postcards…
The world moves with me

Magično kristalno ostrvo / 26.03.14

12 sati dnevnog svetla. 365 dana u godini. 27+ stepeni celzijusovih. 365 dana u godini. Broj ostrva u okolini sa predivnim plažama – nebrojivo. Nisam sigurna da bi ovo moglo ikada da mi dojadi. Nisam sigurna da bi drugačiji klimatski uslovi mogli da mi nedostaju. Ostavljam doduše šansu onim sunčanim zimskim danima na snegom prekrivenim planinama. Oni bi mogli da mi zafale. Nekad. Doduše ne u skorijoj budućnosti. Tu su mi Japan i Južna Koreja kada se to desi. Ako se desi. Trenutno mi sunce i toplota još uvek hronično nedostaju. Krivim ona dva hladna, kišna meseca u Holandiji. I onu poslednju zimu u Berlinu.

Opet, čini mi se da ta okolna ostrva ne obilazimo dovoljno. Ovaj poslednji put bio je posledica niza sretnih okolnosti, a ne nekog dobrog plana. Planirali smo opuštenih par dana sa prijateljima u Bangkoku, ali su nas demonstracije u istom naterale da promenimo planove u poslednjem momentu. Najbliže i verovatno najpoznatije ostrvo u blizini Samet je bio logičan izbor. Kao i obično krenuli smo bez ikakve rezervacije sa mišlju lako ćemo naći nešto na ostrvu. Ovo se ispostavilo kao greška, jer zbog blizine kopnu, stanovnicima Bangkoka služi kao vikend izletište.

Ko Samet, Koh Samet, Koh Samed ili Ko Samed je malo ostrvo na svega 200km od Bangkoka. Ko tj. koh je ostrvo na tajlandskom jeziku, a samet je vrsta drveta koja raste na ostrvu. Nekada davno ostrvo je imalo mnogo romantičnije ime Magično kristalno ostrvo. Ostrvo ima svega 13km kvadratnih. Ka jugu se sužava. Donji deo je zašiljen, te južna obala ne postoji. Plaže su najšire i najlepše na istoku i samim tim najposećenije i turistički najviše eksploatisane. Severne plaže su dosta uske i u ranim jutarnjim časovima gotovo i da ih nema zbog plime. Ovaj deo ostrva je takođe podosta eksploatisan, sa manje hotela a više lokalnih kuća doduše. No sudeći po trenutnim građevinskim radovima to neće još dugo trajati. Severni deo zapadne obale ima dve plaže koje nisu spektakularne u poređenju sa onim istočnim, no logično jedine su na kojima možete uživati u zalasku sunca te su poprilično popularne. Južni deo zapadne obale je kamenit i nepristupačan za kupanje, ali postoji jedan mali deo na jugu koji je kao stvoren za romantično grljenje dok nebo menja svoju dnevnu plavu boju za crveniju noćnu.

Avion je iz Singapura poleteo sa dva sata zakašnjenja. Imali smo sreće da nisu otkazali let, poput onih ozbiljnijih avio prevoznika zbog vanrednog stanja koje je proglašeno veče pred naš polazak. Imali smo sreće i sa taksijem. Gospođa se izistinski trudila da nas odveze do hotela, zaobilazeći barikade i policijske punktove po gradu. Bangkok je to veče izgledao kao neozbiljna ratna zona. Kažem neozbiljna jer dok su maskirani demonstranti čuvali svoje barikade, vojska i policija su polu-zainteresovano preusmeravali saobraćaj, lokalci šetali po ulicama obavljajući svoje svakovečernje aktivnosti, a turisti pijani lumpovali po Kaosanu. Čitajući o demonstracijama prethodnih dana, bačenim bombama, sukobu crvenih i žutih, čovek bi očekivao veću zategnutost. No uživo je sve delovalo mnogo bezazlenije. Doduše ni sami dalje od Kaosana tu noć nismo odmakli, a ujutru smo prerano napustili Bangkok te nismo ni mogli da steknemo realnu sliku o situaciji u gradu. Do luke u Ban-Pheu smo odlučili da odemo taksijem. To je prilično suluda i podosta skupa opcija, no nekako nam se nije smaralo sa potencijalnim sitnim prevarama lokalaca koje su tako tipične u ovom delu sveta. Milion puta se pokazalo da ako lokalci uspeju da vas zavrnu za nešto to će vas više koštati nego da ste se odlučili za neku luksuzniju varijantu. No, ispostavilo se da na Tajlandu ni to ne pomaže. Zapravo pokazalo se po drugi put. Izgleda da tajlandski prevaranti imaju neku posebnu potrebu da nas dvoje zavrću.

Naime, pre par godina kada smo prvi put posetili Bangkok, u onom čuvenom odeljku vodiča o opasnostima i prevarama pisalo je: ne nasedaj na “ortake” koji ti nude super povoljne ture na brodovima. I to je pisalo na jedno deset različitih mesta. Mi smo ipak naseli. Navukao nas mamlaz svojim osmehom i ljubaznošću. Mnogi su pokušali pre njega, po raznim delovima ove naše planetice, no nikome ranije to nije uspelo. Njemu jeste. Od tada kad mi se Tajlanđani nasmeše ja uglavnom ne uzvraćam osmehom. Da ironija bude veća, većina putnika po ovom delu sveta, Tajlanđane svrstava u svoje omiljene. Meni su zapravo gotovo na poslednjem mestu. Zajebali su ih samo Vijetnamci.

Ovog puta nije bilo mnogo bolje. Iako smo naglasili da želimo prevoz od Bangkoka do luke odakle kreću spori brodovi za ostrvo, odvezeni smo do turističke agencije. U agenciji su bili uporni da nam uvale vožnju brzim brodom po ceni od 800 bata po osobi, a kada su videli da im to neće proći pokušali su sa kartom za spori brod tražeći 500 bata. Pri tome nas je agent požurivao sa kupovinom jer brod samo što nije krenuo. Naš vozač nas je pak ubeđivao da je luka jedno 40min vožnje odatle, te da on čak i ne zna gde. Sve je to naravno smrdelo na prevaru, te meni ne bi teško da prošetam malo niže ulicom u potrazi za internetom na kojem bi mogla naći neku lokalnu mapu mesta. Ispostavilo se da je luka na 10min hoda i da je karta za spori brod svega 50 bata. Osetih blago likovanje što se još jednom ispostavilo da su tajlandski osmesi neiskreni, te da im ne treba mnogo verovati.

Ostrvo je dosta blizu glavnom kopnu. Svega nekih četrdesetak minuta vožnje ovim sporim brodovima. Kako je samo ostrvo nekih 7km dužine, krenuli smo peške duž desne obale tražeći smeštaj za predstojeće tri noći. Ispostavilo se da je gotovo nemoguće naći išta od jeftinijeg smeštaja za vikend. Moram priznati da me je količina smeća na ostrvu već negde na pola te pretrage smorila. Slika je na momente bila bizarna. Sa leve strane plaža iz snova, sa sitnim, belim peskom i prozirnim morem. Sa desne strane mahom bungalovi, između kojih se nalaze mini deponije. Sve je toliko prašnjavo da izgleda prljavo. Totalno bez reda smenjuju se ovi jeftiniji kompleksi sa onim luksuznijim. Luksuzniji deluju kao mesta iz bajke. Bungalovi sređeni sa ukusom, smešteni u predivno uređenim parkovima. Prašine zbog zasađenog drveća i cveća nema, smeća nigde na vidiku. S druge strane plaže i jedni i drugi jednako uništavaju. Iako vidljivih otpadaka nema i voda je prozračna koliko je čista, gotovo da ne postoji deo plaže na koje brodovi ne pristaju. Voda posle njih smrdi na ulje i prosto sama blizina tolikih brodova zamara. Ono čega sam se najviše pribojavala, gužve, kojekakvih plažnih prodavaca, smeća po pesku i u vodi i preglasnih kafića gotovo da nema, sem na najsevernijem delu istočnih plaža.

Pomalo umorni od te atmosfere na istočnom delu ostrva odlučili smo da se preorjentišemo na severnu plažu. Te smo se odlučili na kraju za smeštaj u jednom od ovih sređenih bajkovitih kompleksa, na gotovo najudaljenijoj severnoj plaži izolovani od okoline. Na moje zaprepašćenje ispostavilo se da je jeftinije rezervisati ovakve komplekse preko sajtova, i da većina njih zapravo nudi transport za džabe ili mnogo jeftinije u odnosu na ono što bi sami mogli organizovati. Lekcija za buduća vikend putovanja na tajlandska ostrva naučena; što izolovanije to bolje i ne ciganisati za cenu, i tako je sve to relativno jeftino. U suprotnom, imaćemo pogled na mini deponiju i buku ispod prozora. U Aziji je smeće neizbežan dodatak svakom pejzažu.

Ostrvo ima oko 7km u dužinu. U južnom delu, između zapadne i istočne obale nema više od par stotina metara. Uvale sa peščanim plažama su nanizane jedna kraj druge, duž istočne obale. Moguće ih je sve prepešačiti u toku pola dana. Međusobno su spojene, i retko gde su razdvojene krupnim kamenjarom. I njega je moguće zaobići utabanim stazama kroz šumu. Ovo odvajanje od peska svega da je nekoliko desetina metara dugo. Te smo tako, tog prvog dana krenuli rano sa ciljem da obiđemo sve istočne plaže i bućnemo se u onim najlepšim. Severni deo istočne obale ima najšire plaže, međutim najveći deo njih je uzurpiran kafićima i restoranima tako da ono što ostaje za goste i nije mnogo veće od onoga što gosti dobijaju na južnom delu. Nije bila prevelika gužva jer je dan tek počeo, ali je već tad bilo jasno da taj deo ostrva ne može biti nazvan mirnim mestom za odmor. Na jednoj od plaža smo odlučili da se bućnemo po prvi put od kada smo stigli na ostrvo. Pesak pod nogama je bio sitan baš kako treba, plaža gotovo bela, a predivna tirkizna voda savršeno čista. Bez preterivanja, pomislih kako je to verovatno najlepša plaža na kojoj sam ikada bila. Na Kubi su pojedine plaže izgledale lepše, ali ove sametske su bile mnogo prijatnije za kupanje. Činilo mi se da sam našla idealnu vikend plažu za kratke predahe od Singapura. A kažu ljudi da Koh Samet nije ni približno lep koliko neka druga ostrva na Tajlandu. Ne znam koliko dugo sam ležala u vodi, gledajući u nebo, no pomislih tad da nećemo do kraja ostrva tog dana stići ako tolike pauze budemo pravili na svakoj plaži.

Kad stigosmo do prvog većeg kamenjara koji je razdvajao dve uvale, na momenat smo se nećkali da li da krenemo zaobilaznicom kroz šumu ili da nastavimo preko tog kamenja. Kako kamenjar nije delovao kao preterani fizički izazov, odlučili smo se da nastavimo uz more. Ja sam išla polako iza Miljana slikajući, činilo mi se, svaki kamen na koji smo naišli. Kamenje je bilo mokro i činilo se previše klizavo za japanke. U jednom momentu Miljan je proklizao i stopalo mu se zabilo između dva kamena. Kada ga je izvukao, krv se slivala iz palca i nokat je očigledno bio odvaljen. S obzirom da sam bar duplo nespretnija od njega, kad god vidim da je on na nekom mestu izgubio stabilnost ja krenem drugim putem. Zaista ne znam koji me đavo nagoni da krenem potpuno istim putem tada. Da stvar bude gora meni su obe noge proklizale u isto vreme, te sam završila nabadajući obe cevanice u oštru kamenu ivicu. Uplašeno prodrmah prste na nogama. Toliko sam jako bupnula da sam pomislila da sam izlomila noge. Na sreću prstići su radili te se iskobeljah nekako iz tog useka. Tako osakaćeni krenusmo ka recepciji obližnjih bungalova da zatražimo pomoć. Miljanova rana je delovala gore jer je krvarila. Na mojim cevanicama nije bilo posekotina pa je delovalo manje ozbiljno. Naše molbe za pomoć su, blago rečeno, ignorisane. Uputili su nas da “prošetamo” putem i sačekamo jedan od džipova koji taksiraju po ostrvu. Vukli smo se neko vreme tako ispovređivani, dok na kraju ne naletesmo na jedan od džipova. Moje cevanice su u tom momentu već totalno otekle sa čudnim čvorugastim otocima. Miljan je i dalje krvario. No i pored svega činilo nam se da ništa o toga nije previše ozbiljno te da će verovatno u hotelu moći da nam saniraju rane prvom pomoći.
I bili smo u pravu. Miljan je izgubio pola nokta, no rana je prestala da krvari ubrzo nakon sanacije. Moje čvoruge na cevanicama su splašnjavale od hladnih obloga, dok god sam noge držala na stolici. No kako bih ustala, ili prekinula masažu ledom one bi se vraćale. Zanimljivo je da su mi Tajlanđani rekli da oni na takve rane stavljaju tople a ne hladne obloge. Čvoruge su u potpunosti, konačno spale sa mojih nogu tek nekih mesec dana nakon ovog incidenta. Ostatak tog dana smo proveli na plažici ispred hotela, ispijajući hladno pivo.

Sutradan smo se oboje osećali dovoljno sposobnim da nastavimo tamo gde smo prethodnoh dana stali. I bila bi prava šteta da nismo. Južne plaže su pravi raj. Prva u nizu je imala ogromne meduze izbačene na obalu. Preko 30cm u prečniku. Sledeća je bila odvojena kamenjarom, no poučeni prethodnim iskustvom zaobišli smo ga šumskom stazom. Staza nas je dovela do sledeće uvale sa gomilom malih peščanih plaža ispresecanih krupnim kamenjarom. Na jednom od kamenitih delova napravili su terasu sa ležajevima za masažu. I to ne običnim maserskim ležajevima. Ovi ležaji su bili veličine king size kreveta sa nastrešnicom od pruća i pogledom na pučinu. Kako ja nisam ljubitelj masaža, ostavih Miljana u rukama iskusne Tajlanđanke a ja se spustih do peščane plaže. Nikada ne bih to jednočasovno milovanje morskim talasima menjala za par tajlandskih maserskih ruku. Da nisu krenuli da pristižu brodići sa turistima iz vode me ništa ne bi isteralo.

Na tim južnim plažama kamenjar je bio sve učestaliji i veći te smo bili primorani da ga zaobilazimo kroz šumu. Tako nas je praktično nakon svake od ovih kratkih šumskih šetnji čekalo novo uzbuđenje zbog susreta sa još jednom “lepšom od svih prethodnih” peščanih uvala. Ta, skoro poslednja u nizu, je bila pretrpana lokalnom decom, koja su se očigledno silno zabavljala. Dolazili su u grupama da poziraju pored nas. Od jednog klinca sam na kraju poziranja dobila poljubac u obraz, koji je kod ostatka grupe izazvao sveopšte oduševljenje. Osetih se na momenat kao neka retka, egzotična, živuljka. No moram priznati, da mi pažnja ni malo nije smetala. Posle sam zezala Miljana kako su se pored njega slikali verovatno oduševljeni njegovim dlakavim grudima. Koliku bi pažnju izazvao neko sa “džemperom” na leđima?

Posle te plaže smo krenuli dalje kamenjarom, pa kroz šumu, pa opet kamenjarom. Činilo se da kraja kamenjaru nema, no nismo odustajali. Taj kamenjar nas je ponovo vratio u šumu posle nekog vremena, a u šumi se polako nazirao sledeći kompleks sa bungalovima. Kada smo konačno do njega stigli presreo nas je čika u uniformi. Neplanirano smo zašli u jedan od onih super fensi, nenormalno skupih hotela i u pratnji čuvara bili sprovedeni do izlaza. Taj deo koji smo usput videli prevazilazi sav luksuz koje su moje oči do tada zabeležile. Kasnije, kada sam proveravala cene u tom kompleksu koje su oko 200evra za noć, shvatih razočarano da verovatno onda i nisam videla mnogo luksuza u životu. Od tog izlaza smo morali da tabanamo nedovršenom cestom do najjužnijeg dela ostrva. Taj poslednji deo je već previše kamenit, tako da najjužniji bungalovi jedva da imaju peščanu plažu.

Ne znajući šta ćemo sa sobom ostatak dana odlučismo da se lokalnim džip-taksijem prebacimo do zapadne plaže na severu. Ovi taksiji su bezobrazno skupi a jedini “javni” prevoz na ostrvu, te je za tih 5-6km trbalo izdvojiti 250 bata. Zapadna plaža je razočaravajuća. Pesak je taman i podseća me zbog te boje na mulj. Kada smo stigli u toku je bilo plažno venčanje. Par skandinavaca, gomila zainteresovane plažne publike i hotelsko osoblje. Njihovih gostiju nije bilo. Ali bio je pop, fotograf, torta, bela šatra, cveće i kič muzika. I zalazak sunca. Par je bio, tu negde, u četrdesetim. Sve je delovalo poprilično kičasto i patetično, i stoga je bilo silno zabavno gledati to sa strane. Tortu nismo dobili. Na žalost.
Da nije bilo te bljutave pesme Selin Dion i tih sredovečnih mladenaca koji su plesali uz nju, ceo ugođaj bi bio manje zabavan. Verovatno i mnogo romantičniji. Ali zapravo je bilo idealno ovako. Neozbiljno, u svoj njihovoj ozbiljnosti. Idealan način da se oprostimo od ostrva.

U nedelju smo krenuli nazad. Brodom do glavnog kopna. Taksijem do aerodroma u Bangkoku. Odatle avionom do Singapura. Sve u svemu, beše to jedno neplanirano, izuzetno prijatno, plažno iskustvo.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Letovanje u Kambodži / 21.01.14

Depresivne nemačke zime su nas terale da se svakog decembra spakujemo i nestanemo iz zemlje na bar 3 nedelje. Prethodna je zvanično zabeležena kao najtamnija od kada se meri vreme, te smo tako između novembra i maja proveli skoro 6 nedelja van tadašnje domovine. Ta zima nam je stavila do znanja da mi nismo baš sazdani od materijala koji bi mogao podneti takve životne uslove i podsetila nas da je vreme da se selimo, u toplije krajeve. Još negde tamo u oktobru dok smo životarili u amsterdamskom hotelu čekajući dan kada ćemo poleteti za Singapur, Miljana su podsetili da treba da iskoristi dve nedelje svog odmora iz 2013. do kraja godine. To nas je malko dočekalo nespremne. Taj dvomesečni amsterdamski hotelski život je već nekako bio kao odmor, znali smo da će novembar biti mesec traženja stana po Singapuru, a decembar useljavanja i raspakivanja te nam godišnji odmor nije baš padao na pamet. Tada sam po prvi put zapravo primetila da mi ni jedan jedini dan godišnjeg odmora od kada radimo nismo proveli kod kuće. Godišnji odmor nikada nije bilo nešto što se traći na raspakivanje kutija npr. Zapravo ta pomisao da imamo dve nedelje i da ostanemo u prostoru u kojem trenutno obitavamo me je blago užasnula. Činilo se kao neprihvatljiva opcija. Ne znam zašto doduše.

S druge strane bili smo do guše u poslu što je značilo da nemamo mnogo vremena za planiranje, a nikakvu spontanu ideju gde da idemo nismo imali. Problem je bio i u tome što ovaj deo sveta i nije baš prijateljski nastrojen prema srpskom pasošu. Dobijanje vize za većinu naših singapurskih suseda je formalnost, ali nam se ni formalnostima nije bavilo u tom momentu. Jedina zemlja u blizini za koju nam ne treba viza a nije obasuta snegom ili kišom u decembru, bila je Kambodža. Učinila se savršenom u tom momentu. Oboje smo se zaljubili u nju onomad kada smo putovali za Angkor i svakako planirali da je posetimo opet. Te su tako karte kupljene još tog oktobra i čamile u mejlu do decembra.

I decembar konačno dođe. Početak naše, kako će se ispostaviti kasnije, najusporenije dve nedelje na odmoru se konačno približio. Nije baš sve od početka bio opušteno. Prvo smo uspeli da zakasnimo na avion. Opet. To nam je već drugi put i počinjem već da se brinem. Ako ste se ikada pitali ko su ti idioti što kasne na letove sad ih znate. Sledeći let je bio tek oko 3-4 popodne, što je bilo nekih 10 sati kasnije. Singapurski aerodrom nije zabavan ako ste u japankama, i haljinici na bretele. Hladno je. Previše. Kao i svuda na zatvorenom jer oni baš vole da odvrnu tu klimu. Izaći napolje opet nije zabavno jer praktično izlazite na autoput koji je opet zaklonjen drugim autoputem koji visi iznad njega. Ovde su i autoputevi višespratni. Napolju je usled toga silna sparina i smrdi na izduvne gasove. Zašto jednostavno nismo seli na voz i otišli bilo gde van aerodroma stvarno ne znam. U tih deset sati smo uspeli da se nasmrzavamo, pojedemo loš doručak i gori ručak i odgjedamo Džuliju i Džuliju jer na aerodromu postoji bioskop a ona je bila na repertoaru.
No, to kašnjenje je jedina stvar koja je izazvala bilo koju neprijatnost u te dve nedelje. Iz nekog razloga ja se generalno osećam rasterećenije i opuštenije nego ikad ranije. I kad sam mislila da više od toga ne može, desila mi se Kambodža. Naš prvobitni put u ovu zemlju bio je deo Vijetnam-Kambodža-Tajland ture i kako je došla posle Vijetnama koji me je psihički samleo, Kambodža mi se tada činila kao najdivnija zemlja na svetu. Ne toliko sama zemlja, čak naprotiv, nego njeni ljudi. Meni se činilo da Kambodžance čovek može komotno da koristi kao melem za rane. Ja bih se prosto topila svaki put kada mi se neko od njih nasmeši. Nisam mogla sebi oprostiti što onomad nisam svo svoje vreme u toj zemlji provela. I već pre samog puta znala sam da ću u svakom momentu uživati.

Mesečeva luka

Sihanukvil (ក្រុងព្រះសីហនុ – Krong Preah Sihanouk) – naše prvo odredište i grad sa kraljevim imenom. Imenom oca današnjeg kralja – Norodoma Sihanuka. Čoveka čija su politička uverenja varirala koliko i raspoloženje žene u PMS-u. Onaj koji se u isto vreme borio za kolonijalno oslobođenje, podržavao Crvene Kmere, pa malo Kineze, pa malo Vijetnamce, pa Amerikance, manje-više taj je baš voleo da se savija kako vetar duva. Uz to je kažu voleo da svira i pravi filmove, sve to preko grbače naroda. Ali sve što je narodno je i njegovo, jer on je ipak kralj. Pre nego što su gradu promenili ime u njegovu čast, grad je imao mnogo romantičnije ime: Mesečeva luka. Takođe i Šivina luka, iz čijeg je imena ovaj mesec i izveden ali podnaslov jasno ukazuje na mog favorita.
Ovaj grad je poznato turističko naselje. Ima dugačke peskovite plaže načičkane ležaljkama, kafićima, i belim turistima sa tamnijim lokalkama. Na jednoj od plaža smo upoznali i lokalku koja nudi pedikir i manikir. Na isti nismo pristali ali smo se s njom potanko o svemu napričali. Te smo saznali da ima dve ćerke Lili i Lulu, kakve je starkelje po plaži startuju i kako ona eto i ne bi baš bila fizički probirljiva ali joj je jasno da svi oni traže samo zabavu za jednu noć te ih sve odreda odbija. A Kambodžanke su po njenim rečima vrlo naivne, lakoverne i romantične žene. No ono što mene silno zabavlja po Kambodži je to divljenje koje lokalke pokazuju prema našoj koži i želja da je fizički dodiruju. Te sam tako bila mažena i štipkana koliko nisam od malena. Ja sam se u nju zaljubila od prvog momenta zbog osmeha, a kada mi reče kako se slatko smejem i da se zbog toga od nas ne bi razdvajala da je deca ne čekaju, raspilavila sam se na onom pesku.

Malo smo zapravo vremena proveli u gradu. Prva četiri dana smo potrošili na ronilački trening tj. kurs posle kojeg dobijete sertifikat koji vam omogućava da ronite gde vam je volja. Bez njega ronilački centri ne žele da vam iznajmljuju opremu niti da vas vode na ronilačke ture. Ja i ronjenje baš i nismo u nekoj ludoj ljubavi. To je jedna od stvari koja me nikada preterano nije privlačila. Lepše mi je da gledam ceo taj podvodni šarenoliki svet na TV-u nego bezbojni uživo. Miljan je s druge strane lud za istim, i to je verovatno jedna od retkih stvari oko koje mi ne gajimo ista interesovanja. No, ljubav je ljubav i ako mužić hoće zeca, zeca će i dobiti. Ipak, ako on voli nešto, a ja volim njega prirodno je nekako da i ja zavolim to nešto tj. da se bar potrudim da zavolim. Dva, od ta četiri dana smo proveli na brodu roneći oko lokalnih ostrva. Ja sam uspela da razbudim ceo brod i unesem paniku u toku noći budeći se vriskom iz noćne more koja me je opsela. Uz to sam uspela da ispovraćam ceo želudac u povratku jer nas je uhvatila neka olujica na moru. Taj deo bi bio čak i smešan da se nisam osećala kao povraćka koja je izlazila iz mene. U jednom momentu dok sam nagnuta preko ograde praznila svoj stomak, primetih da još njih dvoje rade istu stvar. Izgledali smo kao likovi iz crtaća, tako naređani. No samo ronilačko iskustvo nije bilo loše uopšte. Ovaj deo Tajlandskog zaliva i nije baš poznat po nekoj nesvakidašnjoj podvodnoj lepoti. Naprotiv, poznat je po prevelikoj eksploatisanosti mora, te velikih riba praktično nema uopšte. Ono u čemu sam ja zaista uživala je osećaj lebdenja koji sam imala u vodi. Identičan je mojoj ideji o osećaju koji bih imala da sam se kojim slučajem rodila kao ptica. Iako nisam imala tu sreću da lebdim u vazduhu, nekako sam to upravo tako zamišljala. I dok me je taj podvodni svet ostavio manje više ravnodušnom, kretanje kroz njega mi je pričinilo neverovatno zadovoljstvo. I već sa nestrpljenjem čekam sledeću priliku da zaronim ponovo.
Iako je Sihanukvil najmanje hvaljen od strane bekpekerskih vodiča, optužujući ga da je previše komercijalan i pretrpan turistima, meni je nekako ostao u divnom sećanju. Činilo mi se da su Kambodžanci u njemu nekako dodatno opušteni, nasmejani i uslužni u poređenju sa drugim mestima.

Kampot

Kampot se nalazi jugoistočno od Sihanukvila, ka granici sa Vijetnamom. Grad je malo uvučen u kopno te ne izlazi na more, niti ima tu morsku atmosferu. Jako smo se kratko zadržali u njemu. Stigli smo popodne iz Sihanukvila i već narednog dana krenuli dalje za Kep. Ovaj grad se nalazi u blizini Bokor planine koju smo prvobitno nameravali da posetimo, ali smo od izleta odustali to veče. Shvatili smo da ćemo morati da žrtvujemo dan na ostrvu ili u glavnom gradu za taj izlet, a to mi se baš i nije radilo. Planina je čuvena po magli koja je prekriva u jako kratkom vremenu i istom brzinom napušta, po spomeniku na vrhu, napuštrnom hotelu/kazinu i vodopadima. Na žalost po kambodžanskoj divljini ne možete mnogo da lunjate. Šume su i dalje pune bombi i veći deo praktično neprohodan. Do svih ovih znamenitosti se stiže putem i za nas bez samostalnog prevoza to pi značilo priključenju nekoj turi ili plaćanje vodiča i prevoza do tamo. Sve to mi se nekako nije radilo na taj način. Problem, ako se problemom može nazvati, je što sam o celoj planini prvo čitala kod Sneže na blogu. A ona putuje bajsom. Nekako mi se činilo nestvarno da zabijem šator negde tamo na vrhu brda, ako je moguće s pogledom koji je ona imala, i zanoćim na tom čarobnom mestu. Sa vodičem za vratom ili vozačem s kojim moram da se pregonim oko susreta i vremena, činilo mi se da ništa od toga ne bi bilo približno onome što sam zamislila. Tako da se odlazak na ostrvo i gubljenje po prestonici činilo daleko privlačnije.

Krabagrad

Kep je Kampotov komšija i poznat je po svojoj pijaci kojom dominiraju krabe. Odavno nisam posetila pravu pijacu, te mi je prijalo tumaranje po istoj. Zabijali smo lokalcima objektive u lice i tezge, smešili se i klimali glavom do besvesti, ali hranu jeli nismo. Ja i komadi mesa ne idemo zajedno, a za ostalo mi se nije rizikovalo da kvarim stomak. Pretpostavljam da je za nekoga ko voli ribu i morske plodove pijaca u Kepu rajsko mesto. Od pijace ka istoku vodi duga staza uz more. Sa leve strane su nam ostajale oronule, napuštene stare zgrade mestimično zarasle u zelenilo i naseljene majmunskim porodicama. Život ponovo počinje kada se stigne do glavne gradske plaže. Plaža je minijaturna, i u decembru opsednuta belim turistima. Još smo neko vreme šetali ka luci dok nas sunce nije primoralo da se vratimo u svoj privremeni dom. Vreme je konačno bilo da provedemo bar ostatak tog jednog dana ležeći u hladovini kraj bazena i čitajući knjigu. Sebe smo u toku boravka u Kepu počastili odsedanjem u kompleksu sa luksuznijim bungalovima, sve pod izgovorom da ispraćamo staru i dočekujemo novu godinu upravo dok smo tamo. Novu godinu smo, kao i sve pre nje, dočekali spavajući jer smo se zanesvestili od umora već negde oko 10 uveče.

Zečje ostrvo

Zečje ostrvo (កោះទន្សាយ, Koh Thonsáy) se nalazi nadomak Kepa. Toliko je malo da se može obići bez problema peške. Ima svega tri plaže, po koju kuću i nekoliko bungalova za one koji bi na ostrvu da zanoće. Jedna od plaža je zaista prekrasna i jedina plaža u Kambodži koju bih ja nazvala lepom. Ima zapravo lepih i u Sihanukvilu ali kao što rekoh one su uglavnom preposećene, pa ne mogu baš ni da dođu do izražaja. Ova plaža je jedna od onih čija voda je toliko čista da kada sednete u plićak jata ribica vas momentalno okruži. Ovo mesto je kao stvoreno za meditaciju, polagano celodnevno opuštanje, za sedenje i gledanje u daljinu, dug zagrljaj, sanjarenje. Ostrvo bez vode i struje, pokojim ribarom i ribarkom lađom, ostavljeno da postoji u nekoj svojoj paralelnoj dimenziji.

Penino brdo

Peni (ne ona iz Bing Benga) je dama koja je po legendi krenula na reku da zahvati vodu i na reci našla trulo drvo lumbanga kako plovi. U njemu je bilo 5 statua Bude, četiri bronzane i jedna kamena. Te statue su smestili u hram na vrhu brdašca te otuda i ime Penino brdo ili Pnom Pen (ភ្នំពេញ). Zanimljivo je da Kambodžanci vole svemu da daju opisna imena. Sam jezik je takav da će radije reći “ono za kuvanje” nego lonac. Ovde naravno karikiram čisto da bi bilo jasnije. Pnom Pen je pravi azijski grad; bučan, zagađen, prljav, živ, uzburkan, i u pojedinim delovima ulickan. U ulickane delove i turističke atrakcije nismo zalazili. Kad si u Aziji treba uživati u azijskim stvarima. Te smo tako bez ikakvog cilja i plana lunjali po gradu, zavirujući u mesta koja su nam se činila zanimljivim. U jednom momentu smo poželeli doduše da svratimo u palatu ali nas nisu pustili jer moja majica nije imala rukave. Oni su se uvredili što bih ja tako nedolična u palatu, a ja sam se uvredila što oni od mene očekuju da nosim rukave na +30 stepeni. Smatrala sam da je moj trud da suknjicu zamenim pantalonama, a japanke patikama već dovoljna žrtva. Do sporazuma nije došlo, te smo tako propustili ulazak u palatu. Tu negde baš oko palate zalutasmo u lokalni hram. Sam hram je deo kompleksa u kojem se nalaze grobnice i domovi za budiste. Atmosfera u kompleksu nije baš monaška. Bilo je poprilično smeća oko grobnica. Pored jedne čak i govno. To što su grobnice zašiljene i visoke nije smetalo nekome da svoje nezadovoljstvo iskaže kenjanjem pored. Ceo kompleks je mini grad za sebe, sa uređenim okućnicama, prostrtim vešom, minijaturnim radnjama, usnulim kučićima. Monasi su mahom bili mladi, zavaljeni u hladu kojekuda, obično nosa zabijenog u mobilni na kojem su nešto kuckali. Fejsbuk nije zaobišao ni budističke hramove. Okolo je iz nekog razloga bilo puno policajaca koji su raspojasani, zavaljeni na trotoaru igrali karte u hladovini. Na jednoj od statua, visila je policijska uniforma, kao da je upravo za tu svrhu i pravljena. U jednoj od okućnica nizale su se baštenske figure u raznoraznim božanskim obličjima. Monasi bi nam se javljali poneki nudeći da poziraju za slikanje. Drugi opet nisu bili mnogo zainteresovani za nas. Ceo taj svet je bio istrgnut iz ostatka Pnom Pena. Nismo u prestonici radili, niti videli ništa konkretno a opet čini mi se da smo ušli u samu dušu grada.

Čitavo vreme u Kambodži činilo mi se upravo tako. S jedne strane ovaj put će ostati upamćen kao jedan na kojem se nije baš mnogo dešavalo spolja. No za onaj unutrašnji deo, po radosti kojom je ispunjavao dušu bio je više nego uzbudljiv i buran. Eh, taj nasmejani, blagi i prijatni kambodžanski narod mi je i dalje jedan od najbližih srcu. Na sreću sad smo blizu, te ćemo ih uskoro obići opet.

Više slika možete naći u mojoj galeriji.

Eze / 14.05.08

To jutro je spadalo u ona izuzetno lenja, kada iz kreveta radije ne bih ustajala. Posle osrednjeg provoda s Miljanovim kolegom i njegovom pratiljom, zbog koje je izlazak i bio osrednji ako ne i gori od toga, i lošeg sna zbog prepunog stomaka, jedva sam smogla snage da krenem na put.


Po ustaljenom običaju autobus je kasnio nekih dvadeset minuta a onda polako krenuo ka obližnjem brdu na kojem se nalazi ovo bajkovito seoce. S mukom sam sebe zadržala na sedištu. Skoro svaka stanica je pored vidikovca kao stvorenog za slikanje. Negde oko deset smo konačno stigli. Dočekala me je stara kamena tvrđava; na moje iznenađenje pusta. Čitav grad smešten među srednjevekovnim zidinama. Krenuh polako uz stepenice da obilazim ovo staro zdanje. Prolazi i staze su bile izuzetno uske, duž njih su se stiskale male radnje sa suvenirima inspirisanim mahom morskim motivima. Sa strana, staze su bile bogato ukrašene cvećem, na pojedinim mestima i pretrpane saksijama. Svaki okov na vratima i prozorima je bio pravo umetničko delo. Na vrhu kamenog grada nalazi se bašta sa izloženim kaktusima i izložbom statua lokalnog umetnika. Kako se tvrđava nalazi na vrhu brda, iz bašte se pruža neverovatan pogled na morsku obalu.



Ceo taj kameni grad je minijaturan i moguće ga je detaljno obići sa sve ulascima u suvenirnice za otprilike dva sata. Po napuštanju zamka, odlučila sam da se vratim peške ka Nici nadajući se da ću uspeti da nađem stazu kojom se Niče šetao svojevremeno dok je boravio u ovom kraju i pisao Tako je govorio Zaratustra. Stazu našla nisam, a Ničea sam nekoliko puta spominjala sve sa onom reči na j.


Elem, jedna dama ne treba po Nici i oko Nice da šeta sama. To sam zapravo utvrdila još dan ranije šetajući promenadom ka Kanu. Taj dan gotovo da nije bilo “osamljenog” muškog prolaznika koji nije našao razlog da mi “dobaci” nešto, a to može biti jako neprijatno ako ne razumete jezik i niste navikli da vam ljudi tek tako “dobacuju”. Pomislim ja, taj dan vraćajući se iz Ezea, ovde sam jedini pešak – što znači biću mirna. Ali nije prošlo baš tako bezbolno, jer su ovog puta svi motociklisti i kamiondžije odlučile da mi “svirnu” po nešto. Koliko iritantno svirkanje toliko i tunel na koji sam naletela, nateraše me da se uputim nekim sporednim putem. Na početku mi se činilo da sam na slepom putu koji će me verovatno dovesti samo do ulaza u privatne ušuškane vile. Na sreću, nakon nekih sto metara sam naletela na putokaz koji je označavao pešačku stazu ka jednom seocetu na obali. Pomislim u trenutku, kako bi bilo sjajno preseći put kroz prirodu, do obale.


Međutim, čim sam stupila na stazu oblio me je hladan znoj… Ispred mene strme, klizave stepenice koje se oštro spuštaju niz golu, kamenu liticu, a ja sama u klizavim kožnim japankama, s ogromnim nezgrapnim suvenirom u jednoj ruci sa torbicom prebačenom preko ramena iste te ruke, fotoaparata u drugoj ruci sa torbom za aparat i propratnu mu opremu prebačenu preko grudi… hm. Po glavi su mi se rojile misli: Ajde Marice, uživaj, avantura, vidi kakav pogled, ne nema manijaka u okolnim žbunjićima i slična sranja. No, džabe… žmarci su me podilazili. Zastadoh da razmislim koliko je pametno spuštati se tako sam, pa šta ako se skrkam dole tako kilava kakva sam sva… A zatim, samo na sekund proleti mi misao: Zamisli da ovaj prizor bude poslednja slika koju ćeš videti u životu! I od te sulude misli, obuzeme me konačno spokoj, potpuno opuštena počela sam da uživam u svakom koraku zastajući na momente da bih mogla da uživam u toj osamljenosti i miru, kao da sam potpuno sama ostala na svetu. Ubrzo je i staza postala pitomija, zelenilo je zamenilo malopređašnje kamene litice, te i moj korak postade opušteniji i duži. I dok sam se lenjo protezala duž staze, razmišljajući kako se ona malopređašnja brdska koza tako lako opet pretvori u lenjog baštenskog puža, ispred nogu mi promili zmija! Ajme te naprasne panike opet: Da li tamo ima otrovnica ili ne?, Mog tatu je ujela otrovnica, da li je ta privlačnost otrovnica nasledna? a onda praktično ludačkim trkom stigoh do puta. Eh, sreći mojoj nije bilo kraja kada sam se dokopala asfalta, odšetala do stanice i konačno stigla u hotel.


Opasne avanture i sulude pešačke ture od sada izvodim isključivo u paru. Mada, moram priznati da mi nije bilo loše, bar je silan strah svario preterani ručak i stvorio mesta u stomaku za još jednu preteranu večeru u Havana restoranu, o kojoj bih mogla ispisati još jedan ceo post, ali neću ;)

Obalom od Nice do Monaka / 04.05.08

Ova šetnja nam je oduzela ceo vikend. Sam put nije previše dugačak i moguće ga je bez problema preći u toku jednog dana, ali stalna potreba za uživanjem u neverovatnim pogledima i slikanju svakog delića obale je bila razlog da ovu šetnju razvučemo na dva dana.


Put smo počeli rano ujutru promenadom uz obalu Nice, zaobilazeći Le Chateau (ono brdo sa vodopadom iz prošlog posta) i obilazeći prvu luku na našem putu. Luka u Nici je nedovoljno duboka za velike brodove, ali idealno služi kao parkiralište za luksuzne jahte i jedrilice. No, ubrzo nakon napuštanja luke put nam se odvojio od obale vodeći nas strmim krivudavim putem kroz luksuzno naselje, ostavljajući sa desne strane bogate vile sa privatnim plažama; da bi nam nakon tridesetak minuta ponovo bio otvoren prilaz ka moru.


Strmim stepenicama smo se spustili do plaže sa krupnim oblim kamenjem, a tik uz njega nalazi se prirodni bazen na ivici kopna uz samo more. Bazen tek toliki da u njemu možete da sedite, sa kamenim dnom, širok taman za manje društvo ili ako baš insistirate na mom utisku, taman za dvoje :)


Od njega opet uskim stepenicama krenusmo u pravcu Monaka, ali nakon par desetina metara put je presečen pa smo morali nazad istim putem. Na informativnoj tabli na početku staze, naznačeno je da je za obilazak tog dela potrebno pola sata. Mi smo u tom osamljenom Raju proveli oko 2 sata, uživajući; ja u pogledu a Miljan i kupanju, na nekih 18 stepeni meni je za kupanje još uvek bilo previše hladno.
Nedaleko od tog mesta, a neposredno pre Villefranche Sur Mer (sledećeg naseljenog mesta) stajao je putokaz za skretanje ka starom zamku na vrhu obližnjeg brda. Kako me je Miljan nadglasao nastavili smo put obalom.


Villefrance Sur Mer je predivna luka, gotovo kao na razglednicama. Takođe je i prvo mesto na kojem sam pokvasila tabane ove godine. Opet nadglasana, odustali smo od posete starom gradu iz 14 veka i nastavili šetnju obalom do St Jean Cap Ferrata.



St Jean Cap Ferrat leži na poluostrvu i poznato je po luksuznim vikendicama bogatih biznismena i posetama poznatih holivudskih zvezda. Moj savet vam je da luksuzne vile slobodno menjate za 14km dugu šetnju oko poluostrva.Staza se prostire tik uz more, doduše ne na istom nivou, pa ćete imati utisak da šetate uskim terasama negde između nivoa mora i pravog nivoa kopna. Na pojedinim delovima sa tih šetališta je moguće sići do obale, na male intimne plaže. I dok su ove intimne plaže pružale osećaj da smo u Raju, južni deo je pre oslikavao Pakao sa oštrim osečenim kamenjarom. Da ceo utisak bude još snažniji pobrinuli su se oblaci, koji su baš negde na tom prelazu prekrili sunce i narogušili more. Staza se završava uz luku pored koje su opet zablistali parkovi, restorani i male suvenirnice. Tu već i počinje sledeće seoce Beaulien Sur Mar s predivnim ulicama i prekrasnom obalom.




——————————-
Na tom mestu se završio prvi deo našeg puta. Odatle smo se vozom vratili za Nicu, pa sutradan ponovo vozom došli do istog mesta.
——————————-
Na izlazu iz ovog mesta železnička pruga se “lepi” za more a magistrala odvaja tako da put postaje naporan i prilično dosadan. Najbolje bi bilo, uhvatiti voz ili bus i sići na stanici Cap d’Ail. Mi smo dobar deo tog puta prešli peške, ali na kraju pred samim Cap d’Ailom seli na bus s namerom da odemo skroz do Monaka. Na sreću, napravili smo grešku i sišli čim smo ugledali naseljeno mesto, misleći da smo u Monaku. Po silasku, prateći putokaz za Plage Mala krenuli smo do plaže i otkrili jednu od najlepših plaža na našem putu za Monako. Uživali smo u bogovskom ručku na plaži u pedivnom separeu restorana, “izgubili” dodatna dva sata na potpuno uživanje, a zatim se markiranom stazom uputili ka Monaku.


Tada je krenulo da se menja vreme, skupljali su se oblaci i osetno je postalo hladnije. Praktično bez jasne granice na Cap d’Ail se nadovezuje Monako u kojem smo proveli ostatak dana i iz kojeg smo se premoreni i pokisli vratili za Nicu.
Tokom celog vikenda temperatura je bila maksimalno 20 stepeni, sa stalnom smenom oblačnosti, vetra i kiše. I pored toga na pojedinim (čitaj: asfaltiranim) delovima puta bilo je pretoplo, tako da nisam baš sigurna da bi mi ova šetnja pričinila isto zadovoljstvo i leti. Uspela sam da izgorim čak i na tom nejakom suncu, toliko da sam bolove osećala i nakon dva dana.

Nica / 03.05.08

Iskreno sam se pitala čemu toliko oduševljenje? Bilo je cool, čisto fore radi, hvaliti se prijateljima:

-E…. znaš gde idem?

-U Nicu! :D


Ali realno, činilo mi se da se previše prašine diže oko tog parčeta mora. Ispostavilo se totalno suprotno, oko tog parčeta mora bi trebalo podići još veću prašinu. Mada, mislim da je za takav utisak presudno to što sam u Nici bila van sezone, pri čemu je prosečna temperatura jedva prelazila dvadeseti podeljak. Vremenski uslovi i odsustvo turista omogućili su nam da osetimo istinski život u ovom gradu. Da uživamo u šetnjama polupraznim ulicama okruženi mahom lokalnim stanovništvom.

Lokalni stanovnici su me zaista fascinirali, druželjubivi, gostoprimljivi, predusetljivi. Doduše, Nica je relativno mali grad, a kao što rekoh i nije sezona te su i lokalci manje nervozni a i otuđeni, nego u npr. Parizu, bar pretpostavljam. Ovdašnje žene su izuzetno elegantne, izgledaju kao da su sišle sa modnih pista. Uglavnom vitke, visoke, lepuškaste sa bar nekim detaljem na sebi koji će vam privući pažnju. No, moram priznati da me je broj crnaca i Arapa fascinirao. Ja uopšte nisam naviknuta na toliku rasnu i nacionalnu šarenolikost pa sam se u trenutcima verovatno ponašala nekulturno blejeći u pripadnike crne rase. Deca su im izuzetno lepa, tako damska i gospodska, daleko od onih američkih gangstera, repera, soul i pop pevaljki. Kako je Miljan tamo bio poslom, njegove francuske kolege su se trudile da nas ugoste, upoznaju sa okolinom, običajima, objasne koja vina su dobra, kako ih razlikovati, gde ih kupovati itd. Posle Češke, bilo je prijatno “svađati” se sa nekim posle večere ko će istu platiti, kao i odsustvo tako iritantnog pitanja: “Plaćate zajedno ili da odvojim račun?”

Nica je za mene, definitivno grad glamura što za sobom povlači nesnosnu skupoću. Na sreću, većinu troškova su pokrile Miljanove dnevnice, inače bih se na ovaj put teško odlučila. Dvokrevetna soba 180 evra (samo noćenje), ručak tj. večera za dvoje od 50 evra pa naviše, doručak u pekari oko 10 evra itd… Najjeftiniji hostel koji sam našla bio je 16 evra po osobi, van sezone, u dormu sa preko 10 kreveta, uz ručak u Mc-u mogli bi proći sa 30 evra dnevno, ali u tom slučaju teško da bi Nica bila Nica ;). Jedan od Miljanovih francuskih kolega je prokomentarisao kako ne voli Nicu (sa okolinom) jer je skrojena za bogate ljude,a opet mene je upravo to najviše oduševilo. Jer, sve i jeste tako lepo, čisto i šljašteće jer nije za “običan” svet. Mi smo samo, eto imali ludu sreću da preživimo par dana u tom Raju ne razmišljajući previše o troškovima.


Teško je opredeliti se za najlepši kutak grada. Jednako su me oduševili šetnja promenadom, pešačkom zonom, šoping molom, starim gradom. Dok mi je Miljan objašnjavao šta sve treba da vidim dok je on na poslu i oduševljeno pričao o starom delu grada, u glavi sam stvarala sliku kamenih gradova kakve sam viđala duž jadranske obale. Sutradan sam, praktično u šoku, uživala u nečemu totalno drugačijem. Uske ulice sa poprečnim sokacima, vijugave stepenice, visoke zgrade živih boja sa metalnim šalonima i cvetnim aranžmanima, lokalne radnje, pijaca i restorani; sve puno života, šareno i živo.


Na kraju starog grada, uzdiže se brdo sa lepim parkom, prepostavljam veštačkim vodopadom, ostacima starog utvrđenja na jednom kraju i starog lokalnog i jevrejskog groblja. Šetnja grobljem je nešto što definitivno ne treba zaobići; stari spomenici svaki za sebe umetničko delo, delimično zaklonjeni starim borovima. U toku šetnje čućete samo šljunak koji škripi pod nogama i morske talase u daljini. Mesto za opuštanje i uživanje ako ne mislite da je baš previše perverzno.



Nica mi je nekako, bila grad za šetnju, za opuštanje uz more, luksuzne restorane, cenkanje na pijaci, obilazak butika… Nisam stigla da obiđem ni čuvenu rusku crkvu, kažu da je najveća van Rusije, niti poznate muzeje. Bila sam kratko, nastojala sam da svaki trenutak iskoristim za duge šetnje priljubljena uz Miljana, pa i one trenutke koje sam morala da provodim sama koristila sam za izlete do okolnih sela. No, biće valjda još prilika da posetimo Nicu :)