Nemica u meni
Nakon dve nedelje provedene u Švajcarskoj došla sam do poražavajućeg zaključka da mi se nemački deo mnogo više dopada od francuskog. Italijanski nisam obilazila. Ali Italijani i tako nemaju nikakvu ulogu u ovom francusko-nemačkom nadmetanju. Dok smo živeli u Frankfurtu, svaki bogovetni produženi vikend ili mini odmor smo provodili u Francuskoj. Francuski deo Švajcarske nije Francuska, niti je nemački deo Švajcarske Nemačka, ali ipak sa porazom priznajem da mi se u ovoj švajcarskoj Nemačkoj upravo dopadalo sve ono što sam potajno (i javno) u onoj (pravoj) Nemačkoj svojevremeno prezirala. Već smo ranije, pre jedno 15tak godina bili u ovoj švajcarskoj Nemačkoj, zbog potencijalne selidbe u istu (Miljan je bio na nekim intervjuima) i sećam se da su me “jedino” fascinirale ta brda u pozadini i jezera na čijim su se obalama ti gradovi smestili. Doduše, ja jesam mislila da su ta brda vredna seljenja. Ali ti gradovi, tada, nisu ostavili neki utisak na mene. Zato je ovog puta, Nemica u meni, posebno dok je šetala po Bernu, iz petnih žila urlala:
– Oh mein Gott! Schön! So schön! Alles ist wunderbar!!!
Prvi susret sa Bernom zapravo i nije bila ljubav na prvi pogled. Od železničke stanice, do hotela je trebalo proći ceo stari grad. Iz nekog razloga, tj. u uzaludnom traganju za hipsterskim kafićem, uporno smo se vraćali, iz sporednih, u glavnu ulicu tog starog centra. Tom glavnom ulicom idu tramvaji. Drugog saobraćaja, ako me sećanje dobro služi nema. Ili ga ima samo u delu ulice, ili automobili toliko retko prolaze da ih nisam ni konstatovala. Imala sam utisak da je ulica potpuno pešačka, iako to zapravo nije. Ako ništa drugo, zbog tramvaja čovek ipak mora da gleda kuda ide. Ulica je opasana starim višespratnicama, pravljenim u istom duhu, Prvi sprat je prepušten te formiraju svodove koji su nas štitili od sunca koje je bilo neuobičajeno jako za taj deo Evrope. Tek kasnije tog dana, smo primetili da te zgrade imaju i podrume u koje se ulazi sa ulice, koji se zatvaraju ogromnim drvenim vratima. U neko drugo doba dana, sve ovo bi delovalo vizuelno mnogo impresivnije, ali u rane popodnevne sate sve je bilo krcato ljudima. U lokalima, koji su se nizali sa obe strane ulice, smestili su se svi tipični, veliki lanci garderobe koje možete naći svuda: Zara, Mango, Levis, Adidas i slični. Iz njih su ljudi izlazili mahnito, vukući kesurdače. Kao da tih radnji nema svuda. Kao da ne prodaju svuda ta ista sranja.
Bern je mali grad. Ta ulica i nije toliko duga. Svom tom vašaru relativno brzo dođe kraj. Završava se mostom, koji nas je prebacio u noviji deo Berna. Iako je ovaj deo bio daleko manje arhitektonski impresivan bar je bio pošteđen turista i gužve. I velikih, poznatih lanaca odeće i obuće. Sve me je podsećalo na Berlin. Na kraj u kojem smo nekada živeli. Ista opuštena atmosfera. Roditelji sa decom na bajsevima. Sporadično po koji kafić, restoran ili kakva mala radnja. Sve nekako ušuškano i mirno. Široki trotoari. Višespratnice, sa najviše 3-4 sprata. Svuda ogromna stara stabla. Sve mi je bilo potaman u tom privremeno, našem kraju.
Nakon drame u hotelu, koju ovde neću prepričavati odlučili smo da se kulturno uzdižemu u muzeju Paula Klea. Kleov muzej je veličanstveno arhitektonsko zdanje. Kleo mi je omiljeni plavi jahač, te mi bi drago da se nađem u prilici da vidim toliko njegovih dela na jednom mestu. Doduše, očekivala sam daleko više. Muzej se bavi više njegovim životom nego delima. Ali, u fokusu su bila njegova dela koja su se koristila za ilustracije korica raznih knjiga, te je to zapravo bilo poprilično edukativno.
Došli smo u Kleov muzej po Klea, ali smo iz njega izašli sa Rozi Vajli. Ova dražesna dama uspela je totalno da ga zaseni u rođenoj kući. A kad pomislim samo, kako sam naivno prvo odlučila da pogledam Vajline slike, jer tu smo zbog Klea nju (gostujuću) ćemo samo da pretrčimo. Uostalom, ko je ta Rozi Vajli?
Ko je gospođa, saznali smo odmah na ulazu. Sa leve strane bilo je platno na kojem je projektovan kratki film u kojem Rozi sedi u svom studiju i priča o svojim delima. Studio je prekriven slojevima novinske hartije, sve je izmuljano bojom, a na zid je naslonjeno njeno delo ogromnog formata koje ona u tom momentu objašnjava. Njoj je bar 80 godina. Ima predivan akcenat i neverovatno prijatnu boju glasa. Uz to su joj usne prekrivene crvenim karminom koji je očigledno sama nanela (drhtavim rukama). Na sebi ima crnu suknju do kolena, žute hulahopke i ljubičasti prsluk. I sad, ajde prođi pored toga i ne zastani da je odslušaš do kraja. A onda još probaj da se ne zaljubiš u ovu šarmantnu bakicu do kraja filma. Rozi je zapravo mogla da slika šta hoće, i kako hoće, sve to nije bilo bitno jer sam ja posle tog filma, postala njen strasni obožavalac.
Rozi se ne opterećuje standardima, propisima i pravilima. Inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Neretko upravo u tim novinama koje posle koristi za brisanje pribora. Iako na prvi pogled, njena dela mogu izgledati kao “da sam i ja to mogla naslikati”, izložba je prikazivala ceo njen stvaralački proces, pa čovek brzo shvati da nije ni dovoljno lud, ni slobodan, ni kreativan da tako nešto naslika.
Kasnije tog dana smo krenuli u šoping (da mahnito vučemo kese) jer smo se s drugaricom dogovorili da svratimo do obližnjeg jezera a kupaći imali nismo. U toj želji da stignemo do određenih radnji, a da ne idemo glavnom pešačkom ulicom, otkrismo sporedne koje je krasila ta ista stara arhitektura. Tu smo otkrili (od tog momenta) svoj omiljeni restoran u kojem pojedoh najbolje gjoze. Obično su Japanci ti koji “ukradu” tuđe recepte pa ih pretvore u nešto sto puta bolje. Dodaju neku specijalnu mešavinu začina, isprže nešto malo hrskavije, upakuju elegantnije i naprave tu novu, bolju, ukusniju, japansku verziju. Ali… neki tamo kuvar u švajcarskom Bernu odluči da uradi isto. I osmeli se da ukrade ni manje ni više nego japanske gjoze, prelije ih nekim ludilom od harise, pavlake (i još nečeg što ne uspeh da prepoznam) i oduševi nas na prvi zalogaj. Bern će zahvaljujući tom dražesnom jedačkom iskustvu ostati upamćen kao mesto gde se dobro jelo.
Sem što smo se prejedali po Bernu, šetali smo naokolo dok ne spadnemo s nogu. Vreme je uglavnom bilo idealno. Na momente je sunce pržilo pa smo hlad tražili na stazama koje prate reku Ar. Niz reku su se spuštali razdragani ljudi svih uzrasta. Neki su na ta nizvodna plivanja vodili i svoje pse. Izgledalo je izuzetno zabavno. Osvežavajuće. Prošlo mi je kroz glavu da bi mogli probati ovaj spustAr, ali u isto vreme me je bio i strah. Ar reka je poznata po svojoj struji i virovima i nije mi delovalo pametno da se spuštam niz nju bez nekog lokalca koji bi znao kako da navigira.
Sedeći na tim klupicama uz reku, gledajući kako protiče kroz grad, sve te opuštene lokalce na pikniku, nisam mogla da se otrgnem utisku da mi možda malo ipak nedostaje ta Evropa. Taj opušteni život. Biciklisti koji su zamenili automobile na ulicama. Radnje i kafići koji više ne rade nego što rade, jer vlasnici moraju da svoje vreme troše na uživanje u životu. A onda se štrecnuh od te pomisli jer se setih da ja nikada nisam naučila da živim tako. Sav taj nerad me je užasno plašio i slutio na teška vremena koja moraju za njim doći. Svaki moj piknik u Nemačkoj pratila je griža savest da trošim više nego što sam stvorila. Da živim na tuđoj grbači, ili još gore kredit, koji će mi biti desetostruko naplaćen. Vraćao me je na detinjstvo u staroj Jugoslaviji, a svi znamo kako se to završilo. Sve moje aksioznosti proističu iz raspada sistema u kojem sam odrasla. Na žalost ne samo anksioznosti.
Sasvim prikladno mom filozofiranju o radu, zemljama bivšim, sadašnjim i budućim u jednoj od ovih besomučnih šetnji stigli smo i do Bakunjinovog groba. Bakunjinu smo preneli vesti iz Sveta, na šta je on ostao nem. Usput sam mu prenela i svoju fascinaciju Rozi, ali ni to ga nije animiralo. Te smo se dali u šetnju pa groblju, tj. parku. Mnogo su mi lepa ova groblja koja pretvore u parkove. A retko ko po njima šeta. Neki od spomenika na koje smo naletali su prava umetnička dela. Dakako, kičastih anđela i ovde ima u izobilju.
Sve u svemu, Bern je bio baš prijatno iskustvo. Podsetio me je koliko Evropa ume da bude lepa (kad sija sunce). Koliko čovek (koji zna kako da postavi granice između sebe i sveta) može da uživa u malim stvarima koje život znače. I naravno to je grad koji mi je podario Rozi. Hvala mu na tome!
Više slika možete naći u mojim galerijama:
