postcards…
The world moves with me

Balada o slanom moru / 30.09.14

Većina mojih putovanja počinje snovima. Ne onim koji nastaju kada zaspimo, nego onim koje sanjam budna. Desi mi se tako da se dohvatim neke knjige, odslušam neku radio emisiju, odgledam crtani ili dokumentarac, pročitam neki strip, i zapadnem u snove. Misli mi zaposednu gomile slika. Vrlo detinjih. I dalje sebe vrlo živo zamišljam u svim naizgled nemogućim situacijama, zagubljenu u dalekim predelima. I onda ti snovi, u jednom momentu, prerastu u javu. Nikada stvarnost ne izgleda baš kao snovi. Obično je bolja, jer se stvarno živi. Jer stvarno hodam predelima o kojima sam snila, upoznajemo prave ljude, jedemo pravu hranu, izležavamo se na stvarnim mestima. Preplavljeni smo pravim osećanjima koja u nama ostaju dugo nakon putovanja. Ali i dalje svega tog pravog ne bi bilo da nije bilo tih snova na početku. Ti snovi su jednako bitni, jer bez njih na sva ova putovanja ne bih ni kretala. Zato se ja uvek vrlo živo sećam, tog prvog sna o nekom novom predelu. Tog momenta kada se u meni probudi interesovanje za neko novo mesto. Posle njega, slede godine snivanja, snovi se grade, moje avanture u njima ne prestaju. Moja glad da odem tamo negde, i iskusim sve to lično, postaje tolika da krećem da jedem samu sebe. Sve dok, pod teretom te gladi, ne krenem na dalek put. Onda konačno, doduše samo na kratko, sve ponovo dolazi na svoje mesto. Na kratko, jer je sve to jedan prokleti začarani krug. Što više vidim, više znam, više iskusim, sve više i sanjam. Snovi su sve veći, sve luđi. Ja sve nezasitija. Južna Amerika me tako, već godinama ubija. I kao da mi nije bilo dovoljno te patnje za njom, krenuh na put ka ostvarenju svog drugog najvećeg sna: Pacifika.

Već se po naslovu da zaključiti kada sam prvi san o Pacifiku usnila. Upravo čitajući jedan od najlepših stripova svih vremena: Baladu o slanom moru. Korto Malteze je u moje snove uplovio iz Politikinog zabavnika. Isti se u našoj kući čitao svakog petka, mnogo pre nego što sam ja naučila svih trideset slova. Upijala sam njegove avanture i nizala slike o pacifičkim ostrvima. No Pacifik je uvek bio tako daleko, činilo mi se nedostižan. Sve dok se nismo preselili u Singapur. Onda je postao bliži. Ja se sama ne bih baš tako brzo odlučila za posetu Pacifiku. Moji snovi su bili preveliki, da bih tek tako otišla bez jasnog i vrlo detaljnog plana. Ali, ja nisam samo ja već godinama. Ja sam sada Miljan i ja, a on je mnogo nestrpljiviji od mene u svemu. I on uvek hoće sve. I odmah. A jednom kada je želja izrečena glasno, iz mene ne i sačekaj nije moglo izaći. Samo jedno oduševljeno ‘ajde, propraćeno ogromnim osmehom na licu. Karte za Fidži su kupljene u roku od par dana i delilo nas je svega par meseci od naše prve, velike, pacifičke avanture. Ideja je bila da od Fidžija skoknemo do nekih drugih ostrva. Fidži nam se činio previše turistički i izvikan. Zato zasukah rukave i udubih se u mape Tihog okeana. No, ono čemu se nisam nadala u tom momentu, je da će mi ogroman projekat sesti na vrat, te da ću ostati bez imalo vremena za planiranje ovog puta. Te su tako mape ostavljene sa strane, i nismo im se vratili do poslednjeg vikenda pred put. Tog vikenda smo, totalno iscrpljeni od posla, odlučili da provedemo svo vreme na Fidžiju, shvatajući da nam ni za obilazak glavnog ostrva, te dve planirane nedelje odmora neće biti dovoljne.

Kad sanjam te svoje sulude snove, jasno je da razdaljine nemaju mnogo značaja. U snovima se lako stiže do raznoraznih predela. To što sam sada na Pacifiku, nije problem da se u sledećoj sekundi nađem u Beogradu. Suprotno tome, na javi mi je to jedan od najvećih problema. S druge strane, snove podrivaju priče, nestvarne slike, ilustracije. Pred put čovek čita vodiče, redoslede vožnje, praktične informacije. I ja se i dalje silno iznenađujem koliko sam daleko od stvarnosti, svaki put kada krenem u detaljnije planiranje puta. S obzirom da je vreme koje možemo da izdvojimo za put često kratko, uvek sam u silnom problemu kada shvatim da neću stići da proživim ni jedan procenat nagomilanih snova. Fidži nije bio izuzetak.

Fidži je jedna od turistički najeksploatisanijih država u Tihom okeanu. Za to treba zahvaliti blizini Australije i Novog Zelanda, čijim je stanovnicima to jedna od omiljenih turističkih destinacija. Međutim, većina ostrva je praktično nenaseljena, te je bez problema moguće naći svoj osamljeni kutak. Glavno ostrvo na Fidžiju je Viti Levu na kojem se nalaze prestonica Suva i međunarodni aerodrom smešten pokraj Nadija. Ovo je jedan od najprometnijih aerodroma na Pacifiku, i ako odlučite da dođete do Pacifika avionom, Nadi će uvek biti najjeftinija destinacija. Ovo nije slučajno, jer upravo je Nadi i polazna tačka ka najpoznatijim ostrvima koja pripadaju Mamanuka i Jasava grupi. Drugo po veličini ostrvo je Vanua Levu, a za njim slede Taveuni i Kadavu. Razdaljine među ovim ostrvima nisu male. I sem redovnih linija ka Mamanuka i Jasava grupi, na svim ostalim linijama brodovi saobraćaju, u najboljem slučaju jednom nedeljno. Međutim, raspored je vrlo nestabilan, a vožnje duge. Kako sam ja po svaku cenu želela da izbegnem ove dve grupe ostrva, a ipak želeći da uživam u čuvenim pacifičkim plažama, naš izbor se sveo na Kadavu. Iako je u to teško poverovati posle svih slika sa Pacifika, većina plaža na Fidžiju niti izgleda bajkovito, niti deluje primamljivo za kupanje. Doduše one koje izgledaju tako, prevazilaze sva očekivanja koja se mogu izgraditi gledanjem tih istih slika. Te ako se izuzmu ove dve grupe ostrva, Kadavu je jedino mesto na kojem možete uživati na bajkovitim plažama, s tom prednošću da na njega malo ko svraća. Tako se naš dvonedeljni odmor podeljen na nedelju dana uživanja na čarobnim plažama Kadavua i ronjenu oko istog, i nedelju dana u lunjanju glavnim ostrvom.

Po dolasku na Fidži, mnoge stvari su me vrlo prijatno iznenadile. Prva je bila upravo taj osećaj širine i praznine, koji imate čim se mrdnete iz Nadija. Unutrašnjost većih ostrva je paktično nenaseljena. Ostrva su brdovita i prekrivena zelenilom. Gde god smo zašli u šumu, polje ili plaže, osećali smo se kao osamljenici na pustom ostrvu. Ako bi katkad sreli kog lokalca, prosto bi se iznenadili. Naseljena mesta su mala, i iako imaju status grada, ne deluju gradski ni najmanje. Pre su me po nizini svojih kuća, širini ulica i usporenosti koja vlada na njima podsećali na neke manje varošice po Vojvodini. Doduše samo atmosferom, sve ostalo je daleko od bilo čega prepoznatljivog. Gradovi su izuzetno čisti, i sve je nekako prosto i na osnovnom nivou iako su daleko od siromaštva. Zbog života u Aziji sam počela da siromaštvo povezujem za prljavštinom, mada zapravo ono proističe pre iz prenaseljenosti i gužve, i povrh svega specifične strukture velikih azijskih gradova.

Ljudi na Fidžiju su priča za sebe. Svaki prolaznik će vas pozdraviti na ulici. Svaki slučajan susret biće propraćen uzvikom “Bula” (Zdravo), osmehom i kratkom pričom. Većina stanovnika po unutrašnjosti ostrva su starosedeoci. Ovaj narod, kao i većina ostalih stanovnika Pacifika, je na Fidži došao velikom migracijom koja je krenula od Filipina i Malezije. Visoki su i tamni, sa širokim spljoštenim nosevima, velikim, punim usnama i kovrdžavom kosom. Muškarcima to nekako stoji i delovali su mi izuzetno atraktivno. No žene su previše krupne, uglavnom ošišane kratko, i u globalu deluju grubo i muškobanjasto sa previše širokim ramenima i nedostatkom uskih strukova. Oko 40% stanovnišva su Indijci, koji su kao radna snaga došli na Fidži sa Englezima u 19.veku. Oni mahom žive po gradovima, te ih praktično nismo sretali po unutrašnjosti ostrva.

Zanimljivo je da su po unutrašnjosti sela obično mala, sa tek oko stotinak seljana. I svako od njih još uvek ima starešinu sela kod koga morate da tražite dozvolu za lunjanje po selu. Većina hotela na Fidžiju pripada strancima, no kako je zemlju nemoguće kupiti ako niste Fidžijac, oni se obično nalaze na zemlji koja pripada nekom selu. Te tako praktično celo selo živi na osnovu prihoda koje ostvaruju iznajmljujući zemlju i radeći u hotelu. Pri poseti selu, starešini valja poneti koren biljke od koje spremaju napitak koji se zove kava. Taj koren se samelje, stavi u tkaninu i praktično valja po drvenoj vangli punoj vode. Slično čaju, jačina kave zavisi koliko dugo držite tu improvizovanu “vrećicu” u vodi. Pre ili kasnije neko će vas poslužiti istom. Ukus je najsličniji mešavini južnoameričkog matea i crnog čaja. Starosedeoci obično piju kavu pre jela. Služi se u poluloptastim sudovima, i u zavisnosti od veličine posude bićete usluženi malom, srednjom ili velikom plimom. Pre nego što prihvatite posudu treba pljesnuti dlanom o dlan, a zatim ispiti ceo sadržaj u jednom gutljaju. Posle čega ćete biti počašćeni aplauzom. Mi smo imali praktično kava žurku na kojoj smo uživali u narodnim pesmama. Inače, Marica je često ime na Fidžiju, te nije retkost da se u pesmama upravo neka Marica spominje. Te sam tako imala čast da mi upravo starešina sela odsvira serenadu uz pratnju lokalnih ženskih glasova.

Svaki dan proveden na Fidžiju je za mene bio potpuno uživanje. Naš odmor tamo je odstupao od naših standardnih putovanja iz mnogo razloga. Te mi je to poslednje putovanje i zbog toga posebno drago. Ne znam da li mi je taj odmor toliko prijao zbog ljudi, predela ili okolnosti, no sve je nekako bilo na mestu. Iskreno, dve nedelje nisu dovoljne ni da se zagrebe bo Pacifiku. No, biće dovoljne kao osnova za građenje novih snova. Njih ću da sanjam do sledećeg puta.

Pulau Tioman / 20.06.14

Sad već prođe i podosta vremena od našeg puta u Maleziju. Deo tog puta smo trebali da provedemo pod vodom, roneći oko ostrva Tioman. Tioman je dosta popularna ronilačka destinacija. Posebno među Singapurćanima, kojima je jedna od omiljenih vikend izletišta. Ovo ostrvo se nalazi u Južnom kineskom moru. Relativno je blizu Singapuru. I relativno se lako stiže do njega.

Sa autobuskog stajališta ispred Golden Mile kompleksa, autobus kreće u 6.15 za Mersing u Maleziji. Singapur je dovoljno mali da se do granice stiže za manje od pola sata. A na granici su redovi ogromni čak i u te rane sate. Sreća je pa autobusi idu zasebnim trakama, te smo mi tu ogromnu kolonu automobila prešli za tren. A onda, ni sva ta pasoška kontrola na obe granice nije trajala duže od pola sata. Bar u tim jutarnjim časovima, ako idete busom, maltretiranja uopšte nema. Nakon prelaska granice, slede dva i po sata vožnje kroz beskonačna polja palmi. Autobus vas zgodno izbaci tačno ispred luke, jer i tako svi Singapurćani dolaze u Mersing zarad Tiomana. Onda vas saleti par lokalaca da vas preusmeri u odgovarajuće redove za bukiranje smeštaja, ili prevoza do okolnih ostrva. Iako oko Mersinga ima nekoliko ostrva, Tioman je daleko najposećeniji.

Mi smo tu subotu proveli u Mersingu, verovatno najdosadnijem mestu na svetu. Vlažnost vazduha je bila previsoka, čak i za nas koji smo došli iz Singapura. Cenim da bi se neki Egipćanin u tim uslovima ugušio. Dan je prošao u šetnji po gradu i uz obalu koja apsolutno nije vredna ničije pažnje. Tu more ne liči na more. Sve je nekako sivoliko, bez boja. Kažem vam, jedan totalno smoreni gradić. Jedini problem s odlaskom na Tioman je u tome što ne postoji regularan red vožnje. Brodovi koji voze imaju drugačiji raspored svaki dan, jer isti zavisi od plime i oseke. Red vožnje je poznat samo za tekući mesec i ja isti nisam uspela da iskopam nigde pre puta. Kasnije sam uvidela da ga ima na FB stranici jednog od ronilačkih centara. Te ako vam ikada zatreba ima ga ovde.

Tioman je brdovito ostrvo. Većina hotela i pristupačne uvale su na zapadnoj strani. Što znači, da je jedno od onih ostrva, na kojem ćete gledati nestvaran zalazak sunca svako veče. Od jedne uvale do druge je moguće stići samo brodovima za relativno pristupačne pare. Oni isti brodovi koji voze sa glavnog kopna. Ali oni su retki. Manji čamci koji taksiraju okolo će vas odrati da vas prevezu od južnog do severnog dela. Stoga ste prilično limitirani na uvalu za koju ste se na početku odlučili. Mi smo odseli na plaži Paya i jedan dan skoknuli do Salanga. Ako se ne varam to zadovoljstvo nas je koštalo oko tridesetak evra. Postoji staza kojom je moguće prošetati od plaže Paya do druge strane ostrva na istoku i jedna koja vodi do vodopada na jugu. To je i bio jedan od razloga zašto smo izabrali baš tu plažu. Problem je samo što sem japanki, nikakvu obuću nismo poneli. Uz to su nas i jata komaraca velikih kao rode, naterali da se vratimo na plažu posle prvih stotinak pređenih metara.

To i ne bi bila tolika šteta da smo mogli da ronimo, zbog čega smo i došli na ostrvo. Ali nismo. Naime, u ponedeljak nakon buđenja i doručka smo krenuli da se raspitujemo o zaronima. Na ostrvu na svakoj plaži postoji neki ronilački centar i svi manje više pružaju istu uslugu za istu cenu. Na našoj plaži radilo je neko plavokoso čeljade sa odromnim poprsjem. Onako sportski građena, malo povelika. Ali ne debela. Pomislih, mora da je Čehinja. I zamislite, bila sam u pravu. Kako smo mi već ugovorili taj dan susret sa našim starim instruktorom i drugaricom za ronjenje popodne, odlučismo da jutro iskoristimo za snorking. Za takve aktivnosti zapravo ne morate da idete daleko od obale, toliko je podvodni svet živ i raznolik na Tiomanu. Sve one male, šarene ribice koje do tada videh samo po akvarijumima su u jatima plivale oko nas. I sve to beše sjajno dok vreme nije došlo za ručak, i mi se odlučismo za hranu sa menija. Trebalo je da jedemo nešto sa “pojedi koliko možeš” stola, ali meni se kao za inat jelo neko evropsko testo. Te tako naručih picu, i otrovah se od iste. Simptome nisam primetila odmah, nego tek kasnije kada krenusmo na ronjenje.

Kako smo se našli sa tim prijateljima i krenuli da razvijamo plan ronjenja meni je želudac krenuo da se diže. Pomislih prvo da umišljam nešto jer sam umorna i nije mi baš do ronjenja, pa izmišljam izgovore da ostanem na kopnu. Te tako odlučih da se ne žalim nikome. U vodu smo ulazili direktno sa obale, te dok došetasmo do pristaništa, činilo mi se da mi se stanje samo pogoršava. No kako smo ušli u vodu, opet mi je sve bilo potaman. Doduše osećaj mučnine se vraćao ali sam ga ja i dalje ignorisala. Dok u jednom momentu nisam osetila nezadrživu potrebu da povraćam. E sad, kad ste otprilike poslednji u koloni, na nekih 6-7 metara dubine, a maska vam se magli, nemate baš mnogo vremena da razmišljate. Zapravo vaša želja da ne brinete ostale, time što ćete naprasno odlučiti da isplivate, preovladava sve ostale stvari. Te ja tako uradih najlogičniju od svih stvari. Ispovraćah se u vodi. Da stvar bude smešnija je se i ne sećam kako se to tačno odigralo. Znam da sam u jednom momentu izvadila disaljku iz usta i vratila je, ali da li sam povraćala u nju ili sam nju skinula da bih izbacila sadržaj želudca u more, to mi ni sad nije jasno. Valjda zato što je ta radnja sasvim prirodna čak i u vodi, ma koliko se komplikovano činila kad o njoj mislim ovako bez sve te ronilačke opreme na suvom. To mi je donelo olakšanje te sam u ostatku ronjenja izuzetno uživala. Ja baš i nisam neki ronilački ekspert. Još uvek je broj mojih zarona jednocifren, ali je prilično impresivno plivati sa jatom riba. Nismo u toku tog zarona videli nikakvu ogromnu morsku divljač, no nismo je ni očekivali jer smo znali da se za pravu divljinu treba otisnuti dalje ka zapadu.

Moje stanje od momenta kada smo izašli iz vode, do sutradan ujutru se konstantno pogoršavalo. Mislim da sam izgubila bar tri kile prazneći želudac tu noć. Sledeći ceo dan sam provela spavajući u sobi. Ni Miljanu nije bilo mnogo bolje, s obzirom da mu se uvo začepilo prilikom prvog zarona, te sledeći nije dolazio u obzir. Tek u sredu mi je bilo bolje. Tada i krenusmo u taj poduhvat prelaska ostrva kopnenim putem, koji se neslavno završio nakon napada pomahnitalih komaraca. Na kraju smo ceo dan proveli na plaži čitajući knjige i brčkajući se u pretoplom moru. Doduše za to brčkanje treba sačekati podne jer se voda toliko povuče ujutru da bi se izlomili po stenama. Zaista, iako su plaže kao iz snova u popodnevnim satima, u jutarnjim je situacija totalno bizarna. Nije ni čudo da naši sugrađani kada im je do plaža odlaze na indonežanska i tajlandska ostrva. Kako je Miljana uvo i dalje zezalo, odlučismo da u četvrtak krenemo ka Kuala Lumpuru. Broj nepročitanjih stranica knjiga koje sam ponela se bližio kraju, te je bilo vreme da krenemo u življe krajeve.

Sve u svemu, Tioman je raj za ronioce. I romantike koji uživaju u zalasku sunca. Ja iskreno planiram da odem opet. Ne toliko zbog ronjenja koliko me privlači ta šetnja kroz šumu. Ostrvo zaista deluje fascinantno kad ga gledade s broda, s tim visokim zelenim vrhovima. Mistično. Avanturistično. U svakom slučaju dovoljno zanimljivo da se na Tioman vrnemo u neko skorije vreme.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Magično kristalno ostrvo / 26.03.14

12 sati dnevnog svetla. 365 dana u godini. 27+ stepeni celzijusovih. 365 dana u godini. Broj ostrva u okolini sa predivnim plažama – nebrojivo. Nisam sigurna da bi ovo moglo ikada da mi dojadi. Nisam sigurna da bi drugačiji klimatski uslovi mogli da mi nedostaju. Ostavljam doduše šansu onim sunčanim zimskim danima na snegom prekrivenim planinama. Oni bi mogli da mi zafale. Nekad. Doduše ne u skorijoj budućnosti. Tu su mi Japan i Južna Koreja kada se to desi. Ako se desi. Trenutno mi sunce i toplota još uvek hronično nedostaju. Krivim ona dva hladna, kišna meseca u Holandiji. I onu poslednju zimu u Berlinu.

Opet, čini mi se da ta okolna ostrva ne obilazimo dovoljno. Ovaj poslednji put bio je posledica niza sretnih okolnosti, a ne nekog dobrog plana. Planirali smo opuštenih par dana sa prijateljima u Bangkoku, ali su nas demonstracije u istom naterale da promenimo planove u poslednjem momentu. Najbliže i verovatno najpoznatije ostrvo u blizini Samet je bio logičan izbor. Kao i obično krenuli smo bez ikakve rezervacije sa mišlju lako ćemo naći nešto na ostrvu. Ovo se ispostavilo kao greška, jer zbog blizine kopnu, stanovnicima Bangkoka služi kao vikend izletište.

Ko Samet, Koh Samet, Koh Samed ili Ko Samed je malo ostrvo na svega 200km od Bangkoka. Ko tj. koh je ostrvo na tajlandskom jeziku, a samet je vrsta drveta koja raste na ostrvu. Nekada davno ostrvo je imalo mnogo romantičnije ime Magično kristalno ostrvo. Ostrvo ima svega 13km kvadratnih. Ka jugu se sužava. Donji deo je zašiljen, te južna obala ne postoji. Plaže su najšire i najlepše na istoku i samim tim najposećenije i turistički najviše eksploatisane. Severne plaže su dosta uske i u ranim jutarnjim časovima gotovo i da ih nema zbog plime. Ovaj deo ostrva je takođe podosta eksploatisan, sa manje hotela a više lokalnih kuća doduše. No sudeći po trenutnim građevinskim radovima to neće još dugo trajati. Severni deo zapadne obale ima dve plaže koje nisu spektakularne u poređenju sa onim istočnim, no logično jedine su na kojima možete uživati u zalasku sunca te su poprilično popularne. Južni deo zapadne obale je kamenit i nepristupačan za kupanje, ali postoji jedan mali deo na jugu koji je kao stvoren za romantično grljenje dok nebo menja svoju dnevnu plavu boju za crveniju noćnu.

Avion je iz Singapura poleteo sa dva sata zakašnjenja. Imali smo sreće da nisu otkazali let, poput onih ozbiljnijih avio prevoznika zbog vanrednog stanja koje je proglašeno veče pred naš polazak. Imali smo sreće i sa taksijem. Gospođa se izistinski trudila da nas odveze do hotela, zaobilazeći barikade i policijske punktove po gradu. Bangkok je to veče izgledao kao neozbiljna ratna zona. Kažem neozbiljna jer dok su maskirani demonstranti čuvali svoje barikade, vojska i policija su polu-zainteresovano preusmeravali saobraćaj, lokalci šetali po ulicama obavljajući svoje svakovečernje aktivnosti, a turisti pijani lumpovali po Kaosanu. Čitajući o demonstracijama prethodnih dana, bačenim bombama, sukobu crvenih i žutih, čovek bi očekivao veću zategnutost. No uživo je sve delovalo mnogo bezazlenije. Doduše ni sami dalje od Kaosana tu noć nismo odmakli, a ujutru smo prerano napustili Bangkok te nismo ni mogli da steknemo realnu sliku o situaciji u gradu. Do luke u Ban-Pheu smo odlučili da odemo taksijem. To je prilično suluda i podosta skupa opcija, no nekako nam se nije smaralo sa potencijalnim sitnim prevarama lokalaca koje su tako tipične u ovom delu sveta. Milion puta se pokazalo da ako lokalci uspeju da vas zavrnu za nešto to će vas više koštati nego da ste se odlučili za neku luksuzniju varijantu. No, ispostavilo se da na Tajlandu ni to ne pomaže. Zapravo pokazalo se po drugi put. Izgleda da tajlandski prevaranti imaju neku posebnu potrebu da nas dvoje zavrću.

Naime, pre par godina kada smo prvi put posetili Bangkok, u onom čuvenom odeljku vodiča o opasnostima i prevarama pisalo je: ne nasedaj na “ortake” koji ti nude super povoljne ture na brodovima. I to je pisalo na jedno deset različitih mesta. Mi smo ipak naseli. Navukao nas mamlaz svojim osmehom i ljubaznošću. Mnogi su pokušali pre njega, po raznim delovima ove naše planetice, no nikome ranije to nije uspelo. Njemu jeste. Od tada kad mi se Tajlanđani nasmeše ja uglavnom ne uzvraćam osmehom. Da ironija bude veća, većina putnika po ovom delu sveta, Tajlanđane svrstava u svoje omiljene. Meni su zapravo gotovo na poslednjem mestu. Zajebali su ih samo Vijetnamci.

Ovog puta nije bilo mnogo bolje. Iako smo naglasili da želimo prevoz od Bangkoka do luke odakle kreću spori brodovi za ostrvo, odvezeni smo do turističke agencije. U agenciji su bili uporni da nam uvale vožnju brzim brodom po ceni od 800 bata po osobi, a kada su videli da im to neće proći pokušali su sa kartom za spori brod tražeći 500 bata. Pri tome nas je agent požurivao sa kupovinom jer brod samo što nije krenuo. Naš vozač nas je pak ubeđivao da je luka jedno 40min vožnje odatle, te da on čak i ne zna gde. Sve je to naravno smrdelo na prevaru, te meni ne bi teško da prošetam malo niže ulicom u potrazi za internetom na kojem bi mogla naći neku lokalnu mapu mesta. Ispostavilo se da je luka na 10min hoda i da je karta za spori brod svega 50 bata. Osetih blago likovanje što se još jednom ispostavilo da su tajlandski osmesi neiskreni, te da im ne treba mnogo verovati.

Ostrvo je dosta blizu glavnom kopnu. Svega nekih četrdesetak minuta vožnje ovim sporim brodovima. Kako je samo ostrvo nekih 7km dužine, krenuli smo peške duž desne obale tražeći smeštaj za predstojeće tri noći. Ispostavilo se da je gotovo nemoguće naći išta od jeftinijeg smeštaja za vikend. Moram priznati da me je količina smeća na ostrvu već negde na pola te pretrage smorila. Slika je na momente bila bizarna. Sa leve strane plaža iz snova, sa sitnim, belim peskom i prozirnim morem. Sa desne strane mahom bungalovi, između kojih se nalaze mini deponije. Sve je toliko prašnjavo da izgleda prljavo. Totalno bez reda smenjuju se ovi jeftiniji kompleksi sa onim luksuznijim. Luksuzniji deluju kao mesta iz bajke. Bungalovi sređeni sa ukusom, smešteni u predivno uređenim parkovima. Prašine zbog zasađenog drveća i cveća nema, smeća nigde na vidiku. S druge strane plaže i jedni i drugi jednako uništavaju. Iako vidljivih otpadaka nema i voda je prozračna koliko je čista, gotovo da ne postoji deo plaže na koje brodovi ne pristaju. Voda posle njih smrdi na ulje i prosto sama blizina tolikih brodova zamara. Ono čega sam se najviše pribojavala, gužve, kojekakvih plažnih prodavaca, smeća po pesku i u vodi i preglasnih kafića gotovo da nema, sem na najsevernijem delu istočnih plaža.

Pomalo umorni od te atmosfere na istočnom delu ostrva odlučili smo da se preorjentišemo na severnu plažu. Te smo se odlučili na kraju za smeštaj u jednom od ovih sređenih bajkovitih kompleksa, na gotovo najudaljenijoj severnoj plaži izolovani od okoline. Na moje zaprepašćenje ispostavilo se da je jeftinije rezervisati ovakve komplekse preko sajtova, i da većina njih zapravo nudi transport za džabe ili mnogo jeftinije u odnosu na ono što bi sami mogli organizovati. Lekcija za buduća vikend putovanja na tajlandska ostrva naučena; što izolovanije to bolje i ne ciganisati za cenu, i tako je sve to relativno jeftino. U suprotnom, imaćemo pogled na mini deponiju i buku ispod prozora. U Aziji je smeće neizbežan dodatak svakom pejzažu.

Ostrvo ima oko 7km u dužinu. U južnom delu, između zapadne i istočne obale nema više od par stotina metara. Uvale sa peščanim plažama su nanizane jedna kraj druge, duž istočne obale. Moguće ih je sve prepešačiti u toku pola dana. Međusobno su spojene, i retko gde su razdvojene krupnim kamenjarom. I njega je moguće zaobići utabanim stazama kroz šumu. Ovo odvajanje od peska svega da je nekoliko desetina metara dugo. Te smo tako, tog prvog dana krenuli rano sa ciljem da obiđemo sve istočne plaže i bućnemo se u onim najlepšim. Severni deo istočne obale ima najšire plaže, međutim najveći deo njih je uzurpiran kafićima i restoranima tako da ono što ostaje za goste i nije mnogo veće od onoga što gosti dobijaju na južnom delu. Nije bila prevelika gužva jer je dan tek počeo, ali je već tad bilo jasno da taj deo ostrva ne može biti nazvan mirnim mestom za odmor. Na jednoj od plaža smo odlučili da se bućnemo po prvi put od kada smo stigli na ostrvo. Pesak pod nogama je bio sitan baš kako treba, plaža gotovo bela, a predivna tirkizna voda savršeno čista. Bez preterivanja, pomislih kako je to verovatno najlepša plaža na kojoj sam ikada bila. Na Kubi su pojedine plaže izgledale lepše, ali ove sametske su bile mnogo prijatnije za kupanje. Činilo mi se da sam našla idealnu vikend plažu za kratke predahe od Singapura. A kažu ljudi da Koh Samet nije ni približno lep koliko neka druga ostrva na Tajlandu. Ne znam koliko dugo sam ležala u vodi, gledajući u nebo, no pomislih tad da nećemo do kraja ostrva tog dana stići ako tolike pauze budemo pravili na svakoj plaži.

Kad stigosmo do prvog većeg kamenjara koji je razdvajao dve uvale, na momenat smo se nećkali da li da krenemo zaobilaznicom kroz šumu ili da nastavimo preko tog kamenja. Kako kamenjar nije delovao kao preterani fizički izazov, odlučili smo se da nastavimo uz more. Ja sam išla polako iza Miljana slikajući, činilo mi se, svaki kamen na koji smo naišli. Kamenje je bilo mokro i činilo se previše klizavo za japanke. U jednom momentu Miljan je proklizao i stopalo mu se zabilo između dva kamena. Kada ga je izvukao, krv se slivala iz palca i nokat je očigledno bio odvaljen. S obzirom da sam bar duplo nespretnija od njega, kad god vidim da je on na nekom mestu izgubio stabilnost ja krenem drugim putem. Zaista ne znam koji me đavo nagoni da krenem potpuno istim putem tada. Da stvar bude gora meni su obe noge proklizale u isto vreme, te sam završila nabadajući obe cevanice u oštru kamenu ivicu. Uplašeno prodrmah prste na nogama. Toliko sam jako bupnula da sam pomislila da sam izlomila noge. Na sreću prstići su radili te se iskobeljah nekako iz tog useka. Tako osakaćeni krenusmo ka recepciji obližnjih bungalova da zatražimo pomoć. Miljanova rana je delovala gore jer je krvarila. Na mojim cevanicama nije bilo posekotina pa je delovalo manje ozbiljno. Naše molbe za pomoć su, blago rečeno, ignorisane. Uputili su nas da “prošetamo” putem i sačekamo jedan od džipova koji taksiraju po ostrvu. Vukli smo se neko vreme tako ispovređivani, dok na kraju ne naletesmo na jedan od džipova. Moje cevanice su u tom momentu već totalno otekle sa čudnim čvorugastim otocima. Miljan je i dalje krvario. No i pored svega činilo nam se da ništa o toga nije previše ozbiljno te da će verovatno u hotelu moći da nam saniraju rane prvom pomoći.
I bili smo u pravu. Miljan je izgubio pola nokta, no rana je prestala da krvari ubrzo nakon sanacije. Moje čvoruge na cevanicama su splašnjavale od hladnih obloga, dok god sam noge držala na stolici. No kako bih ustala, ili prekinula masažu ledom one bi se vraćale. Zanimljivo je da su mi Tajlanđani rekli da oni na takve rane stavljaju tople a ne hladne obloge. Čvoruge su u potpunosti, konačno spale sa mojih nogu tek nekih mesec dana nakon ovog incidenta. Ostatak tog dana smo proveli na plažici ispred hotela, ispijajući hladno pivo.

Sutradan smo se oboje osećali dovoljno sposobnim da nastavimo tamo gde smo prethodnoh dana stali. I bila bi prava šteta da nismo. Južne plaže su pravi raj. Prva u nizu je imala ogromne meduze izbačene na obalu. Preko 30cm u prečniku. Sledeća je bila odvojena kamenjarom, no poučeni prethodnim iskustvom zaobišli smo ga šumskom stazom. Staza nas je dovela do sledeće uvale sa gomilom malih peščanih plaža ispresecanih krupnim kamenjarom. Na jednom od kamenitih delova napravili su terasu sa ležajevima za masažu. I to ne običnim maserskim ležajevima. Ovi ležaji su bili veličine king size kreveta sa nastrešnicom od pruća i pogledom na pučinu. Kako ja nisam ljubitelj masaža, ostavih Miljana u rukama iskusne Tajlanđanke a ja se spustih do peščane plaže. Nikada ne bih to jednočasovno milovanje morskim talasima menjala za par tajlandskih maserskih ruku. Da nisu krenuli da pristižu brodići sa turistima iz vode me ništa ne bi isteralo.

Na tim južnim plažama kamenjar je bio sve učestaliji i veći te smo bili primorani da ga zaobilazimo kroz šumu. Tako nas je praktično nakon svake od ovih kratkih šumskih šetnji čekalo novo uzbuđenje zbog susreta sa još jednom “lepšom od svih prethodnih” peščanih uvala. Ta, skoro poslednja u nizu, je bila pretrpana lokalnom decom, koja su se očigledno silno zabavljala. Dolazili su u grupama da poziraju pored nas. Od jednog klinca sam na kraju poziranja dobila poljubac u obraz, koji je kod ostatka grupe izazvao sveopšte oduševljenje. Osetih se na momenat kao neka retka, egzotična, živuljka. No moram priznati, da mi pažnja ni malo nije smetala. Posle sam zezala Miljana kako su se pored njega slikali verovatno oduševljeni njegovim dlakavim grudima. Koliku bi pažnju izazvao neko sa “džemperom” na leđima?

Posle te plaže smo krenuli dalje kamenjarom, pa kroz šumu, pa opet kamenjarom. Činilo se da kraja kamenjaru nema, no nismo odustajali. Taj kamenjar nas je ponovo vratio u šumu posle nekog vremena, a u šumi se polako nazirao sledeći kompleks sa bungalovima. Kada smo konačno do njega stigli presreo nas je čika u uniformi. Neplanirano smo zašli u jedan od onih super fensi, nenormalno skupih hotela i u pratnji čuvara bili sprovedeni do izlaza. Taj deo koji smo usput videli prevazilazi sav luksuz koje su moje oči do tada zabeležile. Kasnije, kada sam proveravala cene u tom kompleksu koje su oko 200evra za noć, shvatih razočarano da verovatno onda i nisam videla mnogo luksuza u životu. Od tog izlaza smo morali da tabanamo nedovršenom cestom do najjužnijeg dela ostrva. Taj poslednji deo je već previše kamenit, tako da najjužniji bungalovi jedva da imaju peščanu plažu.

Ne znajući šta ćemo sa sobom ostatak dana odlučismo da se lokalnim džip-taksijem prebacimo do zapadne plaže na severu. Ovi taksiji su bezobrazno skupi a jedini “javni” prevoz na ostrvu, te je za tih 5-6km trbalo izdvojiti 250 bata. Zapadna plaža je razočaravajuća. Pesak je taman i podseća me zbog te boje na mulj. Kada smo stigli u toku je bilo plažno venčanje. Par skandinavaca, gomila zainteresovane plažne publike i hotelsko osoblje. Njihovih gostiju nije bilo. Ali bio je pop, fotograf, torta, bela šatra, cveće i kič muzika. I zalazak sunca. Par je bio, tu negde, u četrdesetim. Sve je delovalo poprilično kičasto i patetično, i stoga je bilo silno zabavno gledati to sa strane. Tortu nismo dobili. Na žalost.
Da nije bilo te bljutave pesme Selin Dion i tih sredovečnih mladenaca koji su plesali uz nju, ceo ugođaj bi bio manje zabavan. Verovatno i mnogo romantičniji. Ali zapravo je bilo idealno ovako. Neozbiljno, u svoj njihovoj ozbiljnosti. Idealan način da se oprostimo od ostrva.

U nedelju smo krenuli nazad. Brodom do glavnog kopna. Taksijem do aerodroma u Bangkoku. Odatle avionom do Singapura. Sve u svemu, beše to jedno neplanirano, izuzetno prijatno, plažno iskustvo.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Letovanje u Kambodži / 21.01.14

Depresivne nemačke zime su nas terale da se svakog decembra spakujemo i nestanemo iz zemlje na bar 3 nedelje. Prethodna je zvanično zabeležena kao najtamnija od kada se meri vreme, te smo tako između novembra i maja proveli skoro 6 nedelja van tadašnje domovine. Ta zima nam je stavila do znanja da mi nismo baš sazdani od materijala koji bi mogao podneti takve životne uslove i podsetila nas da je vreme da se selimo, u toplije krajeve. Još negde tamo u oktobru dok smo životarili u amsterdamskom hotelu čekajući dan kada ćemo poleteti za Singapur, Miljana su podsetili da treba da iskoristi dve nedelje svog odmora iz 2013. do kraja godine. To nas je malko dočekalo nespremne. Taj dvomesečni amsterdamski hotelski život je već nekako bio kao odmor, znali smo da će novembar biti mesec traženja stana po Singapuru, a decembar useljavanja i raspakivanja te nam godišnji odmor nije baš padao na pamet. Tada sam po prvi put zapravo primetila da mi ni jedan jedini dan godišnjeg odmora od kada radimo nismo proveli kod kuće. Godišnji odmor nikada nije bilo nešto što se traći na raspakivanje kutija npr. Zapravo ta pomisao da imamo dve nedelje i da ostanemo u prostoru u kojem trenutno obitavamo me je blago užasnula. Činilo se kao neprihvatljiva opcija. Ne znam zašto doduše.

S druge strane bili smo do guše u poslu što je značilo da nemamo mnogo vremena za planiranje, a nikakvu spontanu ideju gde da idemo nismo imali. Problem je bio i u tome što ovaj deo sveta i nije baš prijateljski nastrojen prema srpskom pasošu. Dobijanje vize za većinu naših singapurskih suseda je formalnost, ali nam se ni formalnostima nije bavilo u tom momentu. Jedina zemlja u blizini za koju nam ne treba viza a nije obasuta snegom ili kišom u decembru, bila je Kambodža. Učinila se savršenom u tom momentu. Oboje smo se zaljubili u nju onomad kada smo putovali za Angkor i svakako planirali da je posetimo opet. Te su tako karte kupljene još tog oktobra i čamile u mejlu do decembra.

I decembar konačno dođe. Početak naše, kako će se ispostaviti kasnije, najusporenije dve nedelje na odmoru se konačno približio. Nije baš sve od početka bio opušteno. Prvo smo uspeli da zakasnimo na avion. Opet. To nam je već drugi put i počinjem već da se brinem. Ako ste se ikada pitali ko su ti idioti što kasne na letove sad ih znate. Sledeći let je bio tek oko 3-4 popodne, što je bilo nekih 10 sati kasnije. Singapurski aerodrom nije zabavan ako ste u japankama, i haljinici na bretele. Hladno je. Previše. Kao i svuda na zatvorenom jer oni baš vole da odvrnu tu klimu. Izaći napolje opet nije zabavno jer praktično izlazite na autoput koji je opet zaklonjen drugim autoputem koji visi iznad njega. Ovde su i autoputevi višespratni. Napolju je usled toga silna sparina i smrdi na izduvne gasove. Zašto jednostavno nismo seli na voz i otišli bilo gde van aerodroma stvarno ne znam. U tih deset sati smo uspeli da se nasmrzavamo, pojedemo loš doručak i gori ručak i odgjedamo Džuliju i Džuliju jer na aerodromu postoji bioskop a ona je bila na repertoaru.
No, to kašnjenje je jedina stvar koja je izazvala bilo koju neprijatnost u te dve nedelje. Iz nekog razloga ja se generalno osećam rasterećenije i opuštenije nego ikad ranije. I kad sam mislila da više od toga ne može, desila mi se Kambodža. Naš prvobitni put u ovu zemlju bio je deo Vijetnam-Kambodža-Tajland ture i kako je došla posle Vijetnama koji me je psihički samleo, Kambodža mi se tada činila kao najdivnija zemlja na svetu. Ne toliko sama zemlja, čak naprotiv, nego njeni ljudi. Meni se činilo da Kambodžance čovek može komotno da koristi kao melem za rane. Ja bih se prosto topila svaki put kada mi se neko od njih nasmeši. Nisam mogla sebi oprostiti što onomad nisam svo svoje vreme u toj zemlji provela. I već pre samog puta znala sam da ću u svakom momentu uživati.

Mesečeva luka

Sihanukvil (ក្រុងព្រះសីហនុ – Krong Preah Sihanouk) – naše prvo odredište i grad sa kraljevim imenom. Imenom oca današnjeg kralja – Norodoma Sihanuka. Čoveka čija su politička uverenja varirala koliko i raspoloženje žene u PMS-u. Onaj koji se u isto vreme borio za kolonijalno oslobođenje, podržavao Crvene Kmere, pa malo Kineze, pa malo Vijetnamce, pa Amerikance, manje-više taj je baš voleo da se savija kako vetar duva. Uz to je kažu voleo da svira i pravi filmove, sve to preko grbače naroda. Ali sve što je narodno je i njegovo, jer on je ipak kralj. Pre nego što su gradu promenili ime u njegovu čast, grad je imao mnogo romantičnije ime: Mesečeva luka. Takođe i Šivina luka, iz čijeg je imena ovaj mesec i izveden ali podnaslov jasno ukazuje na mog favorita.
Ovaj grad je poznato turističko naselje. Ima dugačke peskovite plaže načičkane ležaljkama, kafićima, i belim turistima sa tamnijim lokalkama. Na jednoj od plaža smo upoznali i lokalku koja nudi pedikir i manikir. Na isti nismo pristali ali smo se s njom potanko o svemu napričali. Te smo saznali da ima dve ćerke Lili i Lulu, kakve je starkelje po plaži startuju i kako ona eto i ne bi baš bila fizički probirljiva ali joj je jasno da svi oni traže samo zabavu za jednu noć te ih sve odreda odbija. A Kambodžanke su po njenim rečima vrlo naivne, lakoverne i romantične žene. No ono što mene silno zabavlja po Kambodži je to divljenje koje lokalke pokazuju prema našoj koži i želja da je fizički dodiruju. Te sam tako bila mažena i štipkana koliko nisam od malena. Ja sam se u nju zaljubila od prvog momenta zbog osmeha, a kada mi reče kako se slatko smejem i da se zbog toga od nas ne bi razdvajala da je deca ne čekaju, raspilavila sam se na onom pesku.

Malo smo zapravo vremena proveli u gradu. Prva četiri dana smo potrošili na ronilački trening tj. kurs posle kojeg dobijete sertifikat koji vam omogućava da ronite gde vam je volja. Bez njega ronilački centri ne žele da vam iznajmljuju opremu niti da vas vode na ronilačke ture. Ja i ronjenje baš i nismo u nekoj ludoj ljubavi. To je jedna od stvari koja me nikada preterano nije privlačila. Lepše mi je da gledam ceo taj podvodni šarenoliki svet na TV-u nego bezbojni uživo. Miljan je s druge strane lud za istim, i to je verovatno jedna od retkih stvari oko koje mi ne gajimo ista interesovanja. No, ljubav je ljubav i ako mužić hoće zeca, zeca će i dobiti. Ipak, ako on voli nešto, a ja volim njega prirodno je nekako da i ja zavolim to nešto tj. da se bar potrudim da zavolim. Dva, od ta četiri dana smo proveli na brodu roneći oko lokalnih ostrva. Ja sam uspela da razbudim ceo brod i unesem paniku u toku noći budeći se vriskom iz noćne more koja me je opsela. Uz to sam uspela da ispovraćam ceo želudac u povratku jer nas je uhvatila neka olujica na moru. Taj deo bi bio čak i smešan da se nisam osećala kao povraćka koja je izlazila iz mene. U jednom momentu dok sam nagnuta preko ograde praznila svoj stomak, primetih da još njih dvoje rade istu stvar. Izgledali smo kao likovi iz crtaća, tako naređani. No samo ronilačko iskustvo nije bilo loše uopšte. Ovaj deo Tajlandskog zaliva i nije baš poznat po nekoj nesvakidašnjoj podvodnoj lepoti. Naprotiv, poznat je po prevelikoj eksploatisanosti mora, te velikih riba praktično nema uopšte. Ono u čemu sam ja zaista uživala je osećaj lebdenja koji sam imala u vodi. Identičan je mojoj ideji o osećaju koji bih imala da sam se kojim slučajem rodila kao ptica. Iako nisam imala tu sreću da lebdim u vazduhu, nekako sam to upravo tako zamišljala. I dok me je taj podvodni svet ostavio manje više ravnodušnom, kretanje kroz njega mi je pričinilo neverovatno zadovoljstvo. I već sa nestrpljenjem čekam sledeću priliku da zaronim ponovo.
Iako je Sihanukvil najmanje hvaljen od strane bekpekerskih vodiča, optužujući ga da je previše komercijalan i pretrpan turistima, meni je nekako ostao u divnom sećanju. Činilo mi se da su Kambodžanci u njemu nekako dodatno opušteni, nasmejani i uslužni u poređenju sa drugim mestima.

Kampot

Kampot se nalazi jugoistočno od Sihanukvila, ka granici sa Vijetnamom. Grad je malo uvučen u kopno te ne izlazi na more, niti ima tu morsku atmosferu. Jako smo se kratko zadržali u njemu. Stigli smo popodne iz Sihanukvila i već narednog dana krenuli dalje za Kep. Ovaj grad se nalazi u blizini Bokor planine koju smo prvobitno nameravali da posetimo, ali smo od izleta odustali to veče. Shvatili smo da ćemo morati da žrtvujemo dan na ostrvu ili u glavnom gradu za taj izlet, a to mi se baš i nije radilo. Planina je čuvena po magli koja je prekriva u jako kratkom vremenu i istom brzinom napušta, po spomeniku na vrhu, napuštrnom hotelu/kazinu i vodopadima. Na žalost po kambodžanskoj divljini ne možete mnogo da lunjate. Šume su i dalje pune bombi i veći deo praktično neprohodan. Do svih ovih znamenitosti se stiže putem i za nas bez samostalnog prevoza to pi značilo priključenju nekoj turi ili plaćanje vodiča i prevoza do tamo. Sve to mi se nekako nije radilo na taj način. Problem, ako se problemom može nazvati, je što sam o celoj planini prvo čitala kod Sneže na blogu. A ona putuje bajsom. Nekako mi se činilo nestvarno da zabijem šator negde tamo na vrhu brda, ako je moguće s pogledom koji je ona imala, i zanoćim na tom čarobnom mestu. Sa vodičem za vratom ili vozačem s kojim moram da se pregonim oko susreta i vremena, činilo mi se da ništa od toga ne bi bilo približno onome što sam zamislila. Tako da se odlazak na ostrvo i gubljenje po prestonici činilo daleko privlačnije.

Krabagrad

Kep je Kampotov komšija i poznat je po svojoj pijaci kojom dominiraju krabe. Odavno nisam posetila pravu pijacu, te mi je prijalo tumaranje po istoj. Zabijali smo lokalcima objektive u lice i tezge, smešili se i klimali glavom do besvesti, ali hranu jeli nismo. Ja i komadi mesa ne idemo zajedno, a za ostalo mi se nije rizikovalo da kvarim stomak. Pretpostavljam da je za nekoga ko voli ribu i morske plodove pijaca u Kepu rajsko mesto. Od pijace ka istoku vodi duga staza uz more. Sa leve strane su nam ostajale oronule, napuštene stare zgrade mestimično zarasle u zelenilo i naseljene majmunskim porodicama. Život ponovo počinje kada se stigne do glavne gradske plaže. Plaža je minijaturna, i u decembru opsednuta belim turistima. Još smo neko vreme šetali ka luci dok nas sunce nije primoralo da se vratimo u svoj privremeni dom. Vreme je konačno bilo da provedemo bar ostatak tog jednog dana ležeći u hladovini kraj bazena i čitajući knjigu. Sebe smo u toku boravka u Kepu počastili odsedanjem u kompleksu sa luksuznijim bungalovima, sve pod izgovorom da ispraćamo staru i dočekujemo novu godinu upravo dok smo tamo. Novu godinu smo, kao i sve pre nje, dočekali spavajući jer smo se zanesvestili od umora već negde oko 10 uveče.

Zečje ostrvo

Zečje ostrvo (កោះទន្សាយ, Koh Thonsáy) se nalazi nadomak Kepa. Toliko je malo da se može obići bez problema peške. Ima svega tri plaže, po koju kuću i nekoliko bungalova za one koji bi na ostrvu da zanoće. Jedna od plaža je zaista prekrasna i jedina plaža u Kambodži koju bih ja nazvala lepom. Ima zapravo lepih i u Sihanukvilu ali kao što rekoh one su uglavnom preposećene, pa ne mogu baš ni da dođu do izražaja. Ova plaža je jedna od onih čija voda je toliko čista da kada sednete u plićak jata ribica vas momentalno okruži. Ovo mesto je kao stvoreno za meditaciju, polagano celodnevno opuštanje, za sedenje i gledanje u daljinu, dug zagrljaj, sanjarenje. Ostrvo bez vode i struje, pokojim ribarom i ribarkom lađom, ostavljeno da postoji u nekoj svojoj paralelnoj dimenziji.

Penino brdo

Peni (ne ona iz Bing Benga) je dama koja je po legendi krenula na reku da zahvati vodu i na reci našla trulo drvo lumbanga kako plovi. U njemu je bilo 5 statua Bude, četiri bronzane i jedna kamena. Te statue su smestili u hram na vrhu brdašca te otuda i ime Penino brdo ili Pnom Pen (ភ្នំពេញ). Zanimljivo je da Kambodžanci vole svemu da daju opisna imena. Sam jezik je takav da će radije reći “ono za kuvanje” nego lonac. Ovde naravno karikiram čisto da bi bilo jasnije. Pnom Pen je pravi azijski grad; bučan, zagađen, prljav, živ, uzburkan, i u pojedinim delovima ulickan. U ulickane delove i turističke atrakcije nismo zalazili. Kad si u Aziji treba uživati u azijskim stvarima. Te smo tako bez ikakvog cilja i plana lunjali po gradu, zavirujući u mesta koja su nam se činila zanimljivim. U jednom momentu smo poželeli doduše da svratimo u palatu ali nas nisu pustili jer moja majica nije imala rukave. Oni su se uvredili što bih ja tako nedolična u palatu, a ja sam se uvredila što oni od mene očekuju da nosim rukave na +30 stepeni. Smatrala sam da je moj trud da suknjicu zamenim pantalonama, a japanke patikama već dovoljna žrtva. Do sporazuma nije došlo, te smo tako propustili ulazak u palatu. Tu negde baš oko palate zalutasmo u lokalni hram. Sam hram je deo kompleksa u kojem se nalaze grobnice i domovi za budiste. Atmosfera u kompleksu nije baš monaška. Bilo je poprilično smeća oko grobnica. Pored jedne čak i govno. To što su grobnice zašiljene i visoke nije smetalo nekome da svoje nezadovoljstvo iskaže kenjanjem pored. Ceo kompleks je mini grad za sebe, sa uređenim okućnicama, prostrtim vešom, minijaturnim radnjama, usnulim kučićima. Monasi su mahom bili mladi, zavaljeni u hladu kojekuda, obično nosa zabijenog u mobilni na kojem su nešto kuckali. Fejsbuk nije zaobišao ni budističke hramove. Okolo je iz nekog razloga bilo puno policajaca koji su raspojasani, zavaljeni na trotoaru igrali karte u hladovini. Na jednoj od statua, visila je policijska uniforma, kao da je upravo za tu svrhu i pravljena. U jednoj od okućnica nizale su se baštenske figure u raznoraznim božanskim obličjima. Monasi bi nam se javljali poneki nudeći da poziraju za slikanje. Drugi opet nisu bili mnogo zainteresovani za nas. Ceo taj svet je bio istrgnut iz ostatka Pnom Pena. Nismo u prestonici radili, niti videli ništa konkretno a opet čini mi se da smo ušli u samu dušu grada.

Čitavo vreme u Kambodži činilo mi se upravo tako. S jedne strane ovaj put će ostati upamćen kao jedan na kojem se nije baš mnogo dešavalo spolja. No za onaj unutrašnji deo, po radosti kojom je ispunjavao dušu bio je više nego uzbudljiv i buran. Eh, taj nasmejani, blagi i prijatni kambodžanski narod mi je i dalje jedan od najbližih srcu. Na sreću sad smo blizu, te ćemo ih uskoro obići opet.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Baltičko more / 26.07.12

Nismo bili na moru od decembra prošle godine. I na pravi “letnji” odmor nećemo ići opet pre ovog decembra. Visoki standard ovde čini putovanja po Nemačkoj enormno skupim, a nema baš šta mnogo da se vidi što bi meni bilo po ukusu, te onda sve dane i pare štedimo na egzotične “letnje” odmore na južnom delu hemisfere. S druge strane, to je jedini način da preživimo duge severnjačke zime.
Te tako, dok ne dođe vreme da šetamo pacifičkom obalom vreme uglavnom provodimo otkrivajući skrivene lepote Berlina. No ipak, bez obzira koliko uživali u Berlinu, plavo ili zeleno prostranstvo nedostaje s vremena na vreme. Par bezuspešnih potraga za parčetom zelenila dužim od 10km u poslednjih par meseci su nas naterali da se preusresredimo na plavetnilo. Te tako izbor pade na Baltičko more. Relativno je blizu i činilo mi se da bez obzira što verovatno neću naći parče plaže duže od 10km a da usput ne naletimo na neki asfaltirani deo, bar nam širinu u pravcu pučine niko ne može oduzeti.

Od Berlina do mora, vozom se ne može stići bez tri sata puta. S druge strane, konekcija je prilično loša i malo je gradova do kojih postoji direktan voz. Mi smo na kraju odlučili da odemo vozom do Rostoka (Rostock). Odatle smo uhvatili drugi voz za Bad Doberan i od njega krenuli lokalnom turističkom atrakcijom – parnom lokomotivom Moli do mora.
Moli prolazi kroz centar grada i na putu do mora uglavnom se kreće kroz livade i duge drvorede. Mi smo sišli na prvoj stanici Hejligndamu (Heiligendamm) i odatle počeli svoju morsku šetnju. Hejligndam je najstarija morska banja u Nemačkoj i jedna je od najluksuznijih. Kao što i doliči staroevropskoj buržuaziji sve je preterano sređeno, pedantno i zategnuto, nekako neljudski sterilno. Gotovo, kao veštački grad za lutke. Na sreću taj deo je zaista kratak i od njega se, ka zapadu proteže preko 9 kilometara duga plaža do Kulungsborna (Kühlungsborn), popularnog turističkog odmarališta. Plaža nije mnogo široka i teren se naglo izdiže na visinu od pet-šest metara. Ti delovi su pošumljeni pa plaža deluje potpuno odsečena od ostatka kopna te doprinosi osećaju dodatne izolovanosti. Prvi deo plaže je peskovit, sa finim sitnim peskom. Baltičko more miriše kao Mediteran. Verovatno jer je plaža uska pa je rastinje, mahom borovina, jako blizu. Dan je bio prilično hladan iako je bilo vedro. Ne verujem da Baltičko more ikada može biti dovoljno toplo da ja poželim u njemu da se kupam ali izgleda da neki od posetilaca nisu preterano marili za hladnoću.

Bilo je izuzetno prijatno i opuštajuće. Iznenađujuće tiho za more, bez huka koji sam navikla da čujem kada sam pored velike vode. Daleko, na pučini su se nazirale jedrilice, i tek po koji par na plaži. Činilo mi se da bih mogla celu večnost da provedem na tom mestu.
Na žalost, vreme potrebno da se pređe devet kilometara je daleko od večnosti. Deo plaže pred ulazak u Kulungsborn je prekriven krupnijim oblutcima. One litice s peščanog dela plaže su polako prešle u blaga uzvišenja obrasla žbunjem. Na tom, istočnom delu ulaska u odmaralište nalazi se luka za male rekreativne brodove. Uz luku počinje šetališna zona koja se pruža sve do zapadnog izlaza iz naselja. Nalazili smo se u pravom morskom turističkom gradiću. S jedne strane nanizani hoteli i restorani, s druge plaže krcate turistima i ležaljkama. Grad je bio pun ljudi, kao bilo koji primorski grad u sred sezone, s tom razlikom da je temperatura vazduha bila 18 stepeni i turisti u proseku stari preko 50 godina. To je stvaralo neku čudnu atmosferu. Neku neobičnu mešavinu banjsko-morskog turizma. Izgleda da svi mlađi od 50 preferiraju južne krajeve i toplija mora.

U Kulungsbornu smo i završili našu kratku morsku šetnju i vratili se za Berlin. Vratila sam se nekako s izmiksanim osećanjima. Prijao mi je odlazak iz Berlina i predivna obala Baltičkog mora. No ipak ceo izlet je bio nekako previše turistički. Previše ljudi oko nas je verovatno umanjilo uživanje. Čini mi se da bi ova šetnja bila prijatnija zimi kada su ovi primorski gradovi prazni. Uostalom, jedini način da se čovek osami u zemlji od 80 miliona stanovnika je ili da šeta na -20 ili da pobegne daleko iz zemlje, trećeg nema.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.