Zarina
“Ja nisam preterani ljubitelj apstraktne, savremene umetnosti.”
Redovno izgovaram ovu rečenicu kada se nađam u kakvom društvu koje bi da besedi o umetnosti. Uz to znam i da izjavim još par stvari:
“Nisam ljubitelj ni realizma. Zašto bi se trudio da preslikaš stvarnost? Imaš oči da vidiš svet oko sebe, zašta bi ga slikao? Posebno danas, u vremenima kada ogroman broj ljudi ima dobru kameru na svom pametnom telefonu. Svako je potencijalni fotograf”.
Tu naravno ne stajem, jer moram, pomalo nadmeno, da dodam:
“Angažovana umetnost je jedina zaista vredna bilo čije pažnje.”
Moglo bi se reći da sam hipsterski snob ili bar da imam tendencije ka tome. Ali, kakve god etikete lepila sebi i drugim uživaovima u umetnosti, činjenica je da ove rečenice negde najbolje opisuju moj ukus. Ova poslednja svakako dominira kad se odlučimo da kupimo neko umetničko delo. Mi zaista volimo da nas sa zidova gledaju slike koje nas podsećaju na surovu realnost.
Prve dve su samo uslovno tačne. Kako sam poslednjih par godina krenula da slikam intenzivnije, shvatila sam da me ništa ne rasterećuje i ne ispunjava kao stvaranje apstraktnih radova. Tek kada sam krenula da “pričam” svoje priče na apstraktan način, shvatia sam koliko emocije dobijaju na težini kada se oslobode forme i pravila. Gledano iz ugla umetnika, ne postoji viši oblik umetnosti od apstraktne. Gledano iz perspektive onoga ko konzumira umetnost u galerijama, apstraktna umetnost u najboljem slučaju može da bude prijatan šareniš, dopadljivi nered, zanimljiva zbrka. Meni je, u izvesnom smislu, donela slobodu. Sada, kada gledam apstraktne radove, gotovo da me svaki put preplavi ogromna sreća jer mogu da osetim uživanje onoga ko je to stvoriao. Nikada mi umetnici nisu bili bliskiji, iako mi zapravo njihovi radovi niočemu ne pričaju. I dalje ne bih tuđe, a ni svoje, “žvrljotine” kačila po kući. Ali ko zna, možda u budućnosti i taj deo mene doživi neki preobražaj.
Realizam mi je i dalje najmanje umetnički interesantan. U zanatskom, tehničkom delu umetničkog stvaralaštva, apsolutno dominira. Ako ste ikada imali prilike da gledate proces nastanka nekog realističnog dela ili probali sami da ga stvorite, onda svakako razumete oduševljenje tehničkim delom ovog procesa. Ali kao svaki zanat i ovaj je prilično mukotrpan. Zahteva vreme i određenu preciznost. Previše liči na “posao” i kao takav me psihički umara.
Većinu dela čovek ne može tako lako da razvrsta po ovim, nazovi kategorijama. I pored toga, često koristim ove kategorije jer tako smo valjda naučeni, tj. prosto nam tako radi mozak. Smeštamo svoje misli u kategoriije kada gledamo neko delo.
Prvi utisak, kada stojim ispred nekog dela, je obično “vau” ili “bljak”. Onda ide pitanje: Zašto je nešto “vau”, a nešto “bljak”? Da bi to shvatili često je potrebno analizirati kombinaciju boja, strukturu, potez, temu, položaj figura (ako ih ima), perspektivu, senke… I ne retko kad ništa od toga ne pruži odgovore, sam opis slike koju je autor dao, tj. objašnjenje zašto je imao potrebu da nešto izloži pred nas onaj “vau” ume da pretvori u “bljak” i “bljak” u “vau”.
Svi ti preobražaji misli, silne emocije i prosto uživanje u šarenišu me goni da obilazim galerije rado i često. Doduše, nisam uvek jednako raspoložena posle ovih šetnji da se bacim na pisanje o istim, što je šteta, ali kada se ove moje dve potrebe ukrste obično nastaju ovakvi postovi.
Danas vam zato pišem o Zarini.
Najava za Zarininu izložbu me je privukla već samim posterom. Na njemu je bilo nešto što je izgledalo kao grafika mape. Mape same po sebi uvek izazivaju moju pažnju. U kakvim god oblicima, veličinama i tehnikama da su rađene. Mapa je skup simbola, simbola koji predstavljaju mesta kojima hodimo, građevine, ljude, običaje, predele, migracije. Da date 10 kvadratnih metara grupi ljudi da mapiraju, nećete naći dve iste mape. Svako od nas zapaža prostor drugačije i mape su upravo prvi medijum na kojem sam ja uočila da stvarnost ne postoji. Tj. da ne postoji apsolutna stvarnost. Da je ona uvek iskrivljena, personalizovana, “zatrovana” našim ranijim iskustvima. Dok su se na časovima istorije profesori bavili istorijskim “činjenicama” tj. nacionalnim viđenjem prošlosti, a ja zevala i pokušavala da održim pažnju, mape su bile jedina stvar koja me sprečavala da ne zahrčem glasno na času. Geograsfske mape su mi bile uglavnom dosadno uniformne, ove istorijske su bile fascinantne. Ako bi trebalo nečemu da zahvalim na postojanju časova istorije, to bi bio upravo taj uvod u neverovatni svet mapa.
Zarina Hašmi je rođena u Indiji 1937. Njen otac je bio istoričar. Zarina je kao devojčica prvi put iskusila let avionom i toliko bila fascinirana iskustvom da je kasnije upisala letačku školu. Taj prvi let je u njoj probudio ljubav ka ptičijoj perspektivi. Dao joj je prvi uvid u mape. Odrasla je u muslimanskoj progresivnoj porodici. Većina njene porodice je živela u Pakistanu. Konflikt između dve zemlje je ostavio dubok trag u njoj. Demonizacija muslimana u poslednjih 40 godina u tome nije pomogla. Živela je u više država tokom svog života i mnoge od njih zvala svojim domom. Volela je arhitekturu i matematiku. Umrla je 2020.
Autorka ovog posta je mape zavolela na časovima istorije. Uvek je bila fascinirana matematikom i tehnikom. Iz ljubavi prema fenomenu letenja stekla je diplomu avio iženjera. Više je zemalja zvala svojom domovinom dok se seljakala po svetu. Odrasla je u zemlji koja se raspadala i bila izložena negativnim stereotipima o narodu iz kojeg potiče.
Uopšte me ne čudi da sam gledajući Zarinine radove, konstantno imala osećaj da sam ih ja pravila, tj. da bih ja nešto tako mogla/volela da napravim. Ne samo da okolnosti u kojima smo živele imaju određena preklapanja, nego je i sam doživljaj, način na koje smo iskusile te okolnosti dosta sličan. Zarina je na neki način pričala moju priču. I to je radila tehnikama koje ja volim. Njeni radovi gotovo da liče na tehničke crteže. Crno-beli, precizni, minimalistički. Uz to koristi drvorez – štampu kao tehniku. Ova izložba, pod imenom “Uputstva koja vode do moje kuće” je mene odvela u neke najdublje, najintimnije delove mene same.
Njeni radovi su lepi sami po sebi. Bez ikakvog dodatnog objašnjena. Taj minimalizam, crni blokovi i linije na listu papira. Moglo je ostati samo na tome i dalje mi biti “vau”. Ali, onda je tu i taj angažovani deo, njena reakcija na islamofobiju, njen glas protiv nasilja, protiv stereotipa. I na kraju taj njen intimni, lični deo. Ljubav prema mestima, ljudima. Ta blaga patnja i nostalgija koju svaki emigrant u nekoj meri oseća.
Nisam ni slutila da ću istražujući zašto mi je jedan poster toliko “vau”, doći do toga da se to “vau” ne samo potvrdi, nego preraste u jednu toliko intimnu i ličnu priču.
Draga Zarina, hvala ti na tome!
Više o Zarini možete naći na sajtu posvećenom njenom životu i stvaralaštvu.