro Matere.
Ta prva sela koristila su prednosti života u kraškom predelu. Već postojeće prirodne prostorije pećina su transformisali, nadograđivali, produbljivali i ograđivali prema svojim potrebama. Koristili su odlike terena do maksimuma. Te pećine su pripitomljene. Korišćene su kao ambari, skladišta, staje, kuće. Delovi su izravnati, preoblikovani u bašte, trgove, staze, prilaze, stepenice.
Sa dolaskom Normana u 11. veku, Matera poprima klasičan izgled srednjovekovnog grada. Zidine rastu oko Čivite, te sasiji ostaju kao spoljna, okolizidna naselja. U sledećih par vekova grad raste. Zidine se dodatno šire i u njihove granice ulaze i sasiji. Sasiji za to vreme poprimaju sve urbaniji izgled. Pećine se nadograđuju. Zidaju se dodatni spratovi na njima. Dobijaju prave krovove. Čivita postaje raskošnija. Grade se crkve, trgovi, u njoj se nastanjuje viša klasa. Sasiji su staništa niže i srednje klase. Dolazi do socijalnih raslojavanja.
Broj stanovnika s godinama dodatno raste, sasiji polako postaju tesni i prenaseljeni. Karakteristike terana im onemogućavaju da se ogranski šire. Nove kuće se grade na uštrb trgova, bašti, terasa. Sve raste u visinu i zajednički, socijalni prostor nestaje. Kvalitet života opada. Pećine koje su služile kao štale, crkve, magicine postaju životni prostor. Ljudi kreću da žive sa životinjama. Sasiji se pretvaraju u pretpane spavaonice. Iz njih odlazi srednja klasa i ostaje samo najsiromašniji sloj.
Postojeći komunalni sistemi gube svoju funkciju. Jaruge se pretvaraju u otvorenu kanalizaciju. Reke otpada se slivaju niz ulicu. Haraju bolesti i vlada opšta nemaština. Situaciju dodatno otežava izolovanost, ne postoje putevi kojim bi se do kuća/pećina moglo doći iz drugih mesta.
Početkom 20. veka italijanskoj vladi siromaštvo s juga konačno kreće da smeta do te mere da se zapravo preduzimaju određene mere kako bi se ono umanjilo. Neki od sačuvanih izjava, akti, uredbi ukazuju na tada katastrofalno stanje.
“Pet šestina stanovništva živi u rupama uklesanim u steni, nakrcanim jedni preko drugih. U njima seljaci ne žive već se, kao insekti, tiskaju u nakaznoj zajednici sa zverima, udišući otrovne smradove” – izjavio je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Zanardeli tokom posete Bazilikati 1902. godine.
“Seljačke kuće Matere su specifične, napravljene od krečnjačke stene, podsećaju na pećine, gotovo uvek se sastoje samo od prizemlja, često udubljene u stenu ili građene tik uz stene, što ih čini izuzetno vlažnim.
Ove kuće izgrađene jedna na drugoj, ukopane, dobijaju sunčevu svetlost samo kroz ulazna vrata. Zidovi su uglavnom vlažni i u većini slučajeva nemaju malter; liče na pećine u kojima su živeli naši drevni preci, mnogo pre civilizacije.
Matera je područje koje karakterišu velika imanja: neki od vlasnika kuća su potpuno odsutni, drugi potpuno ravnodušni. Stanovnici koji su nas vodili naokolo bili su daleko manje užasnuti tim prizorom od nas, toliko su naviknuti na to okruženje.
Kada pomislite da je Matera najveći urbani centar Bazilikate, da ima preko 17.000 stanovnika, da ima državne ustanove, sudove i osnovne i srednje škole, iznenađuje da nešto tako užasno još uvek može da postoji. “ -napisao je Frančesko Saverio Niti u svom izveštaju „Akti Parlamentarne komisije u vezi sa istragom o uslovima života seljaka u južnoj Italiji i Siciliji“, 1906–1909.
Međutim, malo šta se do kraja rata promenilo. Izgrađeni su neki putevi i zatrpane kanalizacione jaruge. Ali, na tome se manje-više i završilo. Sirotinja je i dalje živela u najvećoj bedi i umirala od malarije. Tek su pedesetih krenule da se dešavaju promene. Jedan od glavnih problema bio je u tome što je italijanska vlada na stanje u sasijima gledala kao na neku vrstu sramote koja trba da se izbriše iz kolektivnog sećanja. Najsrećnije rešenje bi bilo da sasiji naprosto nestanu.
Pedesetih je započeo veliki projekat izgradnje satelitskih naselja oko Matere i raseljavanja stanovništa. Bivši stanovnici sasjija su dobili svoje nove domove u svojim novim, uređenim naseljima. Jedini problem je što pećinski (u ovom slučaju i bukvalno) čovek ne zna kako da uživa u čarima civilizacije. Sem zidova, vlada je uložila nikakav napor da nauči sav taj narod kako da živi i koristi do maksimuma novostečene blagodeti. Što je naravno izazvalo određene frustracije, socijalne probleme i dodatna raseljavanja.
Sada prazni sasiji, sa nekim kućama u prilično lošem stanju, postadoše stanište siromašnih imigranata, dilera, prostitutki. Sasiji su dodatno degradirani. Kad čovek pomisli da gore ne može biti, obično se, vrlo brzo pokaže suprotno. Vlada je krenula da razvija ideje da pretvori taj deo Matere u muzej. No, mnogi Talijani nisu bili raspoloženi za tu ideju. Jedan od njih je bio i De Ruđeri i njegova grupa prijatelja, koji su se zalagali za to da se prepozna istorijski značaj sasija i da se sasiji revitalizuju. Sasijima ne bi trebalo samo da šetaju turisti, u njima ljudi treba da žive, da rade, da stvaraju, da se školuju, kulturno obogaćuju. Na kraju je i vlada, 1986. i zvanično, prepoznala ovaj plan, te krenula u realizaciju istog donoseći niz mera i pogodnosti za potencijalne investitore. A onda konačno i UNESCO uviđa istorijski i kulturni značaj Matere i u uvršćuje ih u svoju listu Svetske baštine 1993.
Zahvaljujući svemu tome, istorijski centar Matere danas stoji umotan u svoje najbolje odelo (a svi znamo da ako Talijan nešto zna, pored toga kako da napravi pastu, picu, sir, pesto, espreso, cipele, automobile itd., to je kako da skroji dobro odelo). Umesto onog srama zbog bede i nemaštine, italijanska vlada sada može da bude ponosna na svoje čedo sa juga. I upravo takvu smo je mi i videli.
Bio je novembar. Sunčan. Topao. Prijatno topao.
Izašli smo sa stanice i grad je izgledao kao….
Kao svaki drugi grad u Italiji. Ali na samo 5-10min hoda (može zapravo biti i duže ako vam pažnju odvuče sladoledžinica ili pekara) ulazite tu staru, magičnu Materu.
Kada stigosmo do prvog trga, u čuđenju (i oduševljenju) rekoh Miljanu:
– Vidi, molim te, imaju Dalijevu sklupturu na sred trga! Kako na taj info nisam nigde naletela?
S obzirom da smo, samo godinu dana ranije, obilazili Kataloniju i gledali Dalijeva dela u svim oblicima i veličinama, ovo mu baš nekako dođe kao prijatan (i prirodan) nastavag tog pirinejskog iskustva. Od tog trga smo ulice birali tako što dođemo do ugla, pogledamo na sve strane, a onda većamo levo, desno ili pravo? Posle 2-3 ovakva ugla ja totalno izgubim orjentaciju i obično nemam pojma gde se nalazim. U tom gubljenju, naletesmo opet na Dalija:
– Pazi opet Dali! Ovaj je baš impresivan naspram ovog kamenja u pozadini!
Matera je do tog momentu već uspela da me osvoji. Taj stari centar je bio izuzetno lep i bez Dalija. Ali te Dalijeve ogromne sklupture se savršeno uklapaju u sav taj kamen. Pored tog Dalija je bilo još par Dalija, pa je već postajalo jasno da mora da je neka postavka Dalija u Materi trenutno u toku.
Jedan Dali je vodio do drugog dok ne stigosmo do jedne od pećina.
A u pećini freske i Dali zajedno. Ovo je zapravo nekada bila grčka crkva. Pre nego što su je okupirali pravoslavci, u srednjem veku je služila kao grobnica. Prateći Dalija, provlačili smo se iz jedne u drugu dvoranu koje su služile kao izložbeni prostor. Deo sa najširom dvoranom je svojevremeno služio kao manastir palestinskim kaluđericama. Sve te prostorije čine kompleks pećinskih dvorana, tunela i prolaza (što prirodnih, što proširenih ljudskim delovanjem). Same dvorane, tj. ceo taj kompleks mogu da vam dočaraju na koji način su ljudi zaista živeli i koristilili pećine u sasijima. Dalijeva dela su samo dodatno naglašavala prostor.
Pećine su danas pretvorene u galerijske prostore, restorane, knjižare, prodavnice, pansione. Grad zaista živi u pećinama i neverovatno je iskustvo biti deo svega toga. Pa makar i samo na par dana. Par ovih pećina služi kao edukativan prostor. Imaju za cilj da, kroz postavke, prikažu kako se u pećinama živelo ranije. U tim nasumičnim šetnjama naletesmo na jedan ovakav muzej pa smo odlučili da virnemo u unutrašnjost. Pretpostavila sam da tako nešto mora postojati pre puta, ali nisam imala preteranu želju da posećujem ovakve postavke. Ali, kako beše vreme pred zatvaranje. I kako beše 0 turista u blizini, odlučismo da bacimo pogled. Fotogenična i zanimljiva je bila ta pećina, ali je ona daleko od bilo čega što bi moglo da dočara život u sasijima. Nameštaj i alatke izložene u njoj, prikazuju objekte s početka 20. veka koji su se mogli naći u bilo kojoj ruralnoj sredini. Ništa u ovim pećinama zapravo nikada nije izgledalo tako (iako ti objekti jesu iz tog perioda, verovatno većina zaista iz sasija). U tom ognjištu trebala je da gori vatra. U uglu da leži konj ili mazga kojoj se od gladi naziru rebra. Na tom alatu moralo je biti blata, zemlje. Taj krevet i roba natopljeni znojem. Ljudi izmučeni, oboleli od malarije. Mirisi stoke I ljudi, izmešani, otužni, jaki, za moj nenaviknuti nos, nesnošljivi.
U ovoj pećini sve je izgledalo previše nalickano. Oprano. Mirišljavo. Čiisto. Ispeglano. Od buba, vašaka, komaraca, ljudi, stoke oslobođeno. Upravo ono što je sasije činilo specifičnim, zastašujućim, fascinantnim je uklonjeno. Život ne čine stvari nego ljudi i njihova interakcija sa tim prikazanim objektima, njihova interakcija za životinjama, sa drugim ljudima. Jedna ovakva postavka teško da može prikazati život. Ovakve postavke prikazuju samo ljudske tvorevine.
Mislim da je Matera imala sreće da nije pretvorena u otvoren muzej. Sa nizom ovakvih i sličnih postavki, polupraznog, sablasnog prostora ličila bi na Pompeju. Nešto što gledate sa distance. Nešto strano. Otuđeno. To bi bio onaj dosadni udžbenik istorije iz kojeg napamet bubate podatke, a onda ih neverovatnom brzinom zaboravljate. Ovako, sa ovom, današnjom Materom, tu prošlost dišete. Dok gledate Dalija (ili šta već bude na repertoaru), dok ručate u restoranu, pazarite u prodavnici, sedite na nekom dovratku, provlačite se prolazima ili stojite naslonjeni na zidinama. Ta Matera ulazi u vas organski, prirodno, bez napora i siljenja. Ta Matera i dalje jeste muzej, ali muzej kakav treba da bude.
Dane smo provodili šetajući naokolo bez cilja. Puštajući život da se dešava. Bez mnogo granica i smernica. Radili smo ono u čemu obično uživamo. Ispijali kafe. Lunjali po knjižarama. Obilazili muzeje. I šetali. Šetali po Materi uzduž i popreko, zavlačili se u uske prolaze, zavirivali u budžake. Penjali se po okolnim brdima. Ulazili u dvorišta, bašte, zgrade, čak i neke crkve obišli.
Ti kameni blokovi od kojih je većina zgrada napravljena savršeno stoje naspram prirodnih stena. Čine neverovatnu pozadinu za umetnička dela. Prostori savršeni za muzejske postavke. Pored već pominjanog Dalija izloženog u bivšim bogomoljama (Madonna delle Virtù and San Nicola dei Greci kompleks) obišli smo i postavku u Muzeju savremene sklupture.
Dva, možda najbolja svedočanstva o sasijima iz prošlog veka i stanju u istim daju knjiga Hrist se zaustavio u Eboliju od Karla Levija i film Jevanđelje po Mateju od Pazolinija. Spletom srećnih okolnosti, u toku naše posete, ova dvojica umetnika su se srela u Palati Lafranki u kojoj je smešten Nacionalni muzej.
Pazolini je film snimao početkom šesdesetih na jugu Italije. Deo scena je sniman u tada već napuštenim i zapuštenim sasijima. U njemu se sasiji vide onako kako su izgledali pre velike obnove.
U muzeju je tokom naše posete bila izložba italijanskog umetnika Nikole Varleta U čast Pazoliniju. Dela se zapravo bave ubistvom Pazolinija (nemaju veze ni sa filmom, ni sa sasijima). Varleta je prilično opsesivan kada se fokusira na nešto; u ovom slučaju čin Pazolinijevog ubistva. Nisam neki ljubitelj njegovog slikarskog umeća (kao izdvojenih komada), ali sklupture su mu impozantne i instalacije koje kombinuju te slike (ogromnih foormata) sa figurama, u tom muzejskom prostoru su delovale grandiozno.
Ni dela Karla Levija koja su izložena u muzeju, nisu direktno povezana sa sasijima, Ali njegova slika Lukanija ’61 ima atmosferu juga Italije iz tridesetih godina prošlog veka. Ovo delo ogromnog formata (preko 3m u visinu i 18 u širinu) prikazuje ljude ovog podneblja.
Karlo Levi je proveo 1935. i 1936. na jugu Italije, u izgnanstvu. O tom iskustvu je napisao knjigu Hrist se zaustavio u Eboliju koja je izdata 1945. Levi je to vreme proveo u Alijanu (on ga u knjizi zove Galjano, što je bliže lokalnom izgovoru) i Grasanu. Sam naslov knjige već jasno najavljuje da je jug Italije i bog zaobišao, da taj čovek juga nije vredan njegove milosti i pažnje. Iako Levi nije lično iskusio Materu, on u knjizi prenosi svedočenje svoje sestre o stanju u Materi.
Za kraj posta, ostavljam taj deo knjige. Prevodila sam ga sa engleskog, pa možda prevod nije najsrećniji, ali svakako dobro opisuje Materu tog vremena.
– Sestra mi je došla iz Torina i mogla je da ostane samo četiri-pet dana.
„Izgubila sam previše vremena na putu“, rekla je, „jer sam morala da putujem preko Matere da bi mi policija tamo pečatirala dozvolu da te posetim. Umesto da dođem direktno preko Napulja i Potence za šta bi mi trebalo samo dva dana, morala sam da kružim preko Barija do Matere i u Materi sam izgubila ceo dan čekajući autobus. Kakvo je to mesto! Na prvi pogled Galjano ne izgleda tako loše; svakako ne može biti gore od Matere.“
Bila je užasnuta i uplašena onim što je videla. Rekao sam joj da je njena preterana reakcija posledica toga što nikada ranije nije bila u ovim krajevima i da je Matera njen prvi susret sa ovom sredinom i pustinjacima koji u njoj žive.
„Nisam poznavala ovaj deo zemlje, to je istina“, odgovorila je, „ali ga jesam nekako zamišljala. Samo što Matera… Bila je drugačija od svega što sam mogla da zamislim. Stigla sam tamo oko jedanaest ujutru. Čitala sam u vodiču da je to grad kao sa slike, vredan posete, da ima muzej antičke umetnosti i neka neobična pećinska naselja. Ali kada sam izašla sa železničke stanice, koja je moderna i prilično raskošna zgrada, i osvrnula se oko sebe, nisam videla grad. Jednostavno ga nije bilo. Bila sam na nekoj vrsti opustele visoravni, okružena golim, niskim sivkastim brdima prekrivenim kamenjem. Usred ove pustare uzdizalo se naokolo osam do deset velikih mermernih zgrada izgrađenih u stilu koji je u Rimu popularizovao Pjaćentini, sa masivnim vratima, gredama ukrašenim grandioznim latinskim natpisima i stubovima koji su se presijavali na suncu. Neke od njih su bile nedovršene i delovalo je da su prazne; nakazne tvorevine koje su potpuno odudarale od pustare koja ih je okruživala. Loše izveden stambeni projekat, građen nesumnjivo za državne službenike, koji je već delovao prljavo i zapušteno, ispunjavao je prazan prostor oko ovih zgrada i zaklanjao mi pogled sa te strane. Čitava stvar je izgledala kao ambiciozan gradski projekat, započet u žurbi i prekinut kugom, ili kao pozornica, bez ukusa, pravljena za neku tragediju D’Anuncija. U ove ogromne carske palate iz dvadesetog veka smeštene su opština, policijska stanica, pošta, gradska kuća, kasarna karabinjera, sedište Fašističke partije, fašistički podobnici, korporacije itd. Ali gde je bio grad? Matere nigde nije bilo.
Odlučila sam da prvo završim s obavezama. Otišla sam u policijsku stanicu, spolja od blistavog mermera, ali iznutra prljava i puna insekata, sa loše održavanim prostorijama punim prašine i smeća. Primio me je, da bi mi stavio pečat na dozvolu, pomoćnik šefa, koji je u isto vreme bio i šef lokalne fašističke stranke. Bila sam zabrinuta zbog opasnosti od malarije, pa sam ga pitala da li postoji ikakva šansa da te prebace u neku zdraviju sredinu. Drugi oficir koji je bio u prostoriji naglo je upao u razgovor: „Malarija? Ne postoji tako nešto ovde. Sve je to umišljotina. Desi se možda jedan slučaj godišnje. Vašem bratu je dobro tamo gde je sad.“ Ali kada je shvatio da sam lekar, zaćutao je, a njegov pretpostavljeni mi je odgovorio sasvim drugačijim tonom: „Malarija je svuda“, rekao je. „Možemo prebaciti vašeg brata, ako želite, ali će imati iste uslove kao u Galjanu. Postoji samo jedno mesto u celoj pokrajini koje je bez malarije, a to je Stiljano, jer je skoro na 900 metara nadmorske visine. Možda ćemo ga kasnije poslati tamo, ali za sada je to nemoguće.“ (U Stiljano su slali fašističke dicidente.) „Ne, bolje bi bilo da Vaš brat ostane gde je. Pogledajte nas; mi živimo ovde u Materi slobodni, nismo politički zatvorenici. I nije ništa bolje ovde, što se tiče malarije, nego u Galjanu. Ako mi možemo da je trpimo ovde, onda valjda može i on tamo?“
Nisam imala odgovor na to, pa nisam dalje insistirala i izašla sam napolje. Htela sam da ti kupim stetoskop jer sam zaboravila da ga ponesem iz Torina, a znala sam da ti treba ovde za pacijente. Pošto nije bilo prodavaca medicinske opreme, odlučila sam da ga potražim u apoteci. Među vladinim zgradama i jeftinim novim kućama pronašla sam dve apoteke, jedine, kako mi je rečeno, u gradu. Nijedna nije imala ono što sam tražila, a štaviše, njihovi vlasnici nisu znali šta tražim. „Stetoskop? Šta je to?“ Nakon što sam objasnila da je to jednostavan instrument za slušanje srca, napravljen poput ušne trube, obično od drveta, rekli su mi da bih tako nešto mogala naći u Bariju, ali da u Materi niko nikada nije čuo za to.
Bilo je već podne i krenula sam u restoran koji mi je preporučen kao najbolji u gradu. Tamo, za stolom sa prljavim stolnjakom i prstenovima za salvete koji su ukazivali na to da su tamo redovni gosti, sedeo je pomoćnik šefa policije sa nekoliko svojih podređenih, izgledajući smoreno. Znaš da meni nije teško ugoditi, ali kunem se da sam, kada sam posle jela ustala da odem, bila podjednako gladna kao i kada sam ušla.
Konačno sam krenula da pronađem grad. Malo iza stanice našla sam ulicu sa nizom kuća sa jedne strane, a sa druge dubokim kanjonom. U kanjonu se nalazila Matera. Malo više sa mesta gde sam bila, jedva se mogla videti jer je pad bio strm. Sve što sam mogla da razaznam dok sam gledala dole bile su uličice i terase, koje su skrivale kuće od pogleda. Pravo preko puta mene nalazilo se golo brdo ružne sive boje, bez ijednog drveta ili bašte na njemu, samo izgorela zemlja i stene. Na dnu kanjona, između stena proticao je slab, mutan potok Gravina. Brdo i potok imali su mračan, zlosutan izgled koji mi je prirastao za srce. Kanjon je bio čudnog oblika: formirala su ga dva polulevka, jedan pored drugog, razdvojena uskim usekom, i spajali su se na dnu, gde sam mogla da vidim belu crkvu Santa Marija de Idris, koja je izgledala poluutonuta u zemlju. Saznala sam da se ta dva odvojena dela zovu Saso Kaveozo i Saso Barisano. Izgledali su kao što školarac zamišlja Danteovog Pakao. Kao Dante, spuštala sam se iz kruga u krug, nekom vrstom staze za marvu koja je vodila do dna. Uska staza se vijugala nadole i unaokolo, prolazeći preko krovova kuća, ako se to može nazvati kućama. Bile su to pećine, ukopane u čvrste, glinene zidove kanjona, sa fasadama, od kojih su neke bile prilično lepe, sa ornamentima iz osamnaestog veka. Ovi lažni frontovi, zbog nagiba kanjona, su bili ravni pri dnu, ali su se širili na vrhu, a uličice u uskom prostoru između njih i padine su imale dvostruku ulogu: bile su put za one koji su izlazili iz svojih kuća odozgo i krov za one koji su živeli ispod. Kuće su bile otvorene zbog vrućine, i dok sam prolazila mogla sam da vidim unutrašnjost, u koju je svetlost dopirala samo kroz ulazna vrata. Neke od njih nisu imale pravi ulaz, nego zastor i merdevine. U tim mračnim rupama uklesanim u zemlji videla sam nekoliko komada otrcanog nameštaja, krevete i nešto pocepane odeće okačene da se suši. Na podu su ležali psi, ovce, koze i svinje. Većina porodica živi u jednoj pećini i u njoj spavaju svi zajedno; muškarci, žene, deca i životinje. Tako živi dvadeset hiljada ljudi.
Videla sam ogroman broj dece. Bila su svuda, u prašini na vrućini, okružena muvama, potpuno goli ili obučeni u rite; nikada u životu nisam videla toliku bedu. Zbog posla sam svakodnevno u kontaktu sa puno siromašne, bolesne, nezbrinute dece, ali nikada nisam ni sanjala da ću videti ovakav prizor. Videla sam decu kako sede na pragu, u prašini, dok ih sunce prži, poluzatvorenih očiju i crvenih i otečenih kapaka; muve su se skupljale po kapcima, ali deca su ostajala sasvim mirna, ne dižući ruku da ih oteraju. Muve su im šetale po kapcima, a činilo se da ih ni ne primećuju. Bolovali su od trahome. Znala sam da od trahome još uvek boluju na jugu, ali videti obolele u ovom siromaštvu i prljavštini je sasvum drugačiji osećaj. Videla sam i decu sa smežuranim licima staraca, telima od gladi pretvorenih u skelete, glava prekrivenih vaškama i krastama. Većina njih je imala ogromne, nadute stomake i lica požutela i izmučena od malarije.
Žene su me, kada su me vide da gledam ka vratima, pozivale da svratim, i u tim mračnim, smrdljivim pećinama u kojima su živele videla sam decu kako leže na podu pod iskrzanim ćebadima, tresući se od groznice. Druga deca, koja su se pretvorila u kost i kožu od dizenterije, jedva su se vukla naokolo. Videla sam decu sa voštanim licima, činilo mi se da imaju nešto gore od malarije, možda neku tropsku bolest poput Kale Azar, tj. crne smrti. Mršave žene, sa prljavim, neuhranjenim bebama koje su im visile na mlitavim grudima, pričale su sa mnom blago i sa očajanjem. Osećala sam se, pod tim zaslepljujućim suncem, kao da sam u gradu pogođenom kugom. Nastavila sam da silazim prema crkvi na dnu kanjona; gomila dece, koja se stalno povećavala, me je uporno pratila. Vikali su nešto, ali nisam mogla da razumem njihov nerazgovetni dijalekt. Nastavila sam da idem; i dalje su me pratili i dozivali. Pomislila sam da prose sitninu, i zastala sam na trenutak. Tek tada sam razaznala reči koje su svi uglas vikali: ‘Gospođice, dajte mi kinina!“ Dala sam im svu sitninu koju sam imala da kupe slatkiše, ali to nije bilo ono što su želeli; ponavljali su, očajni, da im dam kinin. U međuvremenu, stigli smo do Santa Marije de Idris, lepe barokne crkve. Kada sam podigla pogled u pravcu puta kojim sam došla, konačno sam videla celu Materu, kao na zakošenom zidu. Odavde je izgledala gotovo kao pravi grad. Fasade pećina bile su poput niza belih kuća; rupe na vratima su me gledale kao crne oči. Grad je zaista lep, kao sa slike, upečatljiv, a u blizini se nalazi i lep muzej sa grčkim vazama, malim statuama i novčićima pronađenim u blizini. Dok sam ih gledala, deca su još uvek stajala napolju, na suncu, čekajući da im donesem kinin.”
Više slika možete naći u mojim galerijama:
